Blog

Poslednji džedaj – ili film koji je mogao biti (2)

Posted on by Dobrila Đokić

U prvom delu ove vrlo ozbiljne analize, čitali ste o autoritetima i borcima za slobodu, i kako je, za razliku od klasičnih „Zvezdanih ratova”, „Poslednji džedaj” pokušao da nas ubedi da je ipak autoritet u pravu, iako je u istom spektakularno propao, ne zbog same ideje, nego problema sa postavkom (setup) i rezultatom (payoff), tj. razmimoilaženjem između istih. Sada ćemo da bacimo pogled na mutniji, ali veći problem, koji je na kraju obesmislio sam film.

Sve nijanse sile

Da pošalica „pedeset nijansi čega li god” već nije toliko izlizana, ovde bih joj našla mnogo bolju primenu nego u originalnom delu, jer da se razumemo, to je savršen naslov potrošen na užasnu knjigu. Nego, o čemu pričamo ovde? Sivim džedajima? Moguće, ali iako sam veliki fan franšize, do fanfika još nisam stigla, tako da se u dotične ne razumem. Ipak, o filmovima neko skromno znanje imam, stoga sam primetila da se iz „Poslednjeg džedaja” preliva želja da se podriju stubovi klasičnih „Zvezdanih ratova”, te uvede neka nova klasifikacija dobra i zla, ona koja ne vidi samo džedaje i sitove, nego i one između, kojima je dosta gluposti dve mejnstrim partije koje se samo smenjuju na vlasti, dok narod pati kako god da okreneš. Setite se ovoga svaki put kad vam neko kaže da ne treba ubacivati politiku u umetnost. Politika je život, i nemoguće je izbaciti iz slike istog. Jedino što se može učiniti je umetnosti dati prioritet, jer u suprotnom dobijemo, između ostalog i – „Poslednjeg džedaja”.

Ovo je takođe jedna od klasičnijih priča, doduše, popularnost joj je porasla u modernije doba. Ovaj narativ priča o dve zavađene strane, koje jedna drugu vide kao ultimativno zlo, a nekada možda samo kao protivnike, kao i dvoje pojedinaca, uglavnom mladi romantični par, koji se upoznaje i otkriva da nije sve tako kao što su im stariji pričali. Mladi završe priču zaključujući da sredina ipak postoji, te da nije sve crno-belo, već da je svet sazdan od nijansi sive, e sad, koliko njih, to već zavisi od priče.

Pretpostavljam da ovde, pošto sam objašnjenje dala prvo, već znate na šta mislim, ali ovo je lakše za intuitivno shvatanje i većina publike koja je osetila „osećaj pogrešnog” kada je Rej rekla „ne” Kajlu Renu kad joj je pružio ruku, već zna zašto, a vi koji ne – pa, dosta vas jeste kada sam počela da pričam o tome.

Iako je Holdo-Po priča interesantnija za objašnjavanje, čak, i raspravu, ipak je crno-bela u logičnom smislu, mada jeste povod za ovaj članak. Rej-Kajlo dinamika, s druge strane, jedini je razlog za sam naslov, uvod i zaključak. To Rejino „ne” je ubilo ovaj film, ne zato što je „ne” obavezno tačan odgovor za ovaj univerzum, već zato što je to pogrešan odgovor za ovaj film.

Opet smo došli do iste priče iz prethodnog članka – razlike između osećaja u filmu, postavke, i razrešenja, odnosno rezultata, koji ti je praktično izgovoren. Jedini razlog zbog kog je Rej rekla „ne” je to što su scenaristi to želeli, a ne zato što je to pratilo logiku filma. Kako ovo znamo? Pre svega, Rej i Kajlo nimalo ne liče na džedaja, tj. sita. Ta veza između njih je nešto neviđeno u klasičnim „Zvezdanim ratovima”, čime svedoči i sam kraj filma – ona je potpuno lična i ne pogura nijedno na definitivnu stranu. Rej na početku izjavi da pripada svetlu, dok Kajlo nikad nije obožavalac tamne strane, nego više svog dede, a pre svega bunta protiv svetla, pri čemu je tama samo zgodno sredstvo u tome.

Rej se, za razliku od Luka i Anakina, ne libi da zaroni u dubinu sile, pa čak i njenu mračnu stranu. Rej ne interesuje da li je sila dobra ili zla, ona vidi ljude kao dobre i zle, a silu kao čist alat, što joj i sam Luk kazuje, shvativši da Džedaji ne treba da imaju monopol nad njom. Samo ocrnjenje Luka govori o ambivalentnosti današnjeg heroja, koji ima i mračnu stranu koja ga ne čini manjim herojem, samo realnom osobom koja se s tim bori svaki dan – poput Poa i Holdoe, koji takođe greše, ali ipak imaju tretman potpunih protagonista priče. Svi oni, zajedno, svedoče o sivoći stvarnosti, gde niko nije zao jer je tako napisan, već zbog toga što je zaista bio izdan ili primoran u određenom trenutku (Anakin je naprotiv, izdao samog sebe, te je zao jer je u njemu bilo to zlo).

Rej je potpuni džedaj, čak iako u njoj Luk vidi snagu koje se već jednom uplašio. Ali, nije samo snaga tu, tu je i tamna strana sile. Luk je i dalje džedaj, iako je pokušao da ubije sopstvenog sestrića. Znači, biti miran i igrati po pravilima više nije čista definicija džedaja. Džedaj je onaj koji misli dobro.

Sada, Kajlo Ren ulazi na scenu. Jer, iako ne misli dobro, on u stvari ne misli ni zlo u ultimativnom smislu, naročito kada se upetlja sa svetlom Rej. On joj, posle bitke u kojoj mu ona spašava život, pruža ruku i poziva je da napusti sve. Da razbije tu dualnost i da zajedno počnu novi pokret – onaj koji ti daje pravo izbora. Jer, Anakina je to dovelo na tamnu stranu – nije mogao da bude svoj. Kajlo Ren, cmizdravi, priučeni klinac ima veću emocionalnu stabilnost od Darta Vejdera. Toliko, da shvata da ne mora da bude rob niti jedne strane. Sve to, kroz dve trećine ovog filma, zajedno sa istorijom franšize, kazuje nam da je Kajlov izbor ispravan. Odbacivanje kanona, i nalaženje slobode od tiranije, bila ona obojena u belu, ili crnu boju.

Zbog čega?

Rajan Džonson, režiser i scenarista ovog čuda, postavio je izuzetno zanimljivu priču koja je „Zvezdane ratove” mogla povesti u nove ere, nasuprot recikliranju Džej-Džej Ejbramsa. Zbog toga, pored ovih promašaja, Džonson zaslužuje veću ocenu zbog same postavke, zbog pokušaja. Jedino, nije jasno, zbog čega? Kako neko može da napravi dve tako krupne greške, koje bilo koja šuša na internetu može da uoči (ahem, ahem)?

Ovo je, uprkos sveopštem odoboravaju koje će dobiti od većine internet gikova, ipak kontroverzno mišljenje, jer je baš to, isključivo, mišljenje. Iako je Kejtlin Kenedi, glavni producent novih filmova franšize, davala svoja zapažanja vezano za temu odgovora koji ću pretpostaviti, ipak je ovo Džonsonov film, kao što je prošli bio Ejbramsov.

Naime, kada se radi o političkoj korektnosti i diverzitetu kastinga, pa čak i zapošljavanja sa druge strane kamere, nikad nisam imala ništa protiv. Čak, što se glumaca tiče, donekle i podržavam, jer, medijska prisutnost stvarno znači, kako za grupe tako i za pojednice (samo pitajte Vučića i Trampa), dok su loše strane umanjene tipe što se u tom ogromnom Los Anđelesu može naći nego dovoljno dobar sa odgovarajućim atributima, koji će uz dobru režiju, odlično odglumiti ulogu. „Zvezdani ratovi” su možda školski primer toga, jer sve uloge sasvim dobro leže glumcima, te ne verujem da bi bile mnogo bolje ili gore da se radi o drugim osobama. Većina problema leži u režiji i pisanju, a sve ostalo, u odnostu na to, gotovo nebitno.

Ono što ne valja je kad se ta korektnost uvuče u samu priču, kada se previše forsiraju određeni elementi, do granice neprirodnosti, jer im se ne da dovoljno vremena niti prostora da se razviju. Od toga najviše pati Rejin lik, sa tim novonastalim klišeom da žene sve mogu bolje, odmah i da im ne treba trening. Time čine protivuslugu ženskom svetu, što me i lično vređa, jer omalovažava sav trud, u nekim profesijama čak i veći nego muški, koje su žene uložile da postanu ono što jesu.

Ipak, sve političko se da preživeti. Poruke često umeju da budu nebitne za kvalitet dela, naročito ako ne pogađaju većinu ljudi, što sa političkom korektnošću i jeste slučaj, iako smo mi na internetu poprilično glasni i stoga, svesni toga. Ono što politika ne sme da dotakne je sama struktura priče, što se ovde desilo, barem jedanput. Meni se čini, oba puta, jer, znamo šta se dešava iza kulisa, a i prvi je toliko očigledan, da i drugi postaje sumnjiv.

Ništa ovde neću objašnjavati, to sam dovoljno učinila u prethodna dva dela članka. Za prvi ću postaviti samo jedno pitanje. Kakav bi rezultat konflikta bio da je Po žensko, a Holdo muško?

Za drugi, više sam se vodila osećajem, jer, u celom filmu, muškarac nikad nije u pravu, i žene svaki put spašavaju muškarce. Rouzina sestra, Rej, Rouz… U pravu je i Holdo u odnosu na Poa, a Leja ubedi Luka da su džedaji sasvim OK, iako sve u filmu govori da je Luk u stvari došao do filozofske istine. U takvoj situaciji, u meni je sve počelo da vrišti – neka muško barem jednom bude u pravu! Ali, ne, Rej bira pogrešan odgovor, i umesto da je za to kazni, film je nagradi, iako je prekršila logiku tog istog filma. Sve ovo je objašnjeno tom bolesnom logikom da sada žene zasluženo i nezasluženo moraju biti one sa autoritetom, čak i ako za to nikakve logike nema. Ne znam koma ta politika u stvarnosti pomaže, ali jedno vam garantujem – ženskom svetu nikako, verujte mi na reč.

Jagnje – Kristofer Mur

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: fantazija/komedija

ORIGINALNI NAZIV: Lamb: The Gospel According to Biff, Christ’s Childhood Pal

PISAC: Kristofer Mur

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 2002.

OCENA: 7

 

Znate kako knjige koje vam neko preporuči mogu biti problematične? Ono kad nećete da razočarate tog nekog ko vam je preporučio i klimate glavom da je vrhunsko delo (što je donekle sasvim razumljivo, jer nemamo svi isti ukus i senzibilitet), kapirate me? U redu, onda možete da zamislite moju muku kad mi je ova knjiga toliko nahvaljena. Uz to i biblijska tema, a još me muči  što sam izgubio svoje dragoceno vreme na Dena Brauna i Ketrin Nevil. No, ova knjiga dobrano razbija moju predrasudu o preporukama, ali i o biblijskim temama…. Ipak da ne žurim, idemo redom.

Komedija se prvi put pojavila u antičkom svetu – odnosno u Grčkoj, dolazi od reči κωμῳδία što bi u bukvalnom prevodu dobilo značenje – pohodna pesma, nama poznate kao faličke pesme koje su pevane u Dionisovu čast. Komedija se razvijala i postala kritika vlasti, društva, pa i samih bogova. Kao jedna od vrsta drama, prošla je svoj razvojni put i sada je možda možemo posmatrati kao zaseban žanr, iako još tu postoje uticaji dramaturgije najviše uočljivi u tragikomedijama i groteskama gde se mešaju dva žanra. O najranijim komediografima ne znamo puno, veruje se da su svoja dela pisali u čast bogova, rugajući im se istovremeno, stoga ću pomenuti samo one najpoznatije  – Aristofana (Grčka) i Plauta (Rim). Osnovni cilj komedije je da izazove smeh i u tom cilju se koristi popriličan broj sredstava, od banalnih gegova i skečeva, do visokoumnih šala za one sa „skupljim ulaznicama”. Elementi komedije sve više uplivavaju u druge žanrove i prisutni su svuda pa i u fantastici. Kao primere komične fantastike možemo uzeti Autostoperski vodič kroz galaksiju Daglasa Adamsa, po kome smo dobili ime i, naravno, romane Terija Pračeta o Disksvetu. Danas ću vam predstaviti nešto šta biste mogli isto toliko zavoleti.

Kristofer Mur – autor sa čak petnaest romana od kojih je pored ovog na naš jezik preveden još samo „Sveta plava, obožava okean i živi u sred njega”. Možete ga kontaktirati putem mejla, Tvitera, Fejsbuka ili njegovog sajta.

Moja reakcija pre otvaranja knjige bila je: „O, ne, još jedno jevanđelje, nisam li ih dovoljno pročitao…”, ali nakon čitanja… Mogu vam reći samo da sve što ste znali o Bibliji možete okačiti mačku o rep, jer – „Jevanđelje po Šljagi, Hristovom drugu iz detinjstva“ menja percepciju vere iz korena. Znate o onih trideset godina Isusovog života o kojima ništa ne znamo? E, ovo je priča o njima. Svemu onome što je mladi Jošua proživeo od sticanja vernog prijatelja, radnih i mesijskih obaveza, ljubavi i apstinencije, preko potrage za tri mudraca i naukovanja kod njih. I, naravno, poznatog nam kraja, na ipak nešto drugačiji način. Sve ovo na vrlo duhovit i sarkastičan način opisano Šljaginim rečima, vi mu verujte ili nemojte, vaša stvar.

Upravo savršeno delo, ali umalo da mu dam dve ocene manje – pitate se zašto? Zbog pogovora, autor sa ovakvom knjigom nema potrebu da se pravda publici ni onoj biblijskoj ni onoj torskoj. Umesto da zanemari mnoštvo kritika za koje je znao da će stići sa obzirom na temu, on se praktično ogradio od svog dela, a to pisac nikada sebi ne bi trebalo da dozvoli. Ipak ova knjiga je toliko dobra da može i bez svog tvorca. Preporučio bih vam je, što pokazuje i moja ocena, ali ne čitajte autorov pogovor koji je pun odbrambenog mehanizma i izvinjavanja ako je pogrešio te se neko našao uvređen (što je po svemu sudeći postalo obavezno u SAD). Da, trebalo je da zna da elektronska pošta poseduje opciju obrisati i zadržati stav koji me je oduševio. Da rezimiram: ovo je sjajno delo, za koje nije potrebno izvinjavati se publici, jer zadatak pisca i jeste da izazove bes, smeh, plač ili bilo koju sličnu reakciju. Ne budite u službi političke korektnosti pogotovo ako je vaš junak sušta suprotnost toga. Ono šta mene zanima jeste da li je Mur na visini zadatka i u ostalim svojim delima, pa stoga: Dibidus, šta čekate?

Zvezdani ratovi: Poslednji džedaj – ili film koji je mogao biti (1)

Posted on by Dobrila Đokić

Stekli smo naviku da već neko vreme recenzijama dodajemo Marvine – ocene našeg proroka, koji vam kazuje koliku bi ocenu u školi dotično delo dobilo. Međutim, za koji dan izlazi autopsija jednog od najgorih horor filmova u 2018. godini (pazite, tek smo na pola), što zaslužuje okruglo nula Marvina, pa kada već nema Marvina, nismo ga ni spominjali.

Ovaj tekst je upravo poput tog. Ne zato što „Poslednji džedaj” ne zaslužuje nijednog Marvina, naprotiv, ja bih mu dala više nego „Buđenju sile”, ali ovaj tekst nije recenzija. Ovaj tekst nije ocena ovog filma, glume, scenografije i zapleta koji su na momente bili i odlični. Ne, ovo je tekst o filmu koji je mogao biti, o postavci (setup) koja je donela pogrešan rezultat (payoff). Ima ih ukupno dve, i one su ovaj film učinile promašajem. Relativno dobar film koji je potpuni promašaj, i to ne u finansijskom smislu. Kako je to moguće?

Kada je autoritet u pravu

Osma epizoda „Zvezdanih ratova” prati tri glavna lika, a samim tim i tri različita toka radnje, od kojih samo jedan uključuje definisanog negativca, onaj koji prati vezu Kajlo Rena i Rej. Drugi je, naravno, onaj sa besmislenim ciljem, protagonistima i pre svega, najbesmislenijim, opštim zlikovcima, koji nimalo ne dodaju, niti oduzimaju raspletu priče. Taj drugi tok je direktan rezultat, trećeg konflikta, onog koji prati rapidni beg Otpora od nadmoćnog Prvog reda. Za taj poslednji će se ispostaviti, iznenađujuće, da uopšte ne sadrži negativca, pa čak ni antagonistu.

Po Dameron je mlađa i još malo drugačija (nije politički korektno reći kako) verzija Hana Soloa, koji je tako čudno ubijen u prethodnom filmu, na papiru savršeno, ali po osećaju, ne toliko dramatično kako se dalo zamisliti. Sposoban mladić britkog uma, nevoljan da sluša autoritet, jer on zna najbolje. Ipak, Po ima jednu nesreću – nalazi se u najrigidnijem autoritativnom sistemu. Onom vojnom. Solo se, shodno svom ubeđenju, našao u situaciji da je sam svoj gazda toliko dugo, da čak i kada je otkrio ideale, ipak ostao veran filozofiji koja mu je čuvala život do poznih godina. Po vrišti od ideala, bez praktičnosti i skromnosti. Kao pojedincu koji se bori sa vetrenjačama, Solou inovativnost i tvrdoglavost donose haos i pobedu. Kao delu grupe koja se tuče sa nemoguće većim neprijateljem, Pou to donosi haos i brojne smrti. One među neprijateljima svakako dobrodošle, ali one među prijateljima – užasno skupe.

Kao rezultat, čin mu je snižen, od strane vrhovnog oficira kojeg izuzetno ceni – generala Leje. Ipak, ubrzo zatim Leja nestaje iz priče – nažalost, privremeno. Jer, njena smrt bi bila sjajna za karakterizaciju Kajlo Rena, i to mnogo bolje od Solove. Ali, da se vratimo na trenutnu priču. Leju zamenjuje druga oficirka, takođe, čuveni heroj – viceadmiral Amilin Holdo. Iz priče saznajemo da je ona izuzetno sposobna, jedna od najbližih Lejinih prijateljica. Ipak, ono šta scenaristi ponekad zaboravljaju, jeste da publika nije u njihovoj glavi, i da Holdo nikada ne može ni prići Leji po autoritetu i herojstvu. A naročito poverenju. Jer, baš kao Po, publika bi poverovala Leji da će ih izvući iz nemoguće situacije čak iako se čini da ona ništa ne radi povodom toga. Holdo tu privilegiju ne može da ima, ne kada je publika do tada na platnu nije videla, ne kada je Po lično nije ni znao, za razliku od svima omiljene Leje.

Shvatanje svega ovoga je kritično za shvatanje zašto publika, uključujući i mene, od prvog viđenja filma naglas viče – PO JE BIO U PRAVU! – dok nam film tvrdi suprotno. Holdo je imala solidan plan, bolji od Poovog, u svakom slučaju. Čak je imala i razlog da ga drži u tajnosti – oni nisu znali kako ih je Prvi red našao posle skoka u hipersvemir, to tek Po saznaje posle. Holdo je pretpostavila da se na brodu nalazi izdajnik, te se o planu nije smelo raspravljati ni sa kim, osim sa najužom grupom poverenika.

Na papiru, logički izvedeno, Holdo nije učinila ništa loše, što se u raspravama na internetu i te kako poteže kao argument. Ali zaboravlja se bitna stvar. Ovo nije realnost, ovo je film, a u filmu je postavka bitnija od istine. Jer, na kraju krajeva, umetnost je tu da izazove osećanja, dok je pokretanje vijuga sporedna, nekad čak i nepotrebna stvar. Stoga, kada se priča o logici filma, ne pričamo o onoj stvarnoj, nego o percipiranoj logici, u vezi sa samo tom celinom. O osećaju koji film daje.

Stav glumice, sve scene i osećaj koji se dobija jeste da Holdo ima apsolutni autoritet. Takođe, ona sa popriličnim nepoštovanjem spušta Poa, pri tom mu nabijajući na nos ne samo grešku, što je istina, već i sve te izgubljene živote za koje ga je optužila osoba pod kojom verovatno ne bi napravio vojni udar – general Leja. Holdo odaje osećaj negativca, sve dok pred kraj filma, kada se publici emotivno objasni ono šta je logički mogla da shvati od samog početka – Holdo nije uradila ništa loše.

Po je, s druge strane, podsećanje na tipičnog modernog anti-heroja, iako on to nije. Idividualca koji se za Otpor bori protiv fašističkog Prvog reda. Sada, fašizam u malom se nalazi u samom Otporu, u vidu komandanta koji zanemaruje mišljenje podređenih, jer da se ostali nisu tako osećali, ne bi mu pomogli u prilično uspešnom vojnom udaru. Emotivno, Po je u pravu. Po je večita priča o borbi pojedinca protiv sistema i zato svi mi, u koje su te priče utkane od kada znamo za sebe, osećamo, a samim tim i verujemo, da je Po bio u pravu, iako nije. Čak, na kraju, Holdin plan propada zbog Poove nesmotrenosti, ali mi i dalje ne marimo. Koliko god ona bila u pravu, lik koji je nacrtan kao negativac, biva percepiran kao negativac.

To što je sve zadovoljavajuće objašnjeno, ne negira promašaj ovde. Jer, glavni motor filmova nije mozak, nego srce. A, ako se mozak i srce razilaze, to nije krivica niti jednoga niti drugoga – to je krivica onoga ko tu priču priča.

 

Prva velika greška osme epizode „Zvezdanih ratova” je tehnička, poremećaj u logici filma i postavkama i rezultatima. Drugi, pored svega ovoga je i sudbonosni, jer koliko god da je dinamika Po/Holdo bolna za gledati, ona ne obesmišljava svu radnju i postavke o likovima u celom filmu, tako da ćete u sledećem članku čitati kako je druga provalija konkretne filmske logike učinila ovu epizodu potpunim kreativnim promašajem.

Igra istine (2018) – Autopsija horor promašaja

Posted on by Nikola Jović

Obožavaoci opskurnih podžanrova popularne kulture se iz decenije u deceniju novim sredstvima bore protiv elitističkih pokušaja da svoj kutak sedme umetnosti odbrane od etikete đubreta, koju su im zalepili. Kako i sebe ubrajam među takve ‘strvoždere’ (sa povremenom tendencijom da promenim tabore), mislim da neke stvari treba rasčistiti.

Svi se često latimo tog termina đubre, dok sa druge strane prečesto stvari koje ne prikazuju ni trunku autentičnosti i veštine nazivamo umetnošću, sa ciljem odbrane od one etikete đubreta. Često i sam patim od ove boljke ali sa dobrom namerom, jer ljudi danas mišljenje o filmovima stiču na „ili/ili” principu što u startu promašuje suštinu jer ne pričamo o sadržini dela i šta to delo želi da iskomunicira svojoj publici, nego horizont rasprave ograničavamo na dve polarne opozicije bez mogućnosti za nešto između. Iz tih razloga ću uvek radije gledati da zagrebem ispod površine, rizikujući da učitavam u delo, nego da rutinski naoštravam kritičarske pljuvačne žlezde i rutinski opletem po novom horror filmu čiji domašaj svakako nije da dosegne standardne umetnosti već da bude šokantna zabava (čast izuzecima). Ovaj film će biti izuzetak jer valja nazvati stvari svojim imenom, a ime za ovaj film je đubre!

Radnja filma prati grupu mladih studenata koji odlučuju da ovaj letnji raspust provedu u Meksiku. Tokom jedne žurke koja biva prekinuta pre vremena, grupa upoznaje lika po imenu Karter, koji navodno poznaje okolinu i zna fino zavučeno mesto gde bi mogli da nastave sa žurkom. Posle izvesnog vremena iz dosade poteže se pitanje igre kojom bi mogli da prekrate vreme, i u tom trenutku Karter predlaže igru „istina ili izazov”, da bi se na kraju ispostavilo da su posledice igre zapravo smrtonosne. Ovako postavljeno deluje kao tipičan horror, ništa izraženo loše u vezi sa tim. Stvar je u tome da se tu stvari tek zahuktavaju. Kako radnja filma nastavlja da se odmotava, tako film počinje polako da tone, da bi pred sam kraj postao čak i smešan.

Ono šta je zanimljivo u vezi sa „jefitinim” horror filmovima je što iako će premisa biti tipična, u miks će biti ubačen jedan element kulture koji nije bio dovoljno eksploatisan ali je svakako prepoznatljiv, čime se garantuje izvestan povraćaj uloženog novca dok odavno prežvakane zaplete i likove ukršta sa nečim novim, pružajući autorima filma šansu da kroz novi vid dileme u koje su likovi smnešteni pruže komentar na društvo ili pak stanje podžanra u okviru kog stvaraju. Tipičan primer su zombiji i konsumeristička kultura, jedan od boljih skorašnjih primera je Tiho mesto, film koji se u svojoj srži bavi porodicom kroz patrijahalnu prizmu, ili pak prošlogodišnji Blumhaus (Blumhause) hit Srećan dan smrti koji je kombinovao zaplet Dana mrmota sa hororom, što je vise trik za privlačenje pažnje nego komentar, ali svakako simpatičan pokušaj.

Mešanje Poslednje ekskurzije sa igrom  „istina ili izazov” deluje kao postavka koja može da izvuče zanimljive stvari i tako otprilike i počinje. Igra u početku tera članove ekipe da budu dosledni svojim rečima i stavovima, što na trenutak zapravo biva oslobađajuće.

Glavna protagonistkinja na sav glas izjavljuje kako je njena najbolja drugarica u vise navrata prevarila svog momka i priznaje da i sama gaji simpatije prema njenom momku, i još mnoge druge koje nikada ne bi izgovorila sama. Isto tako, jedan od glavnih protagonista, koji inače nikada ne bi skupio hrabrosti da svom ocu prizna svoju seksualnu orijentaciju, zbog igre mu priznaje, i to priznanje je učinilo da se oseća bolje nego ikada u životu. Ovi primeri, iako ne preterano inventivni iz razloga o kojima ćemo kasnije, svakako govore o nečemu, ali ono još bitnije, ovi primeri pokušavaju da crpe potencijal onoga šta ova ideja može. Kažem ‘pokušavaju’ jer je ovde svaki aspekt filma zakazao.

Zaplet, koji ostavlja prostora za barem malo sadržajnije problem praktičke i morlne prirode, iskorišćen je u maltretiranju aktera filma. Kada god likovi steknu izvesnu prednost u smislu da su prevazišli krizni period, igra bi samo promenila pravila. Strukturalno jeste smisleno da na samoj sredini filma, nakon što likovi prevaziđu krizni period i stvari se smire, odjednom stvari postanu mnogo gore, teže i komplikovanije. To je struktura još od Aristotela, ali ovde je to proizvedeno menjanjem pravila same igre, što dovodi do gubitka konzistencije, i postaje jasno da je svakako nebitno šta će bilo ko uraditi kada će zle sile na kraju dobiti svoje. Situacija je beznadežna, ali na sve pogrešne načine jer se logistika filma stalno menja. Možemo reći da je koncept delimično sproveden jer je na samom početku glavna protagonistkinja izjavila kako bi uvek radije izabrala da spase brojniju većinu u odnosu na manjinu, pa makar ta manjina bili njeni najbliži. Da bi na samom kraju uradila potpuno suprotno pod izgovorom da joj je žao i da nema izbora, ali da mora da upliće brojniju većinu u igru potvrđujući svoju tezu kroz čitav film da izbora ipak ima, samo taj izbor ne mora biti lep. Pitanje izbora samim tim ispada centralna tema filma, jer je ono ne samo jedina ispraćena tematska nit, već film i počinje tako što u prvoj sceni devojka po imenu Gizel ubija više ljudi pod izgovorom da „nema izbora’” kako bi onda film napravio rez na glavnu protagonistkinju (na drugoj lokaciji) koja izgovara kako „izbora ima”. Problem je što ostatak filma demantuje ovaj kraj jer izbora nije ni bilo, osim ove montažerske implikacije kojom nam je tema „sugerisana”, zatim pomenute scene gde se većina bira na uštrb manjine i onog kraja. Nekog stava po pitanju teme i nema, a između kraja i ove pomenute scene se nalazi sat vremena filma koji tu tematsku liniju demantuje.

Građenje samih likova u ovom filmu je možda još gore, jer je suštinski svaki od likova sveden na jednu stvar zbog koje će na kraju poginuti. Naravno, prelako je predvideti ko će umreti prvi, kao što je to uvek slučaj u lošim hororima. Kao i svaki loš film, i ovaj misli da izgraditi lik znači dati mu neki hobi ili im dati ključan događaj u prošlosti koji ih je odredio kao osobe u daljem životu. Glavna protagonistkinja, Olivia, iz hobija se bavi humanitarnim radom preko Jutjuba tako što organizuje ljude da grade kuće za one ugrožene, dok je njenoj najboljoj drugarici, Marki, „dodeljeno” tragično samoubistvo oca u prošlosti. Olivijin hobi služi kako bi na brzinu pokazali da je ona dobra i brižna osoba, što će postepeno kroz film biti demantovano, a cela stvar sa Jutjubom je tu kako bismo mogli da dobijemo kraj koji smo dobili. Taj hobi je mogao biti bilo koji drugi, savršeno je nebitno, pošto se ni ona neće time zamajavati niti će ko to spomenuti ili iskoristiti na bilo koji način. To, naravno, ostavlja ovu „tragičnu prošlost” njene najbolje drugarice, kao ključnu stvar oko koje treba da se dogodi krašendo filma, pošto je čitava „kula od karata” izgrađena oko ovog prijateljstva. Ono šta su zapravo uspeli, jeste da naprave odnos gde Marki na svakih pet minuta počinje da plače i uvređeno napušta ostatak ekipe, da bi onda odjednom prešla preko toga i vratila se nazad pa onda sve ispočetka. Kao rezultat ovoga uspevaju da postignu da u sceni gde likovi pričaju o zaista ozbiljnim i teškim stvarima, postaje nemoguće ne smejati se. Ostali likovi su još gori, Markin momak je smešten tu kako bi se ovo svađanje podsticalo a i zato što je svuda potreban neki ljubavni trougao (zar ne?). Problem je što on nije lik, nezavisno od njih dve, on nema nikakve karakteristike. Samo je ili zaljubljen u jednu, ili zaljubljen u drugu. Azijat koji je homoseksualnog opredeljenja je samo to; Azijat homoseksualnog opredeljenja i ništa vise. Nema potrebe nabrajati ih sve s obzirom da je princip jasan.

Kao što ovaj film propušta da iscrpi sve tematske mogućnosti koje mu se pružaju, on takođe propušta da temu prikaže iole filmično. Blumhaus filmovi kao da pokušavaju da izvedu određenu subverziju time što će stvari koje nisu tradicionalno strašne, pokušati da prikažu u tom svetlu, ali to retko kada pali.

U Srećanom danu smrti (2017), glavni negativac nosi masku maskote koja izgleda kao da je ispala iz Luni tjuns (Looney tunes) crtaća, a u ovom filmu ljudi koji su pod uticajem zlih duhova imaju lica koja treba da podsećaju na efekat iz aplikacije Snepčet. Razlog zašto to znam je zato što nam je u filmu to rečeno, ali svako ko sa tom aplikacijom nije upoznat neće ukačiti fazon, i pritom, niti deluje strašno, niti je snimljeno na način na koji bi to bilo strašno. Srećan dan smrti nije toliko loš film, ali ta maska svakako nije jedna od stvari koje ga čine boljim. Igra istine (2018) sam po sebi jeste loš, ali ga ovaj Snepčet efekat definitivno čini lošijim. Shvatam da im je trebao način da vizualno naglase da su ljudi posednuti, ali ovo vise spada u „gnar humor”, a ne paranoju i strah.

Druga vizuelna prečica je naravno Meksiko, jer kako drugačije naglasiti da su u pitanju čudne mistične sile? Prosto, dolaze sa čudnog mesta gde žive čudni ljudi, čudne kulture koji nisu iz Sjedinjenih država. Da li su zamršena priča o prizivanju duhova i nekonzistentna pravila igre stvarno potrebni? Kako se meni čini, neko je sigurno prezentovao ovaj film na principu: „Poslednja ekskurzija, samo umiru u igri ‘istina ili izazov’”, jer obično te sesije tako prolaze, ali kada treba premisu ispuniti nekim likovima i pričom, onda tu može biti problema. Scenario je garant kružio od osobe do osobe da bi na kraju završio kod nekoga ko je osećao potrebu da objasni zbog čega igra ‘istina ili izazov’ ima smrtonosni efekat i naravno, ubaci ljubavni trougao jer kada ne znaš kako da iscpiš potencijal zapleta, samo podstiči sukobe likova nevezano za radnju i problem će se rešiti sam od sebe. A kako objasniti tako čudan zaplet? Naravno, preko duhova! Kako duhove uplesti u celu priču? Katolicizam i protestantizam bi bili previse dosadni u tinejdžerskom filmu, pa je letnji raspust u Meksiku najbolja vizualna prečica za tako nešto. Vizualno je film siromašan i kada su u pitanju sama ubistva, jer nemamo ništa posebno strašno ili nasilno, već gomilu ranije viđenih rešenja koja su izvedena na najprostije načine. Jedino šta ovaj film radi drugačije u odnosu na ostale prosečne filmove je što naglašava odnos likova prema modernoj tehnologiji i integriše je u radnju, ali Snepčet filteri, društvene mreže i pametni telefoni nisu vizualni identitet već trikovi. Dramatični momenat kao što je priznavanje azijata svom ocu da je gej, momenat koji svakako da ima neku težinu, čak nije ni prikazan nego nam je naknadno prepričan. Ničeg filmičnog u ovom filmu zapravo nema!

Blumhaus produkcija, iako prepuna jako osrednjih filmova, interesantna je jer pruža mogućnost posetiocima multipleksa da malo razbiju rutinu gledanja filmova velikih franšiza koji vladaju blagajnama, i pogledaju nešto drugačije. Pored toga, uspevaju da nađu neki novi ugao kojim će pristupiti nekoj temi, makar taj ugao bio preglup. Svima nam je podžanr horora – pronađeni-snimak (found footage) skakao po živcima, ali realno gledano, prvi film u franšizi Paranormalnih aktivnosti jeste bio nešto novo, i jeste dodao nove prakse u vokabular horor filmova (sviđalo nam se to ili ne). Takođe je ova asimilacija moderne tehnologije i čudnjikavog internet humora u filmove, nešto što veliki studiji ne rade, ali ovi horori čine, kao što je i produkcija Rodžera Kormana tokom ’50-ih i ’60-ih pravila filmove o svakom novom fenomenu. Bilo da su to žene u zatvoru, bajkeri, protesti, Vijetnam, hipici… bilo šta zapravo. Sličan pristup se nazire u Blumhaus produkciji, samo znatno lošije jer obično stanu na zanimljivom konceptu koji je lose razrađen, i za razliku od Blumhaus produkcije, Korman produkcija je u zlatnom period uvek znala da ukači ono što je novo među mladima i snimi film o tome na brzinu za malo keša. Blumhaus je ukopčao samo ovaj drugi deo – na brzinu, sa malo keša.

Izveštaj 3. somborskog festivala stripa i fantastike

Posted on by Elizabeta Zec

Mesec maj je poprilično ispunjen dešavanjima u mom malom gradu. U organizaciji „Centra za prevenciju, edukaciju i bezbednost“ i Kluba ljubitelja stripova Sombor – uz finansijsku podršku grada Sombora – između ostalog – održan je i trodnevni festival stripa i fantastike od 18. do 20. maja u prostorijama Mađarske kazine. Bila sam prijatno iznenađena modernim dizajnom, prigušenim osvetljenjem koje je pojačavalo svečanu atmosferu za promociju Geze Šeteta, gospodina u poznijim godinama, strip ilustratora i pisca iz Tavankuta. Kroz priču sa njim nešto kasnije, shvatila sam da je elokventan i jednostavan čovek koji voli ono što radi.

Gosti su nailazili u talasima. Geza Šetet je održao prezentaciju o svom radu, rado odgovarao na pitanja publike. Ozvučenje je bilo solidno. Kasnije su gosti prilazili i razgledali njegove radove kojih je bilo sijaset. Slikala sam se sa dva tri crteža koja su meni zapala za oko, mada se ne razumem preterano u crtanje. Ali linije su sigurne, čvrste; boje su lepo usklađene i prijatne su za gledanje. Divim se skromnosti ovog čoveka koji tvrdi da sebe još smatra početnikom. Na Jutjubu se mogu naći njegovi radovi koji se vrte i po nekoliko sati.

Otvaranje festivala se završilo osveženjem i ukusnim keteringom za goste festivala.

Zbog poslovno privatnih obaveza nisam stigla da idem i sutradan, ali pretpostavljam da su kasnijim jutarnjim satima pristizali izlagači iz raznih izdavačkih kuća da popune svoje štandove: System comics, Epicentar comics, Darkwood, Veseli četvrtak, Komiko, Phoenix press, Forma b, Boban iz Ratkova, Figurice Sombor (Z. Merli), Portalibris i Solaris.

Okupljali su se učesnici za MTG turnir gde su stariji igrači upoznavali mlađe sa pravilima igre kako bi sutradan mogli da igraju.

U nedelju, 20. maja, došla sam da popričam sa piscima – Borisom Mišićem iz Novog Sada i Ivanom Brankovićem koji živi u Beogradu o njihovim budućim planovima. Odgovore na naša pitanja ćete imati priliku da čitate u AVKF-ovoj čajanci. Gledala sam MTG turnir i družila se sa gostima. Spomenuću Miodraga Ivanovića, talentovanog crtača, nasmejanu Stanislavu Matanović iz izdavačke strip kuće „Veseli četvrtak“ i šarmantnu Natašu Ilić, meni poznatiju kao Rokselana.

Ambijent je bio prijatan, ljudi su bili veseli, pristupačni i rado su odgovarali na moja pitanja. Pričali smo o crtanju, o stripovima i aktuelnim somborskim dešavanjima.

Ovo su početni koraci mog grada da omogući građanima da uživaju u bogatstvu mašte koju fantastika može da ponudi. Priželjkujem da se festival održi ponovo i da broj gostiju iz godine u godinu raste, a program bude sadržajniji.

Više fotografija možete pronaći na našoj FB stranici.

Izveštaj napisala:

Elizabeta Zec

Saradnik

Morgan Lost, br. 15 Pesme mrtvih

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: fantazija/triler/horor

ORIGINALNI NAZIV: I canti del morti

SCENARISTA: Klaudio Kjaveroti

CRTAČ: Kristijano Spadavekija

ZEMLJA: Italija

GODINA IZDAVANJA: 2016.

OCENA: 7

 

 

Znam, opet kasnim, izašla su još tri broja, ne brinite pokrićemo i njih, ali  jedino ako znate način da se ljudi kloniraju ili paralelni univerzum iz kojeg mogu dovesti dvojnika i voljni ste to da mi otkrijete, biću u mogućnosti sve da postižem na vreme i čim izađe. Ovako, ostaje da se i vi i ja zadovoljimo onim, šta mogu da postignem u datom mi vremenu.

Lutkica na naslovnici je baš upečatljiva i daje nam priliku da pišemo o lutkama. Služe u mnoge svrhe od medicinskih, onih za izloge butika, tu su i test lutke za sudare, te seks lutke, ali naravno da su najpoznatije one koje su igračke, većinom nalik na ljude. Pravljene su od drveta, gline, porcelana, krpe, postoje od najdrevnijih vremena, a najstarija pronađena je iz Egipta. Danas su lutke većinom plastične i napredovale su do te mere da govore, neke su deo popularnih franšiza i imaju dodatke u vidu oružja, vozila i svega onoga šta privlači kolekcionare. Ipak to ne bi bilo moguće bez najprodavanije igračke svih vremena, govorim, naravno, o Barbiki. Kada ju je 1959. godine Rut Hendler dizajnirala po uzoru na lutku Bild Lili, bila je to revolucija u industriji igračaka koja eto traje sve do danas. Jer ma koliko se opirali toj misli, svako od nas u podsvesti želi da kraj sebe ima živu Barbi (šovinista, to ste pomislili, priznajte!) ili Kena.

Klaudio Kjaveroti – autor je Brendona, te nekih kultnih epizoda Dilana Doga. Ovaj serijal je vrhunac njegove karijere.

Kristiano Spadavekia – crtač koji se proslavio radom na serijalima Brendon i Magični Vetar. Sa kojim sam imao intervju u ovom broju.

Porodičnom večerom počinje priča, ali nešto u toj idili je posve krivo. Pratimo devojku kako iz diskoteke vozi kući, odjednom pred njom iskrsavaju lebdeće fotelje popunjene najužasnijim licima sa poternica. Devojka sluša pripovesti tih zlotvora, priče je uvlače u mračan svet serijskih ubica. A sve imaju jednu poveznicu – Morgana Losta. Jedini problem je što devojka nema pojma ko je on i otkud ona tu pred licima i pričama ovih čudovišta. Preostaje joj samo da potraži glavnog aktera priča, ali možda joj se odgovori ne svide ili odgovori nisu odgovori, već samo nova pitanja. Ko smo mi, na kraju krajeva, da tumačimo tuđe snove? Pa makar i stizali iz pakla.

Vrlo neobičan pristup za strip, ne samo da je u pitanju svojevrstan omnibus, nego je i glavni junak skrajnut, takoreći prekomandovan, na mesto sporednog lika. Kjaveroti ne samo da nam je ovim dao uvid u neke stvari koje se nisu pojavljivale u serijalu, već je uspeo i da nas iznenadi krajem bez kraja. Spadavekija je enormno napredovao u odnosu na prošlu epizodu koju je crtao. Ako vam do sada nije jasno – epizoda je odlična, upravo stigla iz pakla.

Moć i magija: Sudar junaka (Might & Magic: Clash of Heroes)

Posted on by Ranko Trifković

„Moć i magija” (Might & Magic) jedan je od dugovečnijih serijala u svetu računarskih igara. Počele su da se proizvode još 1986. godine. Nemojte da ih pomešate sa igrama iz serijala „Junaci mača i magije” (Heroes of Might and Magic). Linija strateških igara, naime, počela je tek 1995. godine kada je razvojni tim New World Computing odlučio da na osnovu kultnog čuda iz 1990. godine, „Kraljevske nagrade” (King’s Bounty), proširi serijal avanturističkih igara.

Po nalogu Ubisofta, koji je preuzeo franšizu kada je firma 3DO propala, „Sudar junaka” je za Nintendovu konzolu DS izradio studio Capybara Games. Premda to nije nigde zvanično potvrđeno, posredi je manje-više prepakovana verzija njihove igre „Hrskanje čudovišta” (Critter Crunch).

Radnja igre smeštena je u fantazijski svet Ašan (Ashan) i opisuje događaje koji su prethodili igrama „Junaci mača i magije V” (Heroes of Might and Magic V) i „Mračni mesija mača i magije” (Dark Messiah of Might and Magic). Glavni junaci su Godrik (Godric), Ejdan (Aidan), Anuen (Anwen), Nadia (Nadia) i Fiona (Fiona), koji su predstavnici vitezova, demona, vilenjaka, čarobnjaka i nekromanta.

Igra je prelepa, stil grafike je veoma specifičan i liči na crtani film iz osamdesetih godina prošlog veka. Priča lepo teče, predstavljena kroz kratke dijaloge, a mnoštvo umešanih strana pružilo je autorima priliku, koju su lepo iskoristili, da pripovest prikažu iz različitih uglova. S obzirom na to da su demonske sile zavadile susede koji su živeli u miru, prilično je zanimljivo pratiti kako nepoverenje raste, dok se događaji kovitlaju oko glavnih junaka. Muzika je prigodna, ali ništa posebno, kao i svaku ložačku muziku fantazijskih igara, brzo sam ugasio.

„Sudar junaka” (Clash of Heroes) igrao sam na PC-u, ali je izvorno rađena za Nintendovu konzolu DS, a priroda porekla odražava se u neuobičajenim čvorištima pomoću kojih se likovi kreću. Junaci se, naime, ne kreću slobodno, već trčkaraju od jednog do drugog čvorišta. Samo jedan put vodi dalje, ostalo su grananja koja završavaju kod kovčega koji donose blago i sirovine, ili kod savetnika koji vam daju dodatne zadatke, otključavaju nove jedinice ili kriju bitke za blago u vidu čarobnih predmeta.

A bitke su… teške. U suštini svaki sukob je zagonetka. Elementi zagonetke su same jedinice. Pre svake borbe, nasumično se poređaju redovne i elitne jedinice. Na primer, kod vilenjaka, piksiji, medvedi i strelci su obične jedinice, dok su druidi, enti ili zmajevi elita. Igrač ima pravo da premesti nekoliko vojnika u svakom potezu ili pozove rezervu koja se nasumično pojavi na bojištu. Ukoliko se tri ratnika iste vrste poređaju u liniju, nastaje odbrambeni zid, a u koloni prave jurišnu kolonu. Elitne trupe imaju posebna pravila o aktiviranju, a često njihov napad prate i posebni efekti. Enti, na primer, oduzimaju život protivniku i hrane vas. Kao u kartičnim igrama tipa „Sakupljanje magije” (Magic: The Gathering), komandant ima svoje “zdravlje” koje gubi kada protivnička kolona probije zid. Napad troši snagu sve dok ne dođe do poslednje linije, ono što preostane, oduzima se od komandantovog života.

Jednostavnije je nego što zvuči, a to je ujedno i lepota ove igre. Pravila ima mnogo, a kombinacija sasvim dovoljno da svako iznađe svoj put. Čak su i borbe raznolike, katkad su čista zagonetalica, a katkad imaju otežavajuće okolnosti.

Svaki put kad igrač izgubi bitku igra je gotova. „Sudar junaka” (Clash of Heroes) nije igra u kojoj se mnogo drlja (grind). Elitne jedinice se gube ako ih protivnik pregazi, a sirovine se dobijaju u ograničenoj količini, tako da se igrač bori da pretrpi što manje gubitaka nižući pobede.

U svakom slučaju košta tek 10 evra na Stimu (Steam), pa je preporučujem ljubiteljima serijala kao i onima koji vole zagonetke.

Slomljeni anđeli – Ričard Morgan

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: naučna fantastika/akcija/triler
ZEMLJA: Ujedinjeno Kraljevstvo
ORIGINALNI NAZIV: Broken Angels
GODINA IZDAVANJA: 2003.
OCJENA: 8

 

 

 

Prvi roman o Takešiju Kovaču, Digitalni ugljenik je definitivno jedan od najboljih naučnofantastičnih romana koje sam čitao. Odlična kombinacija naučne fantastike, akcije, noara, uz brutalan stil Ričarda Morgana. Drugi roman u trilogiji, Slomljeni anđeli slobodno se može čitati kao zasebna knjiga jer se tek ovlaš spominje radnja prvog romana i Kovačev boravak na Zemlji.

Iako je Morgan nakon izlaska trećeg romana objavio da se ne planira vraćati Kovaču, izlaskom Netflixove adaptacije njegovog Digitalnog ugljenika, promijenio je mišljenje i rekao da se dvoumi o povratku. Što se mene tiče, Takešija nikad dosta.

Radnja Slomljenih anđela je smještena nekih 30 godina iza događaja ispričanih u Digitalnom ugljeniku. Kovač više nije na Zemlji i ne radi posao privatnog detektiva. Sada je u borbenoj košuljici na dalekom svijetu po imenu Sankcija IV, pripadnik Karerinog klina, plaćeničke organizacije, radi ono što najbolje zna raditi, vodi rat i ubija.

S obzirom na njegovu prošlost i činjenicu da je bio u Poslanstvu UN-a, uživa veliki ugled u svojoj jedinici. Međutim, to silno ubijanje i ratovanje utječe na njegovu psihu, uprkos njegovoj obuci u Poslanstvu, a kada mu se ukaže prilika da dezertira i usput zaradi bogatstvo, Kovač je objeručke prihvata.

Sankcijom IV bjesni rat, velike korporacije balansiraju između zaraćenih strana, a u jednom zaboravljenom kutku tog svijeta nalazi se otkriće koje bi moglo promijeniti sve. Radove na tom otkriću je prekinuo rat, a sada je na Kovaču i njegovoj maloj grupi da pokušaju dokučiti njegove tajne.

Ukoliko vam se svidio Digitalni ugljenik znajte da su Slomljeni anđeli totalno drugačiji. Ne lošiji, ali drugačiji i to veoma. Tu je prepoznatljivi Morganov stil pisanja, ali dok je Digitalni ugljenik bio noar akcija smještena u 26. stoljeće, Slomljeni anđeli su vojnopolitički triler smješten u 26. stoljeće. Vidite li razliku? Ovdje se Morgan hvata u koštac s velikim korporacijama, njihovim mutljanjima, pokušaju zarade na tuđem jadu i bijedi, utrci za zaradom na nečem novom, a blještave neonske ulice Zemlje je zamijenio pustarom Sankcije IV.

Dok je u Digitalnom ugljiku priča povremeno znala biti zapetljana, s dosta pozadinskih primjesa i kritike društva, ovdje je prilično jasna i pravolinijska, samo ispričana na Morganov način. I dalje je tu ta kritika modernog društva, samo više nema podjele na bogate koji žive u gradu među oblacima i sirotinje na dnu. Sada su tu korporacije i ostali i to je ono što je za Morgana specifično kada je Kovač u pitanju. Bavi se i malo dubljim temama, upakovanim u lijep SF.

Slomljeni anđeli su jedan drugačiji roman od svog prethodnika, ali nimalo lošiji i svakako da zaslužuju biti pročitani, a Takeši Kovač je definitivno zaslužio svoju premijeru na malom platnu. To je ono što je specifično za Morgana, mada sam se susretao sa tim osjećajem i prije, ali nikada kao kod čitanja njegovih knjiga. Ima filmski stil pisanja. Dok čitate njegove romane jasno možete složiti scenu u glavi kao da gledate kakav film.

Ukoliko vam se sviđa Morganov stil, cinični Kovač i akcijom nabijena knjiga, onda ne čekajte i uzmite Slomljene anđele.

Rub svemira – Animirano SF osveženje

Posted on by Bojan Brnjoš

Zamislite kada bi neko uzeo najbolje iz Zvezdanih ratova, Zvezdanih staza, Međuzvezdanog (Interstellar), umešao epske momente, zanimljivu priču i dodao dozu emocija i humora prožetu tematskom muzikom? Da, to je „Rub svemira” (Final Space), nova animirana serija koja je ovog proleća ugledala svetlost dana i pridobila ogromne simpatije, kako afirmisanih kritičara, tako i samih gledalaca.

Odmah u startu se vide poveznice sa pomenutim delima fantastike, kao i poznatim animiranim serijama, Futurama i Rik i Morti, što nikako ne znači da je to loše. Naprotiv, „Rub svemira” (Final Space) nudi zanimljivu priču i emotivne momente koji će vas vezati za fotelju iz koje gledate seriju. Iako je „crtani film”, priča na momente ima mračne delove i vulgarne elemente, a svakako nije preporučljiva za najmlađe gledaoce, jer sadrži oznaku PG-13 (namenjena za publiku stariju od 13 godina).

Početak priče je takav da pratimo glavnog protagonistu Gerija, ne toliko „bistrog” lika, koji je veoma spontan i pun avanturističkog duha. U jednoj od svojih avantura, naleće na Kvin, jednu od članova Garde Beskraja (neka vrsta konfederacijskih vojnika, koji služe očuvanju mira u čitavoj galaksiji), gde se zaljubljuje u nju na prvi pogled i pokušava da je impresionira. U svojoj „nemogućoj misiji”, on ne samo da ne uspeva, već slučajno uništava veliki broj letelica same garde, i prouzrokuje veliku materijalnu štetu. Geri je potom zatočen u svemirsku letelicu „Galaksija jedan“, sledećih pet godina, gde služi kaznu zatvora. U jednom trenutku tokom služenja kazne, uspeva da naleti na veoma simpatičnog vanzemaljca kog naziva – Munkejk (Mooncake). Ili Mesečev kolačić.

Tu počinje pravi zaplet prepun humora, brzih dijaloga koje je neophodno pažljivo ispratiti, kao i dramskih delova priče koji će uspevati da uspore radnju i nateraju vas da se zamislite šta je sledeće što bi moglo da se dogodi. Zanimljiva postavka same serije jeste da na početku svake epizode vidimo Gerija kako bespomoćan lebdi u beskraju svemira, a oko njega su uništeni svemirski brodovi i raskomadani leševi. Sam početak svake nove epizode je takav da nas jednostavno tera da gledamo šta se dogodilo i kako se Geri našao u situaciji u kojoj je sada.

Što se tiče samih protagonista serije, prisutna je neverovatna raznolikost, i scenaristi su uspeli da u deset kratkih epizoda ubace sijaset likova koji nisu tu samo da bi se pojavili, već imaju izrađenu ličnost, stavove i mišljenja pomoću kojih ćete se lako opredeliti za koga da navijate, a za koga ne. Sporedni likovi postoje, ali svakako su bitni, jer svaki poseduje barem iskru motivacije za ono što radi, a kroz svaku epizodu klupko priče se odmotava, nekada toliko čudnim putanjama da ćete se stvarno zapitati kako se Geri našao u situaciji u kojoj je trenutno. Pored glavnog lika i Kvin, tu su i ratnici humanoidne mačke, androidi koji čuvaju Gerija u njegovom „zatvoru“, jedan poseban robot, prema kome Geri gaji određena osećanja, kao i mnogi drugi sa kojima ćete se brzo upoznati.

Glavni negativac potpuno je u SF elementu i zove se Lord Zapovednik. Nije teško primetiti da neodoljivo podseća na vrhovnog vođu Snouka iz „Zvezdanih ratova”. Svaka sličnost je naravno, slučajna. Ali ono u čemu su isti, donekle jeste fizički izgled, dok je sama zloba, pakost i naravno motivacija Lorda Zapovednika toliko jasnija od njegovog pandana iz Diznija, da je stvarno sramotno kako je neko ko je mogao mnogo bolje da se iskoristi u velikoj filmskoj franšizi, potpuno rasturen od strane jednog animiranog lika. Ali to je već neka druga priča. Ono što je najbitnije u ovoj seriji jeste dubina likova, koji se ne vode nekim jednostavnim i standardnim motivima, već preispituju svoje postupke i sazrevaju, što je veliki podvig za deset kratkih epizoda.

Iako fantastično osmišljena serija, veoma je teško da bude perfektna. Sama animacija se savršeno uklapa u seriju takvog karaktera, ali u određenim trenucima bićete zbunjeni mnoštvom boja i akcije koja će vas bacati iz scene u scenu, da je neminovno stopiranje epizode i vraćanje nekoliko sekundi unazad. Naravno, vraćanje epizode će biti neophodno i da se par puta pošteno ismejete. Skakanje preko scena neće vam ostavljati dovoljno vremena da dođete do daha, čineći u određenim situacijama epizodu težom za gledanje. Muzika takođe ima neke sitne propuste, ali to je toliko sitno da je skoro neprimetno.

Ono što „Rub svemira” nudi nije ništa do sada neviđeno, ili toliko originalno da nećete moći da verujete, ali je definitivno pravo osveženje uz koje može proleteti jedno veče. Deset epizoda od po dvadesetak minuta učiniće da se nasmejete, zabrinete, navijate i možda čak pustite i suzu, jer se Final Space vodi izrekom „očekujte neočekivano”. Odličan spoj zabave i priče koja će vas naterati da se zamislite; Šta se to dogodilo? Kako sad to? Šta dalje? A to je i najbitnije. Autori serije uspeli su ovim projektom da pokrenu u publici emociju i želju za nečim drugačijim, a uzvraćeno im je ekspresnom potvrdom i odobrenjem za drugu sezonu.

Za kraj ću reći samo – Chooookity!!! A vi sedite, odgledajte prvu sezonu i prenesite nam vaše utiske.

In Memoriam: Vilijem Vens (1935.-2018.)

Posted on by Redakcija

Jučer nas je u 82. godini napustila jedna legenda evropskog stripa, Vilijem Vens. Svi ljubitelji stripa ga najbolje poznaju po legendarnom akcionom serijalu XIII, o tajnom agentu s amnezijom, nastalom po uzoru na Džejson Borna, Roberta Ladlama kojeg je radio skupa sa još jednom legendom, Žanom Van Hameom.

Van Hame je i prije ovog serijala bio poznat, dok je Vensa gurnuo u komercijalne vode, te je na njemu radio od 1984. do 2007. nacrtavši 18 albuma koji su se prodali u 14 miliona primjeraka u 20 zemalja, te su dvaput bili adaptirani u TV serije, a čak su napravljene i dvije video igre rađene u strip fazonu.

Karijeru je započeo 1967. crtajući za poznati strip magazin Tintin, koji je između ostalog objavljivao i titularne Avanture Tintina, a između ostalog Vens je radio na Bluberiju, Brunu Brazilu, Bobu Moraneu, Ramiru, Roderiku i drugim naslovima.

Belgijske novine su ga prozvale „jednim od posljednjih gospodara belgijskog stripa“. Živio je u Španiji sa svojom suprugom, koja je ujedno bila i kolorista za XIII, a 2010. se zbog Parkinsonove bolesti povukao iz svijeta stripa.