Blog

Peti međunarodni festival stripa Nifest – kratak izveštaj

Posted on by Lazar Vuković

Prošlog vikenda se u Nišu održao peti po redu Nifest, međunarodni festival stripa. Za razliku od prošlih godina kada se festival održavao na Niškom sajmištu, ulogu domaćina ovaj put preuzeo je Paviljon u Tvrđavi. Tokom četiri dana koliko je trajao festival, od četvrtka 24.05. do nedelje 27.05, okupio je veliki broj ljubitelja devete umetnosti koji su po sajamskim cenama mogli da kupe željene stripove kao i da prisustvuju tribinama o istom.

Prvog dana sam upao poput padobranca. Obišao sam štandove izdavača System Comics, Makonda, Komika, Čarobne knjige i Forme B i nezavisnih stripskih prodavaca kod kojih su mogla da se nađu i druga izdanja izlagača koji nisu bili prisutni, Phoenix Press npr. Pazario sam nešto stripova koji su mi neko vreme bili na spisku i malo razgledao izložbene slike. Prostor za promocije je bio u istoj prostoriji kao i prodajni prostor što mi je malo zasmetalo, ali o tome kasnije. Prvog dana je bila tribina Sabahudina Muranovića Murana, stripskog autora, panel diskusija o pismenosti i jeziku stripa i otvaranje dve izložbe – „Fafner: Kroz vekove” u galeriji Niškog kulturnog centra i „Dobrodošli u Geto 17” Bobana Savića Getoa u Salonu 77 u Tvrđavi.

Drugog dana sam otišao odmah posle posla i stigao na druženje sa stripskim autorima. Gosti festivala, među kojima su bili Aleksa Gajić, Petar Mesedžija i Vladimir Vesović (ne zamerite ako sam nekoga izostavio) crtali su tražene crteže posetiocima na izdanjima stripova koje su uzeli. Iskoristio sam tu priliku da pazarim strip Drako i da od Alekse tražim crtež. To vreme sami iskoristio da proćaskam sa njim uopšteno o srpskom tržištiu stripa i o tome kako se probiti. Da podvučem nije ni malo lako, jer francusko i italijansko tržište čuvaju svoje autore u odnosu na strane crtače i scenariste. Pored toga sam sklopio poznanstva sa urednicima System Comics-a Igorom Markovićem i Forme B Ilijom Mirovićem, i dao sam još koji dinar na stripove. Od interesantnih manifestacija tog dana bih izdvojio stripsku radionicu koju je vodio Vladimir Vesović,  tribinu „Duh diše gde hiće… ekspanzija verskog stripa” koju je vodio Zoran Stefanović i tribinu „Strip i rokenrol – plač iza tamnih naočara”.

Drugog dana su dodeljena festivalska priznanja svim gostima, kao i predstavnicima System Comics-a i Forme B koji su predstavljali svoje izdavačke kuće. Ipak glavna nagrada je otišla Željku Paheku kao čoveku koji je uložio veliki doprinos u domaćoj strip sceni. Nakon toga raspoloženi posetioci su se uputili ka keju na amfiteatru gde su svirali Bojan M. Đukić, grupe Dekster i Gospodin Pinokio.

Trećeg dana sam uspeo da ispratim tribinu „Sloboda 2018” na kojoj su učestvovali Aleksa Gajić, Dejan Stojiljković, Dejan Najdanović Najda i Igro Marković (urednik System Comics-a). Uvertira je lepo počela Najdinom pesmom i kompozicijom. Nakon nje Dejan Stojiljković i ostali učesnici tribine su promovisali prvi tom romana „Duge noći i crne zastave” rađenom po motivima iz istoimene knjige koji izlazi na jesen u izdanju System Comics-a. Takođe su nas uveli u vitešku manifestaciju koja se održava 8. i 9. juna u Niškoj tvrđavi dok su se na videobimu videle table iz stripa koje je radio Aleksa Gajić. Nažalost, zbog bučnijih posetilaca koji nisu pratili tribinu nego su kupovali stripove, nije je bilo moguće dobro ispratiti. Od tribina trećeg dana bih izdvojio stripsku radionicu Vladimira Vesovića, tribinu „Tretman srpskih stripskih festivala”, tribinu „Predstavljanje novosadske stripske scene”, tribinu o Velikom Bleku na kojoj je gost bio urednik Velikog Bleka u Italiji, Gabrijele Ferero, i još jedan koncert kod Amfiteatra na kom su svirali Mokri džez, Oposite way i Revolution.

Četvrti dan je bio dan pazarenja preostalih strip izdanja i vreme za rastanak. Iako nisam ispratio manifestaciju kako dolikuje upoznao sam mnogo zanimljivih ljudi tu pre svega mislim na Aleksu Gajića, urednika Forme B Iliju Mirovića i urednika System Comics-a Igora Markovića.

Organizacija je bila na nivou. Za razliku od prošlih godina prostor je bio veći, a tezge za izlaganje preglednije i pristupačnije. Jedinu zamerku bih imao na to što su prostor za tribine i izložberni prostor bili u istom holu pa su, kako sam ranije napomenuo, bučni posetioci koji nisu pratili tribine često onemogućavali učesnike tribine da istu slušaju.

Toliko od mene. Ne zamerite na šturom izveštaju, ispratio sam koliko su mi poslovne i privatne obaveze dozvoljavale. Priliku za popravni ću imati u avgustu kada se održava drugi festival stripa Striporama, istovremeno kada i festival džeza Nišvil. Dotada ću pročitati ovo stripova što sam pokupovao i baciti po koju recenziju.

Amerikanci

Posted on by Mladen Vukčević

Tekst sadrži spojlere vezane za celu seriju, uključujući i završnicu.

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna je nesrećna na svoj način. Ovim rečima je Tolstoj započeo jedan od najpoznatijih porodičnih romana u istoriji književnosti. Više od veka nakon Tolstoja, nakon svih promena koje je pojam porodice preživeo, gotovo aksiomatski ostaje teza o nesrećnim porodicama. Upravo u tom duhu je ove nedelje završena poslednja sezona jedne od najboljih serija današnjice „Amerikanci“(„The Americans“).

Tokom šest sezona prikazivanja, gledaoci su imali surovo realističan prikaz hladnoratovskog nadmudrivanja između SAD i Sovjetskog Saveza. Inspirisano istinitim događajima, „Amerikanci“ je priča o Filipu i Elizabet Dženings, naizgled normalnom, skladnom paru sa dvoje dece. Ali ispod fasade tipične američke nuklearne porodice iz osamdesetih godina prošlog veka, krije se uzbudljiv triler o operativcima KGB koji su poslati u Ameriku kako bi špijunirali za SSSR i doneli svojoj zemlji prednost u pat poziciji koju je nametnuo Hladni rat.

Ovaj, gotovo jedinstveni, televizijski dragulj je specifičan po mnogo čemu. Nije to samo povezivanje različitih žanrova koji su na pravi način doneli život ruskih operativaca na male ekrane ili pak, izuzetno inteligentan pristup priči koja nikada ne postaje besmisleno providna jurnjava bez glavom, ali ne oduzimajući na osećaju neizvesnosti i straha, već i priča o ljubavi i porodici, čija jedinstvena problematika donosi neke nezaboravne trenutke. Prateći neke od najboljih priča ispričanih na malim ekranima, junaci „Amerikanaca“ nisu heroji, već antiteza svega onoga za šta bi trebalo da, kao gledaoci, navijamo. Jer kako oprostiti zavođenje naivne usedelice i uništavanja njene karijere i života? Kako zaboraviti celi niz leševa preko kojeg su naši junaci prešli? Kako možete biti OK sa laganjem najboljeg prijatelja tokom cele jedne decenije? Kako navijati za nekog ko je suštinski neprijatelj? Pa, date mu lice.

Roman se može napisati o Keri Rasel (Keri Russell) i Metjuu Rizu (Matthew Rhys) i načinu na koji su udahnuli dušu bračnom paru Dženings. Raselova je pokazala neverovatan talenat i raspon koji su  išli od bespogovorne fanatičnosti do neopisivog očaja, ponekad u istoj epizodi. Metju Riz se godinama profilisao kao jedan od najboljih TV glumaca današnjice, stavivši sebe u rang sa pokojnim Džejmsom Gandolfinijem, ili pak, Brajanom Krenstonom, prenevši izmučenost i moralnu korumpiranost sopstvenog lika. Ono što su uspevali da donesu Raselova i Riz na male ekrane je apsolutno savršenstvo. Izvrstan scenario im je svakako olakšao posao, ali njihova mimikrija, pogledi, ekspresija je ogroman deo zašto su „Amerikanci“ toliko cenjeni od strane TV kritičara.

Međutim, treba odati poštu i sporednom ansamblu glumaca. Noa Emerik (Noah Emmerich) je udahnuo život Stenu Bimenu, FBI agentu koji je imao tu nesreću da se doseli u komšiluk Dženingsovih. U posldenje tri sezone, Holi Tejlor (Holly Taylor) koja je u seriji glumila Pejdž Dženings, Elizabetinu i Filipovu kćerku koja saznaje čime joj se roditelji bave, bila je izuzetno uverljiva kao tinejdžerka kojoj se celi svet obrnuo naopačke. I svakako ne treba zaboraviti Alison Rajt (Allison Wright) čija je Marta bila tema mnogih razgovora o Filipovoj savesti. Ruski deo kastinga je takođe bio savršeno izabran. Kosta Ronin je, tumačeći Olega Burova, pokazao da je svet komplikovano mesto i da je ponekad, najbitnije uraditi pravu stvar. Margo Martindejl i Frenk Langela su, gotovo roditeljski, bili upravljači Dženingsovih i njihova veza sa Komandom KGB. A tragični kraj Nine Sergejevne, mlade Ruskinje koja se našla između Stena i Olega, bio je razlog za tugu, što zbog načina na koji je njena priča završena, š-to zbog fenomenalne Anet Mahendru. Sa tako talentovanom postavkom glumaca, internalizovanost sukoba u „Amerikancima“ je uvek bila u prvom planu, ne izgubivši nimalo od izražajnosti ili dramskog efekta.

I tu je možda i najveća lepota „Amerikanaca“. Suptilnost u izražavanju se potpuno izgubila na američkoj televiziji. Dramski efekat se postiže velikim govorima, egzaltiranim sukobima ili pak akcionim scenama koje, kako vizuelno, tako i auditorno, veoma lako naprave željeni efekat. Teško je naći serije u kojima morate čitati između redova, gde ono što se nije desilo postaje bitno kao i ono što jeste. „Amerikanci“ je serija koju ne možete pratiti. Morate je gledati, slušati. Napetost i neizvesnost ovde nećete dobiti u jeftinim scenama demontiranja bombi, već u sporom hodu dok glumčeve oči lete sa jedne strane na drugu. U tom hodu, tim tihim scenama, shvatajući šta može da se desi, vaše srce počinje da kuca brže. „Amerikanci“ su vratili davno zaboravljenu suptilnost u naraciji gde se dozvoljava gledaocu da oseti pre nego što vidi, a ne samo da reaguje na stimuluse sa ekrana.

To je možda i najbitniji stub estetike ove serije. Ta internalizacija sukoba, ta impresivna promena fokusa sa problema svetskih razmera na veoma intimno je upravo zašto su Filip i Elizabet junaci serije, a ne njeni glavni negativci. Ova serija je govorila o ljudima bez izbora, o pogrešnim izborima, kao i onim pravim. Scenario se bavio ljudskom psihom i savešću kao malo ko pre. Kako nas ideologija i verovanja menjaju i šta od nas prave? Ako ste spremni da date sve za svoju otadžbinu, šta je to što vama ostaje? I da li je vaša duša bitnija od svega onoga u šta verujete? Imajući to u vidu, kome je potrebna jurnjava automobilima ili pucnjava kako bi postigao dramski efekat? A kako su počeli, tako su i završili.

„Made in America“, „Felina“ i „The End“ su možda najbolja finala serija u istoriji američke TV scene. Zaostavština serija kojima su služile kao poslednji pozdrav je nemerljiva. I danas razgovaramo o Toniju Sopranu ili Valteru Vajtu. I danas pokušavamo da otkrijemo šta je zapravo finale „Izgubljenih“ zapravo značilo. Prava umetnost nikada ne umire. Tako su i ove epizode dobile sopstvene živote nakon serija. A to je čini mi se i sudbina „Početka“ („START“), poslednjeg čina sage o porodici Dženings.

Šesta sezona nam je donela kraj osamdesetih i vladavinu Gorbačova u SSSR koji je krenuo u obračun sa KGB. Takvo stanje stvari u otadžbini se svakako i odrazilo na Dženingsove koji su se našli na suprotnim stranama. Ali kada Elizabet saznaje da je iskorišćena od strane KGB u političke svrhe, tada njen patriotizam budi onu neustrašivu zver koja je spremna da se suoči sa celim KGB i odbaci godine službe. Na drugoj strani, Filip biva zamalo uhvaćen od strane FBI koji već sumnja da određeni čelnici Ruske Pravoslavne Crkve u Americi pomažu operativcima KGB. A kada telefon Dženingsovih zazvoni, a Elizabet čuje Filipovu šifrovanu poruku o stvarima koje su pošle „naopako na poslu“, kraj je eminentan i Elizabet shvata da je vreme za beg.

Koncipirana kao drama u tri čina, poslednja epizoda je donela toliko preokreta da čak ni najverniji gledaoci nisu mogli da prokljuve šta čeka Dženingsove na kraju. Prvi čin u kome Elizabet i Filip shvataju da moraju ostaviti svog sina Henrija iza sebe, kako bi mu pružili šansu za kakav-takav uspeh i odlaze po Pejdž je samo dokaz koliko je „Amerikanci“ sjajna serija. Elizabetin izraz lica kada konačno shvata da mora napustiti jedno dete slama srce, ali okršaj sa Stenom je nešto što će svakako ući u anale američke televizije.

Jedanaestominutna scena u garaži kada Sten uhvati Dženingsove sa Pejdž je savršeno izveden dramski sukob. Kada istina konačno izađe na videlo, dva prijatelja se nalaze pred odlukom šta činiti. Filipova ispovest, potresna u svojoj verodostojnosti je takođe obojena sitnim lažima kojima ni, Filip, kao neko ko najiskrenije veruje Stenu pa ga čak i voli kao prijatelja, ne može a da ne pribegne. Pejdžin trening je gotov kada ga ona, iskoristivši Stenova osećanja prema Henriju, moli da čuva Henrija. Nažalost po Stena, veća igra je u pitanju. I još tragičnije, on je tog svestan. Moto „Ane Karenjine“ je citat iz Biblije „Osveta je moja, ja ću je vratiti“, ali Sten u tom trenutku bira drugi put. Između ljubavi prema onima koje je smatrao svojom porodicom i sveta koje svi oni nose na svojim plećima, osveta je tako ništavna. A Filipove poslednje reči upućene Stenu o njegovoj devojci Rene i mogućnosti da je ona KGB operativac je poslednja rana koja nikada neće zaceliti.

Poslednjom večerom, uzetoj u Mekdonaldsu, Filip Dženings zauvek umire gledajući američku porodicu kako bezbrižno uživa u  brzoj hrani. Planovi su spremljeni, pasoši gotovi, poslednji razgovor sa Henrijem preko slušalice je poslednje „volimo te“. A onda taktovi čuvene pesme iz osamdesetih kreću – „With or without you“ grupe U2.

Hit grupe U2 je, tokom godina, postao legendaran, a pesma dobija novu dimenziju u montaži onoga šta se dešava u poslednjoj epizodi „Amerikanaca“. Kada pesma utihne, a granična kontrola na kanadskoj granici zaustavi voz kojim su Dženingsovi sa Pejdž namerili da prebegnu put Rusije, poslednja šansa za hvatanje Dženingsovih je pred nama. Međutim, ono što smo mislili da će biti preokret, hvatanje Dženingsovih, se nije desilo, a voz je polako krenuo. Elizabet je danula dušom, samo na tren, kada ugleda Pejdž na platformi. Bonov glas nam para uši, a Elizabetine ruke na prozoru voza su bile dovoljne. Kao što Dambldor jednom reče Voldemoru, „ne bih se zadovoljio da te ubijem“.

I to je ono što je finale „Amerikanaca“ učinilo posebnim. Ubijanje likova je postalo norma u šokiranju gledalaca i stvaranja trajnih ožiljaka. Ljubitelji serije su tako nešto i očekivali. Očekivali su tragediju. Ali, izgleda da smo zaboravili da postoje gore kazne od smrtne. I dok gledamo  Mišu i Nadeždu kako napuštaju Ameriku, a sa njom, i svoju decu, shvatajući da je to poslednji put kako su videli svoju kćer, smrt deluje kao, gotovo poželjna.

Završivši seriju na moskovskoj periferiji sa dvoje protagonista, serija je dobila svoj kraj. Niko nije ubijen a opet je toliko stvari mrtvo. Poštedeli su naše oči i uši, ali ne i naše srce. Bez ispaljenog metka, scenaristi su na jedinstven način stvorili oseća tragedije i gubitka koji pariraju čak i smrti. A u današnje vreme, pružiti tako nešto gledaocima, je svakako impresivan uspeh.

Manje od milion Amerikanaca je pratilo poslednju epizodu ove serije. Zvezde nisu bile naklonjene ovom televizijskom produktu čija je suptilnost u takvom neskladu sa današnjim shvatanjima kinematografije. Ali uprkos tome, „Amerikanci“ je tragična bajka hladnoratovske Amerike. Naši junaci nisu doživeli neki srećni kraj, već početak novog poglavlja u životu. A još veća tragedija je, znajući da znamo za šta su se Miša i Nadežda borili, znamo i kako se njihova borba završila. Padom jednog zida i spuštanjem zavese.

Karmila i druge priče strave – Šeridan Le Fanu

Posted on by Lazar Vuković

Zašto čitamo horor priče? Bilo da smo ljubitelji istih ili ne, osećaj jeze koji nas prođe dok čitamo neku strašnu priču dovoljno govori o njenom kvalitetu. Devedesetih godina edicija Košmar je pokrenula izdavanje kvalitetnih horor romana pisaca koje i danas čitamo. Kingovo To, Barkerov Kabal, Magla i Preživeo od Džejmsa Herberta su neke od knjiga zbog kojih smo noću imali nemirne snove. Nažalost, edicija nije opstala i dugo su ljubitelji horor književnosti ostali uskraćeni za kvalitetna dela iz žanra. Ali sve se to promenilo zahvaljujući izdavačkoj kući Orfelin iz Novog Sada koja je pokrenula ediciju Poetika strave i njenom uredniku, dr Dejanu Ognjanoviću.

Zahvaljujući Orfelinu, dobili smo priliku da se upoznamo sa piscima koji su kod nas bili nedovoljno zastupljeni ili uopšte nisu bili objavljivani, poput Aldžerona Blekvuda, Roberta Ejkmana, Artura Makena i M.R. Džejmsa. Jedan od tih pisaca je i Šeridan Le Fanu čija je zbirka priča Karmila i druge priče strave objavljena u drugom kolu edicije Poetika strave, a o kojoj će ovde biti reči.

Pre nego što krenem sa recenziranjem knjige red je da kažem par reči o ovom piscu. Šeridan Le Fanu važi za jednog od najboljih pisaca gotskih priča i priča o duhovima koji je uticao na brojna pokoljenja drugih pisaca. Najzvučnije ime među njima je svakako M.R. Džejms koji ga je sačuvao od zaborava i koji je njegovu priču Familijar smatrao jednom od najjezivijih priča o duhovima ikad napisanom. Kod nas je objavljivan u brojnim zbirkama koje nisu naišle na odjek kod čitalačke publike što zbog kvaliteta štampe, što zbog nedovoljnog marketinga.

Le Fanu je najpoznatiji po svojoj noveli Karmila koja je napisana vek pre nego što je Brem Stoker napisao svoje najpoznatije delo, Drakulu, na koje je Karmila izvršila direktan uticaj. Pored nje ima i brojne druge horor priče koje spadaju u najkvalitetnija dela žanra.

U ovoj knjizi je sakupljeno osam priča od kojih se pet prvi put pojavljuju na srpskom jeziku. Najzaslužniji za ovaj izbor je upravo dr Dejan Ognjanović, koji se i ovde pokazao kao vrsni poznavalac horor materije i stručnjak.

Zbirku otvara pomenuta Karmila o kojoj ne treba mnogo da se priča jer smatram da su ljubitelji horor književnosti i uopšte upoznati sa njom. Kroz romansu između devojke i vampirice Le Fanu je obradio temu zabranjene ljubavi i strasti što je bilo hrabro u doba kada je priča napisana jer je tad homoseksualnost važila za najveći i neoprostivi greh.

Čudnovati događaj u životu slikara Šalkena govori o mladom ambicioznom slikaru koji je izgubio svoju nesuđenu verenicu jer ju je njen stric zbog sigurnosti udao za tajanstvenog prosca za koga se ispostavilo da nije ljudsko biće, čime je i nju i mladog slikara osudio na propast.

U Duhu madam Krouli ostarela služavka priča svojoj prijateljici priču o njenom iskustvu dok je radila kod madam koja se pominje u naslovu i njenog iskustva u noći kada je madam umrla.

Nagodba ser Dominika obrađuje faustijansku temu i načine kako da se izbegne ono neizbežno. Kako se kaže u poslovici, Ko sa đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju.

Zaveštanje plemića Tobija obrađuje temu nama blisku zbog sve učestalije pojave zbog koje dolazi do razdora među rodbinom, pitanje nasledstva. U ovom slučaju, svađa je između dva brata zbog nasledstva njihovog pokojnog oca. Sve bi bilo mnogo jednostavnije da ubrzo jednom od njih ne počnu da se događaju neobjašnjivi događaji koji će kulminirati smrću njegovog brata. Za ovo priču Ognjanović tvrdi da je najjezivija priča ikad napisana i nije daleko od istine.

Familijar je M.R. Džejms sa pravom smatrao jednom od najboljih i najjezivijih priča o duhovima. Plemić počinje da primećuje da ga neko sistematski proganja. Glavno pitanje je da li je sve uobrazija ili je progonilac stvaran dok kosturi iz ormara polako isplivavaju na površinu.

Zeleni čaj je još jedna klasična priča strave. U njoj sveštenika progoni prikaza u obliku čudovišnog majmuna. Zeleni čaj je specifična priča po tome što obrađuje tematiku koja je slična čuvenoj Lavkraftovoj priči Sa one strane o entitetima koje nismo u stanju da vidimo klasičnim čulom vida.

Mrtvi crkvenjak nije ništa manje jezivija priča o crkvenjaku koji je stradao tokom krađe iz lokalne crkve i posete misterioznog jahača u noći njegove smrti koji ima tajanstvene namere sa njegovim telom. Dvojica ljudi koji su čuvali pokojnika su prisustvovali neobičnom događaju i pokušali da sačuvaju telo za sahranu ali bez uspeha.

Ono šta krasi ove priče je Le Fanuov pedantan i lagan stil. Le Fanu ima dar da dočara jezivu atmosferu pa se čitaocu čini da i sam prisustvuje događajima. Priče sakupljene u ovoj zbirci su nešto najkvalitetnije što je napisao pa je teško izdvojiti među njima najbolju jer svaka ima svoj pečat.

Drugo šta je odlično urađeno, pored odabira, jeste prevod. Sava Kuzmanović, Ivan Velisavljević, Aleksandar B. Nedeljković, Mia Kefer i Dejan Ognjanović su nas počastili odličnim prevodom priča kome nisam mogao da nađem nijednu zamerku. Sasvim verno su preneli starinski irski jezik da se čitaocu čini da sam razgovara sa likom iz knjige.

Orfelin, po mom ličnom mišljenju, ima najbolje korice i povez. I ova knjiga je u tvrdom povezu sa ilustracijama za koje je zaslužan Dragan Bibin. Već sam govorio o kvalitetu prevoda i lično smatram da pojedine velike izdavačke kuće treba da pogledaju kako to rade njihove kolege iz manjih izdavačkih kuća.

Da zaključim, Karmila i druge priče strave je jedno od najboljih izdanja iz edicije Poetika strave. Kako biste se uverili u kvalitet priča sačekajte da padne noć, naspite sebi čašu crnog vina, sedite udobno u fotelju pored vatre i uronite u svet strave Šeridana Le Fanua. Laku noć i želim vam lepe snove.

In memoriam: Hulio Ribera (1927-2018)

Posted on by Redakcija

Još jedan velikan evropskog stripa nas je napustio. Riječ je o Huliju Riberi (Julio Ribera Trucó), nama najpoznatijeg po kultnom stripu Aster Blistok, koji je ’80-ih harao stripovskim tržištem Jugoslavije.

Ribera je rođen 1927. i karijeru je započeo u rodnoj Španiji, radeći u paru sa Pedrom Alferezom pod pseudonimom Džuls Meksajd i Bop (Jules McSide and Bop) da bi 1957. prešao u Francusku gdje radi za razne časopise i edicije.

1973. započinje Drakurelu (Dracurella) na kojoj radi do 1979. Rad na svom najznačajnijem stripu, Asteru Blistoku, svemirskoj lutalici (Le Vagabond des Limbes), stripu koji je bio u vrhu stripovskih svemirskih opera skupa sa Flešom Gordonom i Valerijanom, a u Jugoslaviji je bio jedan od najpopularnijih serijala.

Astera je radio skupa sa scenaristom Kristijanom Godardom, s kojim je osnovao izdavačku kuću Vaisseau d’Argent 1988. gdje su skupa radili na još nekoliko projekata.

Ribera je umro u 91. godini u Barseloni.

„Magisterijum“, još jedna škola magije

Posted on by Jovana Pribić

„Gvozdeni ispit“, knjiga autorke Kasandre Kler koja je nastala u saradnji sa još jednom američkom autorkom, Holi Blek, po ocenama mnogih kritičara, predstavlja repliku Harija Potera. Ipak, koliko je zaista to tačno, proverićemo sa upoređivanjem određenih segmenata iz knjiga.

Da, u obe knjige se najviše radnji dešava u školi magije. U „Gvozdenom ispitu“, škola se zove Magisterijum, a kao što većina vas i zna, Hogvarts je škola magije iz „Harija Potera“. I da, u obe knjige, dečak je glavni lik. No, mali Kalum, koji je osmišljen od strane dve američke autorke, nema ožiljak na čelu, koji je jedan od krucijalnih segmenata u svetu koji je osmislila Džoana Rouling. Ali, zato kao glavno obeležje, zbog kog ga deca često zadirkivaju ili pak, zbog čega on smatra sebe teretom, jeste to što ima jednu nefunkcionalnu nogu.

Kalum zbog toga često ima tendenciju da se zatvori u sebe, a posebno jer još od malena zna da mu je otac bio mag, koji pritom nema ništa lepo da kaže o istima. Što je još jedna razlika, iako odmah zatim sledi i jedna sličnost – ostao je bez majke još kao dete, jer je Neprijatelj uzeo njen život u sopstvene ruke.

I u skladu sa tim, Kal je od trenutka kada je saznao za to, zamrzeo Neprijatelja, glavnog negativca u „Gvozdenom ispitu“. Povezani skoro sličnim porodičnim tragedijama i Kal i Hari su uspeli da pronađu svoju utehu u društvu. Obojica imaju najboljeg druga i najbolju drugaricu, s tim da isprva komunikacija sa njima nije tekla glatko – ali postepeno shvataju da su zapravo veoma slični i da će biti tu jedni za druge bez obzira na sve nedaće.

Aron, Kalov drug, posle nekoliko meseci školovanja, otkriva da poseduje retku sposobnost i da samo on može da se suprotstavi Neprijatelju, što sa sobom nosi veliku odgovornost i samim tim i velika odricanja. No, on i dalje ostaje prizeman i veseo kakav je uvek i bio, samo sa tom dozom tereta. Dakle, u Gvozdenom ispitu“ isprva mislimo da Kal zapravo nema neku veću ulogu, jer smatramo da su autorke to namenile Aronu, iako je ovo Kalova priča.

Ipak, i čuvajte se sad jer slede spojleri – Kal uskoro otkriva, čitajući prepiske svog oca i jednog od magova profesora, koji je igrom slučaja i Kalov mentor, kako mu njegov otac govori da treba Kala da vrati nazad, jer ne zna koliko je opasan.

Autorke nas time polako uvode u jednu još intrigantniju priču, dok smo mi napeti zbog činjenice, šta je to toliko strašno što čini Kala, dečaka sa jednom tromom nogom i živčanim temperamentnom, toliko opasnim za čitav magijski svet?

A onda, prilikom jedne misije spašavanja njihovog druga Arona, Kal otkriva – on je Neprijatelj.

Ovaj završni udarac ove dve autorke je mene ostavio apsolutno nestrpljivom za sledećim delom, koji se zove „Bakarna rukavica“ i u kom nas očekuju dodatne avanture. Ipak, u ovoj prvoj knjizi postaje nam jasno, da definitivno postoje neke sličnosti između Harija i Kala, ali ova poslednja navedena činjenica, da je Kal Neprijatelj, definitivno je sasvim različita od odnosa i priče lorda Voldemora i Harija Potera.

Meni je knjiga zaista bila fascinantna i konstantno mi je držala pažnju. Zanimljiv stil pisanja, mnogo opisa kojima su me teleportovale u njihov svet, a posebno su mi se svideli likovi. Lepo oformljeni, dovoljno da nakon nekoliko pročitanih dijaloga shvatite ko je ko.

Pored već napomenutih likova, pojavljuje se još nekoliko krucijalnih ličnosti, sa kojima možda takođe pronađete još neku sličnost sa Harijem Poterom, poput toga da je najmoćniji mag Magisterijuma Rufus, uzeo Kala pod svoje okrilje, te ume na segmente podsetiti na Dambldora. Ipak, oseti se drastično mračnija atmosfera nego što je u serijalu Džoan Rouling, jer je i sama škola predstavljena kao podzemno utvrđenje u kom se izučava magija, koja je prema upozorenjima Kalovog oca, jako opasna i veoma često, nestabilna.

No, za prave avanturiste i obožavaoce magije, toplo preporučujem ovu knjigu, koja se može pročitati za jedan dan.

Rašani – Radmilo Anđelković

Posted on by Irena Ilić-Vasiljević

ŽANR: Fantastika

PISAC: Radmilo Anđelković

ZEMLJA: Srbija

GODINA IZDAVANJA: 2008.

OCENA: 8

 

Dugo razmišljam o tome kako da vam predstavim ovu knjigu. Priznajem, mnogo je lakše kuditi nego hvaliti, i ja jednostavno ne nalazim prave reči kojima bih mogla opisati svoje oduševljenje.

Pročitala sam je „u dahu” što i nije bio neki problem obzirom da ima svega 140 strana. No, ne očekujte da kritikujem pisca što se nije raspisao više, jer, kao što i sam kaže: „Sećam se priča svog dede da je i voda otrov kada je preko glave.”

U ovoj knjizi sve je dato sa merom, da vas privuče, a ne udavi.

Stil pisanja je pitak. Iako se bavi „filozofskim temama”, autor pribegava jednostavnoj naraciji. Rečenice su lepe, odnos opisa i dijaloga je dobar… A odabir teme po mom mišljenju, odličan.

Radnja je smeštena u vreme vizantijskog cara Konstantina V Kopronima, a mogla je biti smeštena u doba bilo kog istorijskog „raskršća”, „Jer vreme je samo mera promene, način posmatranja tačaka u prostoru, pomak između dva treptaja očnih kapaka.”

Mesto je negde „u makedonskoj temi”, u ruralnoj zabiti carstva.  Ne vredi da vam crtam mapu ako niste čuli za Steripol, Astrion ili srednji Aksios. Doduše i ako ste čuli, to vam ne znači puno… Uostalom, da biste uopšte shvatili zašto je tako morate pročitati knjigu.

Sama tema objašnjena je kroz opisivanje muke kroz koju prolazi Magistar Tardeus Lavaget, carski savetnik, u svojoj nameri da pronađe Rašane i od njih sazna tajne alhemije među kojima je i ona najveća – kako umnožiti zlato.

Bark, lokalni poglavar Steripola upućuje ga na svog brata Bantela, uz opasku da ga on očekuje. Postavlja se pitanje ko koga traži. Sve izgleda i suviše dobro da bi bilo istinito. „Zamke u zamkama su moguće, čak i tada kad ih naizgled nema.“

 Tardeus mora da donese odluku hoće li krenuti putem duha ili putem materije. Bentel mu nudi izbor:

„Do sada ste se sa alhemijom susretali čitajuće tuđe zapise, najčešće izobličene i netačne prepise, iskrivljena viđenja zanesenih, zaslepljenih nerazumevanjem, šarlatana i mamipara. Priznajem da je i meni u početku bilo teško da odvojim žito od kukolja. Dobro je što ste počeli da sanjate i razmišljate o snovima. To je samo početak nadiranja skrivenih misli i osećanja, borbe u kojoj ćete morati da razmaknete stečene koprene i ponovo sastavite delove sebe…”

Ne brinite, neću vam otkriti šta Tardeus bira, pročitajte knjigu ako vas zanima. Otkriću vam samo da ova knjiga nudi mnogo više od priče o avanturi carskog savetnika.

Ovo je priča o ljudskoj prirodi, o ispitivanju granica ljudske duše, priča koja postavlja pitanje koliko smo spremni na sopstvenu žrtvu, a koliko smo spremni da žrtvujemo drugog za više ciljeve. Bavi se pitanjem odnosa čoveka i sistema, pitanjem odnosa konačnog i beskonačnog, pitanjem odnosa delova i celine. Istražuje granice surovosti tako svojstvene ljudima (Arbo ne muči zarobljenika, ali mučenje i ne sprečava, da li ga to oslobađa odgovornosti? Da li odgovornost uopšte postoji ili je zaista sve svejedno? Zarobljeni jadničak će svakako nestati… Toliko njih je nestalo… Dakle, zar je bitno?) Ovo je knjiga o međuljudskim odnosima, o evoluciji, o meni, o vama. Ovo je knjiga o odlukama, o putevima kojima biramo da idemo i stranputicama koje ih prate.

Ovo je knjiga koju morate da pročitate. Ne oklevajte, jer „U oklevanju se vreme zaustavlja.”

Sa Vodičem na čaju – Boris Mišić

Posted on by Redakcija

Lepo vreme i „Treći somborski festival stripa i fantastike” iskoristili smo za druženje i razgovor uz šolju čaja sa zanimljivim gostom. U pitanju je Boris Mišić, autor zbirke „Vila šatorica”, koji je pristao da nam odgovori na par zanimljivih pitanja i otkrije ponešto o svojim planovima za budućnost. Ovom prilikom od srca mu se zahvaljujemo na vremenu koje je izdvojio za nas.

  • Kakvi su vam budući planovi, projekti, promocije i slično?

Pozdravljam vas i ekipu Vodiča, naravno i sve vaše čitaoce. Imam nekoliko horor priča, po mom mišljenju kvalitetnih, koje nisu ušle u prethodnu zbirku, pa ih planiram za sledeću, a biće i nekoliko potpuno novih, do sada neobjavljivanih. Ovaj put neće biti mešanja žanrova i tema, zbirka će se držati horora. Nadam se da će biti gotova do kraja ove godine.

Što se tiče romana, realno je da bude završen sredinom  sledeće godine. Vila šatorica je imala promocije u Novom Sadu, Somboru, Beogradu, Nišu, u planu su još neka mesta, Smederevo, Futog, možda i Kostolac. Dvadeset osmog maja ću, nadam se, u Kučevu, prisustvovati promociji zbirke „Čuvari zlatnog runa 2”, u kojoj se, na moje veliko zadovoljstvo, našla i jedna moja priča.

  • Oprobali ste se i u dužoj i u kraćoj formi. Šta je po vama teže i izazovnije?

Nekom više leži jedna, nekom druga forma. Neko je podjednako dobar, ili loš u obe forme. Mislim da je sa kraćom formom moguće lakše i brže postići neki efekat i privući čitaoca, dok kod romana za to treba više truda i vremena. Tako da, ako moram da se opredelim, rekao bih da je roman složenija i izazovnija forma. Možete napisati odličnih deset ili dvadeset strana u kratkoj priči, ali održati kvalitet na recimo trista ili pet stotina strana je ipak teže. Ali ja podjednako volim čitati i priče i romane, i drago mi je što i zbirke priča dobijaju sve više čitalačke pažnje.

  • Imate li savet za mlade autore, koji se tek oprobavaju u vodama fantastične književnosti?

Da budu svoji, prepoznatljivi po izrazu, stilu, temama, da što više učestvuju na konkursima, domaćim i regionalnim, kao i književnim radionicama. Tako će brusiti svoj stil, napredovati, učiti od kritika, videti gde su u odnosu na druge autore, šta rade dobro, a šta loše. Tačno je da postoje autori koji iz prve napišu odličan roman, ili čak serijal, ali realnost je da takvi autori nisu pravilo, nego redak izuzetak. Ja sam ipak za postepen i ujednačen razvoj, a ne da neko neiskusan odmah sedne da piše dugački roman, ili još gore, čitav serijal.

  • Gde sve nalazite inspiraciju za pisanje?

Inspiracija je bukvalno svuda oko nas, ona može biti u vidu nekih događaja, ljudi, geografije, snova, nada, želja, strahova. Najveći deo inspiracije za zbirku „Vila šatorica” crpeo sam iz ljubavi prema svom zavičaju, koji je u zbirci i opisan.

  • Koji su vam opšti utisci o stanju književne fantastike na našoj sceni?

Možda će vas iznenaditi moj odgovor, pošto je nekako postalo uobičajeno da se kuka na to stanje, ali s obzirom na veličinu naše zemlje, broj stanovnika, sve patnje, urušavanja i propadanja kroz koje smo prošli, dodao bih, i s obzirom na stalno prisutnu, ogromnu konkurenciju anglosaksonske fantastike koja je u trci s domaćom u startu u ogromnoj prednosti, smatram stanje veoma dobrim. Imamo dosta domaćih pisaca, dosta knjiga domaće fantastike, dosta lokalnih tema i naše mitologije, sve je više čitalaca, festivala fantastike, mejnstrim mediji i izdavači su sve otvoreniji za fantastiku, itd. To su činjenice. Naravno, u svom tom mnoštvu sigurno ima i dosta nekvalitetnog, ali ja mislim da ono što valja, uvek, pre ili kasnije, ispliva. Čitaoci se ne mogu lagati,ili bar ne dugo. Kvalitet će opstati, a ono što ne valja će potonuti i otići u zaborav.

  • Neki savet za ekipu koja vodi Autostoperski vodič kroz fantastiku?

Teško da mogu da smislim neki savet do koga vi i sami, bez mene, već niste došli. Palo mi je na pamet domaće elektronsko izdavaštvo, posebno u polju fantastike i horora, mislim da je to jedno još uvek prilično skromno, skromnih dometa područje, i da bi možda baš ljudi iz Vodiča, mladi i obrazovani, mogli biti ti koji će tu oblast razraditi i podići na jedan mnogo viši, profesionalniji,i masovniji nivo. Tu negde vidim veliki otvoren prostor za Vodič. Svakako i što intenzivniju saradnju sa sličnim udruženjima u svetu.

Praćenje savremenih tendencija u fantastici, biti u korak sa svetom u svakom smislu, a opet ne gubiti ni svoj lokalni identitet – ali sve to Vodič već i radi.

  • Pretpostavljam da ste ljubitelj i stripova. Koji su vam omiljeni junaci i zašto?

Ima ih dosta, potrajalo bi da ih nabrajam, kao mali sam voleo superheroje – Spajdermena, Dardevila, Srebrnog letača itd, ali strip koji mi je bio, i ostao najdraži je Aster Blistok. Valjda zbog tog SF okruženja i totalno neobičnih i iščašenih glavnih likova, te romantično setne atmosfere koja se provlači kroz strip, ostao mi je na vrhu liste omiljenih. Obožavam i Gejmenovog Sendmena. Stripoteku čitam redovno. Volim i Martija Misteriju, Dilana Doga, Džeremaju itd.

  • Koje još sfere fantastike volite i voleli biste da ih vidite na festovima?

Možda neka predavanja, praćena i nekim vizuelnim medijem, o kvantnoj fizici i subatomskim česticama. Ta oblast mi je nešto potpuno neverovatno, poput magije. Ono što su duhovi za horor, mislim da je ta oblast, ili bi mogla biti – za fantastiku. Ključ koji može da otključa bezbroj svetova. Mislim da bi na našim manifestacijama, naravno u formi prihvatljivoj i razumljivoj za sve, trebalo što više popularizovati nauku, a preko nje i fantastiku. Nauka i fantastika su i te kako povezane.

  • Zapažam da tvoje priče, naročito one sa ratnom tematikom, mogu da prođu i bez fantastičnih elemenata. Čemu služe fantastični motivi u njima?

Ima više razloga zašto sam se služio fantastikom. Fantastika je u nekim pričama samo sredstvo, alat za pripovedanje – u priči Dete Dinare vampir zapravo pokazuje i simbolizuje sve teškoće, i psihičke i fizičke, ratovanja u zimskim uslovima, a u Noćnoj straži priča o duhovima, kazni i krivici samo je na površini klasičan horor, ispod tog sloja je priča o ratnim zločinima i besmislu rata. Negde sam želeo da ublažim previše mučne ratne priče i „obojim” ih fantastikom da budu prihvatljivije čitaocu, da ih lakše i s manje bola doživi. Na kraju, ne i manje važno, smatram da je fantastika idealan žanr kojim se lepote mog zavičaja mogu opisati i približiti ljudima, i zato se nisam ustezao da je upotrebim i u pričama koje imaju realnu osnovu.

  • Ko je Boris Mišić u svakodnevnom životu?

Sasvim običan čovek. Možda zato i pišem, jer duboko u sebi svi žudimo za onim što nam fali – neobičnim i fantastičnim. Tako pobeđujemo svoju, kao i običnost života.

 

Intervju vodila: Elizabeta Zec

Pesma zaborava

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: Naučna fantastika/horor

ORIGINALNI NAZIV: Oblivion song

SCENARISTA: Robert Kirkman

CRTAČ: Lorenco de Feliči

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 2018.

OCENA: 7

 

Čini se da je stanje sve bolje na strip sceni, ma koliko mi kukali da nema ovoga ili onoga. Moj zaključak proizilazi iz činjenice da je sve više primera poput ovoga koji upravo držim, to jest, dela koja tek što se pojave na svetskoj sceni, dobiju i naše izdanje. I to je odlična vest za nas čitaoce. Mada, poznajući ljude koji se bave stripom, mogu vam reči da su ti urednici i veći fanovi od nas, a o njihovoj entuzijastičnosti ne treba trošiti reči, jer novca ovde nema, svi smo tu zato što volimo stripove i, u ovom konkretnom slučaju, fantastiku kao žanr, mada nisam gadljiv ni na nešto van žanra.

Kada je autor jedan od najpoznatijih stripadžija novijeg doba, onda u startu imate velika očekivanja. Ali kada je taj autor obeležen serijalom koji ima hiljade stranica i TV serijom po istom, koja nikako da završi uprkos padu gledanosti (možda pomalo pod uticajem virusa koji stvara žive mrtvace uvek gladne ljudskog mesa), onda se sa još većom radoznalošću iščekuje iskorak u drugi žanrovski okvir. Ukratko, teško je pretpostaviti kakvog je kvaliteta novi serijal, jer za razliku od prethodna dva autorova poznata serijala ima primese naučne fantastike i moraćemo prosto da proverimo kako se snalazi izvan okrilja svog horor žanra.

Robert Kirkman – autor je čuvenog serijala „Okružen mrtvima”, kao i serijala „Izgnanik”, a čak i ako niste stripofil znate za njih zbog TV serija koje su veoma popularne, mada ekranizacije nikad ne mogu dočarati sve. Radio je, takođe, na „Mutantima”, „Kapetanu Americi”, „Spajdermenu”, „Fantastičnoj četvorci”, „Gospodarima svemira”, „Utvari”, „Spavnu” i mnogim drugim.

Lorenco de Feliči – crtač je zaslužan za stvaranje „Gasolin”, nekih epizoda „Čudesnog Spajdermena” kao i već spomenutog serijala „Okružen mrtvima”, uz neke, nama manje poznate. Kao kolorista radio na serijalu „Siročad”, a naslovnice za „Dilana Doga”, „Lukasa” i „Karavana”.

Priča počinje u svetu gde vam život ovisi od brzine i spretnosti. A našem junaku Nejtenu Kolu nije cilj samo da spasava glavu od džinovskih i neopisivih čudovišta. On spasava ljude, vraća ih kući. Naknadno doznajemo da se u nekadašnjoj prestonici Amerike, Filadelfiji, pre deset godina odigralo nešto neobjašnjivo. Otvorio se prolaz ka novoj dimenziji i odneo dvadeset hiljada stanovnika u Zaborav, kako su nazvali novi svet. Ali nakon deset godina stvari se vraćaju svojim tokovima i niko sem Nejtena ne misli više na ljude u Zaboravu. A i on to čini iz čisto sebičnih razloga – jer mu je brat tamo negde, što dovodi do sukoba sa devojkom i sa vladom. Naizgled jednostavna priča, ali da li je Nejtenu brat baš toliki motiv? Ko je i zašto otvorio portal ka Zemlji? Da li ljudima u Zaboravu treba spasavanje? Sve to ćete saznati ako pročitate strip… Možda.

Pomalo jednostavan scenario, barem na početku, moraću da sačekam drugi tom serijala da bih vam dublje analizirao taj deo. Ipak mogu reći jednu sjajnu stvar koja krasi ovaj serijal, Kirkman obilno koristi naučeno u „Okružen mrtvima“, pa tako ne dobijamo superheroje, čak ni heroje, samo obične ljude koji su se našli u takvoj situaciji i reakcije su im ljudske baš kao i motivi. Crtež sjajno prati radnju, svaka emocija na licima je jasna i raspoznatljiva, da ne govorim da je crtač ispratio i ono ’obični ljudi’ pa su takve i seksi scene takve da bismo ih mogli doživeti vi ili ja. Ova mešavina naučne fantastike i horora će vas zadovoljiti, mene jeste, osim u trenutku kada sam shvatio da ću morati čekati drugi tom da se vratim u Zaborav, a verujem da ćete i vi osetiti zov pesme iz Zaborava.

Into the breach – Megazord na potezu

Posted on by Nenad Pavlović

Pre šest godina, mali nezavisni studio Sunset games oduševio je svetsku gejming scenu svojim indie naslovom Faster Than Light, iliti FTL. Ova svemirska strategija uspela je da u svojih par stotina megabajta spakuje više sadržaja i zabave od većine blokbastera velikih izdavača i brzo stekne mnogobrojnu i predanu publiku. Mnogi su pokušali da ponove formulu i uspeh FTL-a, te smo u prethodnim godinama bili bombardovani svakojakim klonovima ove igre (FTL na auto-putu, na moru, u središtu Zemlje…), međutim, zbog toga što su je kopirali samo površno, retko koji od njih je uspeo da ponovi makar mali deo magije kojom je FTL zračio. Šest godina kasnije, Sunset se vraća da imitatorima objasni kako se to radi.

Dok je FTL bio simulator bitaka iz spejs opera, Into the breach pokušava da emulira borbu džinovskih robota protiv džinovskih čudovišta, tj. filmski žanr fanovima poznat kao mecha/kaiju. Znači, ako je FTL nezvanična Star Trek igra, onda je tom logikom Into the breach nezvanična adaptacija filma Pacific Rim.
U bliskoj budućnosti, Zemlja je pod opsadom monstruoznih bubetina zvanih Vek, a jedina nada u borbi protiv njih su džinovski roboti i njihovi piloti poslati iz alternativne budućnosti u kojoj je Vek kolektiv poražen. Cela priča prikazana je jako suptilno, kroz crteže, proste animacije i par rečenica, a kudikamo je složenija i upečatljivija od dobrog dela filmova iz kojih crpi inspiraciju.

Na samom startu, igraču je na raspolaganju jedan unikatan pilot/putnik kroz vreme (ostala dva robota pilotiraju „obični“ vojnici) i jedan set od tri robota, a daljim igranjem (igranjem, znači pobedama i dostignućima, ne kupovanjem loot crate-ova) možete otključati ukupno dvanaest unikatnih pilota i osam setova robota. Svaki pilot ima jednu specijalnu veštinu, dok su robotski timovi međusobno potpuno različiti i prilagođeni različitim borbenim taktikama. Tako na primer neki timovi koriste konvencionalno (top, raketa) ili nekonvencionalno (džinovski mač, laser, električni bič) oružje, drugi led, vatru ili gromove, dok pojedini svoju taktiku baziraju na premeštanju protivnika tako da se oni sami međusobno poubijaju; a možete i birati pojedinačne robote i formirati sopstveni dream team – opcija i kombinacija ima zaista mnogo. U toku igre, vaši piloti će napredovati i dobijati nove veštine a i same robote možete nadograđivati instaliranjem energetskih jezgara i dodatne opreme.

Posle izbora glavnog pilota i robota, igraču je ponuđen izbor jednog od četiri ostrva pod opsadom Veka. Svako ostrvo se sastoji od četiri misije, sa boss-em na kraju. Posle svakog očišćenog ostrva dobijate mogućnost kupovine nove opreme, a nakon što pređete tri ostrva možete napasti glavno leglo Veka na petom i, uz malo sreće, osloboditi taj tajmlajn od monstruozne pošasti. Ostrvima su dodati sekundarni motivi u cilju probijanja klišea, tako da je šumsko ostrvo istovremeno i vojni muzej, pustinjsko sedište firme koja se bavi teraformiranjem, ledeno fabrika inteligentnih borbrnih robota itd. i svako od njih sadrži svoje specifične prepreke i bonuse.

Meso igre je taktička potezna strategija, koja na prvi pogled najviše podseća na igre tipa Battle Isle ili Advance Wars, na drugi pogled na šah, na treći na neku logičku mozgalicu – a u stvari je nešto između.  Sve bitke se odvijaju na malim mapama od osam puta osam polja, a cilj bitke zapravo i nije pobediti sve protivnike (novi stalno izlaze iz zemlje), već izdržati određeni broj poteza i sprečiti Vek čudovišta da unište zgrade. Svaka uništena zgrada obara poen sa energetske mreže, a igrač je poražen kada mreža padne na nula poena. Uništenje vašeg robota znači smrt pilota, dok robota u funkcionalnom stanju dobijate ponovo u sledećoj misiji (pod uslovom da je dočekate, jer obogaljeni tim često gubi), samo bez pilota i svih bonusa koji idu uz njega. U praksi, ovo znači da morate brzo i efikasno uništiti što više čudovišta uz što manje kolateralne štete. Into the breach iziskuje razmišljanje i planiranje nekoliko poteza unapred i ne oprašta greške, tako da će vam se često desiti da jednom omaškom izgubite savršeno odigranu partiju, ali i da jednim genijalnim potezom počistite sva čudovišta i beznadežnu situaciju pretvorite u blistavu pobedu.

Kao što je bio slučaj i sa FTL, jedna od glavnih čari Into the breach je nasumično generisanje i raspoređivanje svega i svačega u igri tako da svaki prelaz bude drugačije iskustvo. Izbor misija, raspored mapa, vrste čudovišta i njihovo ponašanje, unapređenja pilota, oprema za robote, sve ovo i još mnogo toga je potpuno nasumično i u kombinaciji sa izborom pilota i robota nudi praktično beskonačan broj različitih partija.

I kao i FTL, i Into the breach se uzda u maštu igrača za prikaz akcije: grafika u igri je kao sa nekog B naslova sa Sega Megadrive, mada je primetno da su se ovoga puta malo više potrudili po pitanju dizajna. Sve ovo isto se može reći i za audio aspekt igre.

Međutim, kada jednom uđete u duh igre, sve ovo izgleda drugačije.
„Zemlja podrhtava i puca i na površinu izranja najveća i najgadnija džinovska bogomoljka do sad. Mrežom iz svojih žlezdi ona prekriva termo-elektranu i podiže kandže spremajući se da je uništi. Dajete punu snagu robotu nateravši ga da pojuri, njegov metalni odraz ocrtava se u staklu nebodera iz kojeg deca vrište ’Mama, mama, dođi brzo! Mekovi su došli da nas spasu!’ Svom silinom udarate pesnicom bogomoljku, na šta se ona zatetura, gubi balans i upada u more, tonući beznadežno na dno. Primećujete najednom da ka vama juri razjarena buba-nosorog: izgleda da vas je ovo herojstvo koštalo života, vremena za eskiviranje nema, spremate se za udar. Međutim, vaš drugi robot-artiljerac dobro lobiranom granatom preusmerava juriš bube-nosoroga tako da ova umesto u vas udara u svog saborca, monstruoznu lebdeću hobotnicu. Oboje nestaju u plamenu eksplozije. Ostao je samo još džinovski svitac, koji se sprema da ispali razornu čauru na udaljeni blok zgrada. Ljudi kreću da vrište. Ali, pre nego što ovaj uspe u svojoj nameri, grabite ga čeličnim stiskom i džudo potezom bacate na nagaznu minu…“ Sem što tera maštu da podivlja, Into the breach čini da se igrač oseti pametno i ushićeno svaki put kad dobro odigra potez, ali i frustrirano kada zbog sitnog previda nepovratno upropasti celu partiju.

FTL prati reputacija užasno teške igre, što je istina: većina „smrtnika“ će uz silne muke preći igru samo na najnižoj težini, dok su ove ostale rezervisane samo za kapetane koji dobro ugreju stolicu. Ali to je i deo njene čari. Into the breach ima samo jednu objektivnu ali ozbiljnu manu: nije naročito teška. Svaki ekspert za potezne strategije i svaki priučeni šahista će već iz par pokušaja preći igru, nakon čega mu ostaje samo da je prelazi sa drugim robotima, što istina, donosi nove izazove, ili da igra na višoj težini, gde je jedina razlika veća učestalost alfa protivnika (isti protivnici samo sa više energije).

Sve u svemu, Into the breach je ipak za nijansu lošija igra od Faster Than Light (pogotovo od njene Advanced Edition verzije), ali je i dalje sjajna, super zabavna i super zarazna. Zgodna jer se može igrati na pomalo, jer svaka bitka traje po nekoliko minuta, ili maratonski, cela kampanja od jednom. Ovo drugo je ipak češći scenario. Uzmite na primer pečeni suncokret: u teoriji, moguće je pojesti jednu semenku i tu stati. U teoriji.

Žderači mrtvih – Majkl Krajton

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: istorija/avantura
ZEMLJA: SAD
PISAC:Majkl Krajton
ORIGINALNI NAZIV: Eaters of the Dead: The Manuscript of Ibn Fadlan Relating His Experiences with the Northmen in AD 922 
GODINA IZDAVANJA: 1976.
OCJENA: 7

 

 

 

Kažu da se Ernest Hemingvej kladio s prijateljima piscima da može napisati najkraću priču u šest riječi i tako je nastala ona popularna kratka priča: „Prodaju se: Dječje cipelice. Nikada nošene.“ Ta anegdota nikada nije dokazana i vrlo vjerovatno Hemingvej nije imao nikakve veze s njom, ali zato pouzdano znamo da je zbog opklade s prijateljem, Majkl Krajton sjeo i napisao roman i gle čuda, pobijedio.

Naime, Krajton je imao prijatelja koji je tvrdio da je Beovulf, između ostalih drevnih knjiga, veoma dosadno štivo i da današnjim čitateljima jednostavno nije zanimljivo. Čovjek je čak držao i predavanje o tome. Krajton je rekao da Beovulf nije dosadan i da ga samo treba drugačije predstaviti današnjoj publici pa se odlučio opkladiti da to može uraditi. Tako je nastao roman punog naziva Žderači mrtvih: Rukopis Ibn Fadlana o njegovim iskustvima sa Sjevernjacima 922. Ljeta Gospodnjeg.

1999. je pretvoren u film pod nazivom Trinaesti ratnik (The 13th Warrior, 1999.), koji je svojevremeno bio potop na kino blagajnama i kod kritičara, meni veoma zanimljiv i drag film, koji prilično vjerno prenosi duh romana. Inače je film snimljen u dvije verzije, jer prvobitnom verzijom Džona Mektirnana, Krajton nije bio zadovoljan pa je uzeo stvari u svoje ruke i snimio posve novi film promijenivši cijelu atmosferu filma.

Sam roman je napisan u prvom licu, zaista kao putopis Ahmeda Ibn Fadlana, ambasadora kalife Bagdada koji kreće do kralja Bulgara, ali usput završi kao dio vikinške grupe, kao izabrani 13. član u borbi protiv zla čije se ime ne spominje i tako odlazi na daleki Sjever. Interesantan je to roman, zanimljive naracije koja se sastoji uglavnom od samog pripovjedanja Ibn Fadlana, ali i komentara prevoditelja i naratora (u ovom slučaju Krajtona), a pošto je Krajton bio poznat kao autor prilično potkovan znanjem o određenoj temi koju bi pisao u tom periodu, teško je ne povjerovati u autentičnost samog djela i vjerovatno ćete se naći na Googleu poslije čitanja, provjeravajući činjenice.

Sam ep o Beovulfu je isprepleten kroz materiju nakon prva tri poglavlja, koja će vas možda čak i odbiti od samog romana. Beovulf je Bulivif, vođa vikinške družine, koji ide na sjever do kralja čije dvore opsjedaju čudovišta po imenu vendoli koje vodi njihova majka. U epu o Beovulfu, to je čudovište Grendel i njegova majka. Još je tu elemenata samog epa o Beovulfu, ali ostavit ću to vama da pronađete.

Sam lik Ahmeda Ibn Fadlana je istorijski i njegov putopis zaista postoji, ali je toliko iscjepkan da ga je nemoguće naći u cijelosti. Krajton stoga samo prva tri poglavlja bazira na njegovom rukopisu i susretima sa raznim narodima i opisima istih. Zahvaljujući Krajtonovom pripovjedačkom daru, zaista je teško reći gdje prestaje pravi putopis, a počinje fikcija.

Lijepo ovdje Krajton isprepliće istorijske činjenice i drevni ep te nam donosi Beovulfa u jednom novom ruhu, a opet tako prepoznatljivom.

Zanimljiv je taj kulturološki susret dviju potpuno različite kulture i njihovo postepeno učenje jednih o drugima i prihvatanje i međusobni respekt. Kada bi samo svi bili poput Ibn Fadlana, Bulivifa i drugih Vikinga.

Nestandardan način pripovjedanja je nešto što bi moglo odbiti neke ljude jer u biti čitate putopis s elementima akcije i fantastike, pa čak i horora u nekim trenucima, ali upravo to i daje dodatnu čar ovom romanu. Krajton je ovim još jednom pokazao da mu žanrovski okviri nisu problem i s lakoćom se prebacuje iz žanra u žanr, te vlada gdje god se pojavi. Možda je poznat po rupama i nedosljednostima u određenim stvarima, ali mu se dar za pripovjedanje ne može osporiti i poslije svake njegove knjige vam bude žao što ste je pročitali tako brzo.