Naracija i priče su najmoćnija stvar koju čovečanstvo ima. One su tajni sastojak koji je omogućio Ilonu Masku da prigrabi za sebe savremenu priču o Marsu i budućnosti. To je sve narativ. Dakle, mi gradimo priče i narative kao način njihovog organizovanja. A razlog zašto ljudi ponekad misle da je narativ kreativan ili maštovit je zato što narativ nije logičan. On postoji kao hipotetičan, kontračinjeničan, spekulativan… Samim tim niko ne može da napiše istinit ili lažan roman. Sve što može da napiše je izmišljeni roman, te bi zato mogli to smatrati maštovitim. Na isti način, možemo videti da je sve što inženjer stvori maštovito. Ali ono što zaista treba istaći jeste da je roman izvan domena logičkog.

Za razliku od književne fikcije, gde jezik podstiče narativ, suštinski element žanra spekulativne fikcije je da se oslanja na jednu čudnu ljudsku naviku da pokreće narativ – maštu. U suštini, spekulativna fikcija je prošireni čin u mašti. U ovom uzajamnom odnosu, čitaoci vizualizuju svet koji je stvorio pisac, koji ih zauzvrat vodi kroz taj izmišljeni mikrokosmos. Ceo ovaj proces je primamljiv jer obećava bekstvo od svakodnevnice. Samim tim, spekulativna fikcija, a posebno fantastika, nudi sigurno utočište od surove stvarnosti u kojoj živimo. Možda upravo ovaj eskapistički element izaziva suptilni prezir prema žanru jer nameće pitanje: „Koja smislena lekcija stoji iza te fikcije koja nudi samo beg od stvarnosti?“ U najboljem slučaju, korisno je da deca ili adolescenti lakše uđu u svet književnosti dok ne pređu na druge literarne žanrove. Za odrasle, prema nekim mišljenjima, izgleda da sem alternative cinizmu i izvora kreativnosti, u ovom smislu, fantastika nema mnogo da ponudi. Da li je tako?

Ko je ispratio intervju izraelskog premijera Benjamina Netanjahua u podkastu Leksa Fridmana pre neka četiri meseca, mogao je čuti jednu zanimljivu izjavu koja bi mnoge glavnotokovske kritičare i protivnike fantastične književnosti mogla da nagna na preispitivanje svojih stavova. Naime, Netanjahu je, pored uobičajenih političkih tema o Palestini, korupciji, mržnji i miru, pomenuo da je pre nekoliko godina pročitao knjigu o kinesko-američkom sajber-ratu u budućnosti, zbog koje je premijer Izraela modifikovao Čerčilov citat da je „činjenica bolja od fikcije“, tvrdnjom da živimo u vremenu kada „fikcija postaje činjenica“. Knjiga „Zero Day: China’s Syber War“ („Nulti dan: Kineski sajber rat“, autorski prevod), koju je pročitao izraelski predsednik vlade, predstavlja fascinantan i veoma relevantan triler sa okrepljujućim elementima realizma koji oslikava vrlo zategnute odnose Kine kao supersile koja je radi poverljivih informacija hakovala Sjedinjene Države, te se umešala u američke unutrašnje poslove. Iako je priča izmišljena, ovaj roman ima prizvuk koji čitaoca ostavlja u nedoumici da li je sve što čita zbilja ili piščeva mašta (pogotovo ako se uzme u obzir da je napisan 2017. godine), što ovu knjigu čini još privlačnijom. Svemu ovome posebnu crtu daje i saznanje da je autor knjige Terens L. Vilijams, penzionisani viši operativni oficir američke Centralne obaveštajne agencije koji je rukovodio tajnim radom u Aziji i Istočnoj Evropi. Svakako, nakon čitanja ovog romana koji pripada žanru spekulativne fikcije, Benjamin Netanjahu kaže da je sazvao sastanak i sa grupom stručnjaka za veštačku inteligenciju počeo da izrađuje plan da od Izraela stvore jednu od pet najmoćnijih sajber-sila na svetu. I to, kako Netanjahu naglašava, što pre.

Ova zainteresovanost jednog ozbiljnog državnika i, moglo bi se reći, njegova bojazan koju je podstakla jedna priča iz sfere spekulativne fikcije navodi nas da se podsetimo citata ser Artura Klarka u naučnom radu „Naučna fantastika i budućnost“ Džona Hantingtona iz 1975. godine: „Kritičko čitanje naučne fantastike je neophodno za svakoga ko želi da zaviri u budućnost dalje od narednih deset godina“ (Huntington, 1975: 345). No, ideja pronicanja budućnosti i to kroz umetničku fikciju je relativno nova. U tekstu „Da li je futurizam omanuo“ (2006), Dejvid Rejevski i Robert L. Olson pišu da je fundamentalna promena u ljudskom razmišljanju o budućnosti počela u XVIII veku, kada se tehnološki napredak toliko ubrzao da je samo tokom jednog životnog veka njegov uticaj na svet postao lako uočljiv, a termini kao što su progres i razvoj ušli su u širu upotrebu… Spekulacije o budućnosti su postale sve uobičajenije dok je ljudska vrsta ubrzano preoblikovala svet tokom XIX i ranog XX veka, iako su mahom služile za zabavu i razbibrigu od često mračne stvarnosti svakodnevnog života (Rejeski & Olson, 2006). No, neke od tih spekulacija su bile iznenađujuće precizne. Mnogo od onoga što su napisali Džonatan Svift, Meri Šeli, Žil Vern, H. Dž. Vels, Isak Asimov, Džon Braner i drugi odavno se već obistinilo. Većina pisaca mahom predviđa razne totalitarne režime, lišene empatije i osećanja, gde je porodica uništena, a pojedinac rob novog visokotehnološkog robovlasničkog sistema. „Zvezde su nam svaki danom sve bliže, ali ovaj svet koji će neke naredne generacije ostaviti za sobom sve je opustošeniji i siromašniji“, zaključuje u jednom intervjuu Aleksandar Tešić, autor serijala romana „Kosingas“ (Selaković, 2020).

Ukratko, sadašnjost se oduvek tumačila kao vreme beznađa. To ne znači da odbacujemo napore raznih pokreta širom sveta koji se još uvek bore za različite društvene promene u ovom sve problematičnijem svetu. Ali se ne može poreći da postoji osećaj potištenosti u veoma velikim razmerama. Ovo je možda odlučujući element kapitalizma u kasnoj fazi. Ovaj osećaj beznađa (pa čak i bespomoćnosti) proizilazi iz kolektivne nesposobnosti da se zamisli verzija sveta izvan ovoga. Još od raspada Sovjetskog Saveza i njegovog oblika društvene organizacije, kapitalizam i tržišta su se pojavili kao jedina održiva i neizbežna opcija dostupna ovom svetu. Političari, biznismeni, ekonomisti, službenici za odnose s javnošću, profesionalci u politici i većina drugih stručnjaka prihvatili su ovu dogmu, bilo u teoriji ili u praksi. Kapitalizam, koji se može operacionalizovati kroz državni i/ili privatni sektor, navodno je izdržao test vremena. Mark Fišer, teoretičar kulture iz protekle decenije, to je sasvim prikladno sažeo kada je rekao da postoji „široko rasprostranjen osećaj da ne samo da je kapitalizam jedini održivi politički i ekonomski sistem, već i da je sada nemoguće čak ni zamisliti koherentnu alternativu njemu“ (Fisher, 2009: 2). Ili, kako se često ponavlja citat: „Lakše je zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma“. Dakle, ovaj osećaj beznađa je staza koja nas dovodi do spekulativne fikcije. Svetovi koje konstruišu autori spekulativne fantastike su bogati, koherentni i predstavljaju dubinski istražene i promišljene alternative koje možemo imati. Ako želimo da zamislimo drugačiji i bolji svet od onog koji već imamo, spekulativna fikcija je dobro mesto za početak.

Jedan od najvećih autora spekulativne fikcije jednom je primetio da „priče o mašti imaju tendenciju da uznemire one bez ikakve mašte“. To je bio ser Teri Pračet, čovek koji je celu svoju karijeru proveo pripovedajući maštovite priče o svetovima koje je stvorio i likovima koji su ih nastanjivali. Ove priče su smešne, introspektivne, bogate i fascinantne u svom istraživanju ljudskog stanja. Pa ipak, njegovi imaginarni svetovi su retko bili shvatani ozbiljno. Umesto toga, odbačeni su kao dečja igra. Dok su drugi književni žanrovi poput istorijske fantastike, magičnog realizma, romanse i ostalih konačno prepoznati kao prava umetnička dela, naučna fantastika i fantazija su uglavnom ignorisani, iako i ovi zamišljeni svetovi imaju nešto značajno da ukažu o stvarnom svetu i pravcima prema kojima naši životi idu. Isti osećaj su delili i mnogi drugi pisci koji su verovali da spekulativna fikcija (koja uključuje naučnu fantastiku i fantaziju) ima potencijal za nešto veliko, tako pretočivši svoje fantazije u književnost, konstruišući ovo društvo njihove budućnosti i naše sadašnjosti. Naravno, među piscima fantastike, kao što smo već istakli, nema previše optimista, a istorija je dokazala da ima mnogo prognozera.

Američka spisateljica Ursula Legvin je provela mnogo vremena utvrđujući kredibilitet žanra naučne fantastike i fantazije. Prema njenim tvrdnjama, kritika usmerena protiv naučne fantastike nije protiv žanra, već protiv njegove osnovne ideje – mašte. Za Legvinovu je mašta subverzivna sila koja se može upotrebiti protiv sadašnje stvarnosti sveta. Realnost koja se ogleda u sadašnjim materijalnim i društvenim uslovima našeg vremena. Realnost u kojoj je velika većina čovečanstva još uvek potlačena i marginalizovana. Bekstvo u fantaziju, koji se kritičarima čini detinjastim, možda je alternativni izlaz za ljude da se nadaju nečemu drugačijem od ovakve stvarnosti. Mogućnost da zamislimo drugačiji svet pruža nam priliku da precizno odredimo šta nije u redu sa ovom realnosti i koje sile je oblikuju. Mašta omogućava da postavljamo važna pitanja o društvu, filozofiji i našim kolektivnim i individualnim životima. Dobar je primer sada već legendarna kratka priča Ursule Legvin, „The One Who Walk Away From Omelas“ („Onaj koji odlazi iz Omelasa“, autorski prevod) iz 1973. godine, gde je koristila alate spekulativne fikcije da se direktno pozabavi viševekovnim pitanjem da li je vredno povrediti neke ljude za dobrobit društva u celini. Pitanje koje i dalje uznemirava naše kreatore politike i društvene vođe. Davne 1965. godine, Frenk Herbert je napisao svoj veliki opus, „Dina“, ekranizovanu epsku naučnofantastičnu priču smeštenu u daleku budućnost u kojoj feudalizam deluje na galaktičkim razmerama. Koristeći dragoceni (ali izmišljeni) začin Mešavina ili MekGafin u priči koja se dešava na planeti nalik pustinji, Herbert je pokušao da otkrije moguće posledice koje bi se pojavile kroz trgovinu naftom na Bliskom istoku. Takođe je koristio roman da istraži kako politika i verska uverenja međusobno deluju i koji su inherentni problemi ovih odnosa. Ser Teri Pračet je koristio svoje fantastične romane o Disksvetu ne samo za zabavu, već i da istraži kako promene u fenomenima poput tehnologije, novca, policije i ostalih utiču na društvo i koje moguće reakcije možemo očekivati. Čitav korpus naučnofantastičnih dela Oktavije Batler uključivao je razumevanje ne samo nijansi rase i hijerarhije u alternativnim okruženjima, već i pitanje šta uopšte znači biti ljudsko biće i kako bi se to moglo promeniti u budućnosti. Čuveni „Elrik od Melnibona“ (1975) Majkla Murkoka predstavlja ispitivanje ideje o kvarenju moći, propadajućem svetu i nespremnosti društava da se promeni čak i pred suočenjem sa propašću. Odvratan podsetnik za našu vrlo verovatnu predstojeću propast kroz klimatske promene. Ovde se može pomenuti i knjiga Kima Stenlija Robinsona, „Ministarstvo za budućnost“ (eng. „The Ministry for the Future“, 2020), sveobuhvatni ep koji seže u blisku budućnost i zamišlja šta bi bilo potrebno da se ujedini čovečanstvo i izbegne masovno izumiranje.

Dakle, ova dela pristupačne umetnosti, pored zabave i zamišljanja različite budućnosti, imaju svojstvenu sposobnost da podstiču promene, te mogu pokrenuti ideje za sâm napredak. Na primer, podžanr sajberpanka definisao je postavke našeg modernog internet sveta pre nego što je uopšte i nastao. Autori poput Pet Kadigan, Filipa K. Dika, Vilijama Gibsona i mnogih drugih očekivali su početak moderne tehnologije u svojim distopijskim sajberpank svetovima. Ovi svetovi koje su stvorili su na mnogo načina slični onome kako su se ispostavile naše stvarnosti. Ove priče su predviđale uspon sveprisutnog interneta, monopolizovanu kontrolu tehnologije, mega-korporacije, suptilni nadzor, nekontrolisane podatke i sve nejasnije granice između našeg fizičkog i virtuelnog sveta. Sâm naziv „sajber“ koji sada koristimo da opišemo internet je pozajmljen iz ovog podžanra. Ali nisu predvideli samo distopiju, već su istraživali i načine na koje bi ljudska bića mogla da napreduju u takvoj stvarnosti. Ovi autori su koristili svoje zamišljene svetove kao neku vrstu ogleda da bi shvatili kako čovečanstvo može i hoće da se nosi sa ovim uvek moćnim tehnologijama. Pokušali su da potraže bolje izglede u svojim zamišljenim svetovima za koje su mislili da će biti okruženje kojima će dominirati kapitalizam u kasnoj fazi. Gledajući sada unazad, primećujemo da su sajberpank autori predvideli ovo stanje beznađa u koje bismo mogli pasti u budućnosti. I tražili su načine da ga poraze.

To dovodi do utiska da se zapravo mnogi pisci naučne fantastike ponašaju kao politički teoretičari, samo što nude fascinantna putovanja u svetove u kojima su velike ideje ostvarivali likovi koji su ih naseljavali. Kao na primer novela „Čovek praznih šaka“ (eng. „The Dispossessed“, 1974) Ursule Legvin koja koristi likove i zaplete da bi ideju anarhije učinila živopisnom na način na koji proučavanje nekog filozofskog dela ne može, s obzirom na to da je politička teorija retko laka za čitanje. Na kraju krajeva, niko se nikada nije sklupčao sa primerkom Platonove „Države“ da bi pobegao od svakodnevnih briga. Pa, kako onda „naterati” decu, ali i mnoge odrasle da se uključe u teške ideje prošlih mislilaca i primene ih na probleme današnjice? Ovde nailazimo na još jednu od prednosti koje naučna fantastika donosi političkoj teoriji. Naime, bez fantastike mnogi koncepti i argumenti političke teorije nikada ne bi pronašli put do javnosti. Stručni časopisi i monografije su od suštinskog značaja, jer nemamo zamenu za dubinu i širinu koju takvi radovi doprinose kritičnim temama o kojima teoretičari raspravljaju. Ipak, da bi politička teorija bila od koristi široj javnosti, ona mora prevazići granice akademske sfere. Šira javnost jednostavno nema pristup političkoj teoriji kakva postoji u akademskim krugovima, a da ima, barijere koje omogućavaju da ih običan čovek razume i dalje bi bile veoma visoke. To ne znači da šira javnost ne zaslužuje da bude izložena ovim konceptima; u stvari upravo je suprotno. Koncepti koji su inherentni političkoj teoriji čine samu osnovu našeg zajedničkog života, jer kroz ove ideje gradimo zajednicu i stičemo sopstvenu svrhu. Za prosečnog čoveka, politička teorija najbolje funkcioniše kada nije opterećena terminologijom i kada nije teško savladati njeno dublje značenje (Galitz, 2021: 99). Fokus diskusije treba da bude očigledan i što je moguće lakši za razumevanje i raspravu. Iako nijansa može biti prosvetljujuća za profesionalca, običnom građaninu često predstavlja nepotrebnu smetnju. Naučna fantastika je jedan od načina da se to postigne. Bilo da se radi o zloupotrebi demokratije ili o ispravnosti pripadnosti radničkom sindikatu, naučnofantastične priče osvetljavaju probleme i pomažu nam da utvrdimo šta je ispravno, a šta pogrešno. U fikciji tražimo večne istine o našem svetu i svevremene uvide u stanje čovečanstva. Razume se: ili to, ili već pominjani opijajući eskapizam.

Takođe, naučna fantastika je zabava, ali i alat čija nas upotreba sve obogaćuje, smatra profesor političkih nauka na Univerzitetu Ilionis u Urbana-Šampejnu, Džejk Bauers, koji veruje da bi naučna fantastika mogla da pomogne u odgovoru na pitanje kako lakše uključiti ljude u teške ideje prošlih mislilaca i primeniti ih danas, dok angažuje studente i priprema ih da vode u svetu stalnih promena, stvarajući predavanje koje spaja naučnu fantastiku i političko učenje. Rezultat je „Future Politics“, odnosno kurs političkih nauka koji pomaže studentima da praktikuju neku vrstu teorijski informisanog futurizma koji istražuje „šta ako – politike i društva“. Uzmimo za primer roman „Sveta vatra“ (1996) autora Brusa Sterlinga koji u ovoj knjizi zamišlja vladu koja se fokusirala na produženje života i stabilnost nakon što je preživela veliku pandemiju (gotovo da nema autora žanrovske književnosti koji nije makar razmišljao, ako nije već i napisao nešto na temu pandemije). Nakon katastrofe, formira se novi svetski poredak, uz tehnologiju koja omogućava građanima da žive skoro neograničeno sve dok se brinu o sebi. Ova knjiga izaziva političku maštu čitalaca uključivanjem oba elementa Velikog brata, kao što su toaleti koji prate vaš otpad kako bi se osiguralo da dobijate dovoljno vode, kao i libertarijanske uticaje. To je svet u kojem su droge besplatne i sve je legalno. Ali ako maltretirate svoje telo, od države neće biti pomoći. Dakle, nakon čitanja ove knjige može se otpočeti rasprava o upravljanju i smislu života: Da li je život više od običnog produžavanja vremena na planeti? Koji su kompromisi između nadzora i centralnog planiranja u odnosu na omogućavanje ljudima da uče iz sopstvenih grešaka?

Upravo ovde vidimo vezu između progresivne politike i spekulativne fikcije – maštu. Da bismo se borili za bolji svet, prvo moramo da ga zamislimo. Moramo da otkrijemo šta nije u redu sa našom trenutnom stvarnošću. Vidimo ko pati na ovom svetu. Ispitamo status kvo. I onda se zapitamo: Da li se slažem sa ovim? Da li je uopšte moguće promeniti naš svet? Možemo li napraviti dobro društvo za sve? Spekulativna fikcija nam može pomoći da efikasno odgovorimo na ova pitanja. Ovde se dá primetiti još jedna od nijansi naučne fantastike, koja se ne može ne voleti. Kad smesti priču u neki vremenski period, autor pokazuje svoju teoriju istorije. Kako nastaje promena? Šta da radimo sada da bi stvorili bolju budućnost? To otkriva autorov set ideja, pogled na svet, pogled na život, njegov politički stav… Sve se to provlači kroz izmaštani sadržaj dok dešifrujete priču. A jedna od radosti čitanja naučne fantastike je, naravno, da uvek uspete da je dešifrujete.

Navedena diskusija o upravljanju i smislu života se vodi o sadašnjosti, ali knjiga pomaže da se razmišlja o mogućoj budućnosti. Medij naučne fantastike jedinstven je zato što može da nas dovede u stvarnost u kojoj već živimo. Autor te fantazije shvata sadašnjost ozbiljnije od nas, te nam omogućava da i mi svoju sadašnjost shvatimo ozbiljnije nego što bismo inače. To su neke od sjajnih stvari u vezi sa naučnom fantastikom – omogućava nam da sagledamo život i svet oko sebe, te se time igramo. Na ove romane možemo gledati kao na neku vrstu laboratorije u kojoj možemo da pojednostavimo parametre, prilagođavamo ih i izbacimo neke ideje, istražujući stvari poput politike ili ideologije. Ponekad se to istraživanje odvija na više različitih planeta, a ponekad se odvija samo na jednoj veoma sličnoj našoj. Pisci naučne fantastike ne mogu predvideti budućnost. Između ostalog, u naučnoj fantastici nije poenta to. Već, kao obični građani, autori koriste naučnu fantastiku kao medij u kojem postavljaju ova pitanja i pokušavaju da pronađu odgovor. Dakle, to je deo diskusije u kojoj se svi nalazimo. Pored toga, neki naučnici sugerišu da popularna kultura oblikuje stavove javnosti o spoljnoj politici na načine koji mogu uticati na političke ishode u stvarnom svetu, ali relativno malo studija testira ovu tezu. No, „prihvatanje“ stavova iz sfere naučne fantastike svakako nema nezavisan uticaj na političke stavove (Young & Carpenter, 2018).

U suštini, to je zato što je spekulativna fikcija manje ograničena od drugih žanrova. Imaginarni svetovi nam omogućavaju da napravimo distancu od naše stvarnosti, a da i dalje imamo na umu dnevne istine sa kojima se moramo suočiti. Nudi nam ispitivanje problema bez pristrasnosti i bojazni da se uvučemo u priču. Dopuštajući nam da pobegnemo izvan našeg uskog sveta, fikcija nam omogućava da posmatramo sebe i naše društvo na različite načine. U stvarnom životu, ako želimo da vidimo svet drugačiji od onoga kojeg smo deo, morali bismo radikalno da restrukturiramo svoje društvo da bismo to postigli. Morali bismo da na ovaj eksperiment nateramo ljude koji se ne slažu sa našom vizijom sveta. Sve ovo je nezamislivo. Radikalni pokušaji restrukturiranja u društvima ne funkcionišu čak i ako su preduzeti iz najplemenitijih namera. Uostalom, cela istorija XX veka svedoči o tome. Što je još važnije, svaki pokušaj radikalnog restrukturiranja direktno ugrožava sadašnji status kvo, što bi izazvalo teške posledice. Ne možemo jednostavno zapaliti sopstvenu kuću da bismo bili svedoci drugačijeg, spoljnog sveta. Bar ne kratkoročno. Naučna fantastika nam može pomoći da upravljamo ovim neviđenim vremenima pružajući okvir za razumevanje onoga što se dešava i stavljajući događaje u koherentan kontekst. Naravno, nismo ograničeni na razumevanje događaja u kontekstu dela jednog autora, ali smisao možemo naći i u poređenju različitih koncepcija društva. Na primer, iako su i Orvelova „1984“ i Hakslijev „Vrli novi svet“ distopijski romani, oni predstavljaju veoma različite koncepcije kako društvo može da funkcioniše.

Profesor Bauers dozvoljava studentima da i oni sami utiču na nastavni plan i program, ne bi li usvojili i internalizovali te debate koje imaju na predavanjima. U tom procesu, on se nada da će razviti složenije razumevanje politike i izaći sa bolje razvijenom „političkom maštom“. Na kraju, postoji velika mogućnost da će se stvoriti nova generacija političkih lidera i društvenih naučnika koji su jednako maštoviti u načinu organizovanja društva, politike i ekonomije kao inženjeri koji za razvoj tehnologije svakodnevno dospevaju na naslovne strane. Svakodnevno čujete o mnogim tehnološkim vizionarima, ali ne čujete često za društvene vizionare i naučnike. Ovde se valja prisetiti da je nauka stvaranje hipoteza i njihovo testiranje u našem fizičkom svetu, a da je književnost poreklo savremenog naučnog metoda. Kako profesor Bauers ističe, želja mu je da njegovi studenti – koji će možda postati lideri svojih zajednica, zemlje ili sveta – vežbaju maštovitost (Turner, 2020). Ako to mogu da urade, onda su bolje pripremljeni za ono što se zaista dešava. A fikcija u tome pomaže, jer je književnost mašina dizajnirana da radi zajedno sa drugom mašinom – našim mozgom. Svrha dve mašine je da ubrzavaju jedna drugu. Književnost je način ubrzavanja ljudske mašte. A ljudska mašta ubrzava književnost. Ova tehnologija danas često samo skuplja prašinu na našim policama za knjige i u ovo vreme je retko ko u tom smislu koristi. Danas studenti beže sa odseka za književnost na odseke za nauke i inženjerstvo.

Dakle, može se zaključiti da je Ursula Legvin pod „subverzivnom“ moći spekulativne fikcije mislila na alat koji nam omogućava da zamislimo kako bi izgledao napredak društva pre nego što krenemo da se borimo za njega. Iskoračivši iz fikcije kao prostora za maštu, koji i dalje održava status kvo u realnosti dok beži u zamišljeni „bolji” svet, mašta nam nudi ključeve za razumevanje gde je društveni čulni aparat zaslepljen i ugušen. A za to moramo da pronađemo način da uravnotežimo želju za čistom, neutilitarnom prirodom književnosti sa priznanjem da pragmatizam nije loš. Pragmatizam nije neprijatelj lepote. Pragmatizam omogućava da se lepota desi. Ako niste nahranjeni, ako nemate boje, ako nemate mastilo i štamparske mašine, nemate lepotu. Zato hajde da priznamo da pragmatizam može da podrži lepotu, a da je ne potiskuje ili zamenjuje. Hajde da vidimo šta književnost može učiniti za našu fizičku prirodu. Našem mozgu je potrebna književnost kao što je našim telima potrebna hrana. Književnost daje našem mozgu osnovnu prehranu. To će nam omogućiti da imaginiramo dinamičnije. Takođe će nam omogućiti da efikasnije rešavamo probleme. Što je još važnije, vrednost pripovedanja služi kao podsetnik da se narativi mogu birati, kreirati, a zatim otelotvoriti u stvarnosti koja se živi. Svakodnevno vežbanje promene naracije može dovesti do novih strategija i promena u svetu. Ova promena, za početak, počinje slušanjem, odnosno čitanjem.

Upravo u toj tački, Ursula Legvin je jednom rekla nešto što bih želeo da ostavim kao poslednju misao u ovom tekstu: „Upotreba imaginativne fikcije je da produbite svoje razumevanje svog sveta, svojih bližnjih, sopstvenih osećanja i svoje sudbine“ (Le Guin, 1979: 43).

Izvori:

• Fisher, Mark (2009). Capitalist Realism: Is There No Alternative? Winchester, UK: O Books. Preuzeto 24. novembra 2023. sa: https://monoskop.org/images/6/69/Fisher_Mark_Capitalist_Realism_Is_There_No_Alternative_2009.pdf

• Galitz, Todd Jason (2021). Political Theory is Concealed Within Science Fiction. San Francisco State University, The Political Science Department. San Francisco, California: ScholarWorks. Preuzeto 24. novembra 2023. sa: https://scholarworks.calstate.edu/downloads/gt54kt399

• Huntington, John (decembar 1975). Science Fiction and the Future. College English, 37(4), 345-352. Preuzeto 22. novembra 2023. sa: https://www.jstor.org/stable/376232?mag=can-science-fiction-predict-the-future-of-technology&seq=1

• Le Guin, Ursula K. (1979). The Language of the Night: Essays on Fantasy and Science Fiction. New York: Ultramarine Publishing. Preuzeto 30. novembra 2023. sa: https://books.google.rs/books?id=ksOjjuy3issC&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

• Rejeski, David, & Olson, Robert L. (zima 2006). Has Futurism Failed? The Wilson Qaurterly. Preuzeto 22. novembra 2023. sa: http://archive.wilsonquarterly.com/essays/has-futurism-failed

• Selaković, Branka (18. Maj 2020). Kada stvarnost koju živimo liči na svijet iz pojedinih djela fantastike. Al Jazeera. Preuzeto 18. novembra 2023. sa: https://balkans.aljazeera.net/teme/2020/5/18/kada-stvarnost-koju-zivimo-lici-na-svijet-iz-pojedinih-djela-fantastike

• Turner, John (1. jun 2020). Fiction, politics, and the possible future. Urbana-Champaign: College of Liberal Arts & Sciences, University of Illinois. Preuzeto 24. novembra 2023. sa: https://las.illinois.edu/news/2020-06-01/fiction-politics-and-possible-future

• Young, Kevin L, & Carpenter, Charli (avgust 2018). Does Science Fiction Affect Political Fact? Yes and No: A Survey Experiment on “Killer Robots”. International Studies Quarterly, 62 (2), 562-576. Preuzeto 24. novembra 2023. sa: https://www.researchgate.net/publication/327138273_Does_Science_Fiction_Affect_Political_Fact_Yes_and_No_A_Survey_Experiment_on_Killer_Robots

Početkom osamdesetih godina prošlog veka kompanija za proizvodnju igračaka Matel našla se u nezavidnom položaju. Nešto ranije bila su joj ponuđena prava za proizvodnju figura sa likovima iz filma Zvezdani ratovi, ali potencijal u tome nije prepoznat, bar ne u Matelu. Luk Skajvoker, princeza Leja, Čubaka i ostali širom sveta popularni filmski junaci završili su u dečjim rukama zahvaljujući konkurentnoj kompaniji Kener, koja je na krilima pametnije procene punila bankovne račune. Sada je bio red da Matel, ukoliko želi da zadrži važnu poziciju na tržištu, uzvrati udarac.

Buduća zvezda Matelove kontraofanzive krila se među tri test figure. Jedna je imala krila i šlem sličan Bobi Fetu iz Zvezdanih ratova, druga niz vojnih obeležja i glavu u obliku tenka. Međutim, plavokosi varvarin sa sekirom u ruci plenio je pojavom i neznatno izmenjenog dizajna odabran je za ispitivanje tržišta. Deci se toliko dopao da su se prepirala oko njega, a pojedina su pokušala da ga zadrže. Bila je to jasna poruka Matelu da je vreme da se svet upozna sa novim junacima – Hi-Menom i gospodarima svemira.

Stvaranje junaka i mita

Ako su Zvezdani ratovi bilo šta dokazali kompaniji, to je da sukobi van naše planete dobro funkcionišu ukoliko se oslanjaju na arhetipske heroje i borbu između dobra i zla. Matel se zato posvetio osmišljavanju primamljivog mita, kojim bi zaintrigirao najmlađe.

Mark Elis, nekadašnji direktor marketinga u Matelu, želeo je da iskoristi motiv moći. Verovao je da je moć za petogodišnjake centralna tema, zato što je oni u ovom periodu, kad su pod stalnim nadzorom i naređenjima odraslih, nemaju. „Psihološki, deca su želela da budu glavna. Želela su moć. To se potom manifestovalo u figuri od koje smo napravili ‘najmoćnijeg čoveka u svemiru’“, izjavio je Elis za nedavno ugašeni sajt He-Man.org. Tako je nastala i čuvena uzvična rečenica, danas poistovećena sa Hi-Menom: Ja imam moć!

Prvu seriju od osam figura Matel je predstavio na tržištu 1982. godine, ali igračke nisu bile dovoljne. Kada ih je Elis pokazao lancu prodavnica Čajld vorld upitan je da li je pored TV oglašavanja ostvario neki dodatni marketinški program. „Da li sam vam spomenuo strip o Hi-Menu koji pripremamo?“, odgovorio je i doveo sebe u ćorsokak, pošto nikakav strip nije bio u planu. Da bi ispunio obećanje, rešenje je pronašao u stvaranju ministripova koji su bili pakovani zajedno sa figurama.

„Unajmljen je poznati pisac Don F. Glut, našoj publici poznat po radu na pojedinim epizodama prvih Transformersa. Njegova loša strana je bila što je funkcionisao po principu ‘koliko para, toliko muzike’, nije uložio bogzna koliko truda i otišao je posle prve serije ministripova. Svejedno, postavio je temelje priče: zli demon Skeletor, uz pomoć opakih ratnika, želi da osvoji drevni dvorac Siva lobanja, u kom se nalazi nezamisliva moć. U tome ga sprečavaju Hi-Men i njegovi saborci“, kaže Dušan Mitrović, koji je radio kao kolorista, odnosno, restaurator stripova na dve inostrane publikacije o Hi-Menu – Hi-Men i Ši-Ra: Kompletni vodič kroz klasične animirane avanture i Hi-Men i gospodari svemira: Novinski stripovi.

Mitrović ističe da je poznati heroj u ovom ranom periodu bio hrabri divljak posvećen svom plemenu, dok je svet Eternije, koji je nastanjivao, bio prilično pust. Usložnjavanje je nastupilo tek kada je Matel sklopio ugovor sa izdavačkom kućom Detektiv komiks, koja je Gospodare svemira predstavila ne samo u ozbiljnijim mesečnim strip izdanjima – Hi-Men se u jednom broju sukobio čak i sa Supermenom, već je radila i na ranije uspostavljenim Matelovim ministripovima. Hi-Men je tada dobio još uvek poznati narativ.

„Eternija više nije bila pustara, već kraljevstvo koje je odlikovala čudna mešavina srednjovekovnih principa i neverovatno napredne tehnologije. Hi-Men više nije bio plemeniti divljak, koji je po prirodi super-snažan, već princ Adam kome je Čarobnica podarila čudesnu snagu da bi se borio protiv Skeletora i njegovih zlih sila. Tila više nije bila ratnica bez ikakvog motiva iz nedefinisane zabiti, već kapetan kraljeve garde i usvojena ćerka Čoveka-oružja. Čak je i Borbenom mačku, Hi-Menovom pratiocu, dat tajni identitet u obliku Straška“, ističe Mitrović.

Osvajanje malih ekrana

Uprkos stripovima, Hi-Menove avanture danas su najpoznatije po animiranoj seriji, do koje je ponovo došlo slučajno. Elisu kao da je prešlo u naviku da se iz škakljivih situacija izvlači obećanjima koja će naknadno, možda, uspeti da ostvari. U razgovoru koji je vodio sa predstavnicima prodavnica Tojs ar as saznao je da za njih postojanje stripa nije dovoljno. Objašnjenje je bilo jednostavno – petogodišnjaci ne čitaju. Tako je Elis ponovo bio zatečen pitanjem koje mu je ranije postavio Čajld vorld: ima li neki dodatni marketinški program u planu? „Bio je to ‘uuups’ trenutak, posle kog sam izbrbljao nešto o tome kako deca vole da gledaju u slike, a zatim i promucao: da li sam vam spomenuo dva jednosatna TV specijala koja pripremamo?“, rekao je.

Na njegovu sreću, pošto je studio Hana-Barbera odbio predlog, Elis je u Filmejšnu naišao na otvorena vrata i dobru vest – novac koji je Matel bio spreman da potroši na televizijske specijale mogao se iskoristiti za produkciju animirane serije. Filmejšn je ranije već uspostavio uspešnu saradnju sa kompanijom, kada je radio animaciju za reklamu o Hi-Menu, tako da je realnost ubrzo prerasla Elisove pragmatične laži. Zahvaljujući TV seriji, prikazivanoj od 1983. do 1985. godine, Hi-Menova popularnost je narasla do neslućenih razmera.

„Filmejšn studio je obezbedio potpunu kreativnu kontrolu, što znači da je imao pravo da odbije Matelove molbe, u slučaju da su, na primer, u seriju hteli da ubace neku lošu figuru. Umesto animiranog specijala predložili su seriju radio-difuzne sindikacije, što je značilo unapred zagarantovane epizode, a potom su preuzeli i doterali ono što su kreativci iz Detektiv komiksa izgradili. Dodali su Orka, Zmijsku planinu i eto nama dobro poznate Eternije“, kaže Mitrović.

Prava za prikazivanje dve sezone serije i njenih 130 epizoda otkupljena su u više od 35 zemalja i oko 165 televizijskih kanala u Sjedinjenim Američkim Državama. Kako je istaknuto u dokumentarnoj seriji Igračke koje su nas stvorile (The Toys That Made Us), uspeh je bio toliki da je Pol Klivlend, bivši inženjer i potpredsednik marketinga u Matelu, izjavio da su kompaniji obećali 13 miliona dolara zarade u prvoj godini plasmana figura, a dostigli su 38. Do 1986. taj broj je narastao na čak 400 miliona dolara. Međutim, već sledeće godine usledio je kolaps.

Usled prestanka proizvodnje novih epizoda serije i preopterećenja kolekcije figura sporednim likovima, brendu je naglo opala popularnost. Dok su se Matel i Filmejšn dogovarali o nastavku saradnje, 1987. godine debitovao je igrani film Hi-Men i gospodari svemira, sa Dolfom Lundgrenom i Frenkom Langelom u glavnim ulogama. Nažalost, previše je odstupao od omiljenog zapleta i doživeo je neuspeh kako na blagajnama, tako i kod kritike. Matelova zarada od 400 miliona dolara strmoglavila se na poražavajućih sedam.

„Godine 1989, Matel i Filmejšn su osmislili nastavak serije, poslednju priliku da se Hi-Men spase. No, desila se katastrofa. Vestinghaus, matična kompanija Filmejšna, prodala je studio kozmetičkoj kompaniji Loreal. Loreal je samo želeo da se dočepa kinoteke, te su stoga stavili katanac na studio“, ističe Mitrović.

Kako su Lorealu pripala i prava na materijal koji je Filmejšn razvijao za nove epizode ​​serije, Matel nije imao kud osim da pokrene mašineriju iznova i promeni sve, gotovo do neprepoznatljivosti. Osmišljena je animirana serija Nove avanture Hi-Mena koja je takođe propala, a zajedno sa njom debakl je doživela i tadašnja linija igračaka. „Neprepoznatljiv film, plus neprepoznatljiva serija, jednako je kraj“, kaže Mitrović.

Hi-Menova sestra Ši-Ra

U dokumentarnoj seriji Igračke koje su nas stvorile bivša generalna direktorka Matela Džil Barad istakla je i jednu neobičnost. Skloni smo da Hi-Mena i gospodare svemira poistovećujemo sa dečacima, ali prema njenim rečima za svet Eternije su i te kako bile zainteresovane i devojčice. U jednom trenutku, one su činile čak 33% korisnika. Matel nije želeo da propusti tako veliku priliku. U devojčicama je prepoznao nove kupce i 1984. godine, u jeku popularnosti Hi-Mena, osmišljena je Ši-Ra, njegova jednako moćna sestra bliznakinja sa planete Eterije. Matel se sa Ši-Rom našao na iskusnom terenu, jer je već bio zadužen za figuru koju je obožavalo – i to još uvek čini – na milione dece. Reč je, naravno, o lutki Barbi.

„Sada je postojala raznovrsna linija proizvoda koja je opsluživala obožavaoce, i među dečacima, i među devojčicama. Ovo je dodatno otvorilo vrata profitu. Da bi to iskoristio, Matel je oponašao sopstvenu liniju Barbi proizvoda. Podario je Ši-Ri dodatke i nijanse koje su devojčice želele. Dakle, podario joj je kosu koja se mogla češljati, figure životinja, pa čak i dvorac za igru, u ružičastim i zlatnim bojama, koje su bile poželjnije za devojčice. Nadalje, stvorio je odvojene stripove i TV seriju, koja je prikazivana paralelno sa serijom o Hi-Menu. Ovo je uključivalo isprepletanost i pojavljivanje likova u obe animirane serije, kako bi se i dečaci i devojčice podsetili da sve figure i vozila postoje u istom univerzumu i da se njima mogu igrati zajedno“, napisao je Ijan Dankel u stručnom teorijskom radu Emocionalni i psihološki sadržaj marketinga korišćen pri stvaranju brenda, slučaj: Matel, linija igračaka Hi-Men i gospodari svemira.

Gospodari svemira u Jugoslaviji

Dok su Hi-Men i Ši-Ra, uprkos maestralnom početnom plasmanu, izgubili bitku na svakom polju severnoameričkog kontinenta, deca u Jugoslaviji su tek počela da se upoznaju sa njihovim svetovima.

„Prva figura koja se pojavila u Jugoslaviji, pre animirane serije, bila je figura Hi-Mena sa letelicom, poznata kao Princ osvajač. To je bilo 1988. godine“, kaže Branislav Pejak, dizajner i kolekcionar, koji trenutno priprema knjigu o jugoslovenskim figurama iz Gospodara svemira.

Kao i na američkom tržištu, pomamu za Hi-Menom i na ovdašnjim prostorima rasplamsala je animirana serija. Kako Mitrović ističe u svom autorskom tekstu, animirane epizode ​​serije Hi-Men i gospodari svemira u Jugoslaviji su premijerno prikazane 1989. godine. Mogle su se pratiti nedeljom od 18:45 časova, na prvom programu Radio-televizije Beograd, a repriza je bila subotom pre podne. Otkupljeno je samo 13 epizoda, što znači da serijal nije bio na repertoaru duže od tri meseca. Repriza ovih epizoda usledila je naredne, 1990. godine, u okviru zimskog programa, a potom i tokom letnjeg raspusta. Sinhronizaciju, koja će među obožavaocima ostati upamćena kao najbolja, uradila je Televizija Zagreb.

Na VHS kasetama su iste godine objavljena i dva dugometražna animirana filma u kojima se Ši-Ra prvi put pojavljuje – sinhronizovana Tajna starog mača i titlovani Božićni specijal. Tajnu starog mača objavila je kuća Komuna, dok je za sinhronizaciju bio zadužen glumac Milorad Mandić́ Manda, sa dvoje kolega. Božićni specijal je imao dva pakovanja – jedno sa plastičnom kutijom, koje je bilo u prodaji, a drugo sa kartonskom, obeleženo reklamom za kompaniju Takovo, koje je bilo promotivno i delilo se u novogodišnjim paketićima.

Slično kao i u svetu, popularnost Gospodara svemira ubrzo je drastično opala i kod nas, okončavši se raspadom Jugoslavije. Ali, nekadašnja deca danas su ljudi u tridesetim i četrdesetim godinama, koji još uvek uživaju u Hi-Menovim avanturama.

Mastersovci, pijačari i kolekcionarstvo

„Pojavom dovoljno brzog interneta, razni nostalgičari, kasnije kolekcionari, počeli su da se okupljaju na sajtovima i da se polako grupišu po temama. To je dovelo do nastanka uskoprofilisanih sajtova, pa su i Gospodari svemira dobili svoju nišu“, ističe Pejak, na čije su kolekcionarstvo figura, prema sopstvenim rečima, najviše uticale sklonost ka estetici, dizajnu i umetnosti.

Prema podacima do kojih je došao pripremajući tekstove za svoj sajt i knjigu, Pejak je otkrio da je prostor Jugoslavije poseban u svetu ne samo regionalnog, većeg i globalnog kolekcionarstva. Ljubiteljima Hi-Mena, koji sebe nazivaju Mastersovcima (Gospodari svemira na engleskom – The Masters of the Universe), posebno su zanimljivi takozvani pijačari.

„Originalne figure su za većinu roditelja bile preskupe, pa su se naši proizvođači dosetili da ih kopiraju i prodaju po drastično nižoj ceni. Za onoliko novca koliko je koštala prosečna originalna figura moglo se kupiti bar 10 jeftinih kopija – pijačara“, kaže Pejak. Prva figura koja se pojavila na našem tržištu, pomenuti Princ osvajač, pripadala je upravo ovoj grupi.

Tako su se pored originala u Jugoslaviji mogle naći i figure nastale po malim ilegalnim radionicama. Prema Pejakovim podacima, bilo ih je najmanje tri. „Za sada je potvrđeno postojanje radionice u Beogradu u Lominoj ulici, ispod Zelenog venca, i radionice u Zagrebu u kvartu Dubrava, u Konjščinskoj ulici. Pretpostavlja se da je postojala i radionica u Novom Pazaru, ali za sada nije potvrđena tačna lokacija. Mnogi tadašnji klinci, koji su živeli u blizini radionica, sećaju ih se vrlo dobro.“

Ove figure su se prodavale od 1988. godine, uglavnom po vašarima, uličnim tezgama i pijacama, pa odatle i njihov naziv. „Pijačari su imali jednu zanimljivu osobinu koju originali nisu. Mnogi su mogli da se rastavljaju, što je deci davalo mogućnost da, kombinovanjem delova različitih figura, prave izmišljene likove. Nazivani su i lažnjacima, neoriginalima i plastikanerima, a danas, posle nekoliko decenija, najčešće se nazivaju jugo butlezima. Iako nisu bili omiljeni, svako dete koje je volelo Hi-Mena imalo je bar jednog pijačara“, kaže Pejak.

Osamdesetih godina prošlog veka u svetu je predstavljeno oko 70 figura brenda. Pojedini likovi su imali više varijacija. Na primer, Hi-Men je mogao da se kupi kao figura u standardnoj originalnoj varijanti, kao princ Adam, u borbenom oklopu ili sa dodatim kapislama, koje su se čule prilikom udara pesnice. Ako se tome doda da su mnoge zemlje, poput Indije, Argentine, Venecuele i Brazila, imale svoje licencirane varijante, dok su Matelove fabrike radile u Italiji, Španiji, Francuskoj, Meksiku, Tajvanu, Indiji, Maleziji, Hong Kongu, Meksiku, Sjedinjenim Američkim Državama, pa čak i u Australiji, čiji žig nosi jedna od linija zamka Siva lobanja, kolekcionari imaju pune ruke posla tragajući za figurama i pratećim igračkama koje im nedostaju.

Što je neka figura ređa ili očuvanija, cena joj je veća. Mitrović́ kaže da pojedine među njima, kao što su Hi-Men i Skeletor sa „laserskim“ oružjem, koji su se proizvodili samo na evropskom tržištu, mogu dostići cenu od 2.000 dolara. Uprkos tome, većina kolekcionara mnogo toga nabavlja znatno jeftinije, a kolekcije su im obično toliko velike da mogu zauzeti više staklenih vitrina ili cele prostorije, ako se sakuplja i prateći materijal.

„Danas su figure pristupačnije i veoma je lako doći do njih zahvaljujući internetu, osim kada je neki carinik loše raspoložen, pa više ne moramo da računamo na milost domaćih distributera“, kaže Mitrović́, uprkos tome što nije strastveni kolekcionar. „Možda će zvučati čudno, ali ja nemam kolekciju. Uzmem po koju figuru i zadovoljan sam. Mene više zanima fikcija od plastike.“

Pejaku, čija kolekcija broji više od 100 figura, od mnoštva koje su u ponudi najomiljenija je pijačarska verzija Hi-Menovog Borbenog mačka, koju je, kao što joj epitet i govori, na pijaci i nabavio. U šali navodi da su ostali izvori kolekcionarskih opsesija tavan, podrum, internet i, eventualno, drugari iz detinjstva koji nisu proverili koliko košta to što poklanjaju.

„Borbenog mačka sam kupio kada mi je majka rekla da ga je videla na pijaci. Otrčao sam do prodavca, a Mačka tamo nema! Prodavac ga je sklonio ispod tezge za mene. Sreća i radost. Tek kasnije sam video da originalni Borbeni mačak nije prekriven plišem i zato našu plišanu, pijačarsku verziju i danas više volim.“

Ekspanzija pratećeg programa

Kada neki animirani junak postane popularan, njegov lik gotovo uvek završi na toliko proizvoda da ih je teško nabrojati. Hi-Men u Jugoslaviji nije bio izuzetak. Od albuma sa sličicama, žvaka, karata za igru, preko sveski, do pernica, na tržištu se nalazilo gotovo sve na šta su deca tog vremena bila naviknuta. Ako ostavimo po strani da su se i plastični mačevi proizvodili u našim radionicama bez otkupljene licence, baš kao i Hi-Menovi oprtači koje su deca mogla da nose uz mač, u moru materijala izdvaja se još nekoliko zanimljivosti.

Stripovi su, na primer, objavljivani prema lokalnom odabiru, zbog čega je nastala jedna neobičnost. Ako ne računamo kratku formu od svega nekoliko strana, koja se pojavljivala u okviru Politikinog zabavnika, i stripsku adaptaciju igranog filma o Hi-Menu, koja je predstavljala nulti broj, strip serijal u Jugoslaviji započet je sa Marvel star komiks avanturama. Njihovih 12 brojeva kod nas je objavljeno od decembra 1988. do decembra 1989. godine. Međutim, u januaru naredne godine počinje objavljivanje još 10 nemačkih Ehapa stripova.

Neobičnost se krije u tome što je Politikin zabavnik, koji je kao izdavač stajao iza obe serije, sve to vodio pod jednom, pa je tako prvi Ehapin strip zaveden pod brojem 13 i tretiran je kao direktni naslednik prethodnih Marvelovih epizoda. Problem je, međutim, to što su čitaoci ostali uskraćeni za rasplet Marvelove avanture, odnosno za njen regularni 13. broj, koji je verovatno i najuzbudljiviji – u njemu je Hi-Men navodno poginuo u sukobu sa Skeletorom. Detalji i ilustracije Ehapinih izdanja, koji su usledili, bili su na daleko zavidnijem nivou, pa je prelaz na našim kioscima, može se slobodno reći, bio drastičan. Ali, diskontinuitet, uprkos svemu, izgleda da uopšte nije brinuo izdavačko uredništvo Politikinog zabavnika.

Pored toga, Pejak ističe da je izdavačka kuća Dečje novine dugo imala ediciju Poster, koja je takođe ponudila jedan original. Poput ostalih postera ove edicije, i Hi-Menov je bio štampan u većem, B1 formatu. Na jednoj strani je imao veliku glavnu ilustraciju, a na drugoj više manjih. Međutim, on se izdvaja po radu naših umetnika. „Autor ilustracija je crtač stripa Bane Kerac, a za kolor i tuširanje bio je zadužen Sibin Slavković́, takođe crtač stripa. Zahvaljujući ličnom poznanstvu, bio sam u mogućnosti da vidim nastanak ilustracija. Poster je objavljen sredinom 1989. godine, a tek nedavno sam saznao da je postojala još jedna, peta ilustracija, koja nije odštampana i ona sada stoji uramljena na mom zidu. Dobio sam je na poklon od Keraca, koji je čuvao sve ovo vreme, jer nisam mogao da se odvojim od nje.“

Kao posebna ekstravagancija mogao bi da posluži i podatak o pozorišnoj predstavi o Hi-Menu, koja je 1990. odigrana nekoliko puta u Beogradu. Zamislite Đorđa Davida kao najmoćnijeg čoveka u svemiru i Jelenu Tinsku kao ratnicu Tilu i nećete pogrešiti – oni su zaista odigrali ove uloge. „Mastersijada je bila događaj oko Nove godine za decu, koji se odigravao u Sava centru i Domu omladine“, kaže Pejak. „U okviru nje igrana je predstava, prikazivan je dugometražni animirani film i deljene su pijačne figure i majice. Reditelj predstave je bio bio Jovan Ristić́ Rica, kostimografkinja Emilija Kovačević́, a pored Đorđa Davida i Jelene Tinske, ostale uloge – vila i patuljaka, tumačila su deca, dok se Skeletor pojavljivao samo kao projekcija na platnu.“

Hi-Menovo nasleđe

Posle poraza koji je pretrpeo krajem osamdesetih, Hi-Menu je bilo potrebno mnogo vremena da povrati snagu. Nove figure, koje su zapravo bile veći i detaljniji komemorativni podsetnik na prvu proizvodnu liniju, našle su se na tržištu tek 2001. godine. Ubrzo je Majkl Halperin, nekadašnji saradnik pri kreiranju Filmejšnove animirane serije, pokrenuo nove TV epizode ​​promenjenog dizajna, koje su prikazivane od 2002. do 2004. godine na kanalu Kartun netvork.

Od tada, Gospodari svemira su u nekoliko navrata postajali meta DVD izdanja, zainteresovanosti Holivuda i proizvodnje igračaka. Najdugovečnija linija figura, na primer, pokrenuta je pod imenom Gospodari svemira: Klasici 2008. i trajala je čak do 2020. godine. Prodavala se pomoću interneta i dostigla broj od više od 200 različitih figura.

Na striming servisu Netfliks trenutno mogu da se pogledaju dve animirane serije novijeg datuma sa Hi-Menom u glavnoj ulozi – Gospodari svemira: Otkrovenje, koja je orijentisana ka starijoj publici, i kompjuterski animirana serija Hi-Men i gospodari svemira, koja cilja na mlađe gledaoce. Dok se poslednja završila posle tri sezone pretprošle godine, druga sezona Otkrovenja, čiji je tvorac poznati reditelj Kevin Smit, biće prikazana na Netfliksu 25. januara. Figure iz obe serije, kao i strip povezan sa serijom Kevina Smita, takođe su u prodaji. Na našem tržištu strip je objavila izdavačka kuća Makondo.

„Pored toga, trenutno je aktuelna i linija igračaka Porekla, čiji je cilj da poboljša stare figure dodatnom pokretljivošću, pri čemu se dodaju i novi likovi, da ne bude baš sve kao ranije. Ali, izvedba je, nažalost, aljkava pa jedna figura ispadne odlično, a druga loše“, objašnjava Mitrović.

Posle relativnog uspeha serije Gospodari svemira: Otkrovenje, koja se ipak više dopala kritičarima nego obožavaocima brenda, Netfliks je bio spreman da podrži i novi igrani film o Hi-Menu, ali se povukao uprkos tome što je uložio od 30 do 60 miliona dolara u razvoj projekta. Veliki uspeh koji je u bioskopima prošle godine ostvario film Barbi, ohrabrio je kompaniju Matel da pokrene razvoj čak 14 filmova o svojim igračkama, a Hi-Men je, prema pisanju Varajatija, na putu da pronađe novu podršku u studiju Amazon. Naslovna uloga trebalo bi da pripadne glumcu Kajlu Alenu (Duhovi u Veneciji, Priča sa zapadne strane).

Poznavaoci Matela i kolekcionari, kojima je za srce najviše prirasla originalna Filmejšnova serija, obično nisu previše oduševljeni najavama novih ostvarenja i promenama kanona. Mitrović, na primer, veruje da Hi-Men nije na dobrom putu. „Originalne verzije stvari koje volimo, ne prikazuju se klincima, jer postoji uverenje da im se neće dopasti, ali po toj logici nama onda ne bi trebalo da se dopadaju Tom i Džeri, Duško Dugouško i sve što je starije od nas. Da stvari budu lošije, prisutna je stigmatizacija negativnog mišljenja, te ko se žali biva obeležen kao rasista, seksista, nacista, fobičar… Mislim da se time postiže samo uništavanje.“

Da posvećenost Hi-Menu nije izbledela možda najbolje pokazuje i dobra organizovanost obožavatelja, koji se svake godine okupljaju na američkoj konvenciji Pauer kon (Power-Con). Krajem prve decenije ovog veka postojala je zamisao da se i u Srbiji organizuje nešto slično, ali to se ipak nije dogodilo. Pejak je mišljenja da subkulturu Mastersovaca u životu održavaju entuzijasti, maštari, ljudi koji sve vreme gaje dete u sebi. Koliko dugo će snagator iz svemira imati moć zavisi od ljubitelja poput njega. „Naš hobi se i dalje dobro drži“, kaže. „Vreme provedeno sa Gospodarima svemira nije protraćeno vreme. Sve me to zaokuplja veoma dugo i izgleda da nema kraja, ali ljubav prema Hi-Menu gledam da prenesem i na svoju decu.“