Blog

Sa vodičem na čaju Željko Obrenović

Posted on by Redakcija

Vrelinu leta rešili smo da ublažimo šoljom hladnog čaja, zato smo na  čajanku sa Vodičem pozvali  fantastičnog gosta kog ljubiteljima stripa i pisane reči nije potrebno posebno predstavljati. U pitanju je Željko Obrenović, scenarista stripa „Karton siti” (Modesty stripovi, 2016), koautor romana „Srpski psiho” (Laguna, 2007) , autor romana „Talog” (Booking, 2012)  i „Kameno jezero” (Kontrast, 2016) .  Ovom prilikom zahvaljujemo mu se što je pristao da „očajava“ sa nama i odgovori na neka naša pitanja.

AVKF: Dobitnik ste McCann Ericsonove nagrade za lice meseca, nagrade Akademije umetnosti na konkursu „U potrazi za novom pričom”, „Talog” se našao u najužem izboru za nagradu „Proza na putu”, a kratka priča „Nevidljivi čovek” našla se među pričama odabranim na konkursu Najbolja kratka priča Pirota 2018. Kakav je vaš stav prema nagradama, koliko su one bitne na domaćoj sceni i koliko vama znače?

„Kameno jezero” se našlo u širem izboru za NIN-ovu nagradu, ako je to nekakva referenca (smeh). Nagrade svakako mogu da pomognu, naročito prodaji knjige, ali umeju da budu i obavezujuće. Nemali je broj autora koji nakon nekih bitnih nagrada više nikada nisu napisali ništa vredno čitanja. Koliko god to neiskreno zvučalo, i pored toga što su se neka moja dela primakla pomenutim nagradama ili što su neka imala solidne tiraže, drago mi je što nisam dobio nijednu bitniju nagradu niti postigao neke megalomanske tiraže pošto nisam siguran da pisac može da ostane imun na njihove uticaje, i kreativno i kao čovek.

AVKF: Roman „Srpski psiho”, priča „Ko je ubio ljubav” i strip „Najbolji čovekov prijatelj je pas” prevedeni su na poljski jezik. Zašto baš na poljski?  Imate li informaciju kakve su reakcije?

Odgovor je jednostavan, Agnješka Žuhovska-Arent je pročitala moju kratku prozu objavljenu u „Trećem trgu” i to joj se dopalo pa je odlučila da prevede nešto što sam napisao. Najpre je prevela priču „Ko je ubio ljubav”, a potom i roman „Srpski psiho”. Interesantno je što je nakon toga prevela i strip „Najbolji čovekov prijatelj je pas”, a taj strip je adaptacija moje priče koju je ona prvu pročitala. Nemam neke svežije informacije o reakcijama u Poljskoj, ali pošto je strip album „Karton siti” objavljen na engleskom, i skorije, tu već mogu da govorim o nekim utiscima jer je za njega najpre čuveni engleski scenarista Dejvid Hajn pisao predgovor, zatim je Alin Rautoiu pisao recenziju za sajt The Invaded, a Pol Gravet, jedan od najvažnijih britanskih strip teoretičara, uvrstio ga je u najbolje svetske stripove objavljene 2016.

AVKF: Kad smo kod prevođenja, strip „Karton siti” (Cardboard City) izdavačka kuća Modesty stripovi (Modesty Comics) objavila je na srpskom i na engleskom jeziku. Koliko je značajan ovaj potez izdavača koji je strip učinio dostupnim u vidu elektronskog primerka inostranim e-prodavnicama? Da li se razmišlja i o prodaji štampanih primeraka na engleskom jeziku?

Već neko vreme postoje i štampani primerci „Karton sitija” na engleskom, koji se mogu nabaviti preko Amazona. Svaki je prevod značajan za autora i njegovo delo. Često važniji i od originalnog teksta jer je on ipak vezan za određeno područje i kulturu, i tek prevodi i reakcije na njih zapravo govore o univerzalnosti, prevazilaženju granica i nekakvom eventualnom uspehu van zemlje u kojoj, ma koliko prodavan bio, pre ili kasnije upoznaš većinu svojih bitnijih čitalaca.

AVKF: Predgovor za „Cardboard City” potpisuju Pavle Zelić i čuveni engleski strip scenarista Dejvid Hajn(David Hine). Možete li nam reći kako je došlo do te saradnje?

Dejvid Hajn je još pre nekoliko godina pročitao moj kratki strip „Ko je ubio ljubav” u engleskom prevodu, koji sam postovao na svom blogu. Strip mu se dopao pa nam je napisao blurb za album koji je tada trebalo da se zove „Muzej đubreta” i koji je sadržao različite priče od „Karton sitija” ali su se neke i preklapale. Nakon što je album završen u svom definitivnom obliku, izdavač Žika Tamburić, koji već godinama živi u Londonu, pitao me je ko bih želeo da nam piše predgovor za album i meni je Hajn odmah pao na pamet. On je to rado prihvatio i ne samo što je napisao predgovor već je uradio i korekturu prevoda na engleski što je takođe nešto na čemu sam mu beskrajno zahvalan. Što se Pavla Zelića tiče, već dugo se znamo i još otkako su nas okolnosti omele da on govori na promociji tog nesuđenog strip albuma, obećao mi je da to moramo ispraviti. Pavle je izuzev predgovora napisao još jedan tekst za „Urban Bug” i pored Zorana Stefanovića i Ilije Bakića govorio na promociji „Karton sitija” na Salonu stripa u Beogradu.

AVKF: Odakle uopšte ideja za stvaranje stripa i koji su sve izazovi sa kojima se susreću oni koji pokrenu ovakav projekat na domaćoj sceni? Koliko je bilo teško uskladiti priče sa stilom ilustratora i koliko dugo se radilo na tom projektu?

Ideja za stvaranje stripa nije nešto proračunato niti racionalno, kao valjda ni za bilo koju drugu vrstu umetnosti. Jednostavno je to još jedna moja ljubav, možda i najranija, i prirodno je bilo da u nekom trenutku pokušam i njome da se bavim. Svaki medij u kojem sarađuje više ljudi je dakako drugačiji od onoga gde ste prepušteni sami sebi. S jedne strane je tu niz nezadovoljstava ili nepoklapanja vizija, a sa druge je tu još neko da ispravi i oplemeni vaše manjkavosti. Možda stoga blagonaklonije gledam na svoje rane stripove nego na svoju ranu prozu jer tu imam još mnogo toga da primetim izuzev svog pisanja i onoga što bih u njemu sada menjao: često izuzetne kadrove i prelepe crteže, a prevashodno dve vizije koje su srasle u jednu.

AVKF: Da li je u planu još neko novo izdanje stripa?

Planovi su razni i neki scenariji već postoje, no problem je što entuzijazam nije bezgraničan čak ni kod mene, a kod crtača je još manji, a sa druge strane očekivanja i standardi rastu i ne bih želeo da se tek tako upuštam u nešto čime na koncu ne bih bio zadovoljan. To što je „Karton siti” nastajao gotovo deset godina valjda dovoljno govori o svemu. No, ono što je do mene, odnosno do scenarija, uvek je u nekoj vrsti niskog starta, tako da je tu nebrojeno spremnih ideja. Mogu samo da kažem da se neki stripovi rade, da se o drugima pregovara (i ovde i u inostranstvu) i neka ostane na tome.

AVKF: Koliko se rad na pisanju stripa razlikuje a koliko ima sličnosti sa „običnim“ pisanjem jednog proznog dela? Šta za vas predstavlja veći izazov?

U pitanju su potpuno različite umetnosti i nije čudno što se pojedini autori ne snađu pri ovoj vrsti transfera. Premda je to danas sve prirodnije jer su mediji izmešani i mnogi su pisci, za početak, odrastali i na prozi i na stripu. Ono o čemu ja naročito vodim računa je da ne zatrpavam stripove tekstom pošto je to ipak prevashodno vizuelni medij. Naravno, ono što važi, ili bi makar trebalo da važi, za prozu „Pokaži, a ne kaži“, ovde je doslovce tačno, s tim što, opet, naracija i crtež ne moraju da govore isto. I upravo u tim nekim prednostima i razlikama između stripa i proze ja vidim izazov i lepotu, a i razlog da se bavim i jednim i drugim.

AVKF: Jednom prilikom ste izjavili: „Oduvek sam se bavio crtanjem i dugo je delovalo da će mi se život kretati u tom smeru, no sticajem okolnosti danas gotovo da više uopšte ne crtam, a pisanje je preuzelo primat.“ U skladu sa tom izjavom postavila bih pitanje šta je to što vas je odvuklo na mračnu stranu i uticalo na vas da se okrenete pisanju?

Stvar je u tome što je izuzetno malo autora koji su podjednako dobri i kao scenaristi i kao crtači, a očito nisam smatrao da sam ja jedan od te male genijalne skupine. Takođe, mene je oduvek prvenstveno privlačila priča ili narativ (što ne znači da ću stripu oprostiti ako je katastrofalno nacrtan, ali ću mu ipak i to pre oprostiti nego ako je katastrofalno napisan), pa je moguće da je i to presudilo. Ili je to samo bio još jedan od izazova koje sam video pred sobom i koje sam želeo da prevaziđem, a nikada nisam išao lakšim putem.

AVKF: Takođe, izjavili ste: „Ne bi trebalo da su novac, slava i uspeh ciljevi s kojima neko sedne da napiše roman. Barem meni nisu.“ Dakle, koji su vaši ciljevi? Čemu se vi nadate dok pišete?

Najiskrenije, ničemu. Bitno mi je da nekolicina ljudi do čijeg mi je mišljenja stalo kaže da sam ponovo napravio makar mali iskorak u odnosu na prethodno delo, pa ako se s tim složi i neka veća grupa čitalaca, utoliko bolje. Sve je to meni neka vrsta beskonačne partije šaha sa samim sobom, svakodnevnog nadmudrivanja, postavljanja novih izazova i pokušaj njihovog savladavanja. Puno je tu i žuči i bola, ali i neizmernog zadovoljstva, te stoga valjda niko, ili barem retko ko, zbog toga prestane da piše.

AVKF: Pažnju javnosti skrenuli ste na sebe romanom „Srpski psiho” koji je pisan „u četiri ruke“ sa Aleksandrom Ilićem. Koliko se takav način pisanja razlikuje od uobičajenog? Planirate li u budućnosti još neki zajedički projekat?

Na takve projekte je mnogo lakše osmeliti se kad ste mlad i neoblikovan autor. Čak i da želim da ponovim nešto slično, nisam siguran da bih svoj glas mogao toliko da približim glasu drugog pisca, pa bi to bilo poprilično besmisleno i pokušavati. Jedino kako bih to u budućnosti mogao da zamislim je da dva autora, ili više njih, piše različito viđenje istog događaja, iz različitih perspekiva, jer to onda ne zahteva prilagođavanje glasova. Ali ipak ne vidim takav ekperiment u skorijoj budućnosti.

AVKF: „Talog” je napisan u prvom licu ženskog roda, da li je bilo teško pisati iz ženskog ugla?  Da li ste zadovoljni načinom na koji ste savladali taj izazov i kakve su reakcije čitalaca?

Uvek sam nastojao da novim delom zađem na neki novi teren i da pokušam nešto novo, kao i da, kako sam već rekao, sebi postavim neki izazov. Ovo je bio jedan od njih, mada ne vidim bitnu razliku između upotrebe ženskog fokalizatora u romanu pisanom u trećem licu i ovoga što sam ja uradio. Možda je to kod nas bio incident, ali na svetskoj književnoj sceni su brojni slični primeri. A tek je u istoriji književnosti puno ženskih autora koji su pisali kroz muške oči. Jovana (junakinja „Taloga”) mi je i dalje među omiljenim junacima koje sam stvorio i meni je „Talog” oduvek bio bitan isključivo zbog nje, dok je sve ono što joj se dešava imalo jedino svrhu da joj zakomplikuje život i još više podstakne tu autodestruktivnost koja je njome već odavno vladala.

AVKF: Pročitala sam da je Kameničko jezero, koje se nalazi u blizini Valjeva poslužilo kao inspiracija za roman „Kameno jezero”, a jednom ste izjavili da je dužnost svakog pisca, bez obzira da li on piše mejnstrim, krimiće, SF ili epsku fantastiku, da progovara o vremenu u kom živi, pa me zanima koliko zapravo u svom radu vi crpite inspiraciju iz okruženja i stvarnog života?

To je, svakako, nešto iza čega i dalje stojim. Žanrovi su mi oduvek bili besmisleni ako su sami sebi svrha, jer svako ko pročita nekoliko desetina ili stotina takvih romana naučiće njihove matrice i ne vidim zašto bi ih dalje čitao ako u njima ne može da pronađe ništa više izuzev zapleta. A opet sve te društvene momente ne bi valjalo ni trljati čitaocu na nos pošto je to nešto još gore: umetnost nije politički pamflet i aktivizam te vrste i mere bi trebalo prognati iz nje.

AVKF: Postoji li neki lik iz vašeg opusa koji vam je posebno drag ili možda mrzak, sa obzirom na to da se u svojim delima uglavnom bavite mračnim stranama društva i pojedinaca?

Ovde je baš teško izbeći onaj stereotip da su mi svi likovi kao deca (ako to već nisu sva dela), ali ako bih baš morao da se odlučim, neka mi nabliži, ako ne najdraži, bude protagonista romana „Kameno jezero”. Ali baš kao što on na kraju knjige kaže, u dobroj literaturi ne postoje crni i beli likovi, već samo sivi. A ako sam uspeo da stvorim takve likove, onda sam srećan i miran.

AVKF: Postoji li neki određen šablon kog se pridržavate prilikom pisanja i koliko je zaista važna ta prva rečenica o kojoj pišete na svom blogu?

Jedini šablon kojeg se pridržavam je da nemam šablona i da tražim nove izazove. Svakako, u mom radu se može izvući neka linija koja povezuje sve što sam napisao, no nemam utisak da sve vreme pišem istu knjigu. Kada mi je Danilo Lučić, moj urednik na „Kamenom jezeru” rekao da ne zna koliko je on prava osoba da uređuje tu knjigu jer ona ipak ima neku žanrovsku osnovu  a on ne poznaje dovoljno žanrovska pravila i neće znati da li sam ih i koliko prekrišio, rekao sam mu da je to sjajno i što više sam ih prekršio, to bolje. Prva rečenica je apsolutno nebitna, kao i prva strana i prvo poglavlje, bitna je samo celina. Ali je lepo da je i prva rečenica dobra, kao i naslov, kao i prva stranica ili poglavlje. Lepo je da je sve dobro. Ali daleko od toga da je išta od toga presudno.

AVKF: Koliko su po vašem mišljenju za život jedne knjige važne korice i markerting? Da li te segmente prepuštate profesionalnom timu ili i to držite u svojim rukama?

U današnje vreme su takvi momenti često bitniji od same knjige. Koliko god je to u mojoj moći, a dosad sam nailazio na saradnike pune razumevanja, trudim se da i u taj proces budem što više uključen, pošto je to ipak moje delo i imam neku viziju kako bi sve to na kraju trebalo da izgleda. Ali danas takve stvari uglavno rade profesionalci i nije neophodno previše im se mešati u posao, samo dati sugestije.

AVKF: Imali ste sreću da veoma mladi objavite svoj prvi roman za renomiranu izdavačku kuću. Koliko je to uticalo na vaš dalji rad? Na odnose sa urednicima i izdavačima, pa možda i na sam odnos sa publikom? Da li je bilo teže napisati i objaviti taj prvi roman, ili one koji su usledili posle?

Bilo je to verovatno od krucijalnog značaja za mene i to ne samo zbog uspeha koji je taj roman postigao ili poznanstava koja sam na osnovu njega stekao. Jako mlad sam naučio šta to znači sarađivati sa urednikom, „ubiti svoje dušice“ i  zaboraviti na ego, što nisam siguran da svi i znatno stariji autori ikada nauče. I što, da se ne lažemo, nije nimalo lako. Ali je neminovnost ukoliko želite da izvučete iz sebe ono najbolje. A svaki roman je na svoj način podjednako i lako i teško napisati i kad je on gotov i radite na sledećem, ne samo što uvek mislite da je ovaj novi bolji već i da je onaj prethodni bilo neuporedivo lakše napisati, što naravno nije istina.

AVKF: Izjavili ste: „Bilo je više zainteresovanih za filmske adaptracije gotovo svega što sam napisao, neki pregovori su i dalje u toku“, možete li nam otkriti dokle se stiglo sa tim pregovorima?

Naš poznati glumac Ivan Jevtović bio je zainteresovan za bilo koji vid adaptacije „Srpskog psiha” i nekoliko godina je nastojao da se to realizuje, ali uglavnom je nailazio na odgovor da još nije vreme za te teme kod nas. Dejan Zečević je bio zainteresovan za adaptaciju „Taloga” i nikad mi nije rekao da je od toga odustao, samo što treba imati na umu da je za snimanje filma potrebno mnogo više od dobre volje i da su oni birokratski faktori ključni, a na njih, nažalost, ne možemo da utičemo. Svako malo se javi neko novi ko ima ovu ili onu ideju za potencijalnu adaptaciju, ali odustao sam od toga da se preterano radujem takvim ponudama i idejama ili da se trošim u tom smeru dok nešto od toga ne bude mnogo više od samo dobre volje, jer bih radije za to vreme pisao neku novu knjigu.

AVKF: Ko su vam književni uzori? Da li češće čitate na engleskom ili na srpskom i da li prednost dajete klasičnoj ili elektronskoj knjizi?

Uzora je previše i konstanto se menjaju. Nisam od onih koji će čitavog života navoditi dva ista imena i čak verovati u to. Poslednjih godinu dana su mi heroji Vladimir Nabokov, Henri Džejms, Džozef Konrad i Aleksandar Hemon. Pre toga su to bili Majkl Šejbon i Džonatan Litem, pre toga Stiven King i Džejms Elroj i tako u nedogled. Knjiga je knjiga, bez obzira na to da li je štampana, elektronska ili audio. Trenutno na kindlu čitam novi roman Marlona Džejmsa, dobitnika Bukerove nagrade, koji se sada oprobao u fenteziju, na papiru čitam Džona Irvinga „Molitvu za Ovena Minija”, a slušam „Knjige krvi” Klajva Barkera i meni je to sasvim logično i prirodno. U poslednje vreme više čitam na srpskom, dobre prevode, ali je to donedavno bilo potpuno obrnuto. Ali, kako rekoh, uvek je tu jedan prevod, jedna u originalu, a neretko i oba primerka.

AVKF: Kakav je vaš stav prema trilogijama i mnogologijama?

Nisam od onih koji su podlegli čarima epske fantastike, a ona ima najviše tih mnogologija, tako da verujem da u životu nisam pročitao ništa što ima više od dva nastavka, a ni toga nije bilo previše. Nemam opet ništa konkretno ni protiv toga, samo bih voleo da autori najpre završe sve planirane knjige pa da ih onda odjednom izdaju, a ne da ih pišu naknadno pod pritiskom čitalaca ili njihovog uspeha. Jer da se ne lažemo, malo je serijala koji su svoju inicijalnu slavu opravdali i, ne znam, desetim nastavkom.

AVKF: Izjavili ste: „Radije bih da me pročita sto ljudi koji će to razumeti, a ne da me kupuju po inerciji oni kojima je to preporučila estradna novinarka u svojoj emisiji ili, ne daj bože, modna blogerka.“ Nameće se pitanje: Za kakve čitaoce vi pišete? Koliko sebe dajete? Dakle, ko su vaši čitaoci? Kako reaguju na vaša dela i da li dozvoljavate da njihova očekivanja utiču na proces stvaranja, ili se isključivo oslanjate na svoj sud?

Apsolutno sam tu da saslušam svakog ko ima bilo kakav komentar na neko moje delo, kao što obavezno čitam sve recenzije, čak i ako su izrazito negativne (možda naročito pažljivo ako jesu). U svakoj toj kritici koliko god ona bila zlonamerna uvek ima i nešto istine i nastojim da je pronađem. Najmanje volim one politički korektne prikaze koji ne bi ni da se zamere ni da isuviše pohvale, odnosno ne nude nikakve konkretne agrumente. Od njih nemam koristi. Pišem prvenstveno za čitaoca u sebi, koji je često nezadovoljan onim što čita iz pera drugih ma kako poznatih, uspešnih i priznatih autora. Ne trudim se samo da prevaziđem njih nego i samoga sebe i svoje mogućnosti.

AVKF: Šta mislite o domaćoj „žanrovskoj“ sceni? Šta je dobro, a šta loše i kako popraviti ono loše? Kada se kod vas probudilo interesovanje za žanr… i kada je umrlo?

Ne pratim previše domaću žanrovsku scenu, ali ne zbog nekakve nadmenosti već zato što njome dominira nekakav pseudoistorijski roman i fentezi zadojen nacionalizmom i pravoslavljem, koji me ne znamima, a ipak je isuviše stranih autora koje niko od nas nikada neće dosegnuti i najpre moram sve njih da pročitam da bih imao vremena za ostalo, a to ide jako sporo. Interesovanje za žanr se probudilo zbog ljubavi prema priči, koja u žanru ipak dominira, a umrlo je, ako jeste, kada je žanr prestao da mi nudi više od puke priče. Tako da sad najviše volim priče koje prevazilaze žanr ili koje, sa druge strane, koketiraju s njim, ali mu se ne dodvoravaju previše.

AVKF: Oštra kritika društva ne provejava samo kroz vaše knjige i stripove nego i kroz intervjue koje sam bila u prilici da pročitam, jedan ste od retkih pisaca koji se osvrće na problem kvaliteta naše književne scene. Kako vaše kolege pisci reaguju na tu poprilično oštru kritiku, i da li vas uopšte zanima njihovo mišljenje?

Ne verujem da sam ikada poimence prozivao autore, niti imam dovoljno znanja o domaćoj sceni da bih to mogao da činim i da mi je to namera, ali nikada to zapravo ni ne bih radio jer mislim da je pisanje samo po sebi teško i da je teško napisati čak i loš roman, a da pri tom i oni najprodavaniji ne zarađuju od toga novac koji će im priuštiti apartmane s pogledom na more i obezbediti budućnost, tako da mislim da je našoj sceni više potrebna podrška nego kritika.

AVKF: Jednom prilikom ste izjavili: „Nisam siguran da je nakon Pekićeve smrti u zemlji ostao ijedan veliki pisac. ili da preformulišem: izgleda da su svi naši veliki pisci u zemlji, odnosno pod njom.“ Da li se u međuvremenu na našoj književnoj sceni pojavio neki pisac koji zavređuje vašu pažnju?

Kada govorimo o autorima kakav je Pekić, ne bih rekao. I ne samo kod nas nego i u regionu. Jedini živi pisac koji mislim da je na nivou tih velikana a da nam je u blizini (odnosno da je poreklom iz okruženja, pošto već godinama živi u Francuskoj) je Ismail Kadare. Njegov roman „Tvrđava” trebalo bi da je u lektiri.

AVKF: Šta biste savetovali mlađim autorima koji tek započinju svoj književni put? Postoji li nešto na šta je potrebno posebno obratiti pažnju pre slanja teksta izdavaču?

Trebalo bi obratiti pažnju na to da li ste stvano dali sve od sebe, ali stvarno, jer mnogi to ne žele da priznaju, a opet je većina autora svesna svih krivina i propusta u svojim delima, samo što nije lako suočiti se s tim i početi ispočetka. Zato je dobro paralelno raditi na više toga pošto se pri povratku na prethodno delo napravi distanca koja nam dozvoljava da „ubijemo svoje dušice“. Svakako ne treba žuriti sa objavljivanjem, ali ne treba ni previše čekati. Ukoliko naiđete na dobrog urednika, posao će vam unekoliko biti olakšan, jer prijatelji najčešće ne mogu do kraja da budu iskreni.

AVKF: Oni koji prate vaš blog upoznati su sa izjavom: „Svako jutro sednem i pišem. Sledeće jutro izbrišem ono što ne valja, sredim ono što je za popravke i idem dalje. Imam sinopsise za narednih nekoliko romana i jedino što mi treba je vreme.“ Hoćete li našim čitaocima otkriti barem deo tih planova za budućnost?

Nisam sujeveran, ali ne volim da govorim o projektima na kojima radim pošto ni sam ne znam šta će od njih ugledati svetlost dana, a običavam da podugo sedim na napisanom i tek tad prelomim da li je nešto od toga vredno objavljivanja i kojim redom bi to trebalo da se desi.

AVKF: I na kraju, ali ne najmanje bitno, mislite li da sceni pomažu portali poput našeg? Pratite li rad AVKF-a?  Imate li neku poruku za naš tim – savet kako da unapredimo svoj rad ili možda neku zamerku?

Svaki portal koji uspeva da okupi neku grupu ljudi dovoljno entuzijastičnih da u ovim našim nemilim uslovima radi ovakav posao i promoviše umetnost je za svaku pohvalu i nemam ništa da dodam osim – samo napred!

Intevju vodila: Irena Ilić-Vasiljević

Istrebljenje, dobra ideja istrebljena lošom realizacijom

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: akcija/naučna fantastika/drama
REŽIJA: Ben Jang
SCENARIO: Spenser Koen, Erik Hajsrer, Bred Kejn
ULOGE: Majkl Penja, Lizi Kaplan, Majk Kolter
ZEMLJA: SAD
TRAJANJE: 95 minuta
OCJENA: 8

 

 

 

Holivud igra na sigurno u posljednje vrijeme, posebno nakon što su izgubili gomilu novca na nekim visokoprofilnim ostvarenjima gdje su očekivali da napune kase radi zvučnih imena koja su vezana uz projekat, ali su lošim marketingom sami sebi uskočili u usta. majka! Darena Aronofskog jedan je od takvih primjera.

Pošto je Netflix odlučio obogatiti svoj filmski program, Holivud je našao efikasno rješenje kako se riješiti neželjenih filmova na koje su već bacili novac te izvući barem dio istog. Jednostavno, prodaju ga Netflixu.

Posljednji u nizu jeste Istrebljenje (Extinction, 2018.), naizgled jedan generički film o invaziji jadne nam planete Zemlje po ko zna koji put od strane generičkog neprijatelja iz dubine svemira. Ako pogledate foršpan, primjetit ćete da ovo samo djeluje kao generički film o stranoj invaziji jer ima nešto što većina drugih nema. Glavni lik sanja snove koji kriju ključ opstanka čovječanstva ili barem njegove porodice.

Istrebljenje je film koji ima brz ritam, što mu je jedna od vrlina. Naime, u prvih 30 minuta već imate postavljene temelje priče koji pružaju solidnu osnovu za nastavak radnje jer daju mogućnost uvođenja emocija vrlo rano u igru, onih koje će voditi film kao recimo u Tihom mjestu. Tu je disfunkcionalna porodica, na rubu raspadanja jer joj otac ne posvećuje dovoljno vremena, a da stvar bude gora, počinje sanjati snove i doživljavati halucinacije koje ne slute na dobro pa ga i to udaljuje od njih.

Naposlijetku se ispostavi da je on zaista bio u pravu te da je opasnost iz njegovih vizija itekako stvarna kada nepoznati uljezi počnu invaziju na grad kojeg sravne u roku od nekoliko minuta. Nažalost, taj isti brzi ritam je također i jedan od najvećih problema ovog filma jer imate dojam da reditelj nema pojma šta radi pa mu likovi samo idu od tačke A do tačke B, kao u nekoj video igri, od checkpointa do checkpointa, što jednom filmu u čijem je osnovu porodica kao nositelj radnje jednostavno neoprostivo jer niti imate vremena za posvetiti se emocijama niti razvoju likova.

 

Negdje oko 60. minute filma dolazi jedan od onih zaokreta u priči koji vadi, do tada, prilično mlaku situaciju te donekle ispravlja sve ono što smo gledali do tada, ali baš kao i ritam tako i taj zaokret, jednostavno bode u oči. Nije da je loš, dapače. Sjajna je to ideja kada se stvari počinju rasplitati i sve počne dolaziti na svoje mjesto, samo što je realizacija iste posve pogrešna i traljava što pripisujem neiskustvu redatelja i loše pristupu ideji od strane scenarista.

Nažalost, kako se priča više odmotava, tako postaje i sve neuvjerljivija i nudi nam ono što ovaj film i jeste, u pozadini veoma dobra ideja s par trenutaka slave (mislim na dašak filozofije koji se pojavi nakon velikog preokreta u priči) uništena lošim potezima producenata. Inače je ovaj scenarij bio na crnoj listi 2013. kao jedan od najzanimljivijih nerealizovanih scenarija te godine. Nekako imam osjećaj da su na njemu vršene promjene koje bi udovoljile široj publici te se dobio manji ljetni blockbuster, ali da se otišlo u pogrešnom smjeru, a da stvar bude gora, čovjek koji je radio izmjene je niko drugi do Erik Hajsrer, isti onaj koji je nominovan za Najbolji adaptirani scenarij za Dolazak.

 

Najgorim potezom ipak smatram dovođenje Bena Janga na rediteljsku stolicu jer je njegova režija posve neinovativna, a audio-vizuelni identitet filma u krizi i sve skupa to djeluje kao da nije imao pojma šta radi. Zapravo, prilično sam siguran da nije imao pojma šta radi, počev od samog vođenja radnje. Njegov izgled uljeza i nema nekog smisla, jer je očigledno sve oko njih napravljeno kako bi se stvorila što veća fama. Besmisleno cvrkutanje kojim komuniciraju, gumena odijela u kojima liče na  mutirane vodozemce s teškom kožnom bolesti kao i zvukovi koji prate cijelu njihovu ratnu mašineriju, već uobičajeni u filmovima ove tematike, upućuju na njegovu nesposobnost ili lijenost da se potrudi pa vrijeđa inteligenciju gledatelja. Bolji reditelj bi se potrudio pa bi donekle izvukao cijelu priču.

Kad se sve sabere i oduzme, šteta dobre ideje jer je ovaj film, uz drugačiji pristup ideji i bolji kreativni tim mogao biti jedan veliki hit u rangu Tihog mjesta, međutim ostaje nam žal za propuštenim. Nastavi li s izborom, u najboljem slučaju, prosječnih filmova, Netflix će postati smijurija jer želja da pošto-poto obogatiš svoju filmsku ponudu može za njih imati teške posljedice.

Morgan Lost, br. 17 Džerom X

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: fantazija/triler/horor

ORIGINALNI NAZIV: Jerome X

SCENARISTA: Klaudio Kjaveroti

CRTAČ: Alesandro Pastrovikjo

ZEMLJA: Italija

GODINA IZDAVANJA: 2017.
OCENA: 8

 

Ovaj uvod je bio sasvim drugačije napisan, ali je obrisan, jer neke stvari treba propratiti, zato što su važne skoro kao i fantastika. Stvari kao što je Svetsko prvenstvo u fudbalu. Sad kad smo razrešili razlog kašnjenja, red je i da kažemo reč dve o toku prvenstva, tj. da i mi fantastičari možemo  da budemo fudbalski navijači, i da tako razbijemo i taj stereotip.

No, da se vratimo samom događaju i onome pre i posle. Na prvenstvo u Rusiji smo otišli kao pobednici veoma jake grupe. Ali vanfudbalske stvari (kao i toliko puta ranije) promena selektora i postavljanje amatera na njegovo mesto nisu slutili na dobro, što će se ispostaviti kao tačna slutnja. Dobro je počelo, pobedom i čvrstom muškom igrom. A onda se desila utakmica sa Švajcarskom, nespremnost naših fudbalera, opet neke vanfudbalske stvari i sudija Valter Brih sa najvećom sudijskom greškom prvenstva uslovili su da se vratimo kući već u ranoj fazi takmičenja. Od ostalih zanimljivosti, uveden je VAR sistem za pregledavanje spornih situacija, svetski prvak je otišao kući ne prošavši grupu, brazilska perjanica Nejmar je proveo više na travi no na nogama, samo jedna utakmica je završena 0 – 0, Hrvatska je ostvarila senzacionalan uspeh plasmanom u finale, Belgijanci su osvojili treće mesto, tinejdžer Kilian Mbape je predvodio Francuze do titule i bilo je to jedno od najbolje organizovanih prvenstava. Ako ste pomislili slučajno da je u pitanju fudbal ili radnja smeštena u Rusiji (videćete u sledećoj epizodi) – varate se, ovaj uvod bio je čisto da zavaram trag i izgovor da pišem o najvećoj fudbalskoj smotri. A sad je vreme da se vratimo na fantastiku našu nasušnu.

Klaudio Kjaveroti – autor je Brendona, te nekih kultnih epizoda Dilana Doga. Ovaj serijal je vrhunac njegove karijere.

Alesandro Paštrovikjo – novajlija u crtačkom timu ML serijala. Još poznat po radu u Voltu Dizniju, a mi smo ga mogli upoznati u serijalima Džeronimo Stilton i Saguero.

Počinje rasulom jednog bračnog para, a čitav ceh plača dečkić koji to posmatra i počinje da stvara izmišljene prijatelje i neprijatelje, ali neki počinju delovati stvarno. Za to vreme Morgan je čini se imao još jednu lošu ljubavnu epizodu sa neimenovanom ženom i žali. Sa druge strane, još veći haos nego u dečakovom domu vlada gradom, jer je neku pustio životinje iz zoološkog vrta. Životinje su jako opasne, toliko da se mir ne bi vratio bez našeg heroja i vojske. Nisu samo četvoronožne životinje na slobodi, a pošto je to posao našeg junaka… Lov može da počne, ali ne pre bioskopa i omaža filmu „300“. Potom se naš junak obreo u sopstvenom sećanju koje je svojevrstan omaž svim onim gangsterskim filmovima sa pljačkom banke, ali nije se toga uzalud setio. No, zašto se toga setio, kako je završio dečak, ko je žena koja je okupirala Morganove misli, kako se završila cela priča, pa vi ćete to saznati samo ako pročitate strip.

Interesantnost ove epizode su dve stvari, prva ta što Kjaveroti u njoj zaista daje brojne omaže filmovima, neke sam spomenuo neke nisam. Druga stvar koja je zanimljiva je skrajnutost glavnog junaka, praktično da je tu zbog priče, a ne priča zarad njega. Što se tiče novajlije za crtačkim stolom našeg heroja, njime sam i zadovoljniji nego scenarijom, jer je njegov crtež podigao kvalitet u suštini jednog vrlo jednostavnog scenarija, zahvaljujući njemu najviše i raste ocena ove epizode. Pošto sam vam sve rekao ostaje samo da vas pozdravim do recenzije broja osamnaest „Suze đavola“, to jest ako pre toga ne sretnete antiheroja te priče.

Biblija o vampirima i priručnik o vukodlacima, knjige bez kojih možete

Posted on by Petra Rapaić

U životu svakog opsesivnog čitaoca i sakupljača knjiga postoji momenat ili dva kada dođe u situaciju da jednostavno mora da ima tu neku knjigu ili serijal – da bi odmah nakon čitanja zažalio zbog kupovine. Knjiga obično završava skrajnuta u zadnji red na polici ili ispod kreveta (tuđeg), daleko od pogleda i srca. Ali nikad daleko od uma, jer se pitanje kako se otarasiti knjige a da niko ne provali da smo je imali itekako prisutno.

Da ne biste došli u iskušenje da upropastite čitalačku reputaciju, pomoći ćemo vam oko odabira knjiga koje valja zaobići u širokom luku.

Priručnik o vukodlacima – Dr. Robert Kuren

Čega je Robert Kuren tačno doktor nismo shvatili, niti zašto se tako predstavlja na naslovnici priručnika, ali da je doktor za vampire i vukodlake – nije. Knjižica za početak izgleda impresivno, tvrdo ukoričena i zastrašujućih zemljanih boja, debelog plastificiranog papira i prepuna ilustracija. Evo, odmah na početku stoji iskačuća slika zastrašujućeg vukodlaka. Ako vam to  ne pokaže jasnu prirodu ove knjižice, onda ste glupi i zaslužujete da je kupite i posle sakrivate od ukućana da vam se ne bi smejali.

Teksta na skoro osamdeset stranica ima najmanje. Naslovi zauzimaju po pola stranice, objašnjenja koja dolaze uz slike isečene iz filmova previše su sitna i kosa (dobitna kombinacija za preskakanje), a kratak sadržaj postavljen ispod naslova teksta rađen je fontom tankim, kosim i izuvijanim. Knjiga bi se mogla prelistati za pola sata kada ne biste trošili vreme na dešifrovanje raznih fontova.

Samog teksta o materiji, dakle, nema previše. Obrađena je uopštena teorija o vukodlacima, njihova podela i nekoliko impresivnih primera kroz istoriju. Problem nastaje u sitnim greškicama. Svaki čitalac će verujem biti u stanju da pronađe jednu ili dve, i to nikad iste, što dovodi u pitanje verodostojnost ne teksta kao takvog (ipak je knjiga o vukodlacima, mislim, uozbiljite se), već više istraživanja. Recimo, vrlo je neozbiljno reći za Kerbera da je imao dve glave. Čak i oni koji su u životu samo Diznijeve crtaće pogledali znaju da Kerber ima tri glave. Tj, obično se predstavlja tako, mada broj može da varira od jedne do druge ilustracije, ali nikako se ne bi trebalo vezati za samo jednu sliku vaze ili pločica iz tog vremena. Dakle, uobičajan broj glava Hadskog čuvara iznosio bi tri.

Dok dođete do uputstva o tome kako prepoznati vukodlaka i pobeći od istog, shvatate da je knjiga verovatno zamišljena kao slikovnica – kada bi imala manje krvoločne ilustracije.

Biblio vampiro – Dr. Robert Kuren

Knjiga o vampirima odrađena je na isti način kao i ova o vukodlacima – osim što na prvoj stranici iskače mrtvački kovčeg. Već smo vam rekli šta zaslužujete nakon kupovine jedne knjige? Pa, ako kupite obe zajedno, sami ste tražili. Teže se i sakrivaju ako su u paru.

Ilustracije uglavnom iz filmova, situacija sa fontovima potpuno ista, kao i podjednak broj sitnih grešaka. A pošto sitnice sreću znače, svi znamo kako može da nas iznervira mala stvar i natera nas da preispitamo do tada pročitano.

Svima nam bude lepo jasno ko su vampiri i na koliko vrsta se dele, priče o japanskim i afričkim vampirima su izuzetno zanimljive i vrlo ste impresionirani obimom piščevog istraživanja – sve dok ne krene da ogovara naše domaće vampire.

Pomalo pristrasno, tu imamo nekoliko zamerki. Reč vampir je srpskog porekla pa je kao takva preko tadašnjih austrougarskih novina došla i do ostatka sveta, ali tu sitnicu pisac zaboravlja da pomene. Najpoznatiji srpski vampir Sava Savanović se uopšte ne spominje, ali zato imamo Petra Plogojevića. Nema veze što se Petar prezivao Blagojević. Slova se pomešaju, zar ne?

Postavlja se neizbežno pitanje: ako je ovako osakatio mitologiju jedne zemlje, koliki je odnos tačnih/netačnih informacija izašao iz pera ovog pisca?

U knjigu su ušla i neka mitska stvorenja koja ne piju krv, ali valjda nečim mora da se popuni sadržaj.

Uputstvo za prepoznavanje vampira je, isto kao i ono za prepoznavanje vukodlaka, čisto komičnog karaktera. Podrazumeva se, jelda.

Ne postoji bezbedan način da se otarasite ovih knjiga, čak ni da ih poklonite. Neće ih niko. Sama izdavačka kuća ih se ratosiljava za 100din /~1euro/. Uz ove knjige trebalo bi da stoji priručnik kako ih izbeći i, još važnije, kako ih se otarasiti. Pretpostavljam da uvek možete da ih poklonite nekom strancu koji ne zna srpski jezik niti ikad planira da ga uči.

Okupacija – Zašto je napad na Australiju dobar plan?

Posted on by Nenad Jevtić

ŽANR: akcija/naučna fantastika
REŽIJA: Luk Spark
SCENARIO: Luk Spark
ULOGE: Den Juing, Temuera Morison, Rianon Fiš
ZEMLJA: Australija
TRAJANJE: 119 minuta
OCJENA: 6

 

 

Verujem da postoji pravilo da filmovi ‘B’ produkcije moraju početi inspirativnim govorom. Utisak devedesetih stičemo već početnom naracijom, što nam objašnjava u kom je vremenu zaglavljena australijska filmska produkcija. To nas uvodi u kič sa kojim ćemo se često sretati ovde.  Naracija je fokusirana na ujedinjenje oko istog cilja – nagona za preživljavanjem i borbe protiv zajedničkog neprijatelja. Australijska produkcija ove teme očito smatra zanimljivim, jer preferira sličnu tematiku. Kroz zadnjih deset godina veliki broj ostvarenja koja nam dolaze ‘odozdo’, vezan je za epska pitanja, prikazana kroz akciju.

Radnja se dešava u malom gradu koji ekonomski propada. Ovaj momenat može biti tretiran kao kliše, no ne mora, jer predstavlja realnost zapadnjačkih naselja. Razvijanje megalopolisa izaziva sporu smrt manjih zajednica,  koje nisu u stanju da pronađu investitiore. Ako bi radnju preneli na Balkan, verujem da bi u tom slučaju prikazali brdska sela.

 

Kada govorimo o likovima, ovde ne postoji jedan glavni junak, već se u fokus stavlja zajednica od nekoliko porodica. Dobar deo glumačke postave jasno reprezentuje Australiju i njenu multikulturalnost. Azijatkinje su prikazane kao vrlo lepe, dok momci preteruju u izigravanju dasa. Režija je bila dovoljno stručna da likove ne stavi u okvire generičkih osobina, te su oni vrlo slojeviti. Njihove mane dolaze do izražaja kroz sam film.

Ako se ponovo osvrnemo na naraciju sa početka, prepoznaćemo na čemu je bio rediteljev fokus. Namerno se postavljaju ličnosti različitog spektra osobina u zajedničku nepriliku i prikazuje se kako takva skupina može da se udruži. Lako je zaključiti čime će se film baviti, čak i odmah posle prvih scena.  Međutim, ako bismo se držali realnosti, velike su šanse da se takva družina brzo razbije na ‘klikove’ i manje zajednice.

Likovi sa kojima se susrećemo su raznoliki. Met je lokalni fizikalac i sportista u penziji, koji je vrlo  simpatičan okolini. On je zapravo klasičan primer Ozija, koji se snalazi kroz život. Sa druge strane, tu je i njegov suparnik Džekson, koji je nasuprot njemu ekplozivan i svojeglav. Upoznajemo i džangrizavog mrzovoljnog farmera, kome smo jako naklonjeni zbog njegovog životnog iskustva.

Saputnici ovih likova su i lokalne propalice i porodica nomada, sa ličnim izazovima. Ostale porodice su tu da pružaju podršku i motivaciju. Radnja prikazuje odnos među ljudima, požrtvovanost članova porodice i patrijahalnu okolinu u kojoj su sve porodice formirane. Retko da šta u ovom slučaju odudara od pravila i stereotipa, čak iako su pojedine porodice disfunkcionalne. Ta disfunkcionalnost postaje toliko česta da se gleda kao najnoviji brend država zapadnog sistema uređenja. Sve te porodice imaju razmirice, koje nisu skrivene ni u javnosti i uprkos svim nedaćama, oni ostaju zajedno. Momenat klišea je ovde vrlo vidljiv.

Scene okupacije počinju oko dvadesetog minuta filma. Vasionski brodovi se pojavljuju noću i svetlima prekidaju pokušaj opštine da vašarom i humanitarnom utakmicom stekne kapital, kako bi opstala. Možete misliti kakav se haos tada odvija: panika i laseri koji kose sve pred sobom. Kada se iz kukuruza pojavljuje okupator ceo film dobija drugačiji ton i sve se snima nestabilnim kadrovima. Leteći kadrovi diktiraju tempo i smenjuju se iz nekoliko uglova dok traju scene borbi. Vidimo stručnost i umetnički momenat režije u scenama koje nisu vezane za suštinu radnje. To ide čak i do potpunog usporavanja kadrova, da osećaj uzbuđenja duže traje.

U narednim minutima, radnja se odvija generičkim stilom. Kao i u mnogim filmovima ovog tipa, ljudi postaju lovina i roblje, zatim se formira gerila od članova tih porodica, koja se bori za slobodu.  Uz presek povremene akcije i međusobne razmirice, ovo ostvarenje ne nudi ništa posebno i novo, već se uklapa u šablon. Emotivne scene su uglavnom zasnovane na porodičnim odnosima. Ima segmenata gde se likovi igraju ‘bitange i princeze’, mada je to deo koji se pasivno provlači kroz priču.

 

Kraj filma je tek malo zanimljiviji od ostalih scena, no i on se oslanja na poruku ujedinjenja. Vrlo jak patetični momenat ogleda se u poruci nade da je čovečanstvo pravi izbor i rešenje za sve. Ovakav kraj je neubedljiv, iako ima poruku u koju svi želimo da verujemo.

Dobre strane

Čini se da ipak ima dobrih strana, iako skrivenih u moru šunda. Logistika je svakako jača strana, pa sve deluje vrlo ubedljivo. Očigledno je da su na koncipiranju filma radili ljudi koji su planski razvili priču pre nego što je došlo do „Daj da snimamo“. Govorim o svim potrebnim koracima tokom okupacije u vidu pribavljanja alata, skupljanja sirovina, utvrđivanja kampa i bezbednosti. Ovo je naravno sve u pozadini, ali se nazire stručnost i saveti za preživljavanje.

Druga stvar, koja jeste za pohvalu, jeste osmišljenost samog napada i taktike vanzemaljaca. Ovde se vidi vojni pristup okupaciji nepoznate planete i koraci pri napadu. Sve se odvija postupno i u pravo vreme: šok i brzi udari, eliminacija svih važnih meta, zatim invazija, okupljanje civila i porobljavanje, trijaža i upošljavanje istih.

U isto vreme sa svim ovim se zatvara i rejon i postavlja obezbeđenje. Nakon toga se izviđa širi teren i sprovode čistke, uklanjaju džepovi otporaša i izbeglica, ponovno se zatvara rejon i uspostavljaju se vazdušne patrole. Da bi otežali protivnapad, sva voda se zagađuje i primenjuje taktika ‘jalova zemlja’. Ovim  okupator pokazuje da zna šta radi i da je tu da pokori svet. Ovakav sled događaja je realističan, jer se oslanja na istorijske fakte. Dosta podseća na ono što smo već videli u starim partizanskim filmovima.

Više činove okupatora prepoznajemo po ogrtačima, što smatram efikasnim. Imamo prilike da vidimo kako funkcioniše vanzemaljska oprema i na koji način oni vide Zemlju. Sve na Zemlji oni vide zahvaljujući svojim kacigama koje naš svet prikazuju kao potpuni kontrast ‘živo – mrtvo’. Iako se ne daje zvaničan podatak, iz konteksta se jasno vidi da vanzemaljci dolaze na Zemlju, jer je bogata životom i da je njihov matični svet potpuno mrtav.

 

Pri jednoj sabotaži, uviđamo da vanzemaljci nisu došli kao okupatori, već da su na njihovim brodovima porodice koje čekaju da se nasele. Pogled na vanzemaljsku bebu u majčinom naručju poteže temu ljudskosti, pa ovde radnja dobija na težini. S druge strane, ljubav prema ljudskom rodu nam nalaže da se borimo protiv neprijatelja. Ovo takođe tretiram kao realno, jer verujem da bi ljudi tako reagovali u situaciji kad su ugroženi.

Moram da napomenem da me je ceo film dosta podsetio na nekadašnja vikinška osvajanja. Prvo je vojska čistila zemlju, zatim su tu istu zemlju naselili seljaci i počeli da je obrađuju. Nema pauza u tim koracima, što pokazuje da oni nisu tu iz hira, već da bi preživeli. Sada se preživljavanje obe rase dovodi u pitanje, kao i pitanje sukoba.

Efekti nisu vrhunski, ali odgovaraju kvalitetu ostvarenja i dobro su odrađeni. Produkcija se koristila rekvizitima i scenskim efektima, tako da scene imaju dupli udar. Rekviziti su lošijeg kvaliteta, u njima nema ničeg toliko tehnološki i vanzemaljski savršenog, pa je očigledno da je deo ljudske radinosti. Trud povodom izrade kostima i njihove pokretljivosti istih moram pohvaliti, iako se vidi da su kostimi.

Film obiluje i dinamičnim scenama, ali su previše poetične da bih u potpunosti uživao u njima. Smena kardova drži pažnju, daleko je od dosadnog, ali ima dosta grešaka i propusta.

Loše strane

Na prvom mestu stoji glumatanje i neubedljivost, provejava hladnoća i apatija, čak i u scenama borbe i haosa. Jednostavno fali žara i paničnih grimasa. Svi se ponašaju kruto i vojnički, iako su u pitanju civili. Ne vidim logiku u njihovim postupcima pod pritiskom. Čini se da bi svako bežao, pre nego da budalasto juri da pomogne ranjenicima. Sama vriska u ovom filmu nije dovoljna kao ispoljavanje straha. Glumci se ne ponašaju haotično u skladu sa situacijom, već hladne glave donose odluke. Takvo ponašanje mi je iritantno i neubedljivo.

Film je mogao da bude kraći i sažetiji. Fraze i lakonske izjave se vrte u krug, kao i dosetke iz drugih filmova. Na momente, čak i likovi priznaju koliko im je dijalog štur, te sve dobija kakav-takav komični smisao.

 

Poenta filma se konstanto naglašava, umesto da sama dolazi do izražaja. Izgleda da svi dobro znaju scenario i da se drže istog, kao da im život zavisi od toga. Fali slobode u tumačenju, nedostaje dubljih replika što je ključno u izgradnji kvalitetnih likova. Sve vreme se vidi scenario, ne život.

Sama radnja je krcata propustima i nelogičnostima, što se jasno vidi u više primera:

-Gde je vojska u prvom delu filma?

-Zašto se pojavljuju tek pri kraju?

-Zašto je okupatorska sila propustila priliku da na civilni način stupi u kontakt, nego postupa po američkom šablonu ‘prvo pucaj, posle pitaj’?

Sva ova pitanja nemaju logičan odgovor, što je u skladu sa krajem i tokom radnje. Ubeđen sam da je okupacija mogla potpuno da se izbegne, da su vanzemaljci jednostavno stupili u kontakt sa ljudima. Iz tog razloga, ceo film gubi smisao.

Nelogičnost, koja takođe privlači pažnju je da pored toliko satelita i antena, niko nije primetio vanzemaljsku flotu razarača u orbiti. Ovo je jedna od mojih većih zamerki, jer nije ni pojašnjeno kako je to moguće. Neko bi već primetio kako se vasionski brodovi raspoređuju za početak napada, ili registrovao proboj atmosfere. Kako to da su svi sistemi odbrane zakazali u isto vreme? Elektromagnetni puls to može da objasni, ali to je bilo vidljivo i ljudskom oku.

Dopala mi se vojna strategija okupatora, ali su oni uglavnom pasivni i nemi posmatrači. Okupatori deluju kao obezbeđenje koje idilično stoji na proplanku i zvera u daljinu, dok ih ljudske snage posmatraju iz neposredne blizine. Skoro svaka scena izviđanja i prikradanja se odvija po istom šablonu.  Okupatori ne reaguju iako vide neprijatelja. Kako to da reaguju samo na  komandu ‘juriš’?

Nalazim da je mali broj mrtvih u toku okupacije začuđujuć. Važni likovi ne umru u borbi, već samo ako se žrtvuju za cilj. Ispada da vanzemaljska rasa sa laserskim oružjem može veoma malo da učini, ukoliko ljudski rod sam ne reši da mu je vreme umiranja. Zar ovo nije smešno? Ja se ludački cerekam na ovo. Kako da u salvama projektila niko od heroja nije teško ranjen ili mrtav? Čiste ogrebotine i ozlede manje bitnih delova tela ne računam u povrede. Usred besomučne paljbe i granatiranja jedan od likova dobije prostrelnu ranu kroz rame, ali nema krvi nigde. Činjenica je da je pogođen laserom – instant kauterizacija, ali kako je gotovo nepovređen?

 

Zaključak

Iako je sve već viđeno, uživao sam u filmu. Bilo je tu i dobrih i loših delova, ali je ipak bilo gledljivo. Dopale su mi se scene borbe, futuristički motivi, a najviše trud oko filma, idejna rešenja za oklope i rekvizite. Ima zanimljivih momenata i verujem da su svi uživali u snimanju. Već znamo da su Australijanci pozitivni i opuštena fela, tako da je rad na ovom bio ravan druženju u osnovnoj.

Ovaj film od pet ‘Marvina’, sa peticom kao pun pogodak, ocenjujem sa 2,5 i dajem preporuku da i vi pogledate. Akcija je sasvim u redu, ima i lepih glumaca, tako da ovo može da vam bude razbibriga na nekoliko sati. Smatram da ideja, iako totalni deža vu, može da se posmatra iz nekoliko uglova. Uz propisnu analizu i ako se udubite u temu, mislim da će film biti vredniji od ove ocene.

Da je ovo delo nastalo ovako pre desetak godina, sada bi vladala totalna pomama za filmom i glumci bi postali super zvezde. Možda je to najveći hendikep australijske produkcije – zarobljeni u prošlom veku, što je i razlog moje preporuke. Uz dovoljno pažnje, produkcija bi napredovala i bavila bi se boljim idejama. Posmatrajte ovo kao pomoć produkciji i ne zaboravite da sve to ispratite bez panike. Do sledeće recenzije, peškire u ruke.

„Asgard“, strip o lovcu na čudovišta i kazni bogova

Posted on by Lazar Vuković

Vikinzi se vraćaju. Interesovanje za hrabre ratnike koji neustrašivo idu iz boja u boj, ne duguju istoimenoj seriji o avanturama nama dragog Ragnara Lotbroka i njegovih sinova. Vikinška mitologija i njihov svet su uvek privlačili pažnju ljubitelja fantastike koja im je bila servirana preko serija i filmova različitog kvaliteta. Manija za Vikinzima je uspela da zahvati i najmlađu umetnost, devetu umetnost gde imamo naširoko stripova sa tom tematikom.

Pohvalno je i to što je svaki domaći strip izdavač objavio neki deo iz nordijske mitologije. Tako nas je Darkwood obradovao Torgalom, Veseli Četvrtak trotomnim Zigfridom, System Comics Valkirom, o Hogaru Strašnom čiji je integral izdao Beli Put ne treba trošiti reči. Među pobrojanim meni je bilo zanimljivo izdanje Phoenix Pressa, po imenu Asgard. O ovom stripu sam čuo razne pohvale tako da sam ga kupio po preporuci. I nisam se uopšte pokajao.

Prva asocijacija na Asgard je dom Bogova kojim vladaju Odin i njegova supruga Frig od kojih je najznačajnije područje Valhala. No, ovde nije reč o raju gde odlaze zaslužni ratnici, već ime našeg protagoniste koji je, zahvaljujući svom deformitetu, izgubio mesto da se nađe u Asgardu pa je očevom nemoći da ga liši života ostao živ i dobio to ime. Iako Skerling od rođenja (Skerling je vikinški izraz za drugačije, najčešće one sakate ili druge narode) uspeo je da postane jedan od najpoznatijih lovaca na čudovišta. Ubrzo dobija poziv od vikinškog kralja da okupi posadu i krene u lov na morsko čudovište koje im ometa ribolov i pohode. Asgard pristaje, okuplja posadu i kreće u pohod ne sluteći kakav ga neprijatelj očekuje.

Priča serijala je odlična i zahvaljujući istoj nećete ispustiti strip dok ne stignete do poslednje korice. Kao strip pripovedač ovde se našao Gzavije Dorison, našoj čitalačkoj publici poznat kao autor Proroka, Westa, Long Džon Silvera koji su kod nas objavljeni u izdanju Darkwooda i novog vestern serijala Pogrebnik koga su proglasili za najbolji vestern strip, posle Bluberija. Ovime je dokazao da ne vlada samo vestern tematikom već i da može da isprede kvalitetnu priču iz vikinške mitologije.

Crtež je ono što krasi ovaj strip. Ralf Meler je uspeo da verno prenese surovu prirodu Severa, likove kao i sam izgled čudovišta. Da je reč o talentovanom crtaču govori i to da ga je Dorison angažovao za rad na Pogrebniku, i nije pogrešio. Njih dvojica su dobitni tandem za kvalitet, poput Mebijusa i Hodorovskog ili Huga Prata i Mila Manare.

Jedinu manu kojiu bih mogao da izdvojim je nedovoljno prikazivanje Asgardove prošlosti o čijim ranim danima skoro da ne znamo ništa. Na početku prisustvujemo njegovom rođenju gde se onda priča prebacuje četrdeset godina kasnije. Gde je za to vreme bio naš junak i kako je pekao zanat? Nadam se da ovo nije jedino druženje sa Asgardom i da će se autori odlučiti da nas upoznaju i sa tim delom njegovog života.

U izdanju Phoenix Pressa vas očekuje integral sa dve epizode koje čine celinu priče. Ovaj strip možda nije među vrhunskim ostvarenjima, ali zaista može da prođe kao razonoda i uvek ćete mu se vraćati s vremena na vreme.

,,Igre iz Mistije” 2018.

Posted on by Sofija Grebenarović

Peruna mi, beše ovo vrlo aktivnih nekoliko meseci u taboru “Angeleona” i “Crvenih gavranova”.

Udružili smo snage, te smo, punom parom, ucrtali (podugačaaaaaaaak) spisak zaduženja na čist list papira (koristeći se znanjem stečenim u prethodnom ispitnom roku , čist list – ispunjen s jedne, pun – s obe, a prazan list je, jel’ te, prazan list), te smo se razleteli na sve strane sveta poput gastarbajtera ‘60ih.

No, dođe nam i taj (produženi) vikend (13.07., 14.07., 15.07.) za koji smo se toliko pripremali (i prečage punili). Počelo je zdušnim zalaganjem “Angeleona” (Marko Živanović, Vladimir Stojković, Anđela Mandić, Aleksa Malezić, Milan Popović, Kristina Stojković, Igor Novogradec, Sofija Grebenarović, Stefan Kojović) u vidu kuluka u četvrtak, jer se teren za mađije morao uglancati – cepala se drva, postavljala se šatra, obeležavale putanje straha kroz mistični Košutnjak, uz dodatnu pomoć poznanika, prijatelja, kumova, drugara iz kraja, neimenovanih poznatih faca iz kafane itd.

Ranom (petkovnom) zorom, stigoše “Crveni gavranovi”(na čelu sa Nemanjom Banovićem) orni, čili i željni da uposle ruke. Zadataka nije nedostajalo pa je u vazduhu često lebdelo dovikivanje imena, psovki i pretnji u trenucima kad ukapirate da se drvena drška čekića odvojila od naglavka već na samom početku ili da su makaze isparile.

Prepreke su bile kreativno i brzo prevaziđene, pa su sekire, mačete, noževi, šnale i ostala prateća oprema dobili dopunske namene. Parola ,,Ko se snađe, snašao se” je, očekivano, apsolutno stupila na snagu.

Pored standardnih posetilaca u vidu larpera i kosplejera (Dimitrije Šobot, Celeluin Ingalaure, Damjan Silbaški, Petar Lazić, Anja Belikov Zlatanović, Bojana Vukotić) iz Srbije, festival ,,Igre iz Mistije” privukao je i nove pridošlice – nakon iscrpljućeg jahanja, dođoše nam gosti iz Rumunije i Bugarske, deca su se redovno oduševljavala sjajnim, oklopljenim vitezovima, prorocima, konjima (da, skup je uveličala  i jedna porodica, koja je posudila svoju ergelu na korišćenje kako učesnicima, tako i posetiocima), ženskom druidu,travarki i kuvaru (Bojana Radisavljević)

Što se tiče turnira, šopali smo se s posebnim žarom, ipak su tu deca. Eh, šta se sve radi za pokolenja, kakve žrtve podnosimo oltaru tek rođene mladosti.

Ni noćni program nije razočarao, jer beše raznovrstan i nesvakidašnji. Branili smo odstupnicu od zverova ukletog nam komada šume koji još nisu kupili Kinezi ili Turci, uživali u izvođenjima minstrela (uživo feat. Dj Toshiba), a u trenucima prikupljanja snage uživali smo u nastupu  odličnog vatroigrača (Nemanja Banović) i neočekivanom izvođenju “tribal fusion” plesa trbušne plesačice.

Za umoran i ranama sputan ratnički soj postavljen je bio i šator – kamp, gde su, u svojstvu domaćina/cimera predveče bili komarci, a preko celog dana krpelji. Molim lepo, ulaz nije bio ograničen samo na zverove i ljude.

Na kraju, kad smo u nedelju popodne popakovali pinkle, šestoperce, verižnjače i zgaženog  stršljena (papuča i dezodorans, pa udri na zlo, majku mu leteću), odahnuli smo – sve je prošlo sjajno, iako je bilo dosta primene ,,štap i kanap” logike, ali smo se na to ubrzo navikli.

Grupni konsenzus beše da smo srećni jer možemo da svetu, makar i na tri dana, približimo sopstvene paralelne ravni i jer uživamo u onome čime se bavimo, a retki su oni koji tom činjenicom mogu da se pohvale.

U to ime, ,,Crveni gavranovi” iz Novog Sada, došljaci iz Rumunije i Bugarske i ”Angeleon” nisu paničili ili zaboravili peškire, niti je to učinio fotobaja, Lazar Ajdačić, koji je ceo događaj zabeležio na svojoj Fejsbuk stranici Concept Smcko. (https://www.facebook.com/Conceptsmcko/).

Rat za kulturnu zoru Balkana

Posted on by Mladen Vukčević

Posvećeno svim Kostolovcima koji se nisu predali…

Kada su pre više od godinu dana iz uprave najvećeg srpskog izdavača „Laguna“ najavili da se, zbog loše prodaje, neće nastaviti sa prevođenjem nastavaka serijala „Pripovest iz Malaške knjige Palih“ Stivena Eriksona, malo je reći da su ljubitelji fantastike na Balkanu bili preneraženi. Godinu dana kasnije, bogatiji za još jedan nastavak iz Eriksonovog krvavog pera, ljubitelji fantastike i dalje ne znaju koja je sudbina jednog od najcenjenijih dela moderne epske fantastike. Ostrašćenih reči je bilo previše, ali neminovno se postavlja pitanje kako je moguće da prodaja jednog od najpoznatijih dela fantastike nije na zadovoljavajućem nivou.

U ovakvim situacijama traži se krivac, a prvi na listi osumnjičenih je bilo IP „Laguna“. Dok su po društvenim mrežama Lagunine stranice bile zatrpavane pitanjima o Eriksonu, PR služba je imala samo jedan odgovor – prodaja je na nezadovoljavajućem nivou i ne može da pokrije troškove štampe. Prošavši kroz svih pet Kubler-Ros faza tugovanja, od poricanja i optuživanja „Lagune“ za marketinške trikove preko pregovaranja i depresije do konačnog prihvatanja koje je mnogima ostavio gorak ukus u ustima. Mi jednostavno ne kupujemo knjige.

Nije to lak zaključak, ali je neminovan. Kada se suočite sa činjenicom da je Jelena Bačić Alimpić, kao novopečena spisateljica daleko popularnija od bilo kog pisca epske fantastike, onda shvatite u kom problemu je celokupno izdavaštvo fantastike na Balkanu. Jer ono jeste u problemu ako se štampaju knjige koje se ne prodaju. A hteli mi to sebi da priznamo ili ne, one se ne prodaju.

Neko će reći da je fantastika izuzetno popularan žanr. Greška je što se kao uzorak uzimaju Tolkin, Roulingova i Martin, autori čija su dela, negde više, a negde manje, popularizovana holivudskim adaptacijama. Tu svakako počasno mesto ima i pokojni Robert Džordan, koji važi za jednog od najprodavanijih pisaca fantastike sa oko 90 miliona prodatih primeraka serijala „Točak vremena“. Međutim, ovo četvoro su vrh ledenog brega jer kada se malo pozabavite tematikom, veoma je jasno da fantastika nije baš toliko isplativa koliko se čini.

Primer Džordža R.R. Martina samo pokazuje moć Holivuda. Pre serije „Igra prestola“, Martinova četiri dela sage „Pesma leda i vatre“ su se prodala u oko 15 do 20 miliona. Pet delova Martinove sage su dostigla neverovatnu cifru od 70 miliona prodatih primeraka. Stiven Erikson je ove godine proslavio tri miliona prodatih primeraka „Pripovesti iz Malaške knjige Palih“. „Disksvet“ pokojnog Sera Terija Pračeta ima tiraž od 85 miliona primeraka, ali i 41 knjigu. Tiraž Patrika Rotfusa i njegove „Hronike o Kraljeubici“ je oko 10 miliona. Iako ove brojke deluju impozantno, čini se kao da se iza tih broji krije istih 5 miliona ljudi. A u svetu od 8 milijardi ljudi, to i nije preveliki broj.

Dakle, sama fantastika nije žanr koji garantuje dobru prodaju. Međutim, šta se desi kada se skupi kritična masa koja je sposobna da izađe na crtu tiražu izdavača? Balkan je po mnogo čemu specifično područje, pa zašto ne i po ovome. Ako u Srbiji imate više udruženja koje okupljaju ljubitelje fantastike, ako se članstvo u grupama na društvenim mrežama broji broji nekoliko hiljada ljudi, kako onda da samo 10-20 procenata ljudi redovno kupuje fantastiku? Srž svega, čini se, zašto mi ne kupujemo knjige koje volimo?

Pa, nije da nam je novčanik na strani. I ovo zaista jeste argument. Na kraju, živimo u zemlji gde je prosečna plata misaona imenica mnogima. Uzmimo na primer, gorepomenutog Eriksona. Poslednji prevedeni nastavak, „Kostolovci“ u Srbiji košta 2800 dinara (sa Laguninim popustima, možete ga i naći za 2000 dinara), što predstavlja 7% mesečne zarade u Srbiji. U Velikoj Britaniji, isti nastavak možete naći za manje od 15 funti, što je oko 0,75% mesečne zarade u Velikoj Britaniji (Podaci preuzeti sa laguna.rs, bookdepository.com,  bbc.co.uk) I tako se Gordijev čvor slabe prodaje knjiga na Balkanu polako odvezuje. Knjige su kod nas skuplje 10 puta nego u razvijenim zemljama Zapada. Taj podatak predstavlja samo jedan od mnogih onih koji čine tragediju srpskog kulturnog života.

Dakle, šta je rešenje ovog problema? Ljubitelji Eriksonove proze su se proteklih godinu i nešto dana organizovali kao vojska i krenuli u pohod na njegova dela. Iz „Lagune“ su stizali pozitivni znaci, a organizovane nagradne igre, ujedinjenje svih nas doprinelo je da mnogi postanu svesni problema. Nije baš da možete da nekoga ko nema novac naterate u knjižaru. Ali one koje imaju, možete ubediti. I hajde onda da se ubeđujemo.

Kao iskreni ljubitelj fantastike, pozivam sve vas koji čitate ovaj članak, da, ukoliko možete uradite nešto. Zla vremena nekad iznedre ono najbolje u nama. Proveli smo detinjstvo sa hobitima i vilovnjacima, išli smo na Hogvorts i birali kuće, a onda smo prešli na epske borbe dobra i zla. Našim junacima, svim onim herojima koje nećemo zaboraviti, potrebna je pomoć da se divne priče koje su neizostavni deo naših života ne zaborave. Da sve one lekcije koje smo naučili ne budu zauvek izgubljene. Jer fantastika nije samo nečija izmišljotina. To nije puki scenario za budući holivudski film. Knjige koje smo čitali i koje i danas čitamo, one sa velikim herojima i zlikovcima, priče sa velikim delima koje su uradili posebni ljudi su vredni naše pažnje. Ne dozvolimo im da izgube bitku sa vremenom ili da, kako to Tolkinova junakinja reče, „da sve prilike i želja da učine nešto dobro zauvek nestanu“

Kažu da knjige nikada nisu bile jeftinije. Nekima su one nažalost i danas preskupe. Ali, jedno je sigurno. Nikada nam, kao danas, knjige nisu bile vrednije. U dobu jeftine zabave, šestogodišnjaka koji pevaju sa polugolim pevačicama, kada se estetika okrenula izveštačenom i neprirodnom, knjige su nam preko potrebne. Jer, knjige, dragi moji, i sve ono šta naučimo iz njih… To su stvari koje nam niko ne može uzeti. To je ono naše istinsko „ja“.

Intervju: Stiven Erikson, autor „Malaške knjige palih“

Posted on by Redakcija

Stiven Erikson (pravim imenom: Stiv Run Lundin) kanadski je pisac, svjetski poznat po serijalu Malaška knjiga palih, kojeg čini 10 knjiga i prodana je u više miliona primjeraka širom svijeta. Serijal po mišljenju mnogih spada u sam vrh najboljih serijala epske fantastike. Knjige su mu bili nominovane za Svjetsku nagradu fantastike dvaput i nagradu Lokus (Locus) četiri puta. Po struci je arheolog i antropolog i svoje znanje koristi u romanima. U nastavku je intervju s njim. Uživajte.

AVKF: G. Erikson, prije svega vam hvala što ste odvojili vrijeme za ovaj intervju. Laguna je objavila Vaš šesti roman u serijalu Malaške knjige palih, „Kostolovci“ i obožavatelji su ludjeli od iščekivanja. Mnogi vas posmatraju kao božanstvo, uključujući i neke od članova našeg tima. Ne znam da li znate, ali na Balkanu imate veoma jaku bazu obožavatelja, posebno u Srbiji.

SE:  Drago mi je što to čujem. Moje dvije posjete Srbiji su bile sjajno iskustvo, a Beograd je ostao jedan od mojih omiljenih gradova.

AVKF: U 20 godina svoje spisateljske karijere (ako se ne varam vaš prvi roman je izdat 1998.) napisali ste i objavili veliki broj romana, te sa sigurnošću možemo reći da ste jedan od najplodnijih autora na tržištu, odmah pored Stivena Kinga. Kako to uspjevate? Odakle crpite inspiraciju?

SE: Otkako sam završio Malašku knjigu palih, nisam se osjećao pretjerano plodnim iako sam od tada objavio dosta toga („Kovačnica tame (Forge of Darkness)“, „Pad svjetlosti (Fall of Light)“, tri romana Svojeglavog djeteta, dvije novele sa Bošelenom i Korbalom Svrdlarom i sada roman naučne fantastike o prvom susretu s AVKF:vanzemaljcima), pa opet se ne osjećam tako!

Mislim da je glavni razlog to što postoji kontrast između perioda kada sam pisao Malazane i svega što je došlo poslije. Knjiga palih je bio serijal koji sam morao, gotovo opsjednuto, da završim. Sve poslije je djelovalo i još uvijek djeluje da nema tog žara. Drugačije je. U jednu ruku opuštenije, u drugu više frustrira. Nositi serijal od 10 knjiga u glavi zauzima dosta prostora. Izjeda te. Stvari su sada mirnije i ne znam je li to dobro ili loše.

 

AVKF: Vaš sljedeći roman, „Radost (Rejoice)“, izlazi u oktobru. To je roman o Prvom kontaktu bez kontakta i bez pojave vanzemaljaca. Sudeći prema sinopsisu, bit će veoma interesantno. Možete li nam reći nešto  o tome?

SE: Proces smišljanja tog romana je bio barem deset godina, možda i duže. Veliki sam ljubitelj romana o Prvom kontaktu dok me istovremeno i frustriraju. Čini mi se da se mnogi zasnivaju na neubjedljivim pretpostavkama i mnogi se završe kada stvari taman počinju postajati zanimljive. Počeo sam vjerovati da romani o Prvom kontaktu koji se koncentrišu na vanzemaljce promaše poentu. Prvi kontakt je katalizator. Ako bi se nekada desio, vanzemaljci bi nam bili najmanji problem (pod pretpostavkom da su dobroćudni, a ja sam prilično siguran da jesu) i zasigurno bi bili najmanji izazov s kojim bi se čovječanstvo suočilo.

„Radost“ je misaoni eksperiment. On postavlja određen broj temeljnih pretpostavki i nastavlja odatle. On ne samo da pita „šta ako“ već i „šta onda“? Postoji zvanični izvještaj američke vlade od strane naučnog tijela koji je napisao ’60-ih godina prošlog stoljeća (ili kasnih ’50-ih, nemam tačan datum kod sebe), koji je dao preporuke po pitanju zvaničnog odgovora na Prvi kontakt i u osnovi je zaključak bio sljedeći: ljudi bi paničarili, religijske institucije bi pale u krizu i nastao bi haos. Shodno tome, izvještaj je preporučio zvanično poricanje, dezinformacije i stav institucionalnog skepticizma sve do, uključujući i stvarni trenutak Prvog kontakta. Vjeruje se (od strane NLO istraživača i sl.) da je ovaj izvještaj vodič za SAD od svog nastanka. Drugim riječima, pretpostavka masovne javne panike u slučaju takvog događaja zahtjeva totalno zataškavanje.

Naravno, vremena su sada drugačija. Da li bi javnost paničila sada? Nisam uvjeren u to. Da li je potreba za tajnošću i dalje potrebna ili je taj momentum jednostavno počeo da živi svojim životom? Ako pogledate taj cijeli fenomen NLO-a u istorijskom kontekstu, tvrdnje, kontriranja, službena objašnjenja, očigledno uvriježene obrasce poricanja naspram pretjeranih tvrdnji od (često sumnjivih) „zviždača“, svjedoka i sličnih… Pa, sve je to jedna zbunjujuća zbrka. S makijavelističke tačke gledišta, ima potencijal da bude protumačena kao najuspješniji projekat dezinformiranja javnosti ikad poduzet (bilo da vjerujete u postojanje NLO-a i njihove posjete ili ne).

Nemam odgovore ni na jedno od ovih pitanja, ali su mi se ova pitanja motala po glavi prije nego sam počeo pisati „Radost“. Ispostavilo se da su, u usporedbi s drugim pitanjima koja su iskrsla tokom pisanja priče, ta bila najmanje zanimljiva, mada su sva bila vrijedna razmišljanja.

Odradio sam više istraživanja za taj jedan roman nego za ostatak mojih radova. Još uvijek istražujem tematiku (i dalje sam neodlučan). Međutim, reći ću jedno: stekao sam duboku sumnju u uobičajeni skepticizam.

AVKF: Najpoznatiji ste po serijalu epske fantastike smještene u Malazan. Za one koji ne znaju, ako takvi uopće postoje, do sada ima 10 knjiga u serijalu Malaška knjiga palih, 2 u trilogiji Karkane s tim da je rad na trećoj trenutno preskočen zasad kako bi započeli rad na serijalu o Karsa Orlongu prije nego ste planirali. Ovdje ne računamo novele smještene u svijet Malazana i knjige g. Eslemonta. Da li se nekada zabrinete da će te se umoriti svijeta Malazana? Ili možda čitatelji?

SE: Taj rizik je uvijek prisutan, mada Eslemontov novi serijal ide prilično dobro. Ako i postoji neka sumnja, to je moja lična. Iako uživam u svijetu Malazana i mnoštvu njegovih likova, ono što me tjera da ga pišem se promijenilo i sasvim je moguće da se velikom broju čitatelja te promjene neće svidjeti (loša prodaja trilogije Karkana ide u prilog ovoj tvrdnji).

Sve što sam imao, stavio sam u Malašku knjigu palih. Ponekad mi se čini da sam rekao sve što sam imao reći u vezi Malaza i epske fantastike pa se suočavam s izazovom ponovne posjete tom svijetu kako bih otkrio šta je bilo toliko zabavno kada sam ga prvi put pisao. Nijedan pisac ne može mirovati. Ja i dalje osjećam da idem naprijed, što ne mora značiti da je to loša stvar.

 

 

AVKF: Zašto ste promijenili stil za trilogiju Karkane? Može se reći da je više šekspirovski. Sami ste rekli da je to možda razlog pada prodaje dva romana. Smatram da uvijek treba probati nešto drugačije. G. Kej je rekao nešto slično kada sam ga pitao za njegov roman „Izabel“. Nekima će se to svidjeti, nekima ne i to je u redu. Jeste li se bojali da ćete izgubiti čitatelje s ovim eksperimentom? Hoćete li se sada vratiti stilu koji ste koristili u Knjizi palih kada počnete rad na serijalu o Karsa Orlongu?

SE: Stil za serijal za Karsa Orlonga se vraća stilu koji sam koristio u Malaškoj knjizi palih. Stil Karkane je specifičan za tu trilogiju i tako je uvijek bilo planirano. Zanimljivo je zapravo. Uživao sam pisati prva dva romana Karkane. Pogriješio sam što sam otkrio da se romani slabo prodaju i to me je obeshrabrilo, a to nije najbolje kada se piše posljednja knjiga trilogije. Piscu treba vjera u njega i samopouzdanje da bi napisao nešto definitivno kao što je završni roman trilogije, da bi završio stvari u velikom stilu, a ne katastrofalno. Stoga, za dobrobit svih, zasad sam ostavio treću knjigu po strani.

AVKF: Pišete različite žanrove. Da li vam neki više prija? Da je možda jednostavniji, opušteniji za pisanje ili je posve svejedno?

SE:  Fantazi je najteži oblik literature za pisati. Ne naučna, ne savremena niti bilo koji drugi žanr. Kada se prebacim na SF satiru („Svojeglavo dijete“) ili mimetički SF („Radost“), puno je lakše. Gotovo da je nemoguće objasniti razliku, ali počinje samim jezikom. Pisanje fantazija stvara pritisak stvaranja nečeg  mističnog, van ovog svijeta i zbog toga morate izbjegavati moderne govorne izraze i sleng. Za razliku od mimetičke fikcije, morate se truditi kako bi postigli vjerodostojnost, osjećaj da je svijet koji ste stvorili stvaran. Mimetička fikcija to uzima zdravo za gotovo.

AVKF: Da li Stiven Erikson ima neki ritual prije pisanja? Neku samonametnutu dnevnu kvotu riječi koju mora napisati? Ili samo sjedne i počne kucati?

SE: Nemam neki ritual. Trudim se napisati nešto svaki dan, ali naravno, to se ne dešava. Ne zadajem sebi broj riječi, ali gledam da pišem barem dva-tri sata. Međutim, pravim zabilješke. Nekim danima samo to i radim, pišem zabilješke.

AVKF: Od 1982. Kada ste g. Eslemont i vi prvi put smislili svijet Malazana i svoj filmski scenario za „Mjesečeve vrtove“, koji niste uspjeli prodati, da li ste nekada pomislili da će sve to postati ovako veliko? Ova vaš ideja, vaš svijet? Šta mislite zbog čega su ga ljudi zavoljeli? Zbog različitih rasa, likova, bogate istorije svijeta?

SE: Uvijek je teško osjetiti koliko je nešto „veliko“. Je li uopće veliko? Nekad to poredimo s drugim serijalama fantazija, a čak je i to teško, posebno kada su neki od njih prešli i u druge medije. Zaista ne znam gdje Malaška knjiga palih spada.

Kada smo počeli pisati o našem fantazi svijetu, pisali smo jedan drugom (Eslemont i ja): Kem je bio moja idealna publika, ja njegova i onda smo pisali ono što smo mislili da će se svidjeti onom drugom. Ujedno smo se nadali da će se naći poneki obožavatelj kojem će se to svidjeti. Ali uvijek je postojao rizik, što se nas tiče, naš ukus je bio eklektičan, jer se nismo primili na brojne tolkinovske teme fantazija koji su bili na tržištu.

Naginjali smo opskurnim (u to vrijeme) autorima fantazija kao što su Glen Kuk, Karl Edvard Vagner i Fric Lajber. Ovo je bila ona mračna, realnija strana fantazija. Što se tiče utjecaja van područja fantazija, prilazili smo s prilično ezoteričnih uglova (ja sam čitao fikciju i dokumentarce o Vijetnamskom ratu, Kem je čitao egzistencijaliste i magične realiste).

Ja sam čitao „Dinu“, „Kratkoročne (The Short-timers)“ i „Stakleno more (Sea of Glass)“, dok je Kem čitao „Zmaj nikad ne spava (The Dragon Never Sleeps)“, „Zamak (The Castle)“ i „Nepostojeći vitez (The Non-Existent Knight)“. U zajedničkom stanu smo gledali „Raspjevanog detektiva (The Singing Detective)“, „Zimu jednog lava (The Lion in Winter)“, „Imati i nemati (To Have and Have Not)“ i „Dugo, vrelo ljeto (Long Hot Summer)“. Pošto smo bili mladi i ambiciozni, bez straha smo ubacili unutra sve što smo imali i nismo imali pojma šta će ostati.

Pokušati predvidjeti šta će se obožavateljima svidjeti je gotovo nemoguće (osim ako ne pišete stvari koje su bile popularne u prošlosti, kao što su djela Gaja Keja i tolkinovska ponavljanja). Ali iako smo govorili jedan drugom da radimo nešto posve novo, znali smo da to nije slučaj. Donaldson je opovrgnuo Tolkinovu paradigmu, Kuk je vodio novim stazama, vukući za sobom osnovne elemente mača i magije. Nova prijemčivost je bila tu, vrata su bila otvorena i mi smo samo banuli unutra…

…I propali. Gotovo cijelu deceniju. Niko nije htio to da čita.

Danas je lijepo vidjeti da su knjige o Malazu pronašle svoje čitatelje. Potrajalo je, ali se ispostavilo da je taj naš skok na neviđeno bio razuman. Poenta je da nikada nismo bili sigurni, nikada previše sigurni i to je ono što što publiku čini jednom polovicom jednačine i AVKF: tako i treba biti.

AVKF: Pošto smo spomenuli filmski scenarij za „Mjesečeve vrtove“, postoje li planovi na tom području? Po mom mišljenju TV serija poput „Igre prijestolja“ bi bila bolja opcija, umjesto filmova. Jeste li imali na umu određene glumce za pojedine likove koje biste voljeli vidjeti u adaptaciji svojih djela?

SE: Marketing za Malaški serijal (za TV) je trenutno u toku. To je sve što mogu reći o tome. Ali ako ljudi očajnički traže novu Igru prijestolja, novog Martina, predložio bih Crnu četu i Glena Kuka jer niko to ne zaslužuje više od njega.

AVKF: Za kraj, pitanje mog kolege, koji će uskoro objaviti svoj prvi roman epske fantastike, veliki štovatelj vašeg djela jer će me mrziti ako vas ovo ne pitam. Da li još uvijek volite likove iz serijala Knjige palih i da li još uvijek volite pisati o njima?

SE: Volim sve svoje likove, bez njih ne bih mogao pisati i moja ljubav ostaje iako sam ih zasad većinu zapostavio. Možda će zvučati otrcano, ali Malaška knjiga palih je njihova priča, ne moja. Njihova i vaša. Kada se vratim u taj svijet, djeluje mi poznato i raduje me, i kako se novi likovi pojavljuju u tom svijetu, dolaze kao da su oduvijek postojali; kao da su se i tokom originalnog serijala od deset knjiga, kretali negdje nevidljivi van zbivanja ili će uskoro postati, što je sigurno kao i izlazak sunca.

Razgovor vodio: Mirnes Alispahić

„Kraj“, neuvjerljiva Netflixova postapokalipsa

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: akcija/drama
REŽIJA: Dejvid M. Rozental
SCENARIO: Bruks Meklaren
ULOGE: Teo Džejms, Forest Vitaker, Grejs Dav, Ket Grejem
ZEMLJA: SAD
TRAJANJE: 133 minute
OCJENA: 7

 

 

Iako se trude svim silama da postignu uspjeh na filmskom planu i otkinu sebi dobar dio i tog kolača u moru sličnog sadržaja na kablovskim televizijama, Netflixu to baš nešto i ne polazi za rukom. Kupujući i ulažući novac u sve i svašta, postali su tvornica propalih ideja, prerano rođenih iz glava svojih autora da bi bili uvjerljivi i kvalitetni filmovi. Ne pomažu tu ni zvučna imena koja unajmljuju što da glume (Vil Smit), što da pišu (Maks Lendis), što da režiraju (Dejvid Ajer, Dankan Džouns) mada povremeno briljiraju, da ne griješimo dušu.

Posljednji u nizu promašaja je „Kraj“ („How It Ends“) postapokaliptična akciona drama (pretpostavljam da su imali na umu „Umri muški“ u Americi opustošenoj nepoznatom katastrofom, koja ima sve simptome nuklearnog napada). Srećom po Netflix, gubici ne bi trebali biti veliki, s obzirom da su oni samo otkupili prava na distribuciju, bez ulaganja novca u film.

Sam film je baziran na scenariju Bruksa Meklaerna s crne liste Holivuda iz 2010. što će za neupućene reći da je to bio jedan od omiljenih filmova na tržištu te godine, samo što nikada nije realizovan.

Postapokaliptični filmovi su nešto što može biti veoma zabavno (uzmimo kao primjer „Pobješnjelog Maksa“), nabijeno emocijama („Put“) ili pak klaustrofobično uz prikaz sunovrati ljudske psihe („Podjela“), nažalost „Kraj“ nije ništa od toga, tek običan, prilično predvidljiv i neuvjerljiv film.

Kako je do toga došlo? Gdje je došlo do skretanja na stranputicu koja vodi u vode osrednjih filmova što se pogledaju jednom i zaborave? Teško je reći. Teoretski, scenario ima sve elemente potrebne da se napravi uzbudljiv i napet film, što on povremeno zaista i jeste (scena s policajcem na zabačenoj cesti ili ona u šumskom požaru). Tu je emotivni razlog za putovanje preko pola kontinenta. Sem, supruga jednog i kćerka drugog muškog lika, nalazi se sama, trudna, usred nečega što liči na mogući početak rata. Međutim, od tog istog razloga za putovanje sve kreće nizbrdo. Ostavljaš suprugu samu da bi spasio kćerku za koju ni ne znaš da je živa?

Tu je sama predvidivost događanja. Jednostavno znate šta će se desiti svakim korakom njihovog putovanja, a pojava komšije pred sami kraj filma je vjerovatno jedna od lošijih najava nadolazećeg zla koje sam imao priliku vidjeti. Što se tiče neuvjerljivosti, cijeli film je na klimavim nogama. Jednostavno grca od iste.

Međutim, nije sve toliko loše. Fotografija lijepo izgleda, Teo Džejms je skroz solidan u izvedbi nepoželjnog zeta i zabrinutog oca što se ne može reći za Vitakera, koji glumi svog nadrndanog lika što malo zamara, ali to je već greška redatelja koji je pretpostavljam bio previše slab da ukroti najjače ime u filmu. Efekti su solidni i scena uništenog Sijetla pred kraj filma unosi nemir. Pravo iznenađenje predstavlja Grejs Dav, koja svojom malom minutažom krade scenu i predstavlja najupečatljiviji lik u filmu.

Sve u svemu, nastavi li ovom politikom, Netflix će postati nešto poput Asylumove produkcije s razlikom što Asylum zna da pravi smeće i toga se ne stidi, dok Netflix to upakuje u lijep ukrasni papir i proda kao nešto kvalitetno dok ne otpakujemo. Ovaj film je vjerovatno pisan s namjerom da bude jedan od onih bezumnih blokbastera za puštanje mozga na pašu, nešto u fazonu „San Andreasa“, ali je imao tu nesreću da zaglavi na Netflixu gdje teško da će povratiti uložen novac. Tako da je najbolje posmatrati ga kao ljetni blokbaster za sirotinju u kojem umjesto Dvejna Džonsona gledati Tea Džejmsa. Film koji ćete uspjeti pogledati do kraja, ali mu se više nikada nećete poslije vratiti.