Naracija i priče su najmoćnija stvar koju čovečanstvo ima. One su tajni sastojak koji je omogućio Ilonu Masku da prigrabi za sebe savremenu priču o Marsu i budućnosti. To je sve narativ. Dakle, mi gradimo priče i narative kao način njihovog organizovanja. A razlog zašto ljudi ponekad misle da je narativ kreativan ili maštovit je zato što narativ nije logičan. On postoji kao hipotetičan, kontračinjeničan, spekulativan… Samim tim niko ne može da napiše istinit ili lažan roman. Sve što može da napiše je izmišljeni roman, te bi zato mogli to smatrati maštovitim. Na isti način, možemo videti da je sve što inženjer stvori maštovito. Ali ono što zaista treba istaći jeste da je roman izvan domena logičkog.
Izvor: Pixabay
Za razliku od književne fikcije, gde jezik podstiče narativ, suštinski element žanra spekulativne fikcije je da se oslanja na jednu čudnu ljudsku naviku da pokreće narativ – maštu. U suštini, spekulativna fikcija je prošireni čin u mašti. U ovom uzajamnom odnosu, čitaoci vizualizuju svet koji je stvorio pisac, koji ih zauzvrat vodi kroz taj izmišljeni mikrokosmos. Ceo ovaj proces je primamljiv jer obećava bekstvo od svakodnevnice. Samim tim, spekulativna fikcija, a posebno fantastika, nudi sigurno utočište od surove stvarnosti u kojoj živimo. Možda upravo ovaj eskapistički element izaziva suptilni prezir prema žanru jer nameće pitanje: „Koja smislena lekcija stoji iza te fikcije koja nudi samo beg od stvarnosti?“ U najboljem slučaju, korisno je da deca ili adolescenti lakše uđu u svet književnosti dok ne pređu na druge literarne žanrove. Za odrasle, prema nekim mišljenjima, izgleda da sem alternative cinizmu i izvora kreativnosti, u ovom smislu, fantastika nema mnogo da ponudi. Da li je tako?
Ko je ispratio intervju izraelskog premijera Benjamina Netanjahua u podkastu Leksa Fridmana pre neka četiri meseca, mogao je čuti jednu zanimljivu izjavu koja bi mnoge glavnotokovske kritičare i protivnike fantastične književnosti mogla da nagna na preispitivanje svojih stavova. Naime, Netanjahu je, pored uobičajenih političkih tema o Palestini, korupciji, mržnji i miru, pomenuo da je pre nekoliko godina pročitao knjigu o kinesko-američkom sajber-ratu u budućnosti, zbog koje je premijer Izraela modifikovao Čerčilov citat da je „činjenica bolja od fikcije“, tvrdnjom da živimo u vremenu kada „fikcija postaje činjenica“. Knjiga „Zero Day: China’s Syber War“ („Nulti dan: Kineski sajber rat“, autorski prevod), koju je pročitao izraelski predsednik vlade, predstavlja fascinantan i veoma relevantan triler sa okrepljujućim elementima realizma koji oslikava vrlo zategnute odnose Kine kao supersile koja je radi poverljivih informacija hakovala Sjedinjene Države, te se umešala u američke unutrašnje poslove. Iako je priča izmišljena, ovaj roman ima prizvuk koji čitaoca ostavlja u nedoumici da li je sve što čita zbilja ili piščeva mašta (pogotovo ako se uzme u obzir da je napisan 2017. godine), što ovu knjigu čini još privlačnijom. Svemu ovome posebnu crtu daje i saznanje da je autor knjige Terens L. Vilijams, penzionisani viši operativni oficir američke Centralne obaveštajne agencije koji je rukovodio tajnim radom u Aziji i Istočnoj Evropi. Svakako, nakon čitanja ovog romana koji pripada žanru spekulativne fikcije, Benjamin Netanjahu kaže da je sazvao sastanak i sa grupom stručnjaka za veštačku inteligenciju počeo da izrađuje plan da od Izraela stvore jednu od pet najmoćnijih sajber-sila na svetu. I to, kako Netanjahu naglašava, što pre.
Ova zainteresovanost jednog ozbiljnog državnika i, moglo bi se reći, njegova bojazan koju je podstakla jedna priča iz sfere spekulativne fikcije navodi nas da se podsetimo citata ser Artura Klarka u naučnom radu „Naučna fantastika i budućnost“ Džona Hantingtona iz 1975. godine: „Kritičko čitanje naučne fantastike je neophodno za svakoga ko želi da zaviri u budućnost dalje od narednih deset godina“ (Huntington, 1975: 345). No, ideja pronicanja budućnosti i to kroz umetničku fikciju je relativno nova. U tekstu „Da li je futurizam omanuo“ (2006), Dejvid Rejevski i Robert L. Olson pišu da je fundamentalna promena u ljudskom razmišljanju o budućnosti počela u XVIII veku, kada se tehnološki napredak toliko ubrzao da je samo tokom jednog životnog veka njegov uticaj na svet postao lako uočljiv, a termini kao što su progres i razvoj ušli su u širu upotrebu… Spekulacije o budućnosti su postale sve uobičajenije dok je ljudska vrsta ubrzano preoblikovala svet tokom XIX i ranog XX veka, iako su mahom služile za zabavu i razbibrigu od često mračne stvarnosti svakodnevnog života (Rejeski & Olson, 2006). No, neke od tih spekulacija su bile iznenađujuće precizne. Mnogo od onoga što su napisali Džonatan Svift, Meri Šeli, Žil Vern, H. Dž. Vels, Isak Asimov, Džon Braner i drugi odavno se već obistinilo. Većina pisaca mahom predviđa razne totalitarne režime, lišene empatije i osećanja, gde je porodica uništena, a pojedinac rob novog visokotehnološkog robovlasničkog sistema. „Zvezde su nam svaki danom sve bliže, ali ovaj svet koji će neke naredne generacije ostaviti za sobom sve je opustošeniji i siromašniji“, zaključuje u jednom intervjuu Aleksandar Tešić, autor serijala romana „Kosingas“ (Selaković, 2020).
Izvor Pixabay
Ukratko, sadašnjost se oduvek tumačila kao vreme beznađa. To ne znači da odbacujemo napore raznih pokreta širom sveta koji se još uvek bore za različite društvene promene u ovom sve problematičnijem svetu. Ali se ne može poreći da postoji osećaj potištenosti u veoma velikim razmerama. Ovo je možda odlučujući element kapitalizma u kasnoj fazi. Ovaj osećaj beznađa (pa čak i bespomoćnosti) proizilazi iz kolektivne nesposobnosti da se zamisli verzija sveta izvan ovoga. Još od raspada Sovjetskog Saveza i njegovog oblika društvene organizacije, kapitalizam i tržišta su se pojavili kao jedina održiva i neizbežna opcija dostupna ovom svetu. Političari, biznismeni, ekonomisti, službenici za odnose s javnošću, profesionalci u politici i većina drugih stručnjaka prihvatili su ovu dogmu, bilo u teoriji ili u praksi. Kapitalizam, koji se može operacionalizovati kroz državni i/ili privatni sektor, navodno je izdržao test vremena. Mark Fišer, teoretičar kulture iz protekle decenije, to je sasvim prikladno sažeo kada je rekao da postoji „široko rasprostranjen osećaj da ne samo da je kapitalizam jedini održivi politički i ekonomski sistem, već i da je sada nemoguće čak ni zamisliti koherentnu alternativu njemu“ (Fisher, 2009: 2). Ili, kako se često ponavlja citat: „Lakše je zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma“. Dakle, ovaj osećaj beznađa je staza koja nas dovodi do spekulativne fikcije. Svetovi koje konstruišu autori spekulativne fantastike su bogati, koherentni i predstavljaju dubinski istražene i promišljene alternative koje možemo imati. Ako želimo da zamislimo drugačiji i bolji svet od onog koji već imamo, spekulativna fikcija je dobro mesto za početak.
Jedan od najvećih autora spekulativne fikcije jednom je primetio da „priče o mašti imaju tendenciju da uznemire one bez ikakve mašte“. To je bio ser Teri Pračet, čovek koji je celu svoju karijeru proveo pripovedajući maštovite priče o svetovima koje je stvorio i likovima koji su ih nastanjivali. Ove priče su smešne, introspektivne, bogate i fascinantne u svom istraživanju ljudskog stanja. Pa ipak, njegovi imaginarni svetovi su retko bili shvatani ozbiljno. Umesto toga, odbačeni su kao dečja igra. Dok su drugi književni žanrovi poput istorijske fantastike, magičnog realizma, romanse i ostalih konačno prepoznati kao prava umetnička dela, naučna fantastika i fantazija su uglavnom ignorisani, iako i ovi zamišljeni svetovi imaju nešto značajno da ukažu o stvarnom svetu i pravcima prema kojima naši životi idu. Isti osećaj su delili i mnogi drugi pisci koji su verovali da spekulativna fikcija (koja uključuje naučnu fantastiku i fantaziju) ima potencijal za nešto veliko, tako pretočivši svoje fantazije u književnost, konstruišući ovo društvo njihove budućnosti i naše sadašnjosti. Naravno, među piscima fantastike, kao što smo već istakli, nema previše optimista, a istorija je dokazala da ima mnogo prognozera.
Američka spisateljica Ursula Legvin je provela mnogo vremena utvrđujući kredibilitet žanra naučne fantastike i fantazije. Prema njenim tvrdnjama, kritika usmerena protiv naučne fantastike nije protiv žanra, već protiv njegove osnovne ideje – mašte. Za Legvinovu je mašta subverzivna sila koja se može upotrebiti protiv sadašnje stvarnosti sveta. Realnost koja se ogleda u sadašnjim materijalnim i društvenim uslovima našeg vremena. Realnost u kojoj je velika većina čovečanstva još uvek potlačena i marginalizovana. Bekstvo u fantaziju, koji se kritičarima čini detinjastim, možda je alternativni izlaz za ljude da se nadaju nečemu drugačijem od ovakve stvarnosti. Mogućnost da zamislimo drugačiji svet pruža nam priliku da precizno odredimo šta nije u redu sa ovom realnosti i koje sile je oblikuju. Mašta omogućava da postavljamo važna pitanja o društvu, filozofiji i našim kolektivnim i individualnim životima. Dobar je primer sada već legendarna kratka priča Ursule Legvin, „The One Who Walk Away From Omelas“ („Onaj koji odlazi iz Omelasa“, autorski prevod) iz 1973. godine, gde je koristila alate spekulativne fikcije da se direktno pozabavi viševekovnim pitanjem da li je vredno povrediti neke ljude za dobrobit društva u celini. Pitanje koje i dalje uznemirava naše kreatore politike i društvene vođe. Davne 1965. godine, Frenk Herbert je napisao svoj veliki opus, „Dina“, ekranizovanu epsku naučnofantastičnu priču smeštenu u daleku budućnost u kojoj feudalizam deluje na galaktičkim razmerama. Koristeći dragoceni (ali izmišljeni) začin Mešavina ili MekGafin u priči koja se dešava na planeti nalik pustinji, Herbert je pokušao da otkrije moguće posledice koje bi se pojavile kroz trgovinu naftom na Bliskom istoku. Takođe je koristio roman da istraži kako politika i verska uverenja međusobno deluju i koji su inherentni problemi ovih odnosa. Ser Teri Pračet je koristio svoje fantastične romane o Disksvetu ne samo za zabavu, već i da istraži kako promene u fenomenima poput tehnologije, novca, policije i ostalih utiču na društvo i koje moguće reakcije možemo očekivati. Čitav korpus naučnofantastičnih dela Oktavije Batler uključivao je razumevanje ne samo nijansi rase i hijerarhije u alternativnim okruženjima, već i pitanje šta uopšte znači biti ljudsko biće i kako bi se to moglo promeniti u budućnosti. Čuveni „Elrik od Melnibona“ (1975) Majkla Murkoka predstavlja ispitivanje ideje o kvarenju moći, propadajućem svetu i nespremnosti društava da se promeni čak i pred suočenjem sa propašću. Odvratan podsetnik za našu vrlo verovatnu predstojeću propast kroz klimatske promene. Ovde se može pomenuti i knjiga Kima Stenlija Robinsona, „Ministarstvo za budućnost“ (eng. „The Ministry for the Future“, 2020), sveobuhvatni ep koji seže u blisku budućnost i zamišlja šta bi bilo potrebno da se ujedini čovečanstvo i izbegne masovno izumiranje.
Izvor Pixabay
Dakle, ova dela pristupačne umetnosti, pored zabave i zamišljanja različite budućnosti, imaju svojstvenu sposobnost da podstiču promene, te mogu pokrenuti ideje za sâm napredak. Na primer, podžanr sajberpanka definisao je postavke našeg modernog internet sveta pre nego što je uopšte i nastao. Autori poput Pet Kadigan, Filipa K. Dika, Vilijama Gibsona i mnogih drugih očekivali su početak moderne tehnologije u svojim distopijskim sajberpank svetovima. Ovi svetovi koje su stvorili su na mnogo načina slični onome kako su se ispostavile naše stvarnosti. Ove priče su predviđale uspon sveprisutnog interneta, monopolizovanu kontrolu tehnologije, mega-korporacije, suptilni nadzor, nekontrolisane podatke i sve nejasnije granice između našeg fizičkog i virtuelnog sveta. Sâm naziv „sajber“ koji sada koristimo da opišemo internet je pozajmljen iz ovog podžanra. Ali nisu predvideli samo distopiju, već su istraživali i načine na koje bi ljudska bića mogla da napreduju u takvoj stvarnosti. Ovi autori su koristili svoje zamišljene svetove kao neku vrstu ogleda da bi shvatili kako čovečanstvo može i hoće da se nosi sa ovim uvek moćnim tehnologijama. Pokušali su da potraže bolje izglede u svojim zamišljenim svetovima za koje su mislili da će biti okruženje kojima će dominirati kapitalizam u kasnoj fazi. Gledajući sada unazad, primećujemo da su sajberpank autori predvideli ovo stanje beznađa u koje bismo mogli pasti u budućnosti. I tražili su načine da ga poraze.
Izvor Pixabay
To dovodi do utiska da se zapravo mnogi pisci naučne fantastike ponašaju kao politički teoretičari, samo što nude fascinantna putovanja u svetove u kojima su velike ideje ostvarivali likovi koji su ih naseljavali. Kao na primer novela „Čovek praznih šaka“ (eng. „The Dispossessed“, 1974) Ursule Legvin koja koristi likove i zaplete da bi ideju anarhije učinila živopisnom na način na koji proučavanje nekog filozofskog dela ne može, s obzirom na to da je politička teorija retko laka za čitanje. Na kraju krajeva, niko se nikada nije sklupčao sa primerkom Platonove „Države“ da bi pobegao od svakodnevnih briga. Pa, kako onda „naterati” decu, ali i mnoge odrasle da se uključe u teške ideje prošlih mislilaca i primene ih na probleme današnjice? Ovde nailazimo na još jednu od prednosti koje naučna fantastika donosi političkoj teoriji. Naime, bez fantastike mnogi koncepti i argumenti političke teorije nikada ne bi pronašli put do javnosti. Stručni časopisi i monografije su od suštinskog značaja, jer nemamo zamenu za dubinu i širinu koju takvi radovi doprinose kritičnim temama o kojima teoretičari raspravljaju. Ipak, da bi politička teorija bila od koristi široj javnosti, ona mora prevazići granice akademske sfere. Šira javnost jednostavno nema pristup političkoj teoriji kakva postoji u akademskim krugovima, a da ima, barijere koje omogućavaju da ih običan čovek razume i dalje bi bile veoma visoke. To ne znači da šira javnost ne zaslužuje da bude izložena ovim konceptima; u stvari upravo je suprotno. Koncepti koji su inherentni političkoj teoriji čine samu osnovu našeg zajedničkog života, jer kroz ove ideje gradimo zajednicu i stičemo sopstvenu svrhu. Za prosečnog čoveka, politička teorija najbolje funkcioniše kada nije opterećena terminologijom i kada nije teško savladati njeno dublje značenje (Galitz, 2021: 99). Fokus diskusije treba da bude očigledan i što je moguće lakši za razumevanje i raspravu. Iako nijansa može biti prosvetljujuća za profesionalca, običnom građaninu često predstavlja nepotrebnu smetnju. Naučna fantastika je jedan od načina da se to postigne. Bilo da se radi o zloupotrebi demokratije ili o ispravnosti pripadnosti radničkom sindikatu, naučnofantastične priče osvetljavaju probleme i pomažu nam da utvrdimo šta je ispravno, a šta pogrešno. U fikciji tražimo večne istine o našem svetu i svevremene uvide u stanje čovečanstva. Razume se: ili to, ili već pominjani opijajući eskapizam.
Takođe, naučna fantastika je zabava, ali i alat čija nas upotreba sve obogaćuje, smatra profesor političkih nauka na Univerzitetu Ilionis u Urbana-Šampejnu, Džejk Bauers, koji veruje da bi naučna fantastika mogla da pomogne u odgovoru na pitanje kako lakše uključiti ljude u teške ideje prošlih mislilaca i primeniti ih danas, dok angažuje studente i priprema ih da vode u svetu stalnih promena, stvarajući predavanje koje spaja naučnu fantastiku i političko učenje. Rezultat je „Future Politics“, odnosno kurs političkih nauka koji pomaže studentima da praktikuju neku vrstu teorijski informisanog futurizma koji istražuje „šta ako – politike i društva“. Uzmimo za primer roman „Sveta vatra“ (1996) autora Brusa Sterlinga koji u ovoj knjizi zamišlja vladu koja se fokusirala na produženje života i stabilnost nakon što je preživela veliku pandemiju (gotovo da nema autora žanrovske književnosti koji nije makar razmišljao, ako nije već i napisao nešto na temu pandemije). Nakon katastrofe, formira se novi svetski poredak, uz tehnologiju koja omogućava građanima da žive skoro neograničeno sve dok se brinu o sebi. Ova knjiga izaziva političku maštu čitalaca uključivanjem oba elementa Velikog brata, kao što su toaleti koji prate vaš otpad kako bi se osiguralo da dobijate dovoljno vode, kao i libertarijanske uticaje. To je svet u kojem su droge besplatne i sve je legalno. Ali ako maltretirate svoje telo, od države neće biti pomoći. Dakle, nakon čitanja ove knjige može se otpočeti rasprava o upravljanju i smislu života: Da li je život više od običnog produžavanja vremena na planeti? Koji su kompromisi između nadzora i centralnog planiranja u odnosu na omogućavanje ljudima da uče iz sopstvenih grešaka?
Izvor Pixabay
Upravo ovde vidimo vezu između progresivne politike i spekulativne fikcije – maštu. Da bismo se borili za bolji svet, prvo moramo da ga zamislimo. Moramo da otkrijemo šta nije u redu sa našom trenutnom stvarnošću. Vidimo ko pati na ovom svetu. Ispitamo status kvo. I onda se zapitamo: Da li se slažem sa ovim? Da li je uopšte moguće promeniti naš svet? Možemo li napraviti dobro društvo za sve? Spekulativna fikcija nam može pomoći da efikasno odgovorimo na ova pitanja. Ovde se dá primetiti još jedna od nijansi naučne fantastike, koja se ne može ne voleti. Kad smesti priču u neki vremenski period, autor pokazuje svoju teoriju istorije. Kako nastaje promena? Šta da radimo sada da bi stvorili bolju budućnost? To otkriva autorov set ideja, pogled na svet, pogled na život, njegov politički stav… Sve se to provlači kroz izmaštani sadržaj dok dešifrujete priču. A jedna od radosti čitanja naučne fantastike je, naravno, da uvek uspete da je dešifrujete.
Navedena diskusija o upravljanju i smislu života se vodi o sadašnjosti, ali knjiga pomaže da se razmišlja o mogućoj budućnosti. Medij naučne fantastike jedinstven je zato što može da nas dovede u stvarnost u kojoj već živimo. Autor te fantazije shvata sadašnjost ozbiljnije od nas, te nam omogućava da i mi svoju sadašnjost shvatimo ozbiljnije nego što bismo inače. To su neke od sjajnih stvari u vezi sa naučnom fantastikom – omogućava nam da sagledamo život i svet oko sebe, te se time igramo. Na ove romane možemo gledati kao na neku vrstu laboratorije u kojoj možemo da pojednostavimo parametre, prilagođavamo ih i izbacimo neke ideje, istražujući stvari poput politike ili ideologije. Ponekad se to istraživanje odvija na više različitih planeta, a ponekad se odvija samo na jednoj veoma sličnoj našoj. Pisci naučne fantastike ne mogu predvideti budućnost. Između ostalog, u naučnoj fantastici nije poenta to. Već, kao obični građani, autori koriste naučnu fantastiku kao medij u kojem postavljaju ova pitanja i pokušavaju da pronađu odgovor. Dakle, to je deo diskusije u kojoj se svi nalazimo. Pored toga, neki naučnici sugerišu da popularna kultura oblikuje stavove javnosti o spoljnoj politici na načine koji mogu uticati na političke ishode u stvarnom svetu, ali relativno malo studija testira ovu tezu. No, „prihvatanje“ stavova iz sfere naučne fantastike svakako nema nezavisan uticaj na političke stavove (Young & Carpenter, 2018).
U suštini, to je zato što je spekulativna fikcija manje ograničena od drugih žanrova. Imaginarni svetovi nam omogućavaju da napravimo distancu od naše stvarnosti, a da i dalje imamo na umu dnevne istine sa kojima se moramo suočiti. Nudi nam ispitivanje problema bez pristrasnosti i bojazni da se uvučemo u priču. Dopuštajući nam da pobegnemo izvan našeg uskog sveta, fikcija nam omogućava da posmatramo sebe i naše društvo na različite načine. U stvarnom životu, ako želimo da vidimo svet drugačiji od onoga kojeg smo deo, morali bismo radikalno da restrukturiramo svoje društvo da bismo to postigli. Morali bismo da na ovaj eksperiment nateramo ljude koji se ne slažu sa našom vizijom sveta. Sve ovo je nezamislivo. Radikalni pokušaji restrukturiranja u društvima ne funkcionišu čak i ako su preduzeti iz najplemenitijih namera. Uostalom, cela istorija XX veka svedoči o tome. Što je još važnije, svaki pokušaj radikalnog restrukturiranja direktno ugrožava sadašnji status kvo, što bi izazvalo teške posledice. Ne možemo jednostavno zapaliti sopstvenu kuću da bismo bili svedoci drugačijeg, spoljnog sveta. Bar ne kratkoročno. Naučna fantastika nam može pomoći da upravljamo ovim neviđenim vremenima pružajući okvir za razumevanje onoga što se dešava i stavljajući događaje u koherentan kontekst. Naravno, nismo ograničeni na razumevanje događaja u kontekstu dela jednog autora, ali smisao možemo naći i u poređenju različitih koncepcija društva. Na primer, iako su i Orvelova „1984“ i Hakslijev „Vrli novi svet“ distopijski romani, oni predstavljaju veoma različite koncepcije kako društvo može da funkcioniše.
Izvor Pixabay
Profesor Bauers dozvoljava studentima da i oni sami utiču na nastavni plan i program, ne bi li usvojili i internalizovali te debate koje imaju na predavanjima. U tom procesu, on se nada da će razviti složenije razumevanje politike i izaći sa bolje razvijenom „političkom maštom“. Na kraju, postoji velika mogućnost da će se stvoriti nova generacija političkih lidera i društvenih naučnika koji su jednako maštoviti u načinu organizovanja društva, politike i ekonomije kao inženjeri koji za razvoj tehnologije svakodnevno dospevaju na naslovne strane. Svakodnevno čujete o mnogim tehnološkim vizionarima, ali ne čujete često za društvene vizionare i naučnike. Ovde se valja prisetiti da je nauka stvaranje hipoteza i njihovo testiranje u našem fizičkom svetu, a da je književnost poreklo savremenog naučnog metoda. Kako profesor Bauers ističe, želja mu je da njegovi studenti – koji će možda postati lideri svojih zajednica, zemlje ili sveta – vežbaju maštovitost (Turner, 2020). Ako to mogu da urade, onda su bolje pripremljeni za ono što se zaista dešava. A fikcija u tome pomaže, jer je književnost mašina dizajnirana da radi zajedno sa drugom mašinom – našim mozgom. Svrha dve mašine je da ubrzavaju jedna drugu. Književnost je način ubrzavanja ljudske mašte. A ljudska mašta ubrzava književnost. Ova tehnologija danas često samo skuplja prašinu na našim policama za knjige i u ovo vreme je retko ko u tom smislu koristi. Danas studenti beže sa odseka za književnost na odseke za nauke i inženjerstvo.
Dakle, može se zaključiti da je Ursula Legvin pod „subverzivnom“ moći spekulativne fikcije mislila na alat koji nam omogućava da zamislimo kako bi izgledao napredak društva pre nego što krenemo da se borimo za njega. Iskoračivši iz fikcije kao prostora za maštu, koji i dalje održava status kvo u realnosti dok beži u zamišljeni „bolji” svet, mašta nam nudi ključeve za razumevanje gde je društveni čulni aparat zaslepljen i ugušen. A za to moramo da pronađemo način da uravnotežimo želju za čistom, neutilitarnom prirodom književnosti sa priznanjem da pragmatizam nije loš. Pragmatizam nije neprijatelj lepote. Pragmatizam omogućava da se lepota desi. Ako niste nahranjeni, ako nemate boje, ako nemate mastilo i štamparske mašine, nemate lepotu. Zato hajde da priznamo da pragmatizam može da podrži lepotu, a da je ne potiskuje ili zamenjuje. Hajde da vidimo šta književnost može učiniti za našu fizičku prirodu. Našem mozgu je potrebna književnost kao što je našim telima potrebna hrana. Književnost daje našem mozgu osnovnu prehranu. To će nam omogućiti da imaginiramo dinamičnije. Takođe će nam omogućiti da efikasnije rešavamo probleme. Što je još važnije, vrednost pripovedanja služi kao podsetnik da se narativi mogu birati, kreirati, a zatim otelotvoriti u stvarnosti koja se živi. Svakodnevno vežbanje promene naracije može dovesti do novih strategija i promena u svetu. Ova promena, za početak, počinje slušanjem, odnosno čitanjem.
Upravo u toj tački, Ursula Legvin je jednom rekla nešto što bih želeo da ostavim kao poslednju misao u ovom tekstu: „Upotreba imaginativne fikcije je da produbite svoje razumevanje svog sveta, svojih bližnjih, sopstvenih osećanja i svoje sudbine“ (Le Guin, 1979: 43).
Izvori:
Fisher, Mark (2009). Capitalist Realism: Is There No Alternative? Winchester, UK: O Books. Preuzeto 24. novembra 2023. sa: https://monoskop.org/images/6/69/Fisher_Mark_Capitalist_Realism_Is_There_No_Alternative_2009.pdf
Galitz, Todd Jason (2021). Political Theory is Concealed Within Science Fiction. San Francisco State University, The Political Science Department. San Francisco, California: ScholarWorks. Preuzeto 24. novembra 2023. sa: https://scholarworks.calstate.edu/downloads/gt54kt399
Huntington, John (decembar 1975). Science Fiction and the Future. College English, 37(4), 345-352. Preuzeto 22. novembra 2023. sa: https://www.jstor.org/stable/376232?mag=can-science-fiction-predict-the-future-of-technology&seq=1
Le Guin, Ursula K. (1979). The Language of the Night: Essays on Fantasy and Science Fiction. New York: Ultramarine Publishing. Preuzeto 30. novembra 2023. sa: https://books.google.rs/books?id=ksOjjuy3issC&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false
Rejeski, David, & Olson, Robert L. (zima 2006). Has Futurism Failed? The Wilson Qaurterly. Preuzeto 22. novembra 2023. sa: http://archive.wilsonquarterly.com/essays/has-futurism-failed
Selaković, Branka (18. Maj 2020). Kada stvarnost koju živimo liči na svijet iz pojedinih djela fantastike. Al Jazeera. Preuzeto 18. novembra 2023. sa: https://balkans.aljazeera.net/teme/2020/5/18/kada-stvarnost-koju-zivimo-lici-na-svijet-iz-pojedinih-djela-fantastike
Turner, John (1. jun 2020). Fiction, politics, and the possible future. Urbana-Champaign: College of Liberal Arts & Sciences, University of Illinois. Preuzeto 24. novembra 2023. sa: https://las.illinois.edu/news/2020-06-01/fiction-politics-and-possible-future
Young, Kevin L, & Carpenter, Charli (avgust 2018). Does Science Fiction Affect Political Fact? Yes and No: A Survey Experiment on “Killer Robots”. International Studies Quarterly, 62 (2), 562-576. Preuzeto 24. novembra 2023. sa: https://www.researchgate.net/publication/327138273_Does_Science_Fiction_Affect_Political_Fact_Yes_and_No_A_Survey_Experiment_on_Killer_Robots
ILUSTRACIJE: Majkl L. Breker, Artur I. Keler i Volter E. Klark
ZEMLJA: SAD/Italija
PREVODIOCI: Aleksandra Rajković, Milena Dasukidis i Mihajlo Dasukidis
GODINA IZDAVANJA: 1886-1908.
OCENA:
Klub knjige i umetnosti Gavran ne može se podvesti pod puki naziv izdavača, jer to nedovoljno govori o plemenitoj misiji koju je smederevska ekipa preuzela na sebe iz čistog idealizma i ljubavi prema knjigama. Njegovi osnivači su filolozi komparativne književnosti, prevodioci i pre svega pasionirani čitaoci. Stoga su vrlo podobni i upućeni u materiju i znaju sa čime ukrasiti po prvi put gotsko-horornu scenu koja kod nas u poslednje vreme doživljava renesansu.
Ipak, treba napomenuti da je Gavran među prvima uplovio u te vode sa delima Kralj u žutom, Otranski zamak i Grob, te bez njih scena možda i ne bi izgledala ovoliko dobro kao danas. Mi u redakciji jako dobro razumemo mučne stvari koje su im se na tom putu verovatno mogle dogoditi – kao recimo, da neko pre njih objavi već spremljenu knjigu. To je rizik koji postoji sa autorima koji su prešli u javni domen, jednostavno su svakome dostupni. Ali ne treba se obazirati na džombe što ruže stazu – popločanu veličanstvenim namerama – koja vodi u književni pakao gotskih i viktorijanskih dela. Hvale vredna je ambicija da sa svakom novom knjigom otelotvore novi pandemonijum, po prvi put na srpskom jeziku. Prema najavama ove godine će objaviti i prvo delo iz novije epohe, ali i jedno iz vremena od kog je sve krenulo.
Fransis Marion Kroford – američki pisac koji je veći deo života proveo u Italiji, pa se tamošnja ulica i književna nagrada zovu po njemu. Paradoksalno je što je kao neko sa skoro pedeset romana ostao poznat po upravo ovoj zbirci priča – da stvari budu još neobičnije horor uopšte nije bio žanr u kome je stvarao. Donekle, možemo to objasniti time što je bio iznimno obrazovan, pa pretpostavljamo da je jezu upotrebljavao kao i sve druge alate šeste umetnosti. Po prvi put ga imamo priliku čitati na srpskom jeziku.
SADRŽAJ:
Krv je telu život
Mrtvački osmeh
Kraljev glasnik
Vrisak lobanje
Čovek u moru
Duh lutke
Gornji ležaj
Na rajskim vodama
Zbirku čini osam izuzetno atmosferičnih i jezovitih pripovesti naratorski iz prvog lica, podjednako dobre izvedbe. Kao temeljnu priču možemo uzeti pripovetku Čovek u moru, kroz nju možemo doseći sve ono što jedan dobar horor autor može da ponudi. Prisutna su sva opšta mesta i tropi žanra, ali ih je nemoguće tako i posmatrati s obzirom na to da su tada i stvarani. Dovoljno je reći da je Kroford tvorac kovanice ’genije’. Stilski verovatno među najboljim stvaraocima tog vremena koje smo imali prilike da čitamo. Iz ove perspektive vampiri, duhovi, lutke i slično su opšta mesta, ali treba se diviti onom što je autor stvorio kada to nisu bili. Zbog te činjenice i spada u red onih koje biraju gotovo svi priređivači antologija horora. Rodonačelnici su stvorili trope da bi dali zadatak novim generacijama da ih pokušaju nadmašiti, ali nešto im i ne polazi za tastaturom da natpišu pero.
Viktorijanska jeza i draž pretprošlog veka provejavaju čitavom knjigom. Ono što bismo izdvojili kao poseban kvalitet je autorov vokabular i tehnička obaveštenost, te znanje o izvedivosti određenih radnji. Mišljenja smo da ma koliko istraživali, autori danas nemaju šansu da napišu realnost mornarskog života, u svakom slučaju, ne tako da se mogu meriti sa Krofordom. Kao i svi savremenici piše poetskim aoristom, što je takođe ostalo kao obeležje epohe, danas se piše mnogo drugačije. Pretpostavljamo da su prevodioci hteli biti što verniji i bliži izvornoj verziji te su stoga ostavili ’reče on/ona’ umesto rodno osetljivih mogućnosti srpskog jezika ’rekao je/rekla je’. Sem tog namerno ostavljenog daha prošlih vremena, prevod je bez mane, koliko možemo da procenimo, a možemo na osnovu iskustva. Iza nas je jedno lepo čitalačko iskustvo, i obogaćeni smo odličnim delom.
Plemenitu misiju Gavrana najbolje ćete podržati kupovinom knjiga i pisanjem o njima – tako da dok čekamo na ono što nam spremaju… Vi se pozabavite onim šta su već spremili, jer vremena su teška i nisu jeftina, neophodno je podržati ono što svi volimo. Dakle, ne morate se baviti onim što volite da biste ga podržali – kupite i preporučite, a knjige će već biti objavljene. Mi u AVKF-u duboko razumemo problematiku, i kolegama po borbi ovim putem pokazujemo solidarnost, podršku i zahvalnost za sve učinjeno do sada u korist književnosti i knjiga.
Vrijeme je da stvori protočniji kanal komunikacije u astralnom polju. To je sve o čemu je u ovom trenutku mogla razmišljati. Kada je na MCR7 vidjela koliko su Jan i Carlos napredovali u kratkom roku prilagodbe, postala je bolno svjesna svog zaostatka.
Nakon sastanka sa Santarom, osjećala se gore nego ikada prije. Osjetila je koliko se i on boji, a to je bilo zastrašujuće. Ako Petorica Voditelja nisu imala nikakvih saznanja o novonastaloj situaciji niti su imali uvide u moguće ishode, onda je trenutna situacija bila zaista poražavajuća.
„No, to je dio i našeg rasta“, rekao je smireno.
Na sekundu je vidjela sjenu koja je prešla preko njegovih očiju, no bila je dovoljna. Potresla ju je i više nego što je očekivala. Santara je bio njena stijena. Oslanjala se na njegovo vodstvo. No sada se osjetila samom. Ni on nije znao koji im je sljedeći korak.
Stoga je poslušala intuiciju i fokusirala se na Kai.
Premotala je njen dan na Zemlji i vidjela kako se zaista trudi prihvatiti činjenicu da „nije s ovoga svijeta“. Nasmijala se u sebi jer joj je bilo fascinantno kako ljudi potpuno pogrešno shvaćaju pojam Zvjezdana sjemenka. Često upadaju u beskonačne zablude o tome kako Zemlja nije njihov dom. Žude za tim da ih dođe spasiti netko iz Svemira i odvede ih „kući“. Dok njihov dom, pravi dom, propada. Kada bi barem shvatili da ih njihov dom treba, ne bi se dešavalo upravo to, da dolazi netko iz Svemira i odvodi ih kao izbjeglice na druge planete.
No Kai se nije osjećala kao oni. Nije žudjela za spasom, već za odgovorima. Dok je čitala more tekstova o tome kako Zemlja nije njen dom, osjećala je kako se autori hvataju za slamke spasa i sanjaju o utopiji za koju je bila sigurna da ne postoji. No osjećala je kako možda zaista postoje duhovni vodiči, anđeli, možda čak i neka bića iz drugih dimenzija, no da su to Svemirci nije joj izgledalo realno. Nije razumjela zašto bi netko s neke druge planete bio njen Anđeo čuvar. Nije mogla posložiti te kockice, ali je osjećala da ima nešto u tome.
Promatrala je kroz kristal kako Kai leži na kauču uz svjetlo svijeće, sluša umirujuću meditativnu glazbu i istražuje kako otvoriti treće oko. Kao i mnogi prije nje, imala je pogrešno uvjerenje o tome na koji način se to radi. Vidjela ju je i kako konzumira strah dok je čitala članak za člankom o tome kako je pasta za zube štetna, kako je voda štetna i kako joj je pinealna žlijezda „okamenjena“ i slično. Osmjehnula se i s blagim izrazom lica zatvorila kristal te se pripremila za polazak na Zemlju.
***
Trenutak je levitirala iznad njenog kreveta i promatrala je kako spava. Osjećala je beskonačnu ljubav kako se preljeva iz srčane čakre. Činilo joj se kako val ljubavi izvire iz nje kroz čitavu prostoriju pa i dalje. Voljela je osjećaj koji je preplavi kada joj stoji ovako blizu.
Položila je ruke iznad njene glave i započela transmisiju.
Kalibrirala je njene misli, njena uvjerenja i blokade, smanjila strahove i usadila nove neurološke puteve koji će joj služiti za podizanje vibracije. Uklonila je učinke depresije i koliko god je to bilo moguće, smanjila je osjećaj usamljenosti. Pronašla je i razne parazitske oblike koji su joj crpili energiju. Uklonila je i mnoge bakterije koje bi u budućnosti mogle uzrokovati bolesti.
Željela je ukloniti sve što u njoj izaziva niže emocije, no znala je da ne smije. Mnogo toga još čeka na nju da sama riješi kroz svoja iskustva. Za sada uklanja samo ono što joj više ne služi za rast.
Približavala se kraju energetskog tretmana kada se Kai naglo probudila iz dubokog sna. Trebao joj je samo trenutak da primijeti kako je zakucana za krevet i da nije san u pitanju. Bila je potpuno budna i potpuno svjesna svega oko sebe.
Nomi je osjetila kako Kainim tijelom struji panika, no bila je spremna na ovu situaciju. Gotovo svaki kolega je imao ovaj slučaj sa svojim Nižim aspektom.
***
Kai se pokušala pomaknuti no nije uspijevala. Osjetila je snažan pritisak na ramenima no nije nikoga vidjela u prostoriji. Nevidljiva sila ju je držala zarobljenom. Trenutak se ništa nije dešavalo, samo mrak i tišina oko nje, tek što je to pomislila, oči su joj se počele nekontrolirano okretati u glavi. Primijetila je kako je neobično mirna za ovakvo jedno paranormalno iskustvo, pa je naredila mozgu da počne paničariti, što je ovaj i učinio.
„Ne brini. Sve je u redu“, čula je u umu.
Isti tren se tijelo smirilo i prestalo opirati. Srce joj je prestalo sumanuto udarati u grudima, no mozak, koji se sada prebacio negdje u pozadinu, i dalje je bio u panici.
Ležala je mirno i promatrala situaciju u kojoj se zatekla.
Iako su joj se oči i dalje nekontrolirano okretale u glavi, kako joj se činilo, na sve strane, i nevidljiva sila ju je i dalje držala zakucanom za krevet, pažnju joj je najviše privukao njen mozak. Pitala se o čemu se tu radi, kako je moguće da je ona sada toliko prisutna, a u isto vrijeme je njen um stavljen u pozadinu. Osjećala ga je sa stražnje desne strane, čula ga je kako je u panici, promatrala ga je kako se čupa rukama i nogama, no ništa nije uspio time postići.
Po prvi put u svom životu osjetila se odvojenom od svog uma.
Bio je to fascinantan osjećaj. Pomislila je kako bi vjerojatno zaplesala od sreće jer su joj u tom trenu došle mnoge spoznaje, no bila je sputana pa je samo nastavila ležati i okretati očima, kako se činilo, u nedogled.
„Sigurna si“, ponovo je čula glas u glavi.
Nomi je lijevom rukom prešla preko njenog tijela kako bi provjerila ima li možda još koji implantat, a da joj je promakao, dok je to činila Kai je prožimala toplina svugdje gdje bi se njena ruka pomicala.
Pronašla je još jedan iza koljena te ga nježno uklonila pošto je skeniranjem zaključila da ju energetski koči u prelasku na astralno polje. Kai je osjetila kako toplina sa stražnje strane koljena prelazi u prijatnu vrućinu koja se s tog mjesta širila cijelim njezinim tijelom. No primijetila je i kako su joj se oči napokon prestale okretati.
Pokušala ih je otvoriti, no nije uspjela.
Tijelom se sada proširio val sličan laganom treperenju. Cijelo tijelo joj je vibriralo prvo jednolično, a tada se lagano pretvorilo u vrtnju. Pola tijela se okretalo u desno, a pola u lijevo. Prvo polagano, a potom sve brže i brže i brže, toliko da je počela osjećati mučninu.
Taman kada je pomislila kako više neće izdržati i da će sadržaj želuca izbaciti iz sebe, vrtnja se usporila, a zatim potpuno prestala.
Nakon završetka instalacija Merkaba, Nomi je omotala cijelo njeno tijelo bijelim mandalama koje su se okretale svaka u svom smjeru. Harmonizirale su cijelo njeno biće i vidale sve rane. Kaino cijelo biće je ispunila toplina. Dok su mandale alkemizirale njena sva četiri tijela, ponovo je utonula u san.
Završila je s posljednjim tretmanom i uvjerila se u to kako je Kai sada potpuno zdrava i protočna i napokon će njeno astralno tijelo moći odvesti na MCR7.
Bila je ponosna, i na sebe, i na Kai, koja je zaista prošla kroz ovaj proces iznad svih njenih očekivanja. Prihvatila je i upila ogromne količine energije koje će se implementirati tijekom idućih par dana, a zatim slijedi idući korak. Predstavljanje.
Da je njen tvorac samo na trenutak zastao da razmisli, shvatio bi da je ideja, da položi sve nade u nju, veoma diskutabilna.
Klarisa je gubila dah dok je trčala kroz gustu šumu pokušavajući da se ne saplete o izdignuto korenje. Za nekoga ko je do skoro bio mrtav bila je veoma okretna. Grlo joj se stezalo zbog mirisa koji je dopirao iz svežnja u njenim rukama
U daljini je čula petla kako kukuriče. Dezorijentisana, nije ni primetila da je stigla do ruba šume i da će uskoro krenuti da sviće.
Opsovala je u sebi, a zatim potrčala u suprotnom pravcu i u sebi se iskreno ponadala da taj zvuk nije umislila. Ako ode u selo, potpisala je sebi smrtnu presudu, a opet, ako ne pronađe odgovarajući zaklon, svakako će umreti. Čak su i deca znala da je sunčeva svetlost pogubna za njenu vrstu.
Gusta i lepljiva tečnost se probila kroz smotuljak koji je nosila. Zavrtelo joj se u glavi od slatkog mirisa krvi na njenim rukama, ali je primorala sebe da ostane pribrana. Morala je da bude bistre glave kako bi ispunila svoju dužnost. Obećala je Piru da će njegovo srce biti na sigurnom, da će ga vaskrsnuti. Barem toliko mu je dugovala.
Zaustavilo ju je pucketanje grana. Uspaničeno je počela da se osvrće u pokušaju da pronađe izvor zvuka dok ih nije ugledala. Još uvek se privikavala na izoštreni vid koji joj je promena donela, ali je već dovoljno ovladala ovom sposobnošću da uoči dve prilike kako stoje na nekoliko stotina metara ispred nje. Drveće joj je blokiralo pogled, ali su joj čula postala toliko izoštrena da joj se na trenutak učinilo da ih može videti kroz stabla.
Mladić i devojka su se za nekoliko sekundi našli pored nje. Pokušala je da ih izbegne, ali bili su mnogo brži i jači.
,,Otac ti šalje pozdrave, Klarisa“, prošaputala joj je devojka na uvo grabeći je za ruku. Jeza se polagano počela spuštati niz kičmu. Zapravo, nije je zaista osetila, oni ne osećaju hladnoću, ona više ne oseća hladnoću, ali bio je to naučen osećaj.
,,On nije moj otac“, procedila je pokušavajući se iščupati iz stiska prstiju koji su se zarivali u njenu ruku.
Mladić ih je za to vreme posmatrao skrštenih ruku. Izgledao je kao da bi istog trenutka zaspao, toliko mu je sve ovo bilo dosadno.
,,Naravno da nije, nosiš u rukama srce svog tvorca.“
Zadržala je dah, mada zaista nije imala potrebu za disanjem. Još uvek se navikavala na svoje unapređeno telo. Pogledala ih je bolje. Trebala je da ih se plaši. Po njihovoj crnoj odeći je bilo lako zaključiti da su oni jahači smrti. Njihov posao je bilo ubijanje sopstvene vrste po naređenju Oca.
Znala je da samo čistokrvni imaju dar da umnože svoju vrstu. Njihova krv je sveta i omogućava mrtvima da ponovo hodaju zemljom, i to u poboljšanoj verziji koja ne stari i koju nazivaju vampir.
Setila se kako su u prošlosti ljudi lovili čistokrvne vampire znajući za njihovu sposobnost što ih je dovelo skoro do potpunog istrebljenja, sve dok na kraju nije ostao samo Otac. Zahvaljujući njemu, njihova vrsta je spašena, ili su bar tako svi mislili dok se Pir nije pojavio. Kao jedini čistokrvni vampir, Otac je uživao ogromno poštovanje. Bio je toliko cenjen da je postao glavna figura vampirskog sveta, poput samog kralja.
Pir, čistokrvni vampir izuzetne lepote, je u svemu Ocu postao konkurencija pa je borba za prevlast ubrzo počela. Želeo je da povrati vampirskoj vrsti staru slavu, dok je Otac vampire držao u šaci i upravljao njima po sopstvenom nahođenju.
Nije dugo vremena bilo potrebno da se njihova vrsta podeli na one koji su stali na stranu Oca, verujući da im je trenutno dobro i da im dodatni egocentrični čistokrvni vampiri nisu potrebni, i na one koji su želeli izlaz iz apsolutne vladavine jedne osobe.
Jedini način da se dobije čistokrvni vampir je da se takav rodi. Bar jedan roditelj mora da bude čistokrvan kako bi nastalo dete koje će biti u mogućnosti da pretvara ljude u vampire. Šanse da se takvo dete rodi su uvek bile polovične. Samo zato što su roditelji čistokrvni ne znači da će i dete naslediti njihovu sposobnost prenošenja vampirizma.
Običan vampirski ugriz ne ostavlja dugotrajne posledice po žrtvu, osim ako se ne radi o ispijanju krvi do smrti.
Nesposobnost da se nastavi vampirska loza je za čistokrvne značila veliku sramotu. Ništa se nije moglo uraditi povodom toga. Isto kao što nije moguće izabrati pol deteta, tako je nemoguće izabrati da dete dobije ili ne dobije dar.
Kako je vreme prolazilo i Otac nije dobio ni jedno dete, njegove pristalice su počele da sumnjaju da on možda i nije čistokrvan kako je sebe predstavio.
Postojale su razne glasine o tome odakle je Pir došao i zašto se ranije nije pojavio. Ali, jedno je bilo sigurno, nekoliko desetina konkubina je već bilo spremno da Piru podari naslednika.
Da bi ga se rešio, Otac je poslao čitavu vojsku jahača smrti da ga ubiju, međutim, Pir je sklopio dogovor sa Klarisom, budalastom devojkom koja je pristala da bude njegov sluga u zamenu da joj vrati brata iz mrtvih.
Njen život za bratovljev.
Pristala je.
Tada se to činila kao razumna odluka. Piru je bio potreban neko ko nije poznat vampirskim krugovima. Neko ko nije upadljiv i ko je voljan da umre i da se ponovo rodi kako bi njemu pomogao, a Klarisa je ispunjavala sve kriterijume.
Postala je vampir, iščupala je Pirovo srce i krenula što dalje od Oca. Verovatno se sada i njen brat privikava na nove sposobnosti koje je dobio. Postali su vampiri u istom trenutku od istog tvorca.
,,Predaj nam srce!“, progovorio je mladić.
,,Ako vam ga predam, uništićete ga.“
,,Naravno, ali nisi u nekoj poziciji da biraš“, podsmehnuo se.
Bila je to istina. Dogovor nje i Pira je bio da odnese njegovo srce van domašaja Očevih jahača smrti i da ga vaskrsne. Život svakog vampira se nalazio u srcu koje nije kucalo. Ukoliko je ono netaknuto, vampir će se ponovo roditi uz pomoć malo ljudske krvi pa makar i celo telo bilo iskasapljeno.
Već je dosta odmakla na sever, a da je imala još malo vremena, možda bi stigla do Severne Zemlje gde Otac nema pione.
,,Odbijam“, procedila je.
,,Sama si to tražila.“ Mladić je dao znak glavom svojoj saputnici. Stisak se pojačao i ona je osetila kako joj se kosti u ruci mrve a mišići kidaju. Bol je bila toliko jaka da je potisnula njen vrisak, umesto toga je samo tiho zaječala.
Mladićeve oči su se razbistrile, više nije izgledao kao da se dosađuje. Zario joj je ruku u grudi i iščupao srce. Bilo je veoma čudno videti sopstveni organ u tuđim rukama. Mogla je da se zakune da je na njegovom licu videla gađenje što je uprljao bele ruke. Potom je skupio šake i njeno srce je nestalo u njima pretvorivši se u zgnječenu masu.
Za vampira je to značila smrt. Za Klarisu se drugi život završio.
Dok je padala na hladnu zemlju, krajičkom oka je videla kako joj devojka vadi drugo srce iz smotuljka i gnječi ga na isti način.
Svet oko nje je nestao. Dok je tonula u ništavilo pomislila je kako su lako naseli na njihovu smicalicu. Srce njihovog tvorca nije nosila ona već njen brat, a on je već odavno bio u Severnoj Zemlji.
Početkom osamdesetih godina prošlog veka kompanija za proizvodnju igračaka Matel našla se u nezavidnom položaju. Nešto ranije bila su joj ponuđena prava za proizvodnju figura sa likovima iz filma Zvezdani ratovi, ali potencijal u tome nije prepoznat, bar ne u Matelu. Luk Skajvoker, princeza Leja, Čubaka i ostali širom sveta popularni filmski junaci završili su u dečjim rukama zahvaljujući konkurentnoj kompaniji Kener, koja je na krilima pametnije procene punila bankovne račune. Sada je bio red da Matel, ukoliko želi da zadrži važnu poziciju na tržištu, uzvrati udarac.
Buduća zvezda Matelove kontraofanzive krila se među tri test figure. Jedna je imala krila i šlem sličan Bobi Fetu iz Zvezdanih ratova, druga niz vojnih obeležja i glavu u obliku tenka. Međutim, plavokosi varvarin sa sekirom u ruci plenio je pojavom i neznatno izmenjenog dizajna odabran je za ispitivanje tržišta. Deci se toliko dopao da su se prepirala oko njega, a pojedina su pokušala da ga zadrže. Bila je to jasna poruka Matelu da je vreme da se svet upozna sa novim junacima – Hi-Menom i gospodarima svemira.
Stvaranje junaka i mita
Kredit: Pixabay
Ako su Zvezdani ratovi bilo šta dokazali kompaniji, to je da sukobi van naše planete dobro funkcionišu ukoliko se oslanjaju na arhetipske heroje i borbu između dobra i zla. Matel se zato posvetio osmišljavanju primamljivog mita, kojim bi zaintrigirao najmlađe.
Mark Elis, nekadašnji direktor marketinga u Matelu, želeo je da iskoristi motiv moći. Verovao je da je moć za petogodišnjake centralna tema, zato što je oni u ovom periodu, kad su pod stalnim nadzorom i naređenjima odraslih, nemaju. „Psihološki, deca su želela da budu glavna. Želela su moć. To se potom manifestovalo u figuri od koje smo napravili ‘najmoćnijeg čoveka u svemiru’“, izjavio je Elis za nedavno ugašeni sajt He-Man.org. Tako je nastala i čuvena uzvična rečenica, danas poistovećena sa Hi-Menom: Ja imam moć!
Prvu seriju od osam figura Matel je predstavio na tržištu 1982. godine, ali igračke nisu bile dovoljne. Kada ih je Elis pokazao lancu prodavnica Čajld vorld upitan je da li je pored TV oglašavanja ostvario neki dodatni marketinški program. „Da li sam vam spomenuo strip o Hi-Menu koji pripremamo?“, odgovorio je i doveo sebe u ćorsokak, pošto nikakav strip nije bio u planu. Da bi ispunio obećanje, rešenje je pronašao u stvaranju ministripova koji su bili pakovani zajedno sa figurama.
„Unajmljen je poznati pisac Don F. Glut, našoj publici poznat po radu na pojedinim epizodama prvih Transformersa. Njegova loša strana je bila što je funkcionisao po principu ‘koliko para, toliko muzike’, nije uložio bogzna koliko truda i otišao je posle prve serije ministripova. Svejedno, postavio je temelje priče: zli demon Skeletor, uz pomoć opakih ratnika, želi da osvoji drevni dvorac Siva lobanja, u kom se nalazi nezamisliva moć. U tome ga sprečavaju Hi-Men i njegovi saborci“, kaže Dušan Mitrović, koji je radio kao kolorista, odnosno, restaurator stripova na dve inostrane publikacije o Hi-Menu – Hi-Men i Ši-Ra: Kompletni vodič kroz klasične animirane avanture i Hi-Men i gospodari svemira: Novinski stripovi.
Mitrović ističe da je poznati heroj u ovom ranom periodu bio hrabri divljak posvećen svom plemenu, dok je svet Eternije, koji je nastanjivao, bio prilično pust. Usložnjavanje je nastupilo tek kada je Matel sklopio ugovor sa izdavačkom kućom Detektiv komiks, koja je Gospodare svemira predstavila ne samo u ozbiljnijim mesečnim strip izdanjima – Hi-Men se u jednom broju sukobio čak i sa Supermenom, već je radila i na ranije uspostavljenim Matelovim ministripovima. Hi-Men je tada dobio još uvek poznati narativ.
„Eternija više nije bila pustara, već kraljevstvo koje je odlikovala čudna mešavina srednjovekovnih principa i neverovatno napredne tehnologije. Hi-Men više nije bio plemeniti divljak, koji je po prirodi super-snažan, već princ Adam kome je Čarobnica podarila čudesnu snagu da bi se borio protiv Skeletora i njegovih zlih sila. Tila više nije bila ratnica bez ikakvog motiva iz nedefinisane zabiti, već kapetan kraljeve garde i usvojena ćerka Čoveka-oružja. Čak je i Borbenom mačku, Hi-Menovom pratiocu, dat tajni identitet u obliku Straška“, ističe Mitrović.
Osvajanje malih ekrana
Uprkos stripovima, Hi-Menove avanture danas su najpoznatije po animiranoj seriji, do koje je ponovo došlo slučajno. Elisu kao da je prešlo u naviku da se iz škakljivih situacija izvlači obećanjima koja će naknadno, možda, uspeti da ostvari. U razgovoru koji je vodio sa predstavnicima prodavnica Tojs ar as saznao je da za njih postojanje stripa nije dovoljno. Objašnjenje je bilo jednostavno – petogodišnjaci ne čitaju. Tako je Elis ponovo bio zatečen pitanjem koje mu je ranije postavio Čajld vorld: ima li neki dodatni marketinški program u planu? „Bio je to ‘uuups’ trenutak, posle kog sam izbrbljao nešto o tome kako deca vole da gledaju u slike, a zatim i promucao: da li sam vam spomenuo dva jednosatna TV specijala koja pripremamo?“, rekao je.
Na njegovu sreću, pošto je studio Hana-Barbera odbio predlog, Elis je u Filmejšnu naišao na otvorena vrata i dobru vest – novac koji je Matel bio spreman da potroši na televizijske specijale mogao se iskoristiti za produkciju animirane serije. Filmejšn je ranije već uspostavio uspešnu saradnju sa kompanijom, kada je radio animaciju za reklamu o Hi-Menu, tako da je realnost ubrzo prerasla Elisove pragmatične laži. Zahvaljujući TV seriji, prikazivanoj od 1983. do 1985. godine, Hi-Menova popularnost je narasla do neslućenih razmera.
„Filmejšn studio je obezbedio potpunu kreativnu kontrolu, što znači da je imao pravo da odbije Matelove molbe, u slučaju da su, na primer, u seriju hteli da ubace neku lošu figuru. Umesto animiranog specijala predložili su seriju radio-difuzne sindikacije, što je značilo unapred zagarantovane epizode, a potom su preuzeli i doterali ono što su kreativci iz Detektiv komiksa izgradili. Dodali su Orka, Zmijsku planinu i eto nama dobro poznate Eternije“, kaže Mitrović.
Prava za prikazivanje dve sezone serije i njenih 130 epizoda otkupljena su u više od 35 zemalja i oko 165 televizijskih kanala u Sjedinjenim Američkim Državama. Kako je istaknuto u dokumentarnoj seriji Igračke koje su nas stvorile (The Toys That Made Us), uspeh je bio toliki da je Pol Klivlend, bivši inženjer i potpredsednik marketinga u Matelu, izjavio da su kompaniji obećali 13 miliona dolara zarade u prvoj godini plasmana figura, a dostigli su 38. Do 1986. taj broj je narastao na čak 400 miliona dolara. Međutim, već sledeće godine usledio je kolaps.
Usled prestanka proizvodnje novih epizoda serije i preopterećenja kolekcije figura sporednim likovima, brendu je naglo opala popularnost. Dok su se Matel i Filmejšn dogovarali o nastavku saradnje, 1987. godine debitovao je igrani film Hi-Men i gospodari svemira, sa Dolfom Lundgrenom i Frenkom Langelom u glavnim ulogama. Nažalost, previše je odstupao od omiljenog zapleta i doživeo je neuspeh kako na blagajnama, tako i kod kritike. Matelova zarada od 400 miliona dolara strmoglavila se na poražavajućih sedam.
„Godine 1989, Matel i Filmejšn su osmislili nastavak serije, poslednju priliku da se Hi-Men spase. No, desila se katastrofa. Vestinghaus, matična kompanija Filmejšna, prodala je studio kozmetičkoj kompaniji Loreal. Loreal je samo želeo da se dočepa kinoteke, te su stoga stavili katanac na studio“, ističe Mitrović.
Kredit: Pixabay
Kako su Lorealu pripala i prava na materijal koji je Filmejšn razvijao za nove epizode serije, Matel nije imao kud osim da pokrene mašineriju iznova i promeni sve, gotovo do neprepoznatljivosti. Osmišljena je animirana serija Nove avanture Hi-Mena koja je takođe propala, a zajedno sa njom debakl je doživela i tadašnja linija igračaka. „Neprepoznatljiv film, plus neprepoznatljiva serija, jednako je kraj“, kaže Mitrović.
Hi-Menova sestra Ši-Ra
Kredit: IMDB
U dokumentarnoj seriji Igračke koje su nas stvorile bivša generalna direktorka Matela Džil Barad istakla je i jednu neobičnost. Skloni smo da Hi-Mena i gospodare svemira poistovećujemo sa dečacima, ali prema njenim rečima za svet Eternije su i te kako bile zainteresovane i devojčice. U jednom trenutku, one su činile čak 33% korisnika. Matel nije želeo da propusti tako veliku priliku. U devojčicama je prepoznao nove kupce i 1984. godine, u jeku popularnosti Hi-Mena, osmišljena je Ši-Ra, njegova jednako moćna sestra bliznakinja sa planete Eterije. Matel se sa Ši-Rom našao na iskusnom terenu, jer je već bio zadužen za figuru koju je obožavalo – i to još uvek čini – na milione dece. Reč je, naravno, o lutki Barbi.
„Sada je postojala raznovrsna linija proizvoda koja je opsluživala obožavaoce, i među dečacima, i među devojčicama. Ovo je dodatno otvorilo vrata profitu. Da bi to iskoristio, Matel je oponašao sopstvenu liniju Barbi proizvoda. Podario je Ši-Ri dodatke i nijanse koje su devojčice želele. Dakle, podario joj je kosu koja se mogla češljati, figure životinja, pa čak i dvorac za igru, u ružičastim i zlatnim bojama, koje su bile poželjnije za devojčice. Nadalje, stvorio je odvojene stripove i TV seriju, koja je prikazivana paralelno sa serijom o Hi-Menu. Ovo je uključivalo isprepletanost i pojavljivanje likova u obe animirane serije, kako bi se i dečaci i devojčice podsetili da sve figure i vozila postoje u istom univerzumu i da se njima mogu igrati zajedno“, napisao je Ijan Dankel u stručnom teorijskom radu Emocionalni i psihološki sadržaj marketinga korišćen pri stvaranju brenda, slučaj: Matel, linija igračaka Hi-Men i gospodari svemira.
Gospodari svemira u Jugoslaviji
Dok su Hi-Men i Ši-Ra, uprkos maestralnom početnom plasmanu, izgubili bitku na svakom polju severnoameričkog kontinenta, deca u Jugoslaviji su tek počela da se upoznaju sa njihovim svetovima.
„Prva figura koja se pojavila u Jugoslaviji, pre animirane serije, bila je figura Hi-Mena sa letelicom, poznata kao Princ osvajač. To je bilo 1988. godine“, kaže Branislav Pejak, dizajner i kolekcionar, koji trenutno priprema knjigu o jugoslovenskim figurama iz Gospodara svemira.
Kao i na američkom tržištu, pomamu za Hi-Menom i na ovdašnjim prostorima rasplamsala je animirana serija. Kako Mitrović ističe u svom autorskom tekstu, animirane epizode serije Hi-Men i gospodari svemira u Jugoslaviji su premijerno prikazane 1989. godine. Mogle su se pratiti nedeljom od 18:45 časova, na prvom programu Radio-televizije Beograd, a repriza je bila subotom pre podne. Otkupljeno je samo 13 epizoda, što znači da serijal nije bio na repertoaru duže od tri meseca. Repriza ovih epizoda usledila je naredne, 1990. godine, u okviru zimskog programa, a potom i tokom letnjeg raspusta. Sinhronizaciju, koja će među obožavaocima ostati upamćena kao najbolja, uradila je Televizija Zagreb.
Na VHS kasetama su iste godine objavljena i dva dugometražna animirana filma u kojima se Ši-Ra prvi put pojavljuje – sinhronizovana Tajna starog mača i titlovani Božićni specijal. Tajnu starog mača objavila je kuća Komuna, dok je za sinhronizaciju bio zadužen glumac Milorad Mandić́ Manda, sa dvoje kolega. Božićni specijal je imao dva pakovanja – jedno sa plastičnom kutijom, koje je bilo u prodaji, a drugo sa kartonskom, obeleženo reklamom za kompaniju Takovo, koje je bilo promotivno i delilo se u novogodišnjim paketićima.
Slično kao i u svetu, popularnost Gospodara svemira ubrzo je drastično opala i kod nas, okončavši se raspadom Jugoslavije. Ali, nekadašnja deca danas su ljudi u tridesetim i četrdesetim godinama, koji još uvek uživaju u Hi-Menovim avanturama.
Mastersovci, pijačari i kolekcionarstvo
„Pojavom dovoljno brzog interneta, razni nostalgičari, kasnije kolekcionari, počeli su da se okupljaju na sajtovima i da se polako grupišu po temama. To je dovelo do nastanka uskoprofilisanih sajtova, pa su i Gospodari svemira dobili svoju nišu“, ističe Pejak, na čije su kolekcionarstvo figura, prema sopstvenim rečima, najviše uticale sklonost ka estetici, dizajnu i umetnosti.
Prema podacima do kojih je došao pripremajući tekstove za svoj sajt i knjigu, Pejak je otkrio da je prostor Jugoslavije poseban u svetu ne samo regionalnog, većeg i globalnog kolekcionarstva. Ljubiteljima Hi-Mena, koji sebe nazivaju Mastersovcima (Gospodari svemira na engleskom – The Masters of the Universe), posebno su zanimljivi takozvani pijačari.
„Originalne figure su za većinu roditelja bile preskupe, pa su se naši proizvođači dosetili da ih kopiraju i prodaju po drastično nižoj ceni. Za onoliko novca koliko je koštala prosečna originalna figura moglo se kupiti bar 10 jeftinih kopija – pijačara“, kaže Pejak. Prva figura koja se pojavila na našem tržištu, pomenuti Princ osvajač, pripadala je upravo ovoj grupi.
Tako su se pored originala u Jugoslaviji mogle naći i figure nastale po malim ilegalnim radionicama. Prema Pejakovim podacima, bilo ih je najmanje tri. „Za sada je potvrđeno postojanje radionice u Beogradu u Lominoj ulici, ispod Zelenog venca, i radionice u Zagrebu u kvartu Dubrava, u Konjščinskoj ulici. Pretpostavlja se da je postojala i radionica u Novom Pazaru, ali za sada nije potvrđena tačna lokacija. Mnogi tadašnji klinci, koji su živeli u blizini radionica, sećaju ih se vrlo dobro.“
Ove figure su se prodavale od 1988. godine, uglavnom po vašarima, uličnim tezgama i pijacama, pa odatle i njihov naziv. „Pijačari su imali jednu zanimljivu osobinu koju originali nisu. Mnogi su mogli da se rastavljaju, što je deci davalo mogućnost da, kombinovanjem delova različitih figura, prave izmišljene likove. Nazivani su i lažnjacima, neoriginalima i plastikanerima, a danas, posle nekoliko decenija, najčešće se nazivaju jugo butlezima. Iako nisu bili omiljeni, svako dete koje je volelo Hi-Mena imalo je bar jednog pijačara“, kaže Pejak.
Osamdesetih godina prošlog veka u svetu je predstavljeno oko 70 figura brenda. Pojedini likovi su imali više varijacija. Na primer, Hi-Men je mogao da se kupi kao figura u standardnoj originalnoj varijanti, kao princ Adam, u borbenom oklopu ili sa dodatim kapislama, koje su se čule prilikom udara pesnice. Ako se tome doda da su mnoge zemlje, poput Indije, Argentine, Venecuele i Brazila, imale svoje licencirane varijante, dok su Matelove fabrike radile u Italiji, Španiji, Francuskoj, Meksiku, Tajvanu, Indiji, Maleziji, Hong Kongu, Meksiku, Sjedinjenim Američkim Državama, pa čak i u Australiji, čiji žig nosi jedna od linija zamka Siva lobanja, kolekcionari imaju pune ruke posla tragajući za figurama i pratećim igračkama koje im nedostaju.
Što je neka figura ređa ili očuvanija, cena joj je veća. Mitrović́ kaže da pojedine među njima, kao što su Hi-Men i Skeletor sa „laserskim“ oružjem, koji su se proizvodili samo na evropskom tržištu, mogu dostići cenu od 2.000 dolara. Uprkos tome, većina kolekcionara mnogo toga nabavlja znatno jeftinije, a kolekcije su im obično toliko velike da mogu zauzeti više staklenih vitrina ili cele prostorije, ako se sakuplja i prateći materijal.
„Danas su figure pristupačnije i veoma je lako doći do njih zahvaljujući internetu, osim kada je neki carinik loše raspoložen, pa više ne moramo da računamo na milost domaćih distributera“, kaže Mitrović́, uprkos tome što nije strastveni kolekcionar. „Možda će zvučati čudno, ali ja nemam kolekciju. Uzmem po koju figuru i zadovoljan sam. Mene više zanima fikcija od plastike.“
Pejaku, čija kolekcija broji više od 100 figura, od mnoštva koje su u ponudi najomiljenija je pijačarska verzija Hi-Menovog Borbenog mačka, koju je, kao što joj epitet i govori, na pijaci i nabavio. U šali navodi da su ostali izvori kolekcionarskih opsesija tavan, podrum, internet i, eventualno, drugari iz detinjstva koji nisu proverili koliko košta to što poklanjaju.
„Borbenog mačka sam kupio kada mi je majka rekla da ga je videla na pijaci. Otrčao sam do prodavca, a Mačka tamo nema! Prodavac ga je sklonio ispod tezge za mene. Sreća i radost. Tek kasnije sam video da originalni Borbeni mačak nije prekriven plišem i zato našu plišanu, pijačarsku verziju i danas više volim.“
Ekspanzija pratećeg programa
Kada neki animirani junak postane popularan, njegov lik gotovo uvek završi na toliko proizvoda da ih je teško nabrojati. Hi-Men u Jugoslaviji nije bio izuzetak. Od albuma sa sličicama, žvaka, karata za igru, preko sveski, do pernica, na tržištu se nalazilo gotovo sve na šta su deca tog vremena bila naviknuta. Ako ostavimo po strani da su se i plastični mačevi proizvodili u našim radionicama bez otkupljene licence, baš kao i Hi-Menovi oprtači koje su deca mogla da nose uz mač, u moru materijala izdvaja se još nekoliko zanimljivosti.
Stripovi su, na primer, objavljivani prema lokalnom odabiru, zbog čega je nastala jedna neobičnost. Ako ne računamo kratku formu od svega nekoliko strana, koja se pojavljivala u okviru Politikinog zabavnika, i stripsku adaptaciju igranog filma o Hi-Menu, koja je predstavljala nulti broj, strip serijal u Jugoslaviji započet je sa Marvel star komiks avanturama. Njihovih 12 brojeva kod nas je objavljeno od decembra 1988. do decembra 1989. godine. Međutim, u januaru naredne godine počinje objavljivanje još 10 nemačkih Ehapa stripova.
Neobičnost se krije u tome što je Politikin zabavnik, koji je kao izdavač stajao iza obe serije, sve to vodio pod jednom, pa je tako prvi Ehapin strip zaveden pod brojem 13 i tretiran je kao direktni naslednik prethodnih Marvelovih epizoda. Problem je, međutim, to što su čitaoci ostali uskraćeni za rasplet Marvelove avanture, odnosno za njen regularni 13. broj, koji je verovatno i najuzbudljiviji – u njemu je Hi-Men navodno poginuo u sukobu sa Skeletorom. Detalji i ilustracije Ehapinih izdanja, koji su usledili, bili su na daleko zavidnijem nivou, pa je prelaz na našim kioscima, može se slobodno reći, bio drastičan. Ali, diskontinuitet, uprkos svemu, izgleda da uopšte nije brinuo izdavačko uredništvo Politikinog zabavnika.
Pored toga, Pejak ističe da je izdavačka kuća Dečje novine dugo imala ediciju Poster, koja je takođe ponudila jedan original. Poput ostalih postera ove edicije, i Hi-Menov je bio štampan u većem, B1 formatu. Na jednoj strani je imao veliku glavnu ilustraciju, a na drugoj više manjih. Međutim, on se izdvaja po radu naših umetnika. „Autor ilustracija je crtač stripa Bane Kerac, a za kolor i tuširanje bio je zadužen Sibin Slavković́, takođe crtač stripa. Zahvaljujući ličnom poznanstvu, bio sam u mogućnosti da vidim nastanak ilustracija. Poster je objavljen sredinom 1989. godine, a tek nedavno sam saznao da je postojala još jedna, peta ilustracija, koja nije odštampana i ona sada stoji uramljena na mom zidu. Dobio sam je na poklon od Keraca, koji je čuvao sve ovo vreme, jer nisam mogao da se odvojim od nje.“
Kao posebna ekstravagancija mogao bi da posluži i podatak o pozorišnoj predstavi o Hi-Menu, koja je 1990. odigrana nekoliko puta u Beogradu. Zamislite Đorđa Davida kao najmoćnijeg čoveka u svemiru i Jelenu Tinsku kao ratnicu Tilu i nećete pogrešiti – oni su zaista odigrali ove uloge. „Mastersijada je bila događaj oko Nove godine za decu, koji se odigravao u Sava centru i Domu omladine“, kaže Pejak. „U okviru nje igrana je predstava, prikazivan je dugometražni animirani film i deljene su pijačne figure i majice. Reditelj predstave je bio bio Jovan Ristić́ Rica, kostimografkinja Emilija Kovačević́, a pored Đorđa Davida i Jelene Tinske, ostale uloge – vila i patuljaka, tumačila su deca, dok se Skeletor pojavljivao samo kao projekcija na platnu.“
Hi-Menovo nasleđe
Posle poraza koji je pretrpeo krajem osamdesetih, Hi-Menu je bilo potrebno mnogo vremena da povrati snagu. Nove figure, koje su zapravo bile veći i detaljniji komemorativni podsetnik na prvu proizvodnu liniju, našle su se na tržištu tek 2001. godine. Ubrzo je Majkl Halperin, nekadašnji saradnik pri kreiranju Filmejšnove animirane serije, pokrenuo nove TV epizode promenjenog dizajna, koje su prikazivane od 2002. do 2004. godine na kanalu Kartun netvork.
Od tada, Gospodari svemira su u nekoliko navrata postajali meta DVD izdanja, zainteresovanosti Holivuda i proizvodnje igračaka. Najdugovečnija linija figura, na primer, pokrenuta je pod imenom Gospodari svemira: Klasici 2008. i trajala je čak do 2020. godine. Prodavala se pomoću interneta i dostigla broj od više od 200 različitih figura.
Na striming servisu Netfliks trenutno mogu da se pogledaju dve animirane serije novijeg datuma sa Hi-Menom u glavnoj ulozi – Gospodari svemira: Otkrovenje, koja je orijentisana ka starijoj publici, i kompjuterski animirana serija Hi-Men i gospodari svemira, koja cilja na mlađe gledaoce. Dok se poslednja završila posle tri sezone pretprošle godine, druga sezona Otkrovenja, čiji je tvorac poznati reditelj Kevin Smit, biće prikazana na Netfliksu 25. januara. Figure iz obe serije, kao i strip povezan sa serijom Kevina Smita, takođe su u prodaji. Na našem tržištu strip je objavila izdavačka kuća Makondo.
„Pored toga, trenutno je aktuelna i linija igračaka Porekla, čiji je cilj da poboljša stare figure dodatnom pokretljivošću, pri čemu se dodaju i novi likovi, da ne bude baš sve kao ranije. Ali, izvedba je, nažalost, aljkava pa jedna figura ispadne odlično, a druga loše“, objašnjava Mitrović.
Kredit: Pixabay
Posle relativnog uspeha serije Gospodari svemira: Otkrovenje, koja se ipak više dopala kritičarima nego obožavaocima brenda, Netfliks je bio spreman da podrži i novi igrani film o Hi-Menu, ali se povukao uprkos tome što je uložio od 30 do 60 miliona dolara u razvoj projekta. Veliki uspeh koji je u bioskopima prošle godine ostvario film Barbi, ohrabrio je kompaniju Matel da pokrene razvoj čak 14 filmova o svojim igračkama, a Hi-Men je, prema pisanju Varajatija, na putu da pronađe novu podršku u studiju Amazon. Naslovna uloga trebalo bi da pripadne glumcu Kajlu Alenu (Duhovi u Veneciji, Priča sa zapadne strane).
Poznavaoci Matela i kolekcionari, kojima je za srce najviše prirasla originalna Filmejšnova serija, obično nisu previše oduševljeni najavama novih ostvarenja i promenama kanona. Mitrović, na primer, veruje da Hi-Men nije na dobrom putu. „Originalne verzije stvari koje volimo, ne prikazuju se klincima, jer postoji uverenje da im se neće dopasti, ali po toj logici nama onda ne bi trebalo da se dopadaju Tom i Džeri, Duško Dugouško i sve što je starije od nas. Da stvari budu lošije, prisutna je stigmatizacija negativnog mišljenja, te ko se žali biva obeležen kao rasista, seksista, nacista, fobičar… Mislim da se time postiže samo uništavanje.“
Da posvećenost Hi-Menu nije izbledela možda najbolje pokazuje i dobra organizovanost obožavatelja, koji se svake godine okupljaju na američkoj konvenciji Pauer kon (Power-Con). Krajem prve decenije ovog veka postojala je zamisao da se i u Srbiji organizuje nešto slično, ali to se ipak nije dogodilo. Pejak je mišljenja da subkulturu Mastersovaca u životu održavaju entuzijasti, maštari, ljudi koji sve vreme gaje dete u sebi. Koliko dugo će snagator iz svemira imati moć zavisi od ljubitelja poput njega. „Naš hobi se i dalje dobro drži“, kaže. „Vreme provedeno sa Gospodarima svemira nije protraćeno vreme. Sve me to zaokuplja veoma dugo i izgleda da nema kraja, ali ljubav prema Hi-Menu gledam da prenesem i na svoju decu.“
Vulkan se među prvima u Srbiji okrenuo omladinskim delima u fantastici sa serijalom Sergeja Lukajanenka. Logično je bilo da se i Li Bardugo u jednom trenutku nađe među objavljenim autorima s obzirom na to da je jedan od proslavljenijih predstavnika ovog književnog pravca. Upravo sa takvim stvaraocima se najlakše okupiraju i stiču mladi čitaoci, jer bitno je ići u korak s vremenom, a dešavanja su sve brža, i teško je pratiti obrtaje u kojim se menjaju imena autora i ostvarenja. Pa ipak i u takvoj jednoj hiper epohi treba voditi računa o sledećoj generaciji. U neku ruku to je za izdavače i obaveza. Više puta smo pisali o tome da ovo jeste posao, ali i više od toga. Drago nam je što to Vulkan prepoznaje i u poslednje vreme, uočljivo, ulaže u kvalitetne prevodioce i lektore, dižući tako sebi lestvicu kvaliteta, ali i konkurenciji.
Neophodnost poštovanja i uvažavanja omladinske književnosti proizilazi iz činjenice da ona treba da gradi sutrašnjicu, da postavi ispravne ideale i moralna načela. Da se razumemo, popularnost nije garancija kvaliteta, ali može se iskoristiti ukoliko usmeri novu generaciju u pravcu knjige i čitanja. Jasno da ne poričemo da u omladinskoj fantastici postoje vrhunska dela i autori, to je činjenica, kao i u svakom drugom žanru ili pravcu. Više govorimo o tome da treba dobro iskoristiti zamajac silnih ekranizacija i dati u ruke knjigu što više dece. Za tako nešto treba da se biraju vrhunski urednici i prevodioci, ipak je to baratanje kulturnim sutra. Stoga su baš ovakve knjige pametan izbor, pune znanja, ideala i preispitivanja.
Li Bardugo – spisateljica poznata po trilogiji omladinske fantastike Griša – koja je prerasla u grišaverzum u koji spadaju duologije Šest vrana i Kralj ožiljaka – ekranizovana putem Netfliksove serije. Takođe, tu je fanfik DC roman Čudesna žena i zbirka priča Jezik trnja.
Galaksija Stern, zvana Aleks, preživela je pokolj i dobila neočekivanu šansu da studira na Jejlu. Naravno, ne zbog svog znanja, nego zbog svoje sposobnosti da vidi sivolike. U svetu tajnih društava koja se bave magijom taj je kvalitet na ceni. Takvo okruženje može doneti razne blagodeti i još veće nevolje. Naravno da Aleks upada u onu koja je može stajati života. Svaka magija ima cenu, a junakinja je uporna u tome da shvati ko je voljan platiti najvišu. Koliko će to nju koštati? To morate sami proveriti uranjajući u mračne sokake Nju Hejvena.
Zanimljivo je da ovo faktički nije omladinski roman, junaci nisu tinejdžeri. Pa imamo priliku da posmatramo autorku izvan miljea na koji smo navikli. No moramo reći da se izvanredno snašla. Stilski veoma dobra, ali najviše je za pohvalu znanje o Nju Hejvenu i tajnim društvima, što je posledica toga što je saradnica Jejl univerziteta, pretpostavljamo. Svejedno smo uživali u opisima grada i povremenom izlaganju poput mini predavanja. Dopalo nam se i to što ne vodi mnogo računa o tome da li je čitalac u dovoljnoj meri potkovan znanjem u raznim sferama, ne objašnjava u tančine. Verovatno da bismo dali maksimalnu ocenu da nije ostavljen otvoren kraj za očigledan nastavak, ponekad treba znati završiti priču u jednom tomu i odupreti se hiperprodukciji. Bez obzira što ste ubili lika koga neko voli, verovatno najviše sama autorka. Prevodilac je imao neka izuzetna rešenja poput brutalistički, ali je mogao ponegde na početku pasusa ukloniti ime. Celokupno gledano, odličan prevod.
Dakle, delo nije samo za ljubitelje omladinske fantastike, već mračne fantastike i horora. Svakako svi koji vole atmosferu napetosti od prve do poslednje strane i neočekivane preokrete treba da imaju ovu knjigu u kolekciji. Magija Nju Hejvena vas zove…
*Napomena: Sve izjave u tekstu predstavljaju lični stav autora, i nisu rezultat plaćene promocije.
Japan je jedna od zemalja koje su među prvima zajahale talas informatičke revolucije. Imena kao što su Sony, Nintendo, Hitachi, Fujitsu, ili Panasonic biće poznata čak i onome ko se ne zanima za japansku kulturu. Stoga je razumljivo što Japan (iako ne više tako ekonomski jak kao tokom zlatnih osamdesetih godina) i dalje stoji rame uz rame sa Amerikom kao najvažniji akter u svetu video igara. Ove godine posetili smo Tokyo Game Show, jedan od najvažnijih događaja za gejmere u Japanu i van njega.
Stajemo u red, pripremljeni za dugo čekanje. Barem jedan sat u redu za ovakav događaj više je norma nego izuzetak u Japanu. Komiket, još jedna popularna tokijska konvencija, održava se na leto, i poznata je po tome što upošljava veliki broj medicinskih radnika da priskoče u pomoć posetiocima, koji stoje u redu i po nekoliko sati na stravičnoj vrućini. Ipak, mi imamo sreće; posle nešto više od četrdeset minuta predajemo kartu, dobijamo narukvicu, i probijamo se kroz gužvu. Zelena narukvica skoro izaziva nostalgiju za danima kada je Beograd imao masovno posećenu konvenciju japanske popularne kulture (premda moramo spomenuti Games.Con, koji se održava već pet godina zaredom).
Već nas sa ulaza dočekuju svi najpoznatiji proizvođači igara, kao što su Atlus, Sega, ili Konami. Svi oni mogu da računaju na stalan priliv posvećenih fanova. Dovoljno ih je motivisati nekom sitnicom – bedž ili lepeza dostupni samo na konvenciji, ili pak petominutni demo nove igre – da se sva mesta popune, te da štand praktično postane zatvoren za laike. U japanskom žargonu, odlazak na konvenciju je odlazak u boj – fanovi dolaze sa jasnim ciljem, i učiniće sve da ga se dočepaju.
Kredit: Mateja Matić (Za crnu magiju zanima se i pukovnik Senders)
Ipak, jedna firma nadmašila je ostale kada je u pitanju posećenost, posvećenost fanova, veličina izložbe – skoro sve. Ona ne dolazi iz Japana. U pitanju je kineski Mihoyo.
Mihoyo je proizvođač popularnih RPG-ova kao što su Genshin Impact i Honkai: Star Rail. Različiti ljudi različito gledaju na ovu sve brže rastuću kompaniju. Ona se može posmatrati kao nekakav success story u svetu gde Kina sve više i više guši sopstvenu gejming industriju. Kineska vlada je 2021. godine pokušala da maloletnicima ograniči vreme tokom kog smeju igrati video-igre, što je smesta oborilo akcije kineskih gejming kompanija. Mihoyo ogroman deo svoje publike pronalazi van Kine; i prirodno ih manje brinu takve sankcije. Sa druge strane, oni su barjaktar negativnog trenda koji se širi i na Zapad. U pitanju je tzv. gatcha sistem. U ovakvom sistemu, igrač ne mora nužno dobiti predmet ili dodatak koji želi čak i ako u igru uloži pare. Pojedine evropske države već pokušavaju da zabrane ovakav dizajn, psihološki sličan kockanju.
Ovo, međutim, nije kontroverzno u Japanu. Uostalom, Japan je izumitelj gatcha sistema. Mihoyo je taj proces samo pojednostavio i uveličao. Osvojeni je osvojio osvajača. Dok bi, u neka druga vremena, većinu posetilaštva konvencije činio sloj strastveno predan igrama i kompjuterima, Mihoyo je učinio čudo. Doveo je na konvenciju gomile fanova koji, sem Mihoyo igara, sa video-igrama jedva imaju dodira. Reč gejmer polako menja definiciju. Ali fanovi Mihoyoa nisu ništa manje strastveni. Autora je skoro zahvatio stampedo kada je najavljeno da se deli besplatni Hoyoverse ceger. (Seća li se neko japanskih trešanja?)
Kredit: Mateja Matić (Pom-pom, maskota igre Honkai: Star Rail, nadgleda sajmište poput božanstva.)Kredit: Mateja Matić (Kosplejeri likova iz igre Genshin Impact.)
Drugi deo sajma – manje posećen, i mnogo lakši za disanje – bio je posvećen stranim i indie studijima. Kao po dogovoru, većina igara bila je napravljena u pixel art stilu. Sa tačke gledišta studija, to je i razumljivo. Dvodimenzionalno rešenje je lakše sprovesti nego trodimenzionalno, a ugađa publici sve više zagledanoj u retro. Takav je kartični RPG Harma, koji vizuelno predstavlja spoj starih Castlevania i Final Fantasy igara. Takav je i američki vizuelni roman Neurodiver, i po imenu i po tematici pripadnik skorašnjeg sajberpank talasa (o jednom vizuelnom romanu smeštenom u Srbiju pisali smo ovde). Najviše nas je zainteresovao Raid Kids, platformer o dečaku koji se probija kroz postapokaliptični svet, premda on manje podražava pixel art a više flash igrice na brauzeru koje smo igrali ranih dvehiljaditih. Ovo psihodelično ostvarenje izlazi na proleće 2024. godine.
Sa klasičnim studijima prostor su delili i oni posvećeni virtualnoj realnosti (VR). VR je „voćka čudnovata“, bar što se tiče njene primene u video-igrama. Postoji odavno, i više puta su izlazili proizvodi za koje se činilo da će je jednom za svagda popularizovati, od (zlo)glasnog Sega VR iz devedesetih, pa do Oculus Rifta od pre desetak godina. Međutim, uvek je ostajala skrajnuta – nešto što se isproba nekoliko puta, i zaboravi. Neki od razloga za to su visoka cena opreme, a mala biblioteka igara. Nismo primetili mnogo entuzijazma ni kod samih izlagača, sem jednog studija – CharacterBank, sa akcionim RPG-om RuinsMagus.CharacterBank je po pitanju porekla mešovit studio, ali baziran u Kjotou, japanskom gradu tradicije. Član studija poverio nam se da je igra namerno napravljena da iskoristi popularnost JRPG (Japanese RPG) žanra, te time raširi i upotrebu VR tehnologije.
„Nešto kao Sword Art Online?“
„(smeh) Da. Ili kao Final Fantasy. Ako volite Final Fantasy, volećete i RuinsMagus.“
„Provozali“ smo igru desetak minuta. Na kraju nismo uspeli da steknemo entuzijazam jednak članovima studija, ali vreme će pokazati sve.
Kredit: Mateja Matić
Da internacionalni odeljak nije samo za najveće igrače poput Amerike i azijskih zemalja, pokazalo je učešće jednog češkog studija. Time se prirodno nameće pitanje – gde smo mi u celoj toj priči? Nije bilo ni naznake regiona, a kamoli Srbije, na ovogodišnjem Tokyo Game Show. Međutim, dobili smo informaciju – i ona se ispostavila tačna – da smo imali učesnika 2019. godine. U pitanju je studio Superverse Industries sa istoimenom arkadnom igrom. U trenutku pisanja ovog članka, Superverse Industries nam još nisu odgovorili na upit kako je došlo do učešća na Tokyo Game Show, i kako jedan srpski developer to može najlakše postići. Ali jedna stvar je jasna – da je moguće.
Iako je „magija posthuma“ od 1725. godine ostala stalna tema medija, teologa i naučne zajednice, za mitološku slavu novog fenomena su bili najzaslužniji književnici. Ipak, mogućnosti piščevog uobličavanja svojstava vampira kroz odnos aktera, kao i aktera i naratora u književnom tekstu, nalaze se u velikom rasponu od jednostavnog preuzimanja narodnih verovanja u ovo demonološko biće do njihovog delimičnog korišćenja uz psihološki, sociološki, književno preobražena i bogato naslojena značenja (Ajdačić, 2007). Mera u kojoj se u književnom delu poštuju odlike demona iz folklora određuje meru impliciranih ideja koje taj demon u okviru tradicije nosi. Odstupanje od tradicije omogućava razvijanje novih ideja koje nisu imanentne folklornom izvoru. Neka svojstva demona se preuzimaju u svakom slučaju, ali se njegov lik i menja zavisno od namera autora koji je preuzeo vampirski motiv. Zavisno od odnosa prema vampiru iz verovanja balkanskih Slovena učeni pisci Evrope uključuju u svoje tekstove elemente njima nepoznate, čak i egzotične narodne tradicije, proširujući demonološki panteon novim bićem. Istorijski uslovi za pojavu motiva vampira kao fantastičnog književnog motiva bili su posebno pogodni u XVIII i XIX veku, te svojstva vampira odgovarala su određenim potrebama duha gotsko-romantičarske književnosti, kao književnosti kojom dominiraju strah i groza, što je očito bio odraz svakodnevnice tadašnjeg društva.Uostalom, videćemo da literarna obrada jedne od najstarijih legendi o drugim svetovima i opasnim bićima može poslužiti i kao ilustracija društava koja se njome uvek iznova inspirišu, o čemu će kasnije svakako biti mnogo više reči. No, do tada, motiv je bio popularan u narodnim predanjima, a neposredno pre toga i na dvorskim zabavama, među aristokratijom, gde priče o vampirima dostižu ranu popularnost. Neke od njih izvedene su i iz nekih kraćih, u to vreme poznatijih novela i pesama. Zahvaljujući tome, na razmeđi XVIII i XIX veka, antropološki, mitološki i kulturološki potencijal vampira konačno dobija i odgovarajući književni izraz (Šarović, 2008).
U Evropi moda, u Srbiji „nazadnjaštvo“
U literaturi na engleskom jeziku, vampiri se, kao što smo pomenuli u prošlom delu, pod drugačijim nazivom pojavljuju prvi put krajem XVII veka i to u vezi sa crkvenom tematikom. To je još jedan od dokaza da je upravo dogmatsko učenje, stvorilo plodno tle za razvoj strahova od monstruoznih bića, kakvim su vampiri predstavljeni. Uostalom, nije mali broj strahova koje je upravo religija podsticala, širila i stvarala, u najboljoj nameri očuvanja čistote ljudske duše (Pajović Dujović & Vučković, 2017: 47). Kada su priče o vampirima iz srpskih sela stigle do Engleske odmah su pustile duboke korene u literaturi i postale inspiracija za književne stvaraoce. Međutim, trebalo je vremena da panika zbog napada vampira potpuno zarazi evropsku poeziju i prozu, te se njihov trag može pratiti preko dokumentovanog Jura Granda Alilovića koji se pominje i u knjizi „Slava vojvodine Kranjske“ (1689) čuvenog pisca i istoričara, Janeza Vajkarda Valvasora, zatim preko pisaca poput nemačkog pesnika Hajnriha Avgusta Osenfeldera koji u svojoj pesmi „Vampir“ (1748) za temu uzima vampira koji zavodi nevine devojke, potom tim svetom vladaju En Redklif sa romanom „Misterije Udolfa“ (1794) i Metju Gregori Luisa s knjigom „Monah“ (1796), nakon čega palicu preuzima ni manje ni više nego Gete u svojoj poemi „Korintska nevesta“ iz 1797. godine, sledi i epska poema „Talaba uništitelj“ (1801) Roberta Saudeja u kojoj se junak Talaba sukobljava sa Onizom, svojom nedavno preminulom suprugom koja se vraća kao vampirica, pa engleski pesnik Džon Stag koji u pesmi „Vampir“ (1810) obrađuje istu temu kao Gete, kako bi vampirizam počeo da odjekuje zapadnom književnosti od 1816. godine kada engleski književni kritičar, pesnik, filozof i teolog Semjuel Tejlor Kolridž piše vampirsku pesmu, „Kristabel“, u kojoj vampir proganja krv mladih devojaka (Bohn, 2010).
Kredit: Wikipedia
Sledeće upečatljivo pojavljivanje vampira u književnosti vezano je za grupu mladih aristokrata i njihovo literarno takmičenje za najbolju priču o duhovima koje je na obali Ženevskog jezera otprilike u to vreme organizovao čuveni Džordž Gordon Bajron, što se može s pravom smatrati ključnim periodom za oblikovanje kako viktorijanske, tako i savremene popularne kulture. Naime, prema legendi, dokumentovanoj dnevničkim zapisima, lord Bajron je jedne kišne nedelje 1816. godine u svoju vilu pozvao pesnika Persija Bilija Šelija i njegovu suprugu Meri Vulstonkraft Šeli (Gavrilović, 2011: 413). Tu je, pored Bajronove ljubavnice Klare Meri-Džejn Klermont, još bio i Bajronov lični lekar Džon Vilijam Polidori. Umesto dobrog provoda gosti i njihov domaćin su se uglavnom dosađivali. Loše vreme kao i pobune lokalnih poljoprivrednika zbog gladne godine nisu ohrabrivali na šetnje i uživanje po prirodi, tako da su vreme uglavnom provodili u vili. Da bi na neki način pobedili dosadu Lord Bajron je predložio da se nadmeću ko će smisliti bolju priču strave. Doprinos Meri Vulstonkraft Šeli prijateljskom izazovu pokazao se kao početak remek-dela, „Frankenštajn“ ili „moderni Prometej“ (1818), dok je Bajronov doprinos makabr bajka o aristokrati i njegovim susretima na putovanju „Pogreb“ ili „Fragment romana“. Nije bio zadovoljan pričom i jednostavno ju je ostavio nedovršenom. Međutim, doktor Polidori se zainteresovao za nedovršen rukopis i iskoristio ga je da napiše ili adaptira u prvu vampirsku pripovetku u romantičnoj književnosti „Vampir“. Priča je objavljena tri godine kasnije, 1819, i mnogi su autorstvo pripisivali samom Bajronu što je dovelo do bolje prodaje knjige. Bajron je bio posebno ljut kada su mu ljudi rekli da je „Vampir“ najbolje delo koje je ikada napisao (Newman, 2012).
U ovoj Polidorijevoj priči se po prvi put pojavljuje vampir kakav nam je i danas poznat. Do tada su vampiri bili prikazivani kao snažni seljani koji bauljaju iz svojih grobova i više podsećaju na zombije nego na prefinjenu gospodu kakvom danas percipiramo ovu „decu noći“. Upravo ovde se po prvi put na vampira gleda kao na stvorenje lukavije od primitivnog leša iz tradicionalnih mitova. Vampir-džentlmen iz priče, lord Riven, predstavlja Kazanovu koji pleni visoko društvo. Navodno je Džon Polidori zasnovao razuzdanost lorda Rivena na ličnosti lorda Bajrona – šarmantnog aristokratu sa opasnim apetitima. Postoji priča da je objavljivanje romana „Vampir“ deo Polidorijeve osvete zbog neuzvraćene ljubavi koju je on gajio prema Bajronu, ili zbog raskida veze (Aranđelović, 2018). Ukratko, „Vampir“ je poput onih crtanih filmova koji prikazuju trenutnu omraženu figuru sa očnjacima, a dobar primer je Margaret Tačer koja je osamdesetih godina XX veka često bila tako karikirana. Ovaj, i ovakav, „Vampir“ je veoma brzo postao kulturni fenomen. Pojavljivali su se nezvanični nastavci, brojne druge vampirske priče kao i pozorišne adaptacije, opere, baleti i burleske izvedene iz „Vampira“, potom prošireni francuski prevodi i nastavci (uključujući jedan od Aleksandra Dime) i užasna imitacija desetina zbrzanih petparačkih nastavaka koji beleže avanture „Vampira Varnija“ (1847) autora Džejmsa Malkolma Rajmera i Tomasa Peketa Presta (Newman, 2012). Prema jednom biografu kraljice Viktorije čak je i ona odgledala vampirsku predstavu (Aranđelović, 2018). Neke od ovih priča koje su pratile Polidorijevog „Vampira“ su bile strašne, jeftine, preuveličane i uzbudljive, a osmišljene da budu jezive, ali ne nužno složene. Kao i glavni lik Polidorijevog „Vampira“, pomenuti vampir Varni je imao mnoge osobine povezane sa klasičnim vampirima. Međutim, Varni nije bio zao i nije nužno želeo da ubija ljude. Njegov lik je dodao složenost žanru vampirske fikcije. Takve priče su stvarane u zabavne svrhe, pa mnoge od njih nisu imale dublje značenje od onoga što je napisano. Prateći likove poput Varnija, drugi autori su odlučili da prošire arhetip vampira i stvore složenije vampirske likove (Mastrangelo, 2022). Iz svega toga proizilaze svi klišei vampirizma: zavodljive aristokrate, raskalašni mladići, visoko društvo, ogrtači i večernje haljine, i uopšte ostala poznata ikonografija (Bliss, 2022). „To je već bilo doba“, konstatuje ne bez ironije Vojislav M. Jovanović, „kad se ljubavnik šetao pod prozorom svoje drage ne sa gitarom već sa mrtvačkom glavom u ruci“ (Petrović, 2020). Vampiri su, naprosto, ušli u modu.
Ipak, prema Tomasu Bonu su za širenje slave vampira najpre zaslužni Prosper Merime koji prenosi fiktivno „pronađeni“ rukopis „Gusle ili zbirka lirske poezije iz Dalmacije, Bosne, Hrvatske i Hercegovine“ (1827), a samo godinu dana kasnije nemački liričar Vilhelm Gerhard koristi iste sadržaje s tim što im daje naslov „Vile, srpske narodne pesme i bajke o junacima“ (Knežević, 2016). Ruski Aleksandar Puškin im se tematski pridružuje 1835. godine. Ponovo je tema „magija posthuma“, ali sad pod naslovom „Pesme zapadnih Slavena“. Kako je Puškin „počeo da shvata da se tu radi o mistifikacijama i projekcijama“ (Knežević, 2016), Tomas Bon ne piše o Poljacima kao „zapadnim Slovenima“, već pod tim terminom obrađuje sudbinu pravoslavnih hrišćana pod Turcima Osmanlijama. Sva trojica uvode kategoriju vampira tek opisno, preko „nenadanog gosta“ koji posećuje porodicu Konstantina/Marka Jakubovića u dalmatinskom zaleđu; u sve tri knjige manifestuje se poremećeni pogled evropskih metropola na balkansku periferiju. Puškin – koji svoj pogled na slovenske krajeve pod Osmanlijama upućuje iz carskog Sankt Petersburga – takođe pokazuje imperijalni refleks. Bonova primedba da je „Rus počeo da shvata“ odnosi se na deo koji Puškin preskače, a Malarme i Gerhard prominentno navode, da se „nenadani gost“ Jakubovićevih povampirio zato što je kao „Grk“ (u to doba naziv za svakoga pravoslavne vere) sahranjen u prosvećenoj „latinskoj“ zemlji, Okcidentu (Knežević, 2016). Zašto radovi Vuka Karadžića, koji živi, radi i objavljuje u Beču u isto vreme (Vukove bečke godine 1813-1864) ostavljaju utisak da su Srbi u XIX veku zaboravili reč „vampir“ koju su očito znali u prethodnom stoleću, Bon objašnjava argumentima koji se u krajnjoj liniji mogu svesti na političke.
Kredit: Wiki
Naime, od Drugog srpskog ustanka protiv Osmanlija, do formiranja jezgra državnosti 1830. godine, i onda postupno do Berlinskog kongresa 1878. godine, Srbija teži reputaciji prosvetljene evropske države, ona se u dobu evropske prosvetljenosti, takođe, legitimizuje preko „naprednosti“, što znači da se jednako kao i drugi trudi da narodno sujeverje „eksteritorizuje“ i „uskladišti“ kod nekog drugog, ili barem nazove nekako drugačije. Zato Vuk koristi termin „vukodlak“, koji više ima konotaciju podivljale životinje, nego „vampir“ koja označava čoveka-demona. I on i Joakim Vujić bi radije delovali kao prosvetitelji i raskrinkavali sujeverje, nego se divili mističnoj snazi narodne fikcije (Knežević, 2016). Takođe, kao što habsburški upravitelj Bosanske Gradiške 1725. godine piše šefu u Beču o Petru Blagojeviću, tako knezu Milošu Obrenoviću sto godina kasnije, piše iz Uba predsednik opštine i lokalnog udruženja trgovaca da im „povratnici“ s onog sveta terorišu sela i izazivaju bolesti, te povišenu smrtnost kod ljudi, nakon obraćanja lokalnom knezu i vladiki 8. marta 1820. godine. Pozivajući se na tradiciju, meštani ističu potrebu da se isele ukoliko im se ne dozvoli da ubiju vampire: „ja nami dopusti da odkopamo groblje, ili daja nama dopuštenije da se razselimo, zašto durati više ne možemo“ (Antonić, 2020). Pismom od 10. marta br. 285, dozvoljeno im je otkopavanje sumnjivih vampirskih grobova, ali samo da bi se uverili u svoje sujeverje (Otašević, 2019). Tom prilikom se ističe zabrana skrnavljenja leševa i nužno prisustvo vladike (Đorđević, 1909: 432). Jevrem Obrenović se 7. aprila iste godine iz svoje kneževske kancelarije u Valjevu obraća Milošu izveštavajući ga da su Ubljani bez prisustva vladike ubili vampira. Kocem su odsecali i drobili glavu umrlog koju su stavili kod nogu. Naglašavajući da su iz otvorenog groba psi izvukli leš jedne žene i pojeli je, Jevrem ističe da će glavne aktere ovog slučaja privesti i poslati (Đorđević, 1909: 432-433). Posle vesti o uznemiravanju mrtvih zatraženo je ispitivanje i privođenje vampirdžije (ubice vampira). Knez Miloš je 1820. godine pustio iz zatvora „Iliju vampirdžiju“ s pretnjom „ako bi se ubuduće vampira u kom selu raskopavati usudio da će biti… navek u tamnici zatočen“.
Dakle, knez Miloš je preporučio molitvu, a ne akciju, s istim ciljem kao i Vuk Karadžić i Joakim Vujić, ali ga ni Ub, ni selo Šabanovac u Crnorečkoj kotlini nisu poslušali – sumnjivi „povratnici“ su ekshumirani, njihova srca kuvana u vinu, a onda vraćana u zemlju (Knežević, 2016). I u selu Svojdruga, 1836. godine, meštani su tri puta otkopavali i zakopavali izvesnog Miloša Rajkovića; prvi put, nisu zvali veštake, pa vampir ne beše upokojen; drugi put, poprskaše ga svetom vodicom, ali opet bez uspeha; treći put su ga „dorongama nekakovim lupali, puškama probijali, i najposle glavu odsekli, pa ga tako posečena opet zakopali“; i tek onda se zlodejni vampir najzad smirio (Antonić, 2020). Takođe, 1838. godine je vladika timočki Dositej poslao protu negotinskog i paroha radujevačkog na pokajanje u manastir jer su dopustili radujevačkim seljacima da otkopavaju mrtva tela koja su proglašena za vampire, a zanimljiva je i epizoda kada je požarevački okružni sud „odrezao“ pet dana zatvora i dvadeset pet batina Miliću Stojadinoviću iz Šapine jer je „svoju ženu iz groba iskopao, pokrov joj s nogu na glavu metnuo i opet zakopao“ (Petrović, 2020: 2)…
Sa novinskih naslovnica i medicinskih izveštaja u beletristiku
Početna literarna uloga likova gotskih vampira je na prvi pogled bila vrlo jednostavna. Zamišljeni su kao stvorenja sazdana od suštinskog zla, a predstavljali su smrtnu pretnju po nevine i nedužne (vidi Magndís Huld Sigmarsdóttir 2011). Vampiri su bili i više od same pretnje smrću – predstavljali su opasnost i po ljudsku nevinu dušu, posebno onu o kojoj govori hrišćansko učenje (Pajović Dujović & Vučković, 2017: 49). Takva vrsta vampira ima u mnogo čemu više demonskog u sebi od savremenih vampira, kakve pronalazimo u „Sumrak“ tetralogiji Stefani Majer ili pak u „Vampirskim dnevnicima“ L. Dž. Smit.
No, zapadnoevropski pisci poznaju manje elemenata folklornog praznoverja, ali iako im ono nije blisko, ne živi u njima, pa ih prema tome ni ne sputava, oni te elemente potpunije slede (Ajdačić, 2007). Ukoliko vampirski motiv upotrebljavaju na klišetiziran način, njegove mogućnosti su relativno ograničene. Tako se opštepoznata zaštita od demona belim lukom sreće u „Baltazaru“ Lorensa Darela, a moći crkvenih lica koje uništavaju vampira pronalazimo u Gotjeovoj priči „Zaljubljena pokojnica“ ili Merimeovom „Konstantinu Jakuboviču“. Kao primer odstupanja od folklora može se navesti Merimeova balada „Kara Ali“ u kojoj povampireni Turčin ostavi Kuran sa magijskim moćima čoveku koji ga je ubio, posle čega mu ispija svu krv. Nasuprot klišeu ili potpunom odstupanju od verovanja balkanskih naroda, domaći pisac može da u svoj tekst uključi manje poznate, poetski plodotvorne delove tradicije, kao bugarski pisac Jordan Radičkov u priči „Cigansko petle“ („Baruten bukvar“) u kojoj vampira zaustavljaju dajući mu da izbroji rupe na jednom situ.
Kredit: Google
Aleksandar Pavlović u svojoj studiji „Predstave o vampiru“ kao upozorenje živima ističe da u Srpskom Babušu veruju da je vampir čovek koji posle smrti ustaje iz groba i traži svoje stvari (Pavlović 2010: 255). Drama „Vampir i čizmar“ koristi upravo ove razloge da bi opravdala „povampirenje“ majstora Ćire kome je Grk Stavra na prevaru uzeo novac i doveo ga do ruba propasti. U pomenutoj studiji srećemo još jedan interesantan razlog uvampirenja. Naime, u vampira mogu da se pretvore i ljudi koji su bili izloženi vradžbinama, uricanju ili nekim drugim navodno zlim uticajima (Pavlović 2010: 257). Tako se u drami „Vampir sluga“ Petar uplaši i istinski naljuti na svog gazdu koji ga kori jer je pominjao vampire pred mogućim gostima njegovih apartmana, a koji su nakon toga odbili da ih iznajme – „GAZDA: Koji te đavo tera da spominješ vampira? Povampirio se ti dabogda! PETAR: E gazda tu malo ‘curik’. To nema da bude! To ne sme biti! Takve reči ne trpim… Kad umrem nisam rad da izlazim i da plašim svet, pa stoga, neću ni da se povampirim“ (Bjelić, 2013: 396). Ovde srećemo još jedan mogući razlog uvampirenja koji je blizak verovanju da se vampiri samo onaj „koji je celog života činio zla, a nikad dobra: nijednom nevoljniku nije davao ni pare, davao novce u zajam po skup intres, prodavao vino pomešano sa vodom, prodavao žito pokvašeno da bi bilo teže, merio krivo i tako dalje“ (Čajkanović 2003: 165). Naime, sluga Petar objašnjava uplašenoj služavki Smiljki da je vampira uvek bilo: „Zar nisi slušala i kao dete, a i kao matora da ima vampira! Tako, umre neki grešnik koji je na priliku zatajio udovičke novce, poharao damu, davao novac na veliki intres na mesec, drao ljudima kožu, pa neće zemlja da ga trpi nego iskače iz nje i muči se“ (Bjelić, 2013: 396). Ovde možemo pomenuti kosmajsko selo Babe, poznato po ostacima iskopina iz doba rimskog vojskovođe Babelijusa, u kojem meštani od februara 2022. godine smatraju da se povampirio izvesni Miroljub koji je, kako tvrde, „za života bio opak čovek i niko ga u selu tih šezdesetih godina prošlog veka nije voleo“ jer je bio „pijanac i svađalica i nije imao porodicu, ali je voleo da vrlo često spopada tuđe žene“ (Meštani Baba u strahu od vampira Miroljuba ubili, pa sahranili u šumi, a on im se sada sveti?, 2022). Time je navukao gnev svih meštana koji nikako nisu uspevali da ga privedu pravdi jer silovane žrtve nisu smele iz straha da svedoče protiv njega. Među Babljanima kruži priča i da su ga jednog jutra pronašli na njivi razbijene lobanje, bez znakova života. Pretpostavlja se da ga je neko zatekao kako zlostavlja meštanku, a potom ga na mestu usmrtio. Navodno, Miroljub nije imao rodbinu, a žitelji Baba nisu želeli da ga sahrane na seoskom groblju već su ga zakopali u obližnjoj šumi, u neobeleženom grobu. U Babama i ne žele da pronađu to mesto jer „ko zna šta tamo mogu da zateknu“, te se nadaju da će ovaj „duh“, kao što se odjedanput pojavio u njihovom selu, isto tako i nestati zauvek.
Duh izvornog folklora u pisanoj književnosti može se postići i preplitanjem verovanja u vampire sa drugim verovanjima i običajima, koji se, na primer, odnose na pobratimstvo, kult predaka, postupke zaštite dece od demonskih sila (Ajdačić, 2007). Razlika u tretmanu motiva vampirizma proizilazi iz potpunog ili nepotpunog preuzimanja narodne tradicije. Domaći pisci uključuju motiv vampirizma i prilikom pripovedanja o smrti, kao na primer Miloš Crnjanski koji opisuje kako mrtvoj majci Čarnojevića neko metalnim iglama hoće da probode srce. U delima stranih pisaca, nema te sveprožimajuće podloge, pa se lokalni duh pojavljuje ili kao egzotična atmosfera, poput dela „Morlaci“ (1790) grofice Đustinijane de Rozenberg-Orsini, ili kao prikrivajući element neautentičnosti mistifikovanog folklora.
Naime, najraširenija obredna praksa u slovenskom svetu čija je svrha da predupredi vraćanje pokojnika je tzv. „načinjanje“ mrtvaca (Čajkanović 1994, 2: 63-64). Ukoliko se sumnja na eventualni nespokoj duše preminulog, usled prethodno pomenutih uzroka (nemoralni život, teška smrt, dugo bolovanje, kada „se duša teško rastavlja sa telom“, nasilna ili iznenadna smrt), prilikom samrtnog obreda telo pokojnika se načinje da se „ne ukvari“ odnosno „uvampiri“ (Jovanović 2001: 167). Načinjanje se vršilo rasecanjem ili razrezivanjem kože mrtvog, kao i probadanjem ili zabadanjem trna ili igle (Jovanović 2001: 155, 190 i 192) po grudima, kolenu i ispod kolena, po peti (Otašević, 2019). Zbog verovanja da je vampir samo pihtijasta masa zaštićena kožnim omotačem, oštećenje istog značilo bi da se ne može održati u konzistentnoj formi. Zato, primera radi, nikome u Timočkoj Krajini nije čudan zahtev živih da otkopaju grob svog preminulog rođaka. To se toleriše čak i na velikim gradskim grobljima, naravno sa upozorenjem da se obred obavi u sumrak, kako se obični posetioci groblja ne bi uznemirili (Jojić, 2017). Ovde ćemo ponovo citirati Aleksandra Tešića: „Možete to nazvati sujeverjem, ali to je deo nas. Svi mi znamo za rituale koji se obavljaju kada neko umre. Svi oni su s ciljem da se pokojnik ne povampiri. To je tema o kojoj niko ne želi da govori“ (Najkrvaviji vampirski pir dogodio se u Kragujevcu 1725!, 2020).
No, ni mediji „prosvećenog“ Okcidenta nisu ostali imuni na „balkansko sujeverje“, što nam pokazuje lik Nikole Borovca koji je dospeo i u trilogiju „Kletva Kainova“ Aleksandra Tešića. Naime, čuveni francuski list „Figaro“ 1874. godine objavljuje tekst o uznemirenoj pariskoj javnosti zbog srpskog plemića i vampira Nikole Borovca. Štura vest prenosi da je plemić iz Srbije došao u Pariz ne bi li pobegao od porodične kletve vampirizma, i kada je trebalo da umre, zamolio je svog slugu da mu zbog toga odseče glavu. Takav šokantan zahtev bio je dovoljan razlog da osvane u listu „Figaro“, što u potpunosti prenose i brojni američki listovi tog doba. U jednom intervjuu Tešić kaže da se ime Nikole Borovca „kasnije pojavljuje kod nekih vampirologa s početka XX veka, pretežno rumunskih koji su pokušali da ga prisvoje kao svoga. Međutim, otišli su predaleko pridavajući mu neke karakteristike Drakule, pa čak i da je posećivao neka mesta koja se pominju u Stokerovom romanu. Savremeni vampirolozi su prihvatili da je on bio plemić srpskog porekla, kao što američki listovi decidirano to navode“ (Aleksandar Tešić, doajen srpske epske fantastike – Intervju, 2019). I ovde ćemo napraviti kratku digresiju s obzirom na to da je Drakuli posvećeno mnogo knjiga i radova, a retko ko pominje jednu zanimljivu lokalnu legendu. Lokalna predanja u Rumuniji govore i o „Dunavskom vampiru“, Mihailu Katiću, koji je poznat samo nekolicini, a koji se proslavio zahvaljujući svojoj drevnoj porodici koja je pripadala Redu zmaja kao i Vlad II Drakul – otac Vlada III Nabijača, poznatijeg kao Drakula (Naučnici su rekli gde su pravi vampiri zaista živeli, nedatirano). Pored toga, postao je poznat i po navici da pleni žene i pije im krv nakon njihovog potpunog pokoravanja (Da li vampiri zaista postoje? Postoje li vampiri danas, nedatirano). Pretpostavlja se da je rođen u XV veku i, sudeći prema preostalim fragmentima istorijskih podataka, nikada nije umro (odnosno datum smrti nije poznat). Rumunski seljani su verovali, a izgleda veruju još uvek, da je krvopija osnivač nove dinastije vampira, koja i danas postoji, a prema jednoj verziji, on i dalje negde nemirno luta.
Vratimo se na vampire u književnosti. Naime, postoje i dela poput romana „Vampir-grad“ (1867) autora Pola Fevala, koja ne pripadaju rodu mistifikacija, a u kojima se prostor Balkana prikazuje kao carstvo vampira. Tako vampir Geci pošto ispije krv nekoj grofici pevuši pripev na srpskom jeziku, kojim se vampiri obično služe. Geografski locirajući deo radnje u Dalmaciji, a vampirski grad Selenu u okolini Zemuna, pisac imaginativno predstavlja mističnu atmosferu onostranog sveta. Kako se tvrdi u „Rečniku imaginarnih mesta“ (1998) Alberta Mangela i Đanija Guadalupija, do Selene se može stići iz Zemuna prateći stari austrougarski vojni put duž Dunava koji vodi u Petrovaradin. Izgleda da je najbolje krenuti oko deset izjutra. Posle tri četvrt milje puta, predeo će se naglo promeniti. Oleander, paprat, pa čak i pšenica počeće da blede. Tlo, u početku zeleno i meko, postaće beživotno i tamno, kao da je na njega pala kiša od pepela. Kad putnik oseti slabost, vrtoglavicu i težinu na grudima, te začuje udaljeno zvono koje otkucava dvadeset tri puta, pred njim će se ukazati Selena. U njenom centru namernik, potom, može videti veliki kružni dvorac na čijoj se fasadi mešaju različiti stilovi – drevni asirski motivi, kineske fantazije i zamršene indijske šare – koji zajedno podsećaju na Vavilonski toranj, sagrađen od bledog porfira poznatog kao „zelena voda“. Na visokim stubovima koji okružuju ovu građevinu, nalaze se različite statue, među kojima su i one dvadeset četiri žene obuzete zagonetnim strahom pred nepoznatim neprijateljem. Od tih stubova šire se dalje ulice, koje dele grad u četvrti, ispunjene bezbrojnim dvorcima i mauzolejima, s crno-ispisanim imenima vampirskih bratstava. Na kraju svake od ulica nalazi se šest visokih stubova na kojima su velike kamene životinje: guja, slepi miš, lešinar, soko i pijavica. Ako neoprezni putnik probudi jednog od vampira, udobno smeštenog u svom mauzoleju, odjeknuće zvono i na sva vrata će pohrliti vitki muškarci i blede žene sa žućkastim očima i tamnim ustima. Tada bi valjalo što pre bežati nazad za Zemun i nekako mimoići stubove kojim se ulice završavaju jer će se s njih na putnika u bekstvu obrušiti oživele kamene guje, slepi miševi, lešinari, sokoli i pijavice. U Fevalovom delu, mitsko uobličavanje smrtnicima nevidljivog kružnog prostora sa galerijama od poluprovidnog kamena koji ne ostavlja senke, u opustošenom polju, sa bledom i hladnom polusvetlosti usred okolne tame zasniva se na imaterijalizaciji urbanog prostora. Dakle, posedujući raznovrsne mogućnosti preobražavanja vampirskog motiva, umetnici ih predstavljaju kao fantastičke, ali i kao alegorizovane likove bića opsednutih porivom za uništavanjem drugih. Način prikazivanja vampirskih likova u pisanoj književnosti uslovljen je piščevim namerama i postupcima uveravanja ili pokolebavanja u realnost njihovog postojanja (Ajdačić, 2007). Uobličenje demonskog bića potvrđuje ili osporava racionalno iskustvo, skrivajući ili razotkrivajući potrebu da se demonsko stanje prikaže kao moguće. To nam dokazuje da je Fevalov roman, potpomognut „Rečnikom imaginarnih mesta“, stvorio urbanu legendu u koju pojedini ljudi i danas veruju i upuštaju se u potragu za ovim sremskim gradom vampira (razmene saznanja i diskusije na tu temu mogu se pronaći na raznim internet forumima, društvenim mrežama i e-portalima).
Sve boje vampira: dovitljivo ljubavisanje na balkanski način
Kredit: DeviantArt
Vampir nosi svoje ukopno odelo (Đorđević 1953: 160), koje je najčešće bilo svečano, stajaće odelo i ogrnut je svojim pokrovom (Đorđević 1953: 154 i 157; Čajkanović 1994, 5: 209; Jovanović 2001: 155 i 165; Zečević 2007: 112). Najčešća atribucija vampira se vezuje za crnu boju, odnosno boju smrti i htonskih sila (Đorđević 1953: 196; Čajkanović 1994, 5: 209; Chevalier & Gheerbrant 2003: odrednica crno). Međutim, manje je poznato da je današnja popularna slika vampira u smokingu i crnom plaštu derivat pozorišne kostimografije. Naime, irski glumac i reditelj, Hemilton Din je nakon čitanja Stokerove knjige i nakon dobijenih autorskih prava, sâm postavio na scenu komad „Drakula“, koji je prvi put izveden 1924. godine u pozorištu „Grant“ u Derbiju. Ogrtač sa podignutim okovratnikom je u stvari predstavljao dovitljiv trik, kako bi se postigao efekat „nestajanja“ glavnog glumca sa pozornice, koji je tako obučen i okrenut leđima publici mogao da se izvuče iz ogrtača i neopaženo sklizne kroz kapak na podu scene (Mekneli & Floresku, 2006: 171-172). S druge strane, vampir se obično prikazuje u čizmama ali i u opancima i drugoj vrsti obuće, koja predstavlja još jedan od stalnih atributa htonskih božanstava i upadljiv odevni predmet vampira (Bjelić, 2013: 5-6). Takođe, crna boja upućuje i na noć, na koju je ograničeno vampirovo kretanje (Đorđević 1953: 177), pošto je opšte poznato da noć predstavlja vreme kada nečiste sile izlaze i delaju. Taj aspekt se i danas održao u predstavi o vampirima, koji se povlače na znak prvih zrakova sunca ili na zvuk prvih petlova, jer ih dnevno svetlo ubija.
Takođe, to što je vampir crven u licu samo je delimično zbog verovanja da se napio ljudske krvi. U starom veku su božanstva i demoni često zamišljani i predstavljani sa crvenim licem. Crvena boja izrazito je ambivalentna i u ritualnom kodu računa se kao htonska. Ona se povezuje sa vatrom i krvi, i zastupljena je u brojnim obredima sahranjivanja i odbrane od nečistih sila. Ona, dakle, ukazuje na htonski element i prisustvo htonske sile te je samim tim i prilična vampiru. Osim veze sa motivom krvi i uopštenog principa života i vatre, ova boja se u svim kulturama vezuje i za motiv strasti i telesnog principa (Chevalier & Gheerbrant 2003: odrednice crveno i krv). Zajedno sa crnom predstavlja sublimaciju erosa i tanatosa, koja se u mitu o vampiru ogleda u mogućnosti polnog opštenja sa supružnikom (Đorđević 1953: 180; Čajkanović 1994, 5: 209). Naime, prema novim istraživanjima, uobičajeno je mišljenje da je vampirizam veoma erotičan. Prema rečima ser Kristofera Frejlinga, istoričara kulture i autora knjige „Vampirski bioskop: prvih sto godina“ (2022), delimično se ovde radi o čežnji, pokornosti i dominaciji, a važno je spomenuti da se na vampirizam gleda kao na erotski fetišizam prema ljudskom vratu (Bliss, 2022). Autorka knjige „Istorija vampira u popularnoj kulturi“ (2021), Vajolet Fen se slaže sa ovom tvrdnjom navodeći da su, kada su u pitanju naše najskrivenije i najtajnije želje, krv i požuda često čvršće isprepletene nego što mislimo. Ona postavlja pitanje da li je možda naša ljubav prema vampirima sama po sebi neka vrsta nastranosti, odnosno oblik igre moći u kojoj mi kao ljudi igramo spoljnog nevoljnog pokornika koji je potpuno uzbuđen (Bliss, 2022). Naravno, ovde postoji i politički element koji ćemo kasnije posebno istaći, ali možda najvažnije od svega je što nam mit o vampirima omogućava da ispitamo društvene tabue o kojima nismo uvek u mogućnosti da razgovaramo, a to su želje za nepoželjnim ili štetnim stvarima koje na ovaj način transponuju u mit o krvopijama na prilično prijatan način.
U jednom su, prema Bonovim rečima, srpski vampiri važili za neporavljive estete. Oni se nisu, kao ostala nečasna bratija, automatski vraćali u porodičnu kuću i noću imali seksualne odnose sa vlastitom ženom (Knežević, 2016), jedino „vukodlak dolazi kašto i svojoj ženi, a osobito ako mu je lijepa i mlada, te spava s njome“ primećuje Vuk Karadžić, doduše ne bez izvesne ironije. „Otelo mu se…“, komentariše Bon tu Vukovu zabelešku iz „Srpskih narodnih bajki“ (1854). Svakako je zanimljiva ljubavna sklonost vampira, uglavnom prema svojoj ženi. On je demon koji se konkretno, in persona, približuje ženi, što predstavlja vrlo starinsko verovanje, za koje su znali i drugi narodi ali koje je kod tih naroda davno zaboravljeno, a živi nepokolebano, u našem narodu, još u punom XXI veku. Tako je motiv o vampiru-ljubavniku zaista originalan. U našem narodu su poznati slučajevi takozvane Nektanebove prevare (Nektaneb je, tobože, prirodni otac Aleksandra Velikog: on je bio čarobnik koji se navodno pretvorio u božansku zmiju i u tom obliku približio se Olimpiji, Aleksandrovoj majci), odnosno i kod nas je bilo pojedinih koji su, lažno se predstavljajući kao vampiri, „uspeli da dobiju pristup u diskretne ženske odaje“ (Čajkanović, 1923). I Vuk Karadžić i Joakim Vujić su pribeležili takve primere.
Kao što smo naveli atribut velikog ljubavnika opšta je karakteristika htonskih bogova u slovenskoj mitologiji, a samim tim i vampira, te će upravo ovaj čuvstveni motiv postati predmet šaljivih priča (Pešić & Milošević-Đorđević 1997: odrednica vampir) i čaršijskih anegdota o dovitljivim ljubavnicima i nevernim udovicama (Đorđević 1953: 185; Čajkanović 1994, 1: 224-225). Po tome su poznate legende o vampirima poput Jura Granda iz sela Kringa u Istri za kojeg kažu da je bio do ušiju zaljubljen u svoju udovicu koju je posle smrti posećivao, kao i leskovački Asan Gušlja koji je zapravo bio vampirović, a kojeg su Osmanlije još nazivali „vampirdži“, dok su ga Romi oslovljavali turskom reči „vampir-ogli“ što u prevodu znači „vampirov sin“. Vampirović, kao i vampirić, vampirče, vampijerović, lampijerović (u Bosni) ili leptirak (u Brusu), predstavlja dete začeto iz, ljubavnog ili čisto bludnog, odnosa vampira i žene, uglavnom udovice s ovog sveta, koje vidi vampira, može da razgovara sa njim i da ga ubije svojom krvlju (smrtonosnom za svakog vampira). Samim tim vampirovići postaju lovci na vampire što bi se praktikovalo generacijama prenoseći se s oca na sina. Ovo biće koje prema narodnom predanju nema senku, ima manjak kostiju i izrazito veliku glavu, poslužilo je za stvaranje američkog stripa i, kasnije, filma o junaku Blejdu, ali i italijanskog stripa o Dampiru, s obzirom na to da je albanska reč „dampir“ pozajmljena iz slovenskog jezika iz kojeg je evoluirala. Među balkanskim narodima postoji verovanje da se deca vampira rađaju sa „šiljatim zubima“ (Đorđević 1953: 180), te je možda ono izvorište za modernu predstavu o vampiru sa izduženim očnjacima. Takođe, iz beleške o jednom slučaju vampirice u selu Mrštanu 1899. godine saznajemo da su vampira mogli da vide i oni ljudi koji su se rodili u subotu, „a subotanima se daje vampir da ga vide“.
Domaća verzija Van Helsinga ili Geralt od Rivije u našoj narodnoj tradiciji
Naime, Asana Gušlju su leskovačke Osmanlije zamolile da ubije vampira i da „ih kurtališe ove bede“ od nekog turskog vampira koji „iđaše sve po turskim kućama i to po bogataškim“. Vampirović zatraži mnogo novca za ubistvo vampira, te mu Osmanlije i dadoše taj novac. Vampirović Asan je našao vampira kako „ašikuje“ s jednom udovicom, puškom ga nanišanio, puče puška i „nešto zavreči kao jare i skljoka se na zemlju – sama krv, kao pihtije“ (Trajković, 2020). Gušlja pokupi onu krv u jednu tepsiju i pođe po kućama da traži bakšiš. Inače, prema narodnim verovanjima podneblja opštine Brus (u Rasinskom okrugu), vampira može ubiti, pored glogovog koca kojim se vampiru probada srce, i vidovit čovek (rođen u subotu), prvoštenče, vuk, lovac (ali sa prevrnutom puškom), spaljivanje barjaka na grobu (u kojem vampiri borave tokom dana), a može se uništiti i ako se na raskrsnici ostave opanci ili čarapa od mrtvaca koji se povampirio napunjena krtinjakom (zemljom sa njegovog groba) i u tom slučaju vampira će pojesti vuk (Ivezić, 2013). Takođe, s obzirom da je vampir ograničen prostorno samo na jednu porodicu ili jedno selo, odnosno užoj lokalnoj zajednici (i to shvatanje vrlo je starinsko), otuda i verovanje, na primer u Skopskoj Crnoj Gori, i inače, da vampir dosađuje samo svojim srodnicima; otuda propis da „vampirdžija“ (onaj koji „ubija“ vampira) mora biti stranac (Čajkanović, 1923). I u tom pogledu vampir je sasvim srodan sa vešticom („Vještica na svoju krv trči“, „Kud će vještica do u svoj rod?“). Polako je prodiralo verovanje u mogućnost da vampir s prelaskom u drugu sredinu počinje da živi kao drugi ljudi, zadržavajući ipak svoje vampirske sklonosti i navike, te se vampir u tuđini najčešće bavi kasapskim zanatom (Laković, 2001).
Kad smo već pomenuli jednog neprijatelja vampira, kratko bismo se osvrnuli i na verovanje o drugoj domaćoj verziji Van Helsinga, odnosno o takozvanim krsnicima, kršnicima, kršnjacima, kresnicima, krisnicima, skrisnicima ili grišnjacima (izraz potekao iz slovenske mitologije koji bi mnogo više odgovarao za prevođenje Geraltove profesije od sintagmi „veštac“ i „lovac na čudovišta“). Legenda o kršnicima kao lovcima na vampire i natprirodna bića nastala je iz prethrišćanskog mita koji je prisutan na teritoriji današnje zapadne Slovenije, Koruške, Štajerske, Istre, Kvarnera i u delovima Dalmacije. U svom doktorskom radu, „Verovanje u vampire u Jugoistočnoj Evropi“, nemački istoričar dr Piter Mario Krojter piše da je reč „o ljudima koji su rođeni u posebnim okolnostima, recimo u vreme posebno jakog nevremena. U Dalmaciji je ‘kršnik’ protivnik vampira. U borbi s vampirom on se ne bori kao čovek, nego njegova duša posebnim danima napušta telo i kreće u boj protiv vampira“ (Jung-Grimm, 2010). Ovde se možemo setiti devojčice-vampira iz sela Peroj u Istri, i pomenutih vetrovnjaka, zduhača ili zmajevitih koji su pandan kršnicima. Krsnika čarolijama uče vile, a u tradicionalnoj medicini ima sposobnost da leči ljude i stoku (Vinšćak, 2005: 224), dok su glavne osobine kresnika da se rađa „u (bijeloj) košuljici (placenti prim. aut.), koju mu valja ušiti pod pazuho. Kad navrši određenu dob (najčešće sedam godina), pozovu ga u svoje društvo drugi krsnici, ili se podvrgne drugačijem obliku inicijacije, a katkada ga pozovu štrigoni (vjerojatno zbog kazivačeva pogrešnog pamćenja)“ (Bošković-Stulli, 2006: 41-42). Važno je napomenuti da je košuljica krsnika uvek bela, a crna uvek vampirova, odnosno štrigunova. Sukobi krsnika i vampira se u folkloru Kvarnera i Istre opisuju kao borbe belih i šarenih psića, koji predstavljaju krsnike u odbrani sela (Stevanović D., 2010.), protiv vampira u formi crnih pasa, ali ima primera i svinja, mačaka, konja i volova (Beti, 2018). Takođe, „krsnika se vrlo malo rodi. Možda se u čitavoj sjevernoj Istri nalazi samo jedan“ (Bošković-Stulli, 1959: 227).
I u XXI veku, u nekim mestima u Istri, i dalje postoji verovanje u krsnike i vampire, odnosno štrigune, kao i da štrige uzrokuju mnoge bolesti i uroke, a jedan primer lečenja donosi i molitvu koja se ritualno izgovara kako bi se skinuli uroci. Postojanje krsnika i vampira unutar istorijskih i pravnih dokumenata pokazuje koliko su Istrani verovali u njih, a neki i danas veruju. Tako Miroslav Bertoša navodi jedan pravni slučaj u kojem se Martin Velovčić, inače sveštenik odnosno župnik mesta Tara, u XVIII veku proglasio krsnikom, davao blagoslov ljudima protiv vampira i prodavao zaštite i detekcije tih bića. Iako nisu jasni njegovi razlozi za takvo ponašanje, svetovna vlast mu je zapretila, a on je nestao bez traga pre hapšenja (Krpanić, 2019: 6). Najstariji zapis o ovim natprirodnim bićima pronalazimo u italijanskoj knjizi „De Commentari storici geografici della Provincia dell’ Istria, libri otto“ iz 1641. godine, novigradskog biskupa Đakoma Filipa Tomasinija, koja pripoveda o noćnim borbama kresnika i vampira koji se, prema narodnom verovanju, sastaju noću na raskršćima i međusobno se bore za obilan urod (Horvatek, 2019). Međutim, zbog nedokumentovane prirode usmenog predanja, teško je sa sigurnošću utvrditi koliko u folkloru kresnik potiče iz slovenske mitologije, a koliko iz posebne animističke tradicije Balkana (Šmitek, 1998: 97). Poreklo naziva može biti od reči krst, koja je u Srbiji i reč za kameni znak koji označava međe sela (Šmitek, 2005: 171). Takođe može biti izvedeno iz istog korena kao i slovenska reč za „vaskrsenje“, tako da sama reč znači nešto što je približno „vaskrsitelju“. Pored malo pisanih izvora, problem istraživanja krsnika proizilazi i iz otežanog pronalaženja pripovedača koji bi govorili o kršnicima jer o njima ljudi nerado pričaju, a još je teže, kao što smo napomenuli, pronaći osobu za koju se u datom trenutku veruje da je krsnik. O tome svedoči sledeći primer Maje Bošković-Stuli iz Rovinjskog Sela u Istri, u kojem jedna žena, navodno i sama krsnik, priča o svojim aktivnostima: „Meni to nije htjela pričati; sve je zaodjenula u apstraktnu formu, ogradivši se svojim značajnim refrenom ‘ali ja to nisam vidjela’“ (Bošković-Stulli, 1975: 210).
Kroz anegdote u književnost: na tromeđi strasti, straha i smeha
U pripovetkama u kojima se opisuje zavetovanje i smrt jednog od zavetovanih ljubavnika, ili pobratima, brata ili sestre, umrla osoba se javlja u vidu vampira da bi povela u smrt prekršitelja datog zaveta. Kombinujući razorni erotizam sa poimanjem vampirizma kao kazne za kršenje zaveta, Edgar Alan Po u priči „Ligeja“ pripoveda o junaku koji nakon smrti prelepe, strastvene i učene žene prekrši svoju reč da se neće vezivati za drugu, i oženi se plavookom devojkom koja se i sama razboli i ubrzo umre. Kada nad njenim telom on počne da misli na Ligeju, ono kao da oživljava zadobijajući crvenu boju, ispušta jecaj i pokreće se. Junak, konačno, ispod vela ugleda crnooku Ligeju. U priči, međutim, nema destruktivnosti, pa se može reći da je motiv vampira kao oživljenog mrtvaca samo delimično ostvaren. Srpski pandan Ligeji je poema Jovana Subotića „Sablja momče, cvet-devojče“ u kojoj je odnos polova obrnut – devojka se zavetuje momku, koji potom umre, da se neće udavati, a kada prekrši svoj zavet momče u ponoć dolazi u mrtvačkom ogrtaču i odvodi je. U srpskoj književnosti postoje i priče o smrti jednog od zavetovanih pobratima i vampirsko odvlačenje onog drugog sa svadbe u grob (At. Nikolić, J. Veselinović, B. Nušić). Dakle, izražena putenost i erotski naboj između vampira i ženske žrtve koji su danas sveprisutni u umetničkim ostvarenjima predstavljaju naglašeniji vid tek jednog segmenta ovog mita, kao danak moderne civilizacije. U većini kultura htonska božanstva i demoni su ujedno predstavljali i božanstva plodnosti zbog veze sa zemljom (Bandić 1980: 166 i 174; Čajkanović 1994, 2: 65), te često atribuirani u mitovima kao veliki ljubavnici (Čajkanović 1994, 5: 210).
Zanimljivo je ovde povući paralelu sa legendom o Malom Miki iz sela Požeženo, blizu Golupca, koji je za života bio šaljivdžija i voleo devojke, a navodno je nakon smrti pohodio jednu stariju ženu sa kojom je bio u ljubavnom odnosu tokom svoje mladosti, a koja je bila raskalašnije naravi, te bi joj šetao po zidovima, smejao se i s njom zbijao šale. Posle je, besan, dolazio u bogatu kuću, lupao po vratima i prozorima, a u štali divljao, jahao i muštrao konje koje su, sutradan ujutru, zaticali u peni. Da više ne bi dolazio u selo, neka stara vračara iz Golupca se obnažila i rasplela kosu, te tako bez odeće otišla na Dunav i tamo vračala. Kazala je „da uzmu glogov kolac i da se zašilji, da se nađe gde je zakopan i da mu se probode u grudi, da mu se krv smiri za 40 dana i da više ne ide“ (Šulović, 2015). Ova epizoda o vampiru, koji u suštini nije zao, podseća na priču o Ruži Vlajni iz Kisiljeva koja je zimi namamljivala na led muškarce koji su se kasno noću vraćali svojim kućama. Igrala je, zadizala suknje i pokazivala bele drusne butine i pravo je čudo da se nijedan muškarac nije polakomio i krenuo da i on igra na Dunavu. Rodbina Ruže Žapunjice, kako su je još zvali, htela je da presvisne od sramote. Kada bi se Ruža pojavljivala na vodi, silazili bi do reke pa bi je sa obale prizivali i moljakali da ih, onako mrtva, ne bruka pred svetom. A ništa joj nisu mogli jer joj se nije znalo groba, s obzirom na to da se udavila u mutnom Dunavu.
Ovde ćemo napraviti digresiju zbog jednog posebno zanimljivog naučnog rada Gordane Blagojević, iz Etnografskog instituta SANU, koji se bavi verovanjima u vampire u selu Strelac koje se nalazi u slivu rečice Murgovice, jedinoj značajnijoj pritoci reke Lužnice po kojoj je čitav kraj dobio ime Lužnički srez. Priče o vampirima u ovom selu su omiljene i žitelji tvrde da iako ih je ranije bilo mnogo više postoje i sad (Otašević, 2019). Autorka se terenskim istraživanjem u ovoj oblasti bavila 2003. godine i sakupila veliki broj priča koje su joj seljani kazivali po sopstvenom iskustvu ili po iskustvima bliskih ljudi. Za razliku od Čajkanovićevih tvrdnji da su žene-vampiri retkost, po materijalu skupljenom iz ovog sela većina vampira su upravo žene. Iako se akcenat u ovim pričama stavlja na vampire kao pohodioce štala i pojata, u kojima uznemiravaju i piju krv domaćim životinjama, vrlo je interesantno verovanje da vampir uzjaše žrtvu, a da ona to ne vidi već samo oseća ogroman teret na leđima. Jednu takvu priču prenosi Đorđe Otašević, trenutno jedini vampirolog u Crnoj Gori: „Jedna žena iz sela, Zlata, vraćala se iz planine sa žetve, a na leđima je nosila nekoje dete malečko u lelejću (nosiljka za dijete prim. aut.). U jednom trenutku osetila je veliku težinu na leđima – osećam dete od dva meseca, nije moguće da je tako teško. Prošla je pored kuće u kojoj je živela Stojana i nazvala joj: ‘Dobro veče!’ Stojana je bila subotnik (osoba rođena u subotu koja po srpskoj mitologiji može videti vampira, prim. aut.), pa ju je pitala: ‘Vide li Cvetu negde’, a ova joj je odgovorila: ‘Gde ću da ju vidim, ti ako ju vidiš – ja ju ne vidim!’ Posle joj je Stojana ispričala da se Cveta bila ukačila vrz lelejću, na detetu sedela i kad je ona rekla: ‘Vide li Cvetu negde’, ova joj je pripretila prstom. Cveta je bila njena zaova koja se uvampirila. Kada je žena došla do raskršća (do raskrsje), Cveta je skočila sa nje“ (Otašević, 2019).
Prethodni pasusi nas navode prema mišljenju da ismevanje straha od vampira prati demistifikacija narodnog sujeverja, što se ogleda i u književnosti. Ono se na šaljiv način osporava kroz prikazivanje neumerenog i neprikladnog straha junaka ili zloupotrebi tog straha od strane koristoljubivih saplemenika koji izigravaju vampira. Dobar je primer pesma „Drakula“ grupe Rokeri s Moravu koja je opevala priču o vampiru Dragiši iz Rakove Bare u Homolju; kao i legenda o vampiru Ušatom Đoki s beogradske tvrđave koji se prema usmenom predanju pojavljivao baš na mestu gde se sada nalazi njegov lik uklesan u kalemegdanskom kamenu iznad Defterdareve kapije, prikazan s pantagruelovskim karakteristikama (Da li je u kamenu uklesan lik beogradskog vampira?, 2022). Pre romana „Intervju sa vampirom“ (1976) ova krvoločna mitska bića zapravo su često prikazivana komično i trapavo, te ogromne uši na navedenom sejaču smrti odgovaraju jednoj fazi razvoja žanra. Osobenosti kritičke etnologije u svakom pojedinačnom tekstu zavise od srazmere humorne i kritičke intencije pisca koji upotrebljava element narodnog praznoverja, kao i od slojevitosti psihološke motivacije u odnosima među akterima književnog dela. U ironičnoj pesmi „Joca“ („Jeannot“) Merime prikazuje debelog Jocu na groblju, u noći. Uplašen nekakvim, on misli, vampirskim glodanjem, on želi da se zaštiti i sagne se da uzme zemlju koju bi pojeo, ali tada ga ujede pas. Razvijenije se pripoveda o obesnim dovitljivcima koji se prerušavaju u demona da bi se narugali hvalisavim glupacima i lakovernim strašljivcima (M. Glišić „Raspis hvalisavog kapetana“).
Mnogi ovakvi istiniti slučajevi su inspirisali domaće pisce poput Milovana Glišića i Đure Jakšića, u čijim pričama su sitni kradljivci i preljubnici u svoje ponoćne poduhvate odlazili, najčešće, odeveni kao vampiri. Pod istinite događaje mislimo na, primera radi, 12. februar 1958. godine kada dnevni list „Borba“ objavljuje tekst pod naslovom – „Ko je obrenovački vampir“ (Milosavljević, 2022). Ispod naslova stajao je i slikovit podnaslov, „Noć u kući Živka Andrića“, a u uvodu piše da je članak nastao kao posledica višemesečne priče koja je kružila među meštanima obrenovačkog naselja Kupinovac, a koja je mesecima ranije prepričavana i po Beogradu. Naime, u sirotinjskoj kući dvadesetosmogodišnjeg Živka Andrića i njegove deset godina starije supruge, Jagode, prema svedočenju njihovih sugrađana već nekoliko meseci javljali su se vampiri. Po priči ukućana, koju je potvrdilo više stanovnika Obrenovca, svake noći nakon što bi ugasili lampu, po kući bi se začulo lupanje, a „nešto“ je hvatalo nesrećnu Jagodu za vrat, daveći je do jutra. Sumnju je izazvala priča nekih od komšija koji su novinarima skrenuli pažnju da je navodni vampir, najverovatnije sâm domaćin, koji je u braku sa Jagodom nepune dve godine, te da se njom oženio samo zbog miraza, od koga je sazidana i kuća u kojoj žive. Svakako, u tekstu se dalje navodi da su novinari ponudili supružnicima da prenoće sa njima, a kada je oko ponoći sve utihnulo, osim domaćinovog glasnog hrkanja, začulo se poznato lupanje u zid. Jedan od novinara je upalio baterijsku lampu, za čije postojanje Živko nije znao, i ona je osvetlila njegovu ruku kako udara u zid. Iako je prevara otkrivena, nesrećna domaćica nije prestala da veruje da je i dalje meta vampirskih napada, a ne supružničke obmane.
Ovakvih epizoda ima i danas. Većini je verovatno poznat splet okolnosti iz 2019. godine kada je ljubavni par iz mesta blizu Zaječara pohodio bivši ljubavnik i komšija koji se pretvarao da je vampir i uznemiravao pomenuti par (Vampir proganjao devojku: Da li se sećate najluđeg slučaja iz Zaječara?, 2022). Neke od sličnih primera pominje i klasik domaće etnologije, Tihomir Đorđević, koji u svom delu „Vampir i druga bića u našem narodnom verovanju i predanju“, navodi da duboko ukorenjeno verovanje u vampire, kao i strah koji iz tog verovanja proističe, dovode do velikog broja najrazličitijih obmana i zloupotreba. U književnosti, Matavuljev junak Bukar („Bakonja fra Brne“) koristi strah fratara da bi poharao njihov bogat manastir. U drami Antona Strašimirova „Vampir“ neočekivanu noćnu pojavu junaka koji je iščezao stare žene smatraju vampirom, ali se naknadno pokazuje da je on kao hajduk-osvetnik došao da ubije ljubavnika svoje žene. Crnjanski u „Seobama“ sa humornim elementima pripoveda epizodu o Ananijevom zabadanju koca u vampirizovanu Dafinu i njegovo strašljivo bekstvo. Kod Glišića i Vrčevića, tajni ljubavnik, dok ga ne otkriju, izigrava vampira i neometano uživa kod mlade udovice jer se seljani plaše da priđu njenoj kući (V. Vrčević „Seoska osuda na smrt novog vukodlaka“, Glišić „Bata Mata“). U navedenoj pripoveci Vuka Vrčevića nalazimo zanimljiv i istinit opis slučaja u jednom selu u kojem se pojavio vampir. „Neki govorahu, da se pojavio vukodlak; drugi: nije nego tenac; treći: nije nego vjetrogonja; a mnogi, da je nekakva đavolja prikaza“ (Vrčević, 1881: 55). Reč je o nekoj nevernoj ženi, udovici, koja je po smrti muža začela dete sa drugim muškarcem, te je bila primorana da seljanima objašnjava kako je, eto, njen pokojni muž, postavši „vukodlak“, dolazio noću u njen krevet i ona tako ostala trudna.
Nastaviće se…
Izvori:
Ajdačić, Dejan (10. avgust 2007). Motiv Vampira u evropskoj književnosti i književnosti balkanskih Slovena. Rastko.rs. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://www.rastko.rs/rastko/delo/10047
Antonić, Slobodan (15. decembar 2020). Selebritiji protiv vampir-Zoće i (veštice Ljilje). Stanje stvari. Preuzeto 19. septembra 2023. sa: https://stanjestvari.com/2020/12/15/slobodan-antonic-selebritiji-protiv-vampir-zoce-i-vestice-ljilje/
Aranđelović, Milan (23. jun 2022). Da li je grof Drakula irskog porekla? Bookmate Žurnal. Preuzeto 2. avgusta 2023. sa: https://zurnal.bookmate.com/drakula/
Bandić, Dušan (1997). Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko. Beograd: XX vek
Beti, Ivica (1. septembar 2018). Kršnici u borbi protiv štrigona, obrstara i kozlaka. Večernji list. Preuzeto 6. avgusta 2023. sa: https://www.vecernji.hr/vijesti/krsnici-u-borbi-protiv-strigona-obrstara-i-kozlaka-1266306
Bjelić, Aleksandra (18. mart 2013). Folklorna predstava vampira u srpskoj drami. Završni rad iz kursa Pevač i tradicija Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Beograd: Filološki fakultet u Beogradu
Bliss, Dominic (31. oktobar 2022). How history, literature and film shaped our view of the vampire. National Geographic. Preuzeto 2. oktobra 2023. sa: https://www.nationalgeographic.co.uk/history-and-civilisation/2022/10/how-history-literature-and-film-shaped-our-view-of-the-vampire
Bohn, Michelle (5. oktobar 2010). The Victorians And The Influence On Modern Vampires. AtmostFear-Entertainment.com. Preuzeto 5. jula 2023. sa: https://www.atmostfear-entertainment.com/culture/folklore/victorians-influence-modern-vampires/
Bošković-Stulli, Maja (1959). Istarske narodne priče. Zagreb: Institut za narodnu umjetnost. Preuzeto 9. avgusta 2023. sa: https://repozitorij.dief.eu/a/?pr=i&id=117034
Bošković-Stulli, Maja (1975). Usmena književnost kao umjetnost riječi. Zagreb: Mladost
Bošković-Stulli, Maja (2006). Tragom kresnika i benandantea. U: Živa Benčić, & Dunja Fališevac, Čovjek, prostor, vrijeme: književnoantropološke studije iz hrvatske književnosti (str. 33-55). Zagreb: Disput
Čajkanović, Veselin (1923). Vampir i glogov kolac – ko su vampiri u narodnoj tradiciji i zaštita od njih glogovim kolcem i spaljivanjem. Novi Sad: Srpski književni glasnik, IX, 268-284. Preuzeto 16. avgusta 2023. sa: https://www.bastabalkana.com/2012/10/vampir-i-glogov-kolac-ko-su-vampiri-u-narodnoj-tradiciji-i-zastita-od-njih-glogovim-kolcem-i-spaljivanjem/
Čajkanović, Veselin (1994). Stara srpska religija i mitologija I. Beograd: Srpska književna zadruga
Čajkanović, Veselin (1994). Stara srpska religija i mitologija II. Beograd: Srpska književna zadruga
Čajkanović, Veselin (1994). Stara srpska religija i mitologija V. Beograd: Srpska književna zadruga
Čajkanović, Veselin (2003). Stara srpska religija i mitologija. Niš: DIGP Prosveta
Chevalier, Jean & Gheerbrant, Alain (2003). Rječnik simbola. Banja Luka: Romanov d.o.o.
Đorđević, Tihomir (1909). Građa za srpske narodne običaje iz vremena prve vlade kneza Miloša Obrenovića, SEZb 14. Beograd: Srpska kraljevska akademija
Đorđević, Tihomir (1953). Srpski etnografski zbornik, LXVI. Beograd: Srpska akademija nauka, 149-219
Đorđević, Tihomir (2019). Vampir i druga bića u našem narodnom verovanju i predanju. Beograd: Talija
Gavrilović, Ljiljana (2011). Bafi ubica vampira: superheroina,, ali ne u Srbiji. Etnoatntropološki problemi, 6(2), 413-428. Preuzeto 23. oktobra 2023. sa: https://eap-iea.org/index.php/eap/article/view/739/715
Horvatek, Ivana (31. januar 2019). U nuždi, kad stigne zlo i obuzme tama, zazvat će Krsnike, rođenjem odabrane čuvare koji iz sjena služe preostalom dobru ovog svijeta. Blaga & Misterije. Preuzeto 6. avgusta 2023. sa: https://blagamisterije.com/u-nuzdi-kad-stigne-zlo-i-obuzme-tama-zazvat-ce-krsnike-rodenjem-odabrane-cuvare-koji-iz-sjena-sluze-preostalom-dobru-ovog-svijeta/18996/
Ivezić, Mirjana (18. dcembar 2013). Narodna verovanja Brusa i njegove okoline. Brus Online. Preuzeto 16. avgusta 2023. sa: https://www.brusonline.com/brus/o-brusu/istorija-i-tradicija/79-narodna-verovanja-brusa-i-njegove-okoline#google_vignette
J., M. (14. april 2022). Meštani Baba u strahu od vampira Miroljuba ubili, pa sahranili u šumi, a on im se sada sveti? Alo.rs. Preuzeto 7. avgusta 2023. sa: https://www.alo.rs/razonoda/zanimljivosti/619253/selo-babe-vampir-miroljub/vest
Jojić, Jasna (2. avgust 2017). Vampirske grešne duše (4). Novosti.rs. Preuzeto 27. jula 2023. sa: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:201105-Vampirske-gresne-duse-4
Jovanović, Bojan (2001). Magija srpskih obreda. Niš: Prosveta
Jung-Grimm, Andrea (6. jul 2010). I Hrvatska ima svoje vampire. DW. Preuzeto 7. avgusta 2023. sa: https://www.dw.com/hr/i-hrvatska-ima-svoje-vampire/a-5762592
Knežević, Vesna (5. jun 2016). Vampir kao imperijalna kategorija. Beč: RTS.rs. Preuzeto 20. jula 2023. sa: https://www.rts.rs/lat/vesti/merila-vremena/2341703/vampir-kao-imperijalna-kategorija.html
Krpanić, Nikolina (2019). Jure Grando i fenomen koji je izazvao. Sveučilište u Zagrebu, Fakultet hrvatskih studija. Zagreb: Repozitorij Fakulteta hrvatskih studija. Preuzeto 7. avgusta 2023. sa: https://urn.nsk.hr/urn:nbn:hr:111:269904
Laković, Aleksandar (20. decembar 2001). Vampiri kolo vode. Glas javnosti. Preuzeto 16. avgusta 2023. sa: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/12/20/srpski/F01121902.shtml
Magndís Huld, Sigmarsdóttir (2011). Vampires in Literature –The attraction of horror and the vampire in early and modern fiction. Leiðbeinandi: Úlfhildur Dagsdóttir, Sigillum Universitatis Islandiae, Háskóli Íslands. Hugvísindasvið
Mangel, Alberto i Guadalupi, Đani (1998). Rečnik imaginarnih mesta. Prevod sa engleskog Dejan D. Marković. Priredili Branko Kukić i Dejan D. Marković. Br. 131-132-133, god. XXV. Beograd: Gradac
Mastrangelo, Gina (31. oktobar 2022). The Vampire Literature Genre. Study.com. Preuzeto 11. oktobra 2023. sa: https://study.com/learn/lesson/vampire-literature-genre-analysis.html
Mekneli, Radu T. & Floresku, Rejmond (2006). U potrazi za Drakulom. Prev. dr Gavro i dr Nenad Altman. Niš: Tisa
Milosavljević, Mladen (9. decembar 2022). Slučajevi vampirizma u Beogradu o kojima su pisale novine. Kalrdma.rs. Preuzeto 25. jula 2023. sa: https://kaldrma.rs/slucajevi-vampirizma-u-beogradu-o-kojima-su-pisale-novine/
Neimenovani autor (19. oktobar 2019). Aleksandar Tešić, doajen srpske epske fantastike – Intervju. Hornike Helma. Preuzeto 9. avgusta 2023. sa: https://hronikehelma.com/2019/10/19/aleksandar-tesic-doajen-srpske-epske-fantastike-intervju/
Neimenovani autor (28. septembar 2020). Najkrvaviji vampirski pir dogodio se u Kragujevcu 1725!. Art-Anima.com. Preuzeto 27. jula 2023. sa: https://www.art-anima.com/najkrvaviji-vampirski-pir-dogodio-se-u-kragujevcu-1725/
Neimenovani autor. (6. jul 2022). Da li je u kamenu uklesan lik beogradskog vampira? Kaldrma.rs. Preuzeto 2. avgusta 2023. sa: https://kaldrma.rs/lik-prvog-beogradskog-vampira-urezan-na-kalemegdanu/
Neimenovani autor (nedatirano). Naučnici su rekli gde su pravi vampiri zaista živeli. Sr.billing4.net. Preuzeto 16. avgusta 2023. sa: https://sr.billing4.net/articles/prostranstvo/uchenie-rasskazali-gde-na-samom-dele-zhili-realnie-vampiri.html
Neimenovani autor (nedatirano). Da li vampiri zaista postoje? Postoje li vampiri danas. Minikar.ru. Preuzeto 16. avgusta 2023. sa: https://minikar.ru/bs/moda-i-krasota/sushchestvuyut-li-vampiry-na-samom-dele-sushchestvuyut-li-vampiry-v-nashe/
Newman, Kim (16. april 2012). A Brief History of Vampire Fiction. Wired.com. Preuzeto 28. septembra 2023. sa: https://www.wired.com/2012/04/vampire-fiction-history/
Otašević, Đorđe (19. april 2019). Balkanski vampir, Srbija i Crna Gora. Otvoreni kulturni forum – Cetinje. Preuzeto 27. jula 2023. sa: https://okf-cetinje.org/dorde-otasevic-balkanski-vampir-srbija-crna-gora/
Pajović Dujović, Ljiljana & Vučković, Dijana (mart 2017). Vampir kao kulturološki konsturkt – od čudovišta gotske književnosti do romantičnog vampira novomilenijumskog doba. Journal of Language and Literary Studies, 45-55. Preuzeto 3. jula 2023. sa: https://www.researchgate.net/profile/Ljiljana-Pajovic-Dujovic/publication/335834363_VAMPIR_KAO_KULTUROLOSKI_KONSTRUKT_-OD_CUDOVISTA_GOTSKE_KNJIZEVNOSTI_DO_ROMANTICNOG_VAMPIRA_NOVOMILENIJUMSKOG_DOBA/links/5d7f3c52299bf1d5a980903a/VAMPIR-KAO-KULTUROLOSKI-KO
Pavlović, Aleksandar (2010). Predstave o vampiru kao upozorenje živima. Baština, sv. 28, Priština – Leposavić. Preuzeto 17. avgusta 2023. sa: https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0353-9008/2010/0353-90081028251P.pdf
Petrović, Momčilo (2020). Vampiri su među nama: Neobična istorija vampirizma u Srbiji. SerbianTimes.info za srpsko izdanje magazina Newsweek (Br. 79). Preuzeto 20. jula 2023. sa: https://serbiantimes.info/vampiri-su-medu-nama-neobicna-istorija-vampirizma-u-srbiji/2/
Stevanović, Dragoljub (11. septembar 2010). Pun mesec nad šljivikom. Politika.rs. Preuzeto 6. avgusta 2023. sa: https://www.politika.rs/sr/clanak/148689/Magazin/Pun-mesec-nad-sljivikom
Šarović, Marija (2008). Metamorfoze vampira. Beograd: Institut za književnost i umetnost
Šmitek, Zmago (1998). Kresnik: An Attempt at a Mythological Reconstruction. Studia Mythologica Slavica, 1, 93-118. Preuzeto 7. avgusta 2023. sa: http://sms.zrc-sazu.si/pdf/01/SMS_01_Smitek.pdf
Šmitek, Zmago (decembar 2005). Shamanism on Slovenian Territory? Dilemmas Concerning the Phenomena of Shamanism, Spirit Possession and Ecstasy. Studia ethnologica Croatica, 17(1), 171–198. Preuzeto 7. avgusta 2023. sa: https://hrcak.srce.hr/file/7995
Šulović, Sonja (23. novembar 2015). Zaboravljena stvorenja: Zmajevi, vampiri i vile Istočne Srbije. Blic.rs. Preuzeto 5. jula 2023. sa: https://www.blic.rs/riznica/misterije/zaboravljena-stvorenja-zmajevi-vampiri-i-vile-istocne-srbije/45m5ylq
Tomić, Aljoša (20. februar 2022). Vampir proganjao devojku: Da li se sećate najluđeg slučaja iz Zaječara? Nova.rs. Preuzeto 27. jula 2023. sa: https://nova.rs/vesti/hronika/vampir-proganjao-devojku-da-li-se-secate-najludjeg-slucaja-iz-zajecara-2/
Trajković, Milan Ž. (14. septembar 2020). Vampir i Vampirović – Prilog istoriji Leskovca XIX veka. Dnevnikjuga.rs. Preuzeto 14. jula 2023. sa: http://dnevnikjuga.rs/vampir-i-vampirovic-prilog-istoriji-leskovca-xix-veka/
Vinšćak, Tomo (decembar 2005). On „Štrige“, „Štriguni“ and „Krsnici“ on Istrian Peninsula. Studia ethnologica Croatica, 17(1), 221–235. Preuzeto 7. avgusta 2023. sa: https://hrcak.srce.hr/file/7998
Vrčević, Vuk (1881). Niz srpskih pripovijedaka Vuka vit. Vrčevića: većinom o narodnom suđenju po Boki, Crnoj Gori i Hercegovini. Pančevo: Knjžara Braće Jovanovića
Zečević, Slobodan (2007). Mitska bića srpskih predanja. Beograd: Službeni glasnik
Iz sadašnje perspektive znamo da je Laguna poprilično rizikovala sa objavljivanjem seinen mange. Istina, naše tržište je preplavljeno japanskim stripom ili njegovim imitacijama, ali sve su to šoneni. Tako da je bilo nepredvidivo kako će biti primljena manga za odrasle, na sreću opit je dobro prošao. To možemo zaključiti na osnovu toga što su izdali i Sunovrat, takođe, Asanaovo delo. Očigledno se provereno kvalitetan autor ne menja, što je na neki način logičan poslovni potez za ustabiljivanje tek ustanovljene edicije i treba ih podržati kupovinom i pisanjem u tom nastojanju. Pošto se u seinen mangama možda i ponajbolje prenosi esencija dalekog istoka.
Šoneni su sigurno zabavniji i zarazniji, ali seineni prenose savršen prikaz savremenog Japana sa uverljivom tačnošću. Pogađaju duh zemlje koja još pati od belega atomskih bombi, još uvek slomljenih krila. Ali zato znaju izraditi veštačka. Što im nije uteha, Japanci istinski pate. Manifestacija tog osećanja se verovatno najviše očitava u otuđenosti, morbidnosti i nesvakidašnjoj surovosti. Da bi malo zaboravili prolaznost vremena koje za njih stoji zamrznuto u trenutku rascvetavanja pečurke. Da bi stvorili privid toga da vreme ipak curi počeli su da luduju za tehnološkim, dostignućima i mangama. Da, mangama, za njima luduju mladi, sredovečni i stari, ama svi i svako mesto je dobro za čitanje mangi. Vrlo često je to u elektronskom obliku, pa su sajtovi sa mangama među najažurnijim. Za ljubitelje japanskog stripa nije toliko presudno to da izdanje dobiju u papirnoj formi. Oni su čitači i izgradili su sasvim osobenu kulturološku nadogradnju na razlike istoka i zapada. Njima uopšte nije neophodna zapadnjačka publika, jednostavno samozadovoljavaju sve svoje potrebe i zato su prava za seinen mange izuzetno skupa ako je delo iole uspešno. Iz njih možete shvatiti koliko su razlike među kulturama nepomirljive i zbog te činjenice svaki sličan poduhvat treba da se svesrdno podrži da ne jenja.
Inio Asano – proslavio se delom Kikuči. Poznat je po serijalima Čudesni svet i Solanin. Za Dem dem demonsko un un un un uništenje dobio je nagradu Šogakukan manga.
U ova tri tankobona se neočekivano diže kvalitet na lestvici gde smo mislili da više nema prostora za napredak. Protagonista je odrasliji muče ga gotovo svi problemi koji more današnjeg mladog stanovnika Tokija. Da, Tokija, iako smo sumnjali i ranije da je u pitanju glavni grad države izlazećeg sunca sada nam je i potvrđeno. Punpun se pomalo uspeva i trgnuti iz obamrlosti uz pomoć koleginice sa kojom piše mangu. Ali to ne traje dugo, okolnosti ga čak navode da pobegne od samog sebe, da postane neko drugi. Prošlost, međutim, poput bumeranga se vratila da nalupa pljuske junaku i da ga vrati u stanje konstantne beskorisnosti i očaja.
Zanimljivo je da je u ova tri dela nosilac radnje dobrano skrajnut i sporedni likovi na jedan izvanredan način prikazuju dane u jednoličnom toku, u beskrajnoj monotoniji tragičnog ponavljanja. Izuzetno izgrađeni karakteri. Valjda iz razloga što u mnogo manjoj meri ima priliku prikazati junaka kao pticu. Samim tim Asano uspeva priču fokusirati u smeru gde vidimo samo ljudsku sudbinu i to baš tešku i zlopatničku. Crtež je malo detaljniji i ima manje crnih oblačića, što dodatno popravlja utisak. Autorovi saradnici rade sjajan posao i treba im odati priznanje ponaosob.
Iako ima još tri tankobona do kraja, sa ove tri sveske priča je poprilično zaokružena. To ne znači da nismo nestrpljivi da pročitamo nastavke, samo konstatujemo činjenicu da je sve lako kada autor ima umešnost i kada mu je muza na ramenu. Ukoliko do sada niste počeli da čitate ovaj serijal počnite, ne bi valjalo da mnogo zaostanete, a već kasnite sa obzirom na to da je Sunovrat već izašao i verujemo da ćemo u nekom narednom tekstu imati fine reči i za tek objavljenu mangu. Da budemo iskreni, enormno vam zavidimo, jer ste tek na početku ove kapitalne pustolovine koju mi privodimo kraju.
Opet smo tamo gde se vetrovi, mačevi i magija sudaraju i lome, to jest, u ediciji Beskrajni svet fantastike, gde Čarobna knjiga objavljuje dela iz žanrova epske fantastike, svemirske opere, i mača i magije. Izdaju sve ono što dugo vremena čekamo, baš poput Keja i Herberta koje su prethodni izdavači otpisali, ili onih knjiga decenijama neprisutnim u normalnoj prodaji. Pričao je i urednik edicije Marko Vojnović na tu temu, i iskrsla je, između ostalog, i priča o vrlo mukotrpnim i dugim pregovorima sa Majklom Murkokom, to je jedan od hiljadu segmenata koje publika ne vidi i ne oseća. Čitalac sa ovih prostora je vrlo gord i zahteva da sve bude dostupno, iako većinu neće kupiti.
Izdavaštvo postavljeno na takvim temeljima je u nezavidnom položaju. S obzirom na to da mora pažljivo izvagati količinu izdanja, koja provereno donose dobit i sa druge strane tasa dela, koja grade izdavački plan i karakter. Jasno da u ponekim slučajevima mogu da se pokriju obe kategorije – takav je i Kej. Razlog za to je u velikoj meri taj što smo nedovoljno upoznati sa stvaralaštvom velikog autora koji izraženo upotrebljava istorijsku potku i minimizira fantastično. Tako čineći potpuno zaseban pravac u najfantastičnijem žanru fantastike. Kada to imate na umu, onda dolazi shvatanje da pripada nečemu van klišea, a opet traženom od strane publike, pa njegovo objavljivanje obogaćuje bez obzira na to sa koje tačke gledišta posmatrao.
Gaj Gavrijel Kej – impozantna je ličnost, nagrađen Svetskom nagradom za fantastiku, Sunburst, Aurorom i nosilac Kanadskog ordena za doprinos fantastici i književnosti. Urednik je Silmariliona skupa sa Kristoferom Tolkinom. Autor je trilogije Fionavarskatapiserija, duologije Sarantinski mozaik i romana Ispod neba, Lavovi El-Rasana, Tigana, Poslednja svetlost sunca, Džazabel, Rekazvezda, Sva mora sveta i Deca zemlje i neba.
Arbon i Gorho su toliko različite zemlje, i poklonjenom prirodom, i razvitkom duha, da je gotovo predodređeno od samog početka da se sukobe, poput svetla i mraka. Junaci priče su ludo strasni, odani i kroz njih teče pesma. Što se rat više primiče, jasnije je da se neće poviti pred silnim naletom neprijatelja koji preti da zatre njihov način života. Arbon su pravili, i pesnici, i ratnici. To na samom kraju i odnosi prevagu kao u kakvoj epopeji, žrtve se računaju u ukupnoj slici. Sve vreme pripovesti su suprotstavljeni nazadni mač Gorhoa, i napredna pesma za Arbon, poprilično crno-bela postavka, ali ima i svojih sivih momenata.
Zanimljivo je da vam se uopšte ne mora saopštiti da je autor inspirisan Provansom, taj duh je toliko dobro prenet da ga odmah prepoznate. Kej je verovatno jedini pisac na svetu koji vam još uvek može romantizovati rat i ljubav prema otadžbini na velelepan način. U ovom slučaju pokazuje to i dodatno svojim majstorstvom, služeći se sa dva različita stila pisanja da bi još više ukazao na nepomirljive razlike. Uz to očigledno je ovom prilikom da je i poeta. To što dela uglavnom smešta u jedan tom za razliku od žanrovskih kolega, uopšte ne krnji priču i karaktere. Prevoditeljka je vrlo lepo iznela neke zapravo veoma zahtevna segmente. Ali ko očekuje baš, baš, epsku fantastiku mogao bi se razočarati, jer Kej nije ta vrsta poslastice.
Nadamo se da je ovo tek početna faza Kejovog bivstvovanja u Srbiji, jer trebamo dobiti još mnoge njegove romane. Da bi se to desilo valja da podržite ovaj, i onaj što mu je prethodio kupovinom, pošto je na kraju uvek u pitanju isplativost, ljubav prema fantastici i htenje se ne propituju. No morate pokazati i vi poštovanje prema onom šta se radi nabavkom barem knjige mesečno, ne morate pet, ali jedan tom svi mogu, a to nam može ubrzati stizanje novih dela ne samo ovog autora već svih ponaosob.
ŽANR: 
