Blog

Tuđinka

Posted on by Mladen Vukčević

U moru tabu tema koje holivudska mejnstrim produkcija elegantno zaobilazi svakako se izdvaja ženska seksualnost. Još od Hičkokovog postavljanja čuvenog „madona-kurva“ dualizma, žene su u filmovima i serijama namenjenim konzervativnoj američkoj publici bile predstavljane kao aseksualne majke, sestre i kćeri ili kao „femme fatale“ definisane seksipilom koji je uzbuđivao pretežno mušku publiku. U takvoj klimi, koju diktira konzervatizam konzumenata i gotovo neskriveni seksizam Holivuda, pre 3 godine pojavila se „Tuđinka“ koja je za kratko vreme uspela da pobere simpatije kako kritike tako i publike.

Smeštena u dva vremenska toka, XX i XVIII vek, „Tuđinka“ je priča o Kler Rendal, medicinskoj sestri, a kasnije i hirurgu, koja tokom svog medenog meseca u Škotskoj, biva misteriozno transportovana 200 godina u prošlost, u samo srce škotskog gorja u turbulentno vreme engleske tiranije i škotskih jakobinaca. Suočena sa problemima vremena u kojem se našla, Kler očajnički pokušava da se vrati svome domu, polako shvatajući da je pored Džejmija Frejzera, čoveka koji je spasao, a zatim i zarobio, našla upravo ono najbitnije – pravu ljubav.

Serija je rađena po serijalu „Tuđinka“ Dajane Gabaldon koja je, veoma uspešno, kombinovala različite žanrove kako bi opisala Klerina putešestvija. Suštinski, ovo je priča o dvoje zaljubljenih koje ni vreme ni prostor ne mogu držati odvojenim. Ali ispod ove, naizgled jednostavne premise, „Tuđinka“ krije žanrovsku nesvrstanost koja autorki, ali i scenaristima serije, daje prostora da se pozabave svim gorućim pitanjima koje je istorija nametnula u poslednja dva veka. Tako se serija, kroz dosadašnje tri sezone, bavila krvavom istorijom Škotske, položajem i pravima žena u XVIII i XX veku, pitanjem preljube, izdaje, vere i morala. Junaci serije su konstantno pred izazovima koje je društvo nametnulo, pokušavajući da kroz brojne peripetije ostanu zajedno.

 

„Tuđinka“ predstavlja izvanredan televizijski proizvod, koji iako nije po svačijem ukusu, svakako zaslužuje poštovanje. Produkcija televizijske kuće STARZ je mudro odgovorila na „Igru prestola“ koja je postala merilo uspešnosti u svetu američke televizije. Dajana Gabaldon nije krila da je uspeh „Igre prestola“ doneo i „Tuđinku“ na male ekrane, ali su producenti držali određenu distancu od tih poređenja. Na isti način na koji je Piter Džekson koristio lepote Novog Zelanda da oživi Tolkinov svet, producenti STARZ su kroz impresivne snimke škotskog gorja postigli isti efekat. Estetski gledano, malo koja serija se može takmičiti sa kostimima i scenografijom „Tuđinke“. Ogroman uspeh „Tuđinke“ se može posmatrati i u popularnosti šalova koje je Kler nosila tokom prve sezone, a koje su mnoge američke robne kuće smatrale kao odevnim predmetom te sezone. Međutim i pored svih tih, tehnički impresivnih, kategorija, „Tuđinka“ svoj uspeh prvenstveno duguje fenomenalnoj postavci glumaca na čelu sa bračnim parom Kler i Džejmi Frejzer koji su trenutno jedan od omiljenih parova na američkoj TV sceni.

Katriona Balf (Caitriona Balfe) i Sem Hjuan (Sam Heughan) su bili potpuni anonimusi pre „Tuđinke“. Balf je bila poznatija po modelingu, dok se Hjuan držao britanskog ostrvlja, glumeći u manje poznatim projektima. Stoga se može smatrati da je STARZ ovde dobrano rizikovao, stavivši ovo dvoje kao protagoniste tako bitnog projekta. Ali od prvog kadra, pa sve do poslednje epizode treće sezone, možete videti kako su oboje bili savršen izbor. U seriji gde je okosnica priče ljubav između protagonista, od izuzetne je bitnosti da postoji hemija između dvoje glavnih glumaca, a Balfeova i Hjuan svakako nisu razočarali na tom polju. Retko ko se može setiti dvojca koji je posedovao takvu vrstu energije na malim ekranima. Stoga i ne čudi da mediji već godinama spekulišu da romansa na ekranu nije samo gluma, već da su dvoje glumaca i privatno zajedno. O tome se da diskutovati, ali neosporno je da upravo onaj najbitniji deo priče na malim ekranima savršeno funkcioniše zahvaljujući Balfeovoj i Hjuanu.

Kroz tri sezone, ova ljubavna priča je pred junake stavila bezbroj izazova, koji su, kao što to uvek biva sa dobrim ljubavnim pričama, testirali ljubav dvoje junaka. Međutim, upravo u tim izazovima, scenaristi su se nosili i sa dosta problema koje su nasledili sa likovima Gabaldoninog serijala. Kada u pet epizoda prve sezone, vidite pet različitih pokušaja silovanja, jasno je da je repetitivnost ogroman problem. Ta repetitivnost je dovela do blage apatičnosti na nešto što svakako ne sme biti posmatrano sa apatijom. Ali i ta apatija je bila kratkog veka kada je u pretposlednjoj epizodi, došla scena silovanja. Ali ne junakinje ove priče, već njenog zgodnog, mišićavog i nadasve muževnog škotskog supruga, koji je sa svakom svojom rečenicom osvajao srca gledateljki. S užasom su ljubitelji seriji gledali epizodu u kojoj je centralni događaj bilo svedočenje o ljudskoj izopačenosti i sadizmu.

Crni Džek Rendal, koji ne samo da je predak Klerinog supruga iz 1946. godine, već i njegov dvojnik, veoma brzo je postao jedan od najodvratnijih likova na TV sceni. Njegove psihološke igre i surovost su zaista mučni za gledanje, a Tobajas Menzis (Tobias Menzies) je pokupio dosta pohvala za način na koji je doneo oba svoja lika – i napuštenog muža i sadističkog zlotvora. Kada je epizoda emitovana, fanovi su bili šokirani nasiljem i dužinom scene u kojoj Crni Džek monstruozno siluje Džejmija. Revolt javnosti je svakako razumljiv ali je holivudska medijska scena još jednom pokazala da klin za klinom izbija. Samo nedelju dana nakon epizode u kojoj je silovan Džejmi, HBO je „počastio“ javnost epizodom u kojoj je silovana Sansa Stark. Ljubitelji „Igre prestola“ se sećaju kako je to izgledalo pre dve godine. Sa istim uspehom s kojim se HBO nosio sa medijskim metežom, STARZ je zadovoljno posmatrao kako se vruć krompir seli u tuđe ruke. Bilo kako bilo, Džejmijevo silovanje ostaje jedna od najkontroverznijih scena koja je do srži uzdrmala ljubitelje „Tuđinke“.

 

Jedan od glavnih problema zašto je Džejmijevo silovanje bilo problematično jeste činjenica da je u „Tuđinki“, seksualni odnos jedan od medijuma koji gledaocima prenosi ljubavnu priču između Kler i Džejmija. Nagost u ovoj seriji nikada nije bila problem, a seksu se pristupalo sa potpuno novog stanovišta, tradicionalnog svakako, ali u modernom Holivudu, gotovo osvežavajućem. Seks u „Tuđinki“ nije stvar zadovoljstva, već telesne povezanosti dve jedinke. „Tuđinka“ pre svega jeste ljubavna priča, a Gabaldonka i scenaristi su to veoma inteligentno iskoristili da podsete publiku da seks nije prolazna razonoda. Scena prvog odnosa između Džejmija i Kler traje toliko da to gotovo postaje traktat o povezivanju dve osobe kroz seks. Da li je to za moderne cinike XXI veka smešno? Jeste. Ali, takođe, predstavlja nešto ne baš novo, ali svakako nešto na šta smo zaboravili. I u tom ženskom viđenju stvari, lišenom osude i stida, „Tuđinka“ na mnogo načina krije onu iskonsku poruku o izlišnosti tabua i prihvatanju sopstvene seksualnosti.

Svakako da pored seksa i silovanja, „Tuđinka“ krije dosta toga. Prva sezona se bavi engleskom tiranijom i borbom za slobodu gde se dvoje junaka suočavaju sa svim onim nepoverenjem koje je karakteristično za bilo koji početak veze. Druga sezona vodi junake na francuski dvor gde je francuska dekadencija suprotstavljena škotskoj jednostavnosti. Treća sezona je pak, donela udaljenost i gotovo magnetno privlačenje ljubavnika iz različitih vekova. Ta razdvojenost, koliko god bolna bila, kao i u svakoj ljubavnoj priči, je samo trenutačna jer ovo dvoje su stvoreni da bi bili zajedno.

Šta god očekivali od „Tuđinke“, uvek će se naći nešto što će vam zagolicati maštu. Bilo da je to lepota Škotske, kultura kilta i gajdi, krvava istorija jakobinaca ili pak šarmantno tragični Džon Grej, serija je nepresušni izvor avantura kroz gorje Škotske, francuski dvor, Ameriku XX veka ili pak Karibe u vreme britanskog kolonijalizma. Mešavina svega toga onemogućava uskovidu klasifikaciju „Tuđinke“ kao ljubavnog romana, dajući joj mnogo slojeva u kome će avanturisti kakvi su ljubitelji fantastike svakako uživati.

Ljubav je univerzalan motiv, toliko prisutan u svim žanrovima. Bilo da ste jedni od onih koji su uživali u konstantnom prepiranju Princeze Leje i Han Sola ili bili romantik koji ste čekali ponovni susret Arvene i Aragorna, ova ljubavna priča vas neće ostaviti ravnodušnim. Posebno ne zato što će vas odvesti na jedno fantastično nefantastično putovanje gde ni prostor ni vreme ne mogu biti prepreka onome šta želimo. A to su priče koje mi ljubitelji fantastike najviše volimo, zar ne?

Nadareni

Posted on by Jovana Pribić

Serija „Nadareni“ (eng. „The gifted“) počela je da se emituje na TV Fox-u od 02. oktobra i kreirana je od strane Meta Niksa, po čuvenim Marvelovim stripovima „X-mena“. Ova američka serija se odnosi na period nakon što su svi članovi nekadašnjeg „X-mena“ nestali i predstavlja borbu mutanata u još rigoroznijem svetu, prepunom nazadnih verovanja da su mutanti teroristi i loši za čitavu rasu ljudi, ali i za planetu, te je konačni cilj takozvane organizacije Sentinel servisa da ih osudi i pošalje u zatvor.

U mnogo slučajeva, mutanti su nepravedno dovedeni u pozicije gde nemaju drugi izbor osim da se bore na najmizernije načine da prežive, poput obijanja prodavnica zahvaljujući moćima teleporta, kako je to činila Blink, pre nego što ju je spasila ekipa mutantskog podzemlja, koju predvodi čuveni Tanderbrd, zajedno sa Eklipsom i Polaris.

Oni su, nakon 15. jula, koji je u njihovom svetu predstavljao dan pobune mutanata, marširajući kroz grad, želeli da se izbore za svoja prava, no to je rezultiralo upravo suprotnim efektom. Došlo je do sukoba i obe strane su još više zaratile, sa mnogo žrtava. Nakon toga, drastično se menja odnos između mutanata i ljudi.

 

Mutanti imaju sve manje slobode, a ljudi su prepuni skepticizma prema svakome ko pokaže da pripada ljudima sa X genom.

Priča posebno prati jednu četvoročlanu porodicu, Struker. Naizgled, oni su bili sasvim normalna porodica, osim što im je otac radio kao tužilac protiv mutanata koje je sve odmah svrstavao u koš terorista, bez obzira šta oni uradili i time im uvek lako obezbeđivao mesto u zatvoru. Ćerka Rida Strukera je bila mutantkinja koja je čitave dve godine krila da poseduje moći u strahu šta će reći ljudi u njenoj okolini, kao i njeni roditelji.

Ipak, jedne sasvim obične večeri, kada se spremala školska igranka, mlađi brat već napomenute devojke je odveden u svlačionicu, gde su ga tukle siledžije. Ipak, u krucijalnom momentu, kada ga ophrli bes, Andijeve moći izlaze na vidilo, a njegova sestra, Loren, upravo tad utrčava unutra i pokušava da ga smiri. No, bilo je suviše kasno, jer je on već uspeo da uništi pola škole i da dovede svu decu koja su bila unutra u smrtnu opasnost.

Rid Struker, tužilac koji je obično bio protiv mutanata, sada shvata da su njegova deca nedužna i pokušava da pređe granicu i da ode u Meksiko, gde je čuo da su nešto blaže mere prema mutantima. Ipak, Sentinel servis im neće dozvoliti da odvede decu, potencijalne teroriste na bezbedno.

Postepeno, Strukeri počinju da sarađuju sa mutantima iz podzemlja, odnosno sa Tanderbrdom, Polaris i Eklopsom. Ubrzo postaju bliski i počinju sa misijom spašavanja mutanata od korumpiranih političara i agencija koje žele da iskoriste moći mutanata za sopstvene ciljeve.

Serija obiluje širokim spektrom emocija. Možete uhvatiti sebe kako se smejete, plačete ili iznervirate. Lako je „prilepiti se“ za neke od likova i već nakon prve odgledane epizode moći ćete da kažete ko su vam favoriti.

Postoji velika dinamika, jer se konstantno suočavaju sa neprijateljima, ali ne bi to bila Marvelova serija, da ne otkrivamo sve više neprijatelja sa svakim novim segmentom. A postoji mogućnost da svakog od onih loših momaka, zavolite zbog neke mane ili eventualno nekog njihovog životnog iskustva.

Naravno, postoje i oni apsolutni, ultimativno zli likovi, koji se daju nanjušiti od momenta kada vidite glumca. Marvel uvek ima isti šablon za zlikovce, jer im je uvek u planu da romantizuju neke, dok su oni drugi, pravi antiheroji, prepoznatljivi još na početku zbog dvoličnosti koja jednostavno isijava. Da li je to do odlične glumačke postave ili pak do scenarista koji su to lepo smislili, na vama je da dumate.

U ovoj sezoni je najavljeno da će biti trinaest epizoda, a poslednja će trajati dva sata i biće emitovana 15. januara sledeće godine.

Zvezdani ratovi: Poslednji Džedaj (2017) – Oslobađanje od okova tradicije

Posted on by Nikola Jović

Publiku je često teško zadovoljiti kada su u pitanju nastavci ili adaptacije priča koje imaju snažnu bazu obožavalaca. Da parafraziramo ujka Bena iz Spajdermena ’uz adaptaciju obožavane priče, ide i velika odgovornost’. Ukoliko se neko do te mere slepo drži kanona, često ga etiketiraju kao neoriginalnog i brzo mu okrenu leđa, dok sa druge strane kada neko ozbiljno testira originalni kanon, odmah je proglašen za jeres pa do kraja završi gore nego onaj koji je samo ’preslikao’ kanon.

Obožavalačka (fanboy) kultura, koja se akumulirala oko velikih franšiza, zajedno sa internet filmskim kritičarima uticala je na postepeno sakaćenje filmske kritike u onom smislu u kom se procena kvaliteta jednog dela meri na osnovu skrivenih ili neskrivenih omaža (easter egg)  starijim filmovima, upoređivanja radnje sa sitnim trivijama iz ranijih delova ili na osnovu krajnje nebitnog naučnog fakticiteta, u smislu da li u svemiru gravitacije nema ili je ima, ali je samo njen uticaj slabiji…

Taj vid trivijalnog i nebitnog sitničarenja godinama dominira aktuelnom kritikom, i u tom smislu sam prezadovoljan da se Zvezdanim ratovima, ali i recepciji holivudskih filmova generalno, dogodio jedan ovakav film koji svima lupa jednu dobru šamarčinu.

Da budem iskren, u ovom filmu sam uživao, ali sam isto tako svestan da će verovatno razlog mog uživanja, drugima biti izvor besa. Kao neko ko nije odrastao sa Zvezdanim ratovima, nemam neku vrstu vezanosti za stvari koje mnogi smatraju kanonom, niti sam lično ispratio serijal Ratova klonova, i ostale zasebne priče.

Buđenje sile, iako mi jeste delovao nužno, u smislu da je ovom serijalu bilo potrebno reset dugme kako bi mogli da pričaju nove priče sa novim likovima, a da opet podsete ljude zbog čega su isprva zavoleli Zvezdane ratove, je film koji mi je bio jako običan. Ne loš, niti mu uzimam kao zamerku što pozajmljuje čitavu strukturu prvih Zvezdanih ratova, već mi je samo običan u smislu da je do te mere iskalkulisan da, barem na mene, nije imao ’vau’ efekat kakav su želeli da postignu.

Samim tim, iako likovi iz tog filma jesu dopadljivi, nisam samom sebi postavljao pitanja tipa:“Ko su Rejini roditelji?“ ili „ Ko je Snouk?“. Zato su mi obrti do kojih dolazi u ovom filmu bili zanimljivi i interesantni, jer su napravili zaokret od 180 stepeni, u odnosu  na Buđenje sile i ostale filmove u serijalu Zvezdanih ratova. Ali zato mislim da će svako od teških obožavatelja Zvezdanih ratova, koji su se posle Buđenja sile odmah bacili na svoj posao traženja povezanosti Snouka sa Darth Plagueis-om o kom je pričao Palpatin, teoretisanja oko toga koje sve replike ukazuju na to da je Rej plemićkog porekla pa onda prošire svoj argument na to kako je glupavo što su svi iz istog porodičnog stabla, i kako je i nova trilogija automatski loša zbog toga…

Svi ti, automatski negativni ili automatski najveći obožavaoci Zvezdanih ratova, mrzeće ovaj film jer sve njihove spekulacije baca u vodu! Ne samo spekulacije, već sve što su ljudi mislili da sigurno znaju o Zvezdanim ratovima generalno, pada u vodu. U tom smislu, iako sam uživao u meta sloju kritike postojećeg kanona Zvezdanih ratova, svestan sam mesta koje Zvezdani ratovi kao kulturološki fenomen zauzimaju i odgovornosti koja sa tim i sleduje. Rekacije će biti burne, i sve te cepidlake će opet da ulaze u sitne trivije oko toga kako je u proseku potrebno toliko i toliko sati džedaj treninga da bi se savladala sila, i kako ovo i kako ono… Ali film, osim što je sam po sebi slojevit i dubok uspeva da odgovori i na sve ove zamrke… Ostavite prošlost gde joj je mesto i otvorite novo polje mogućnosti za ove filmove!

Rizikovaću da odem u previše digresija i budem previše opširan, ali ovakav film to i zahteva pošto je i on takav. Ovde ne pričamo o običnom blokbasteru, već pričamo o filmu koji je rešio da se bavi pitanjima koja imaju egzistencijalnu i duhovnu relevanciju, dok se u isto vreme bavi klasnim sukobom u našem svetu, problemom idealizovanja prošlosti, subverzijom svih tropa Zvezdanih ratova, i na samom kraju, dok je i zabavan blokbaster. Mnogima će ova krcatost biti izvor nezadovoljstva, ali je u mom slučaju to bilo ono što me je vuklo kroz film, pa bih se onda ukratko i osvrnuo na te aspekte jer je to jedini način na koji je o ovakvom filmu moguće polemisati ozbiljno, a da se ne ulazi u spojlere.

Pitanja duhovnosti ne da nisu strana Zvezdanim ratovima, već su po mom sudu i u centru ove filmske franšize, ali isto tako prepoznajem da je to aspekt koji je moguće tumačiti na više različitih načina.

Prilikom stvaranja prvih Zvezdanih ratova, Lukas je želeo da celoj priči da izvestan duhovni momenat bez favorizovanja jedne u odnosu na drugu religiju. Kako je sam rekao: „verovanje (u boga), bez religije“. Ono što je tokom rada na filmu uvideo je da što više opisa i pojedinosti odstrani, to koncept postaje interesantniji jer otvara mogućnosti za više tumačenja i poziva gledaoca da ga sam internalizuje na koji god način želi.

Najčešća poređena, kada je u pitanju duhovnost Zvezdanih ratova, vezana su za istočnjačku religiju, što zbog Lukasovih religijskih ubeđenja, što zbog činjenice da su filmovi Akire Kurosave, i priče o samurajima generalno, jedna od najbitnijih referencijalnih tačaka. Yoda je često opisivan kao Budistički monah, sila je često poređena sa japanskim ki-em a Džedaj ratnici često su poređeni sa samurajima. Ono što često biva izostavljeno je uticaj hrišćanstva na Zvezdane ratove.

Uticaj koji je možda više bio implicitan, ali svakako prisutan. Pre svega, momenat odabranog koji je čist hrišćanski motiv i motiv oprosta, o onda motivi transcedencije koji su zajednički i sa drugim religijama. Ono šta je izrazito hrišćansko u vezi sa filmom Poslednji Džedaji je motiv verovanja zarad razumevanja, ili drugačije rečeno, motiv ljubavi.

Mudrost rane srednjevekovne filozofije koja je danas svedena na puke doslovne interpretacije, ali je u podlozi nešto izuzetno istinito. Do transcedencije ne dolazi se čitanjem sakralnih knjiga, već življenjem po njima. Do saznanja se ne dolazi težnjom za krajnje neupitnim tlom, taj put vodi u radikalnu skepsu, već pravljenjem iskoraka ka onom što deluje nemoguće.

Sila nije mlataranje svetlećim mačevima niti se svodi na telekinezu… Objasniti silu je promašiti poentu, objasniti je bi značilo zahvatiti je u celini i reflektovati na nju, što je nemoguće. Sila u tom smislu nije u banalnostima čulnog, već se pronalazi okretom u sebe. Nešto što je bilo prisutno i u Imperiji ali ovde stvar postaj zanimljiva jer u Luku imamo konstantnu dinamiku dva principa sile, koji donosi odluku očajnika koji, razočaran u puteve Džedaj ratnika odlučuje da tu lozu zauvek prekine uništavanjem izvora.

Tada shvata ono što su srednjevekovni monasi odavno znali. Niko nema tapiju na silu (boga), niti se sila (bog) nalazi u sakralnim tekstovima. Sila je unutra! Pa, sila nije samo u izvesnim pojedincima, ili samo jednoj lozi… Sila prožima sve!

Motiv ljubavi je prisutan na još jedan eksplicitniji način, koji je ujedno i najpatetičniji deo filma jer u jednom trenutku pred kraj dovodi do jako čudnih odluka, ali je pozadinska intencija tih odluka ni malo patetična. Jedan od velikih problema koje nanosi velika opsesivnost filmskim franšizama je da se, kroz deljenje omiljenog sadržaja među nišom obožavatelja izgubi suština nekog dela i stavi akcenat na bitke i generalno na scene koje su spektakularne zbog svoje dinamičnosti i količine resursa uloženih u njih (setpiece), a ne na intenciju iza toga. Kao i kada se album grupe rasparča i raskomada pa svako promeša pesme kako on želi i premotava da bi stigao do omiljenog dela.

Ovaj film nas podseća da se dobro ne ojačava tako što se pobeđuje zlo, nego tako što dobro nastavlja da živi i jača. Galaksija se ne spašava usmeravanjem sve snage na pobeđivanje druge strane, jer treba misliti i o onome zbog čega se borimo: „Don’t keep fighting, perserve the light!“. Ili kako to formalni logičari izražavaju, ne može se pojam definisati kao negacija nekog drugog pojma, jer ne saznajemo o stvarima govoreći šta one nisu, već šta jesu, a isto tako bitka usmerena samo na uništavanje suprotne strane može se na kraju pokazati kao poraz, što zbog cene koju je neko morao da plati što zbog toga što na kraju možda postanemo ono što smo uništili.

Scena koja se dešava u kazinu, gde imamo motiv klasnog sukoba,  najslabija je s obzirom da je pored svih narativnih linija, ova ispala najnebitnija i najmanje liči na svet Zvezdanih ratova. U tom smislu po dizajnu više podseća na prikvel trilogiju, ali nam svakako širi sliku po pitanju ovog sveta i daje bolji uvid  u stanje stvari ispod površine. Čovek bi mogao da se zapita, kakav je to svet gde rat traje konstantno kroz tri generacije, tj. osam filmova.

Najprostiji odgovor bi bio neki koji se tiče konstantne dijalektike dobra i zla, ali ovaj mali segment daje nam prozor u pozadinu tog sveta. Postoje ljudi koji direktno profitiraju od konstantnog stanja rata i nemaju nameru da ga zaustave! To nisu ljudi koji će sami ratovati, ili činiti ’loša dela’ , ali će svojim odsustvom rekacije biti jednako veliko zlo! Izuzetno je interesantno što je to smešteno u kazino, jer se na neki način svi ti ljudi koji trguju oružijem kockaju sa sudbinom čitave galaksije, uživajući u spoljašnjem i kratkoročnom uživanju. Ono zbog čega čitav taj segment ispadne bitan čitavom filmu je sam kraj koji u jednoj slici ilustruje poentu od malo pre, zbog čega ne bih o tome dalje govorio.

Jedno od glavnih pitanja ovog filma tiče se idealizovanja prošlosti, to jest, opasnošću idealizovanja prošlosti. Vezivanjem za ono šta se dogodilo, mi unapred ograničavamo svoje polje mogućnosti i postajemo robovi vlastite misli, jer to su stvari van naše vlastite kontrole! Za Ničea je takav subjekt reaktivan, jer način njegovog bivanja nije po sebi samom već po onom što je van njegove kontrole i time u suštini ograničava sebe. Beztemeljnim življenjem, subjekt se oslobađa okova prošlosti i može se ostvariti kao delatni a ne pasivni. Slično stanovište ima i Kjerkegor za koga je stanje dosade, momenat u kom vreme staje jer subjekt postaje svestan činjenice da nema kontrolu nad poljem mogućnosti u koje je isporučen i prestaje da gospodari vremenom. Kontrola se stiče zaboravljanjem i za jednog i za drugog mislioca, pa i za ovaj film. Rej je preoduševljena pričama o starim Džedaj ratnicima, ali je je Luk onda ispravlja da je istorija Džedaj ratnika samo istorija patnje i neuspeha. U tom smislu bi legende o Džedajima bile, kroz prizmu Ničea i Kjerkegora, Događaj koji stoji u osnovi stvarnosti i po kom stvari jesu. Svi ljudi misle na način Događaja, on je načelo njih samih. Događaj je aktivna vrednost koja je sama sebi temelj, a reaktinost se temelji na onome što je u jednom trenutku aktivno. Događaj je onaj rascep na osnovu kog se može videti svet pre njega i svet posle, a kao i svaki događaj, on ima više tumačenja. Iako Luk u filmu izgovara famoznu rečenicu „Ubij prošlost!“, on je onaj koji je u okovima svoje prošlosti jer dopušta da ga ono van njegove kontrole određuje za buduće delanje umesto da poput reke prokrči sebi put napred. Luk kida okove svoje prošlosti tek onda kada pokušava da zauvek prekine puteve džedaja, što smo spominjali ranije, i tada shvata da je on radio isto ono što radi i Rej. Idealizuje prošlost, time što joj nameće izvesno tumačenje koje onda naziva istinom i ne ostavlja prostor za drugi vid tumačenja dogođenog. Poetskim sećanjem, kako to Kjerkegor naziva, čovek fokusiranjem na izvesne segmente prošlosti nju ponovo proizvodi i gleda na nju kroz drugu prizmu; on se po-novio (ponovo je nov). Na taj način staro postaje novo, ali više nije u lancima nužnosti već mu je otvoreno potpuno novo polje mogućnosti. Što nam daje šlagvort za sledeći motiv u filmu…

„Film se rimuje, poput poezije“, poznata je Lukasova rečenica sa snimanja Fantomske pretnje, a možemo reći da i ovaj film ima slične odlike na konto onog ponavljanja  od malo pre. Buđenje sile je, gledali na to pozitivno ili ne, u mnogome oblikovana tako da podražava prve Zvezdane ratove, što je mnoge navelo da misle kako će i Poslednji Džedaji bili isti kao Imperija, a da će Epizoda IX biti kao Povratak Džedaja. Ispali su u pravu, ali samo delimično, jer ovaj film iako pogaća iste narativne celine, on ih u isto vreme i izvrće naglovačke. Buđenje sile navodi nas da mislimo da će Luk, čim od Rej uzme svetlsnu sablju biti onaj stari, što automatski biva negirano i Luk odbija da se pridruži pobunjenicima čitav film. Sam film počinje komičnom scenom preko telefona, za kojom odmah slede dinamična scena borbe u svemiru koja je zapravo prepuna napetosti i Hičkokovskog suspensa. Kajlo, koji je u Buđenju sile postavljen kao ekvivalent Vejderu u novoj trilogiji, na početku samog filma uništava svoju masku i kroz čitav film gledamo njegovo lice, a ne masku koja aludira na Vejdera. U filmovima ovog tipa, kada figura autoriteta donese odluku koja ne deluje ispravno, kliše je da protagonistima niko ne veruje u njihovoj odluci da se pobune i da do kraja njihova pobuna rezultira pobedom… ali ne i u ovom filmu. Kada je u pitanju sila i šta se sa njom može uraditi, u ovom filmu imamo neke skroz nove momente, koji nam prilikom Rejinih meditacija daje trenutke čija je montaža kao iz Solarisa (1972) a ne Zvezdanih ratova. O gorućim temama Rejnih roditelja ili Snoukovog indentiteta smo već govorili ukratko. Kako ne bih prepričavao delove filma i upropastio užitak gledanja, ostavio bih ovaj deo nedorečen, ali mislim da je na osnovu priloženog moguće izvući otprilike kakav vid subverzije je na delu. Kroz čitav film Rajan Džonson predpostavlja kakva bi očekivanja gledalaca mogla da budu i izvrće ih, a onda predpostavlja kakve reakcije mogu da budu na tu količinu izvrtanja i svoj odgovor na te reakcije čini glavnom temom filma i centralnim konfliktom Lukovog lika kroz film. Pored toga, uspeva da kroz film provuče i druge teme koje su sve međusobno ispreplitane, u smislu da se tematski nadovezuju sa glavnom i na delu su sa svakim likom gde je na kraju svako promenjen kao lik, a i dalje je u pitanju zabavan i dinamičan blokbaster.

 

Sve ovo logično nameće pitanje, da li je Poslednji Džedaji onda bezgrešni gigant od filma? Odgovor je naravno, ne. Pre svega, film pati od boljke svih modernih blokbastera, a to je prekidanje scene zarad jeftinog gega! Film počinje jednim od najbezveznijih gegova godine, a ima ih još dosta i prosuti su kroz čitav film. Neko bi rekao da to deluje kao uplitanje studija, ali izgleda da je Rajan Džonson insistirao na svoj toj ’komičnosti’. O cheesy mometima ne bih ni govorio mnogo… Nadam se da je ironičan kada priča da je na to ponosan, jer ti aspekti u mnogome slabe jedan odličan film, ali postoje i veći problemi koji postaju očigledni tek nakon gledanja filma. Iako je film krcat obrtima i raznom simbolikom, ono šta takav pristup priči zapravo čini je da linija radnje, gde se desio obrt, postaje maltene nebitna za celinu filma! Samim tim ispadne da smo sedeli i gledali pola sata jedne radnje koja se završi nekim obrtom, da bi likovi onda povukli nove poteze i ispočetka… Gubi se svrhovitost iza delanja. Ispadne kao da je intencija da se publika šokira. Možemo na to gledati tako sa jedne strane, ali sa druge, nije li to život? Nepredvidivost i neuhvatljivost, planiramo jedno a ispadne drugo? U većini trenutkaka tokom gledanja filma, spram informacija koje likovi imaju o datom problemu, njihova odluka na delanje dovoljno je motivisana, ali kada gledamo izvan priče i na film gledamo kao celinu ta se svrhovitost gubi jer krajnji rezultat koji je postignut, desio bi se i bez nekih narativnih linija i likova, a posvećeno im je dosta vremena. Sa druge strane ima momenata koji su očigledno namešteni da bi se uklopili ili sa datom temom ili kako bi proizveli novu lančanu reakciju događaja, a ne jer je to najlogičnija odluka. Onda ima i likova čija je relevancija potpuno nebitna… Sve ove argumente možemo braniti time da je i život spontan, ali Zvezdani ratovi nisu niti su ikada bili život. Filmovi nisu život, najčešće su ili imitacija života, podražavanje života… ili pak veći od života, ali ne i sam život. Sa druge strane, ne činim li isto kao Luk u filmu time što ograničavam Zvedane ratove na ono šta oni zapravo jesu ili nisu, i je li to legitimno ili ne? Ovaj film odstupa od kanona Zvezdanih ratova i po pitanju etabliranih pravila unutar tog sveta, po pitanju tipičnih zapleta i narativnih linija unutar Zvezdanih ratova kao franšize, odstupa estetčki jer način na koji su mnoge sekvence raskadrirane odlazi od izvornjih Zvezdanih ratova i njihovih filmskih uticaja… Mnogo toga je drugačije i novo, a opet staro. Nekad je Kurosava bio Događaj spram kog se stvara, a sad su to Zvezdani ratovi… Da li će za trideset godina to biti ovaj film, neka odgovor na to pitanje ostane nedorečen. Ovaj ima pretenzija da bude šokantan i inovativan, ali onda sa druge strane kada ima priliku da bude još inovativniji; propušta je. Što ga ne čini lošim filmom, čak ga ne čini ni prosečnim, već mnogo više od toga, ali nije ni ponovni dolazak Mesije.

 

„Uz adaptaciju velike franšize, ide i velika odgovornost“ je konstatcija kojom smo počeli s razlogom. Pored svih ovih stvari, pozitivnih i negativnih, ono šta mi deluje kao najveći problem koji jeste negativan je da je ovakvo odstupanje od priče, bez izvesne odgovrnosti, štetno jer parališe priče koje dolaze! Iskreno, ja nisam siguran šta može biti predmet radnje sledećeg filma. Ne u smislu, neizvesno je šta će biti nego, pitanje je šta se može uraditi sada. Ovaj film je mnoge potencijalne narativne linije koje bi imale svoj krašendo u trećem delu, bez razmišljanja zatvorio. Iako mi je u bioskopu to bilo neizmerno zanimljivo, ne znam koliko je to dobro na duge staze. Možemo simboliku iz filma okrenuti protiv njega, jer kada se malo bolje razmisli, ovaj film je i dalje reaktivan ali ne u smislu da prati kanon nego u smislu da toliko ne želi da bude tipičan i običan da smišljeno radi sve kontra. To je i dalje reaktivnost, ali na takav način da briše sebi tlo pod nogama zatvaranjem onih narativnih linija, što je možda još opasnije, jer kada sklonimo temelj kuće; ona pada! Tako da je tematika filma, ironično, i kritika tog filma. Sa druge strane, mnoge nam je novine i dao, koje nakon oporavka od ovih (uslovno rečeno) ’problema’, mogu otvoriti novo poglavlje za Zvezdane ratove. Kao što je evidentno, ni sam nisam siguran šta da mislim po pitanju filma. Jedino što znam je da ovoliko rasprave i ideja ne može da pokrene loš film, već samo dobar.

Tajna sedam mačeva – Miloš Petković

Posted on by Darko Stanković

Trilogija „Sedam mačeva“ treća je trilogija niškog pisca Miloša Petkovića, a čine je knjige „Tajna stare vodenice“, „Poljubac princeze Ildiko“ i „Teslin vremeplov“.  Objavljeno je i limitirano specijalno izdanje u kome su sve tri knjige objedinjene kao jedna sa koricama prvog dela. Ukoliko se pitate koji je razlog za tri knjige iako imaju mali broj strana odgovor je vrlo prost. Miloš je priču koncipirao tako da heroji koje priča prati imaju tri zadatka ali se suočavaju i sa tri različita neprijatelja, o čemu će više reči biti kasnije.

Ova priča Milošu je poslužila da „oživi“ heroje svog detinjstva, druži se sa njima i vrati nas u neko drugo vreme, kada je nad Evropom visilo klatno propasti zbog straha od nacista i Hitlera. Srešćemo Filijasa Foga, Šerloka Holmsa, Ota Lidenbroka ali i Veselina Čajkanovića, Teslu i Tolkina i druge likove iz svetske književnosti ili stvarnog sveta. Na jednoj od prezentacija, dok sam razgovarao sa Milošem o knjigama, prišao nam je čovek srednjih godina sa decom i rekao nam da su deca počela da čitaju klasike poput „Grof Monte Kristo“, „Put u središte Zemlje“ i drugih sa čijih je stanica pozajmio likove pošto su pročitali Miloševe knjige. Priča je bazirana na principu ansambl romana gde nema glavnog lika već pratimo, muzičkim terminom, super grupu likova od kojih je svako bitan za kompletiranje slagalice. Književni stil se nije mnogo pomenio, samo mogu reći da je dodatno izbrušen. Kao i sve Miloševe knjige i ova se lagano čita, priča teče pred vašim očima i verujem da ćete se vraćati ovim knjigama za vreme duge i hladne zime kraj tople peći, ispod omiljenog ćebeta ili na plaži za vreme vrelog leta dok ležite u  hladu.

Sada malo više o likovima sa „suprotne strane“ i razlozima za trilogiju koje sam vam obećao. Prva knjiga objedinjuje trojicu izvornih vamprira, Savu Savanovića, Arnauta Pavla i Petra Blagojevića. Kao  i uvek, Miloš se trudio da kroz svoju knjigu provuče neke njemu bitne detalje, poruke, priču između redova, te je ovu knjigu iskoristio da u književnost vrati prave vampire, koji su ledili krv u žilama ljudima. U sledećoj nastavljamo da „srećemo“ vampire ali ovog puta dame, tu su grofica Eržebet Batori, Klara Geislerin i princeza Eleonora fon Švarcenberg a priču upotpunjuje Vukodlak iz Bedburga, Piter Stump. I ovde je primetna Miloševa želja da čitaoce „približi“ vampirima kakvi su bili pre pojave Tvajlajta i svetlećih imitacija (prim. aut.). Treći deo je koncipiran tako da nema protivnika sličnih onima u prve dve knjige ali grupu prati zloglasna senka sa ožiljkom, čovek koji je umalo došao glave i Josipu Brozu, i koja će na svakom koraku pokušavati da uništi grupu i ukrade mačeve za strašnog firera.

U daljem tekstu ćemo se posveti svakoj od knjiga po malo. Prva knjiga, „Tajna stare vodenice“ objavljena je 2015. godine i uvodi nas u priču tako što srećemo grofa Monte Krista u poseti jednom od najpoznatijih proroka, Nostradamusu. On mu otkriva tajnu sedam mačeva i kako da sačuva svet od uništenja. Iako se stiče utisak da ćemo pratiti poznatog Edmunda Dantesa, protagonisti ove priče će se okupiti oko njegovog sina, Edmunda II, koji će okupiti ljude koji su izveli izuzetne poduhvate da bi učinili ono što mu je otac ostavio u zaveštanje, da sakupe sedam mačeva. Priča će nas odvesti u Englesku odakle će ih legendarni profesor poslati u Srbiju, svom prijatelju da pronađu mač legendarnog Vlada Cepeša, pripadnika Reda zmaja. Na tom putu sukobiće se sa trojicom krvnika koji su čuvari mača a priča će se završiti kod zloslutne vodenice koja ledi krv u žilama.

Druga knjiga počinje susretom jednog vojnika i Princa tame, dok nas sledeća scena vodi do nekog drugog vremena kada se taj vojnik susreće sa princem tame Evrope za vreme Drugog velikog rata. Kao što sam već napomenuo u ovoj knjizi posle srpskih vampira „srećemo“ evropske vampirice, koje su delimično romantizovane, ali ih to ne čini ništa manje zastrašujućim. U ovom delu priči se pridružuje engleski lord koji vreme radije provodi u Africi a srešćemo i Erika, čoveka koji vreme provodi u tami pariske opere. Družina se razdvaja i svako odlazi da što pre završi namenjeni zadatak, dok ih put po okupljanju ponovo vodi u Srbiju, ovoga puta u Beograd gde će se odigrati veoma interesantan susret sa pomenutim vampiricama. Oni koji prežive moraju da otputuju do napuštenog kamenoloma na jugu zemlje gde će određeni heroji morati da prikažu najbolje od sebe ukoliko žele da ispune zadatak.

U trećoj knjizi, Miloš je protagoniste poslao u Ameriku kod jednog od najvećih genija u istoriji, i iskoristio priliku da još jednom pruži priliku svetu da se divi njegovim izumima i skromnosti. Ovog puta nema vampira koji jure grupu ali je Hitler na njih poslao nešto mnogo opasnije, špijuna koji krije mračnu tajnu. Jer vampiri su arogantni, nisu se libili da napadnu otvoreno, dok je čovek sa ožiljkom vrebao iz tame i svoj udarac zadao u odlučujućem trenutku kada je jedna plemenita duša ugašena u napetom okršaju. Družina se ponovo razdvaja ali ovoga puta ne dele ih samo kilometri, ovog puta putuju kako niko pre a i posle njih neće. I putuju tamo gde niko nije bio niti će ponovo otići. Jedni će juriti za baronom koji će promeniti pogled ljudi na svet oko sebe dok će drugi posetiti princa koga pohode razni demoni prošlosti. Ukoliko ispune i ovaj zadatak put ih može odvesti u Atlantidu, ali doći do tamo neće biti nimalo lako. Imaju li hrabrosti i lukavstva da to urade?

Na linku možete poledati i trejler za „Tajnu stare vodenice“.

Blistavi – Gospodar prstenova susreće Loše Momke

Posted on by Nenad Jevtić

I ovog puta, Netfliks se potrudio da da odgovor na večito pitanje: „Kako bi bilo da Srednju Zemlju preselimo u Los Anđeles i ukrstimo to sa Hari Poterom?“. Najnovije ostvarenje koje je izašlo iz Netfliksove rerne pod imenom „Bright“, pruža nam delimičan oset kako su producent Dejvid Ajer i pisac Maks Landis to zamislili.

Po prvim minutima u segmentu gde se predstavljaju produkcijske kuće, vidim da će se u filmu obrađivati socijalne teme koje stvaraju talase u Američkom društvu. Za nekog ko jednostavno ne prati takva dešavanja, početak filma i šareni grafiti mitskih stvorenja će samo izazvati negativan utisak i promenu kanala, međutim, ja sam ipak presedeo termin od dva sata.

Prikazom grafita i murala epskih borbi u uvodnim scenama nam se predstavlja društvo u kom dominiraju davno podeljene strane koje sada funkcionišu kao bande, a takvu tvrdnju potvrđuju i policijska rotaciona svetla kao i murali policije koja teroriše krimogenu populaciju Orkova.

Po već ustanovljenim Holivudskim stereotipima, Orkovi su u ovom filmu kolektivno zauzeli ulogu crnaca gde se Orkovi smatraju prljavom, divljačkom rasom prema kojoj svi imaju averzije. Pored Orkova imamo i Vilenjake koji su zauzeli mesto elite, bogataša i stereotipe bele rase kao i naslednike Iluminati imperije. Mesto ljudske rase postavljeno je između ova dva sveta prema kojoj niko nema posebno mišljenje, što deluje neobično da ljudska rasa bude tako lepo prihvaćena od strane drugih. Unutar ljudske rase, podela „domaćih“ svedena je na minimum da bi se naglasila rasa kao celina, što je totalno nerealno, jer ljudska rasa već ima svoje podele i averzije. Glupo je misliti da će se pojavom novih rasa ljudska ujediniti, jer će uvek biti onih koji insistiraju na „čistoći“ rase, što u ovom filmu rade Orkovi i Vilenjaci.

Priča prati lik Derila Varda kog tumači Vil Smit i njegovog partnera Nikolasa Džakobija kog tumači Džoel Edžerton koji je uzgred prvi Ork u jedinici. Već u startu postaje jasno ko je junak a ko zloća, jer je Smitov lik formiran kao izuzetno otvorena osoba, liberalnih ubeđenja i ljubitelja svih rasa iliti „vlažni snovi milejilanih komunjara“. Ork Nik, nasuprot Vardu, nije poprimio stereotipe opakog dase koji živi za „fajt“, već se sveo na „dobričinu“ kog svi mrze zbog njegovog porekla. Sam tandem dobro parira rasističkim stereotipima koji su bili zastupljeni kada je crncima dopušteno da stupe u službu, mada sa modernim obrtom gde crnac izigrava racionalnu osobu, a Ork nešto drugo.

U prvom delu filma, radnja je rezervisana za vezu između Varda i Nika, i Nikovu nesposobnost na terenu, kao i sav pritisak koji trpi od članova policije zbog toga. Navodno je Nik dopustio neidentifikovanom Orku da se izvuče nakon što je ovaj prethodno upucao Varda pumparicom u grudi. Ova informacija se konstantno vrti kroz film kao i pitanje „Jesi li Ork (crnac) ili policajac?“ na šta Nik nebrojeno puta odgovara da je policajac, jer ga je klan odbacio.

Film je mogao da se osloni na ovaj tok radnje, na život policajaca u rasom i klasom podeljenom društvu i skonča nekom epskom porukom kako je diskriminacija pogrešna, ali neee, gospoda ‘oće napetu akciju. U drugom delu filma, saznajemo za davna proročanstva, bande i „magiju“ koja je davno izgubljena u ratnim pohodima da se zaustavi „Tamni Gospodar“. Film je po svim merilima već dovoljno fantastičan gde je uvođenjem magije u jednačinu film izgubio prvobitni smisao.

Konci se dodatno mrse kada na scenu stupa nekoliko bandi od kojih je svaka rezervisana za po jednu rasu koja želi čarobni štapić iliti oružje velikih moći. Pored bandi, uključuje se i Magijski Biro kao i Vilenjačka Mafija kojoj dotični štapić pripada. Ceo tok radnje se sada izjednačava sa filmovima „B“ produkcije koja se pretežno odvija u jurnjavi, skrivanju i obračunu sa bandama koje žele štapić.

Dobre strane

Od dobrih strana, moram da pohvalim dobro odrađenu pozadinu i istoriju Orkova koja se daje u malim dozama. Scene rasne netrpeljivosti prikazane su dosta uverljivo, mada se to i očekuje jer je rasizam mahom Američki problem. Pohlepa i prljavost policajaca u datim situacijama, takođe je svedena na razuman i shvatljiv način da podseća na epizodu „ŠTIT“ sa Majklom Čiklisom. Film odiše realnošću putem simbolike koja je prisutna kod Meksičkih bandi, stila oblačenja i komunikacije. Pojedine scene me podsećaju na film „Poslednja Patrola“ sa Džejkom Gulenhalom.

Pored svega ovoga ne bih mogao da opišem ili uporedim ovaj film sa ostalima koji su mu donekle slični, jer se sve svodi na jednu te istu temu. Mogao bih da pohvalim da „Blistavi“ odudara u jednom delu, jer povlači korak napred od svih već viđenih filmova sličnog karaktera. Ovog puta se Netfliks nije plašio da pokaže golotinju i krv tako da je to mali plus od mene, ali ne dovoljno da se spasi. Veštački efekti i scene borbe prate tok i raspored likova na terenu, dijalozi su uverljivi kao i većina likova, mada su preterali sa Vilom Smitom.

Loše strane

Sve deluje kao lukav plan da se ljubiteljima akcije i fantastike plasira neka socijalna tema. Dobra strana toga je da se na umetnički način prikazuje drugačiji stav, a loša strana je da se taj stav uporno forsira. Postavlja se pitanje: da li je za tako nešto odgovorna publika i potražnja, ili je posredi politički lobi koji traži nove regrute?

Najviše mi je smetala akcija, jer je delovala bespotrebno za temu koja sama po sebi može dosta da pruži. Zaplet, koliko god bio fantastičan, izgubio se na okretnoj tački kada su bande uzele učešće u priči. Od oružja, pumparice su najčešće korišćene, što bode oči s obzirom da su bandama dostupne praktičnije puške i bolje oružje. Magijski deo se periodično pojavljuje kao i funkcija bandi koje se bore protiv zla, tako da je deo sa magijom potpuno podbacio zbog manjka informacija o njoj.

Kao pogrdnu frazu za Orkove koriste reč „svinjokožci“, što Azijati koriste za belce pa mi je cela fraza urnebesna.

Zaključio bih da je „Blistavi“ zanimljiv projekat iako nisam za to da se političke teme forsiraju na tako očigledan način. Netfliks izgleda želi da se uključi u društvo sa modernim temama i prezentira ih široj masi. U „Dželatu“ su se suzdržavali, dok su ovde svesno išli da čačkaju mečku i trče pred rudu. U narednim nedeljama očekujem razne skandale sa Vilom Smitom i javne prozivke na Twitteru – ili kako je ova socijalna mreža poznatija „Cancer International“.

Na skali do deset Marvina sa desetkom kao „pun pogodak“, ocenjujem „Blistavog“ sa solidnih ‘5 Marvina’ i preporučujem svima da ga pogledaju pa makar zbog ideje i načina na koji se tema „rasizma na ulici“ razvlači. Ukoliko vam se to ne sviđa, akcija se ubrzo pojavljuje. Do sledećeg gledanja, peškire u ruke i bez panike.

Recenzija Games.con-a 2017.

Posted on by Sofija Grebenarović

Nesmir od tri dana

Došao nam je decembar sa vrlo malo (ne)očekivanog snega (ove godine barem nije iznenadio putare) i znatno više očekivanom oskudicom raspoloženja i love (ko tvrdi da novac direktno ne korelira sa srećom se nikad neće smejati u poršeu, nego će plakati dok se peške vraća kući nakon žurke u „Tramvaj“-u jer mu je „pobegao“ poslednji dnevni). Pošto se osećam milosrdno, olakšaću ti patnje, o smrtniče – o Games.conu  trodnevnom, (15, 16, i 17.12) zime 2017. godine, divaniću ja.

Iako i dalje „mlađan“ kao konvencija, ovo mu je tek druga godina, Games.con broji veliki broj posetilaca (rečeno u brojkama oko 20, 000). Koncepcija kona je slična, sad već, standardnoj  šemi, koju su „Digital & Entertainment Festivals“ i udruženje  ,,Valinor“ organizovali sa gotovo religijskim obožavanjem (krstim se levom i desnom).

Pod navedenom šemom podrazumevamo već pominjani „Market Square“ (Artist Alley u gigantskom, Jinchuuriki obliku), konferencija industrije „Horison“, predavanja u režiji Kristijana Šarca i Mire Satarić o pisanju (malo hvalimo šefa), predavanja Bogdana Čurguza o oklopima i Dore Samove o Japanu (gošća iz Bugarske, jačamo komšijske odnose do sledećeg rata), kviz znanja,  kao i radionice Hari Poter štapića i elfskog jezika, a ukoliko ste slučajno ogladneli mogli ste da svratite do „Malih kuvara„ koji su kuvali za vas. A tu je bila i mala škola crtanja Nikole Dragaša, igre za stolom, priručne štand-knjižare (ne moram da okupim družinu kompanjona u cilju pronalaženja zagubljenih delova o Geraltu od Rivije) i, naravno, kosplej.

Apropo kospleja (čiju organizaciju su vodili u ime udruženja Valinor prvog dana Anja Zlatanović, gde su nastupali kosplejeri koji se nisu takmičili već uveličali događaj svečanim otvaranjem, a drugog dana na velikom finalnom događaju Ljubica Čurguz – Wiccana Cosplay i Bogdan Čurguz – Bendershield cosplay) napomenuću da je bio prisutan veći broj učesnika, mada tehnički problemi oko ozvučenja, usled „stani, pani“ raspoloženja učesnika, ni ovog puta nisu, nažalost, izostali. Doduše, ova nezgoda nije obeshrabrila kosplejere da prikažu svoje umeće, nimalo zbunjeni, ni ometeni.

Dok nas je Borivoje O.F. Naumovski zabavljao jedinstvenim spojem stand-up-a i kospleja, žiri u sastavu Dora Somova, Tomislav Bukatarević i Armin Seferović dodelio je nagrade…

U kategoriji  „GAMING“, pobednici su Dragoljub Vuković (Ezio, „Assassin’s Creed”), Andrea Milanović (Angewomon, „Digimons”) i Korina Cvijanović (Vladimir, „LOL”), dok su u kategoriji „POP KULTURE” nagrade osvojili Sanja Batušić (Xena, „Warrior princess“) , Bojana Vukotić – Red Banshee Cosplay (Hela, „Thor: Ragnarok“) i Zlatko Kelemenić (Uruk-hai, „LOTR“). Novina je bio nastup LARP grupe „Angeleon“ koja je svojim nastupom levelovala za primer, priklavši usput Damjana Silbaškog, izazvala Lich Kinga na dvoboj vredan opevanja u pesmi i kovala Eziove zavere dostojne kalibra GOT-a.

Naravno, ko je imao želju, mogao je da se okuša u igranju kako novih tako i retro igara, testira i osvoji vrednu kompjutersku opremu. Ceo događaj se odigravao na tri bine (Main Stage, Stag3 i Squage) i u tri hale Sajma (hale 2, 3 i 3a – simbolika trojke?), koje su nam  i donele tri dana zabave, te se ispostavlja da sreća ili sporo baulja ili udara iznenada, „iz vedra neba pa u rebra“ maniru, u trojkama.

Naš specijalno unajmljen fotograf, mister Ajdačić (Lazar Ajdačić), je bio još jedna od prisutnih trojki te bacite okac na njegovu umešnost.

Kako čitati Pračeta

Posted on by Petra Rapaić

Dragi moji fantastičari,

Ima li među vama ikoga da nije čuo za genijalnog Terija Pračeta i njegov Disksvet? Da, onog istog koji je svoja nezavršena dela ostavio u amanet sveže asfaltiranoj ulici i valjku teškom dve tone. A Disksvet, to vam je ona kornjača koja pluta svemirom sa četiri slona na leđima i čitavim svetom na sebi. O čemu tačno misle slonovi dok plove na leđima kornjače, ako uopšte misle, nijedan poznati živi stanovnik Disksveta nije dokučio.

 

Pisac ovih redova je originalno imao zamisao da na ovaj ili onaj način nabavi svu 41 knjigu, pročita ih i milostivo prepriča utiske. Koji su morali po definiciji biti povoljni, jer ne može niko da se slovi kao pisac humoristične fantastike a da vas samim tim ne oduševi. Međutim, ispostavilo se da bi ova nabavka mogla da bude mali problem, ali ništa što se ne bi dalo rešiti uz pomoć omanjeg bubrega (ili makar jednu trećinu manje, kako smo skorije izračunali) i ubrzanog naprednog kursa engleskog jezika. Spremni do proleća!

Jer, Pračet je genije. Ne postoji nijedna druga rečenica ni formulacija iste kada pitate nekoga ko zna o čemu govori, da li je čitao nešto od Pračeta i kako mu se dopalo. Pračet je genije. Prosto i neprikosnoveno.

I onda krenete redom. Neko vam je rekao da obožava Pračeta jer je dotični, je li, genije, i vi, znatiželjni kakvi jeste i vazda gladni fantastike, krenete da se raspitujete. Do sada ste izgleda živeli ispod kamena u nekoj nedođiji.

Pa vam internet izbaci gungulu knjiga, a vi, kao svaki uredni štreber, želite da znate kojim redom se čita uzvišena edicija. Ne postoji hronološki redosled na Vikipediji, proverila sam. Postoji prijatelj koji je pročitao šta se pročitati dalo i odgledao neke filmove i jedan crtani o vešticama. (Da, ljudi moji, postoje i filmovi! Zamislite tek moje iznenađenje! )

I onda dobijete ovakvu šemu:

(Ili link / ako ste zaslepljeni ovako kao ja pa ponešto – čitaj: sve – treba zumirati)

I zinete od čuda gde tačno početi. I još neko postavi pitanje da li je Pračet rešio da nam skrati muke prezentujući ovaj haos kao jedinu validnu šemu za razumevanje Disksveta, ili se neki podjednako opičeni obožavalac probio kroz šumu fantastike i rešio da ostavi malo mrvica neupućenima.

Dvadeset devet knjiga.

Na pola sata surfujete netom u potrazi za pdf izdanjima. Mogu i epub, instaliraćete taj eReader program za profesionalno čitanje na kompjuteru, nema veze što je aplikacija samo za mobilni telefon. Niste neki stručnjak za torent, stručnjak je na poslu, ali primećujete da je sve otprilike dostupno. Čitate neke odlomke, i otud oni slonovi i kornjača, i neki Severnjaci sa dugačkim mačevima. I patuljci. I vampiri i vukodlaci, i trolovi, i čitava generacija Igorova, i gnomi koji jašu čaplje. I Noćna straža. Tu se već pali neka druga lampica i nema šanse da ne nabavite knjige. Ali nije isto držati solidnih četiri stotine stranica štamparski opojnog mirisa u ručicama i lupati kažiprstom po mišu da skroluje do sledećeg naslova. Da ne zalazim u detalje, recimo samo da Izet najbolje zna fundamentalnu razliku.

I tako, da ne dužim dalje, izbor uvek pada na jedan od razloga zašto kišne šume polako nestaju sa lica zemlje – reinkarniramo drveće u papire.

Za neupućene, postoji jedno univerzalno pravilo: serijali se kupuju po principu akcionog potencijala – sve ili ništa. Koliko god vam se činilo da neka knjiga može da se čita sama za sebe – ne, nikako! To je zamka! Pročitaćete je, dopašće vam se do sto jedan i nazad, i onda trkom do knjižare po još. Duplom brzinom isprevrnete tajne štekove po kući skladištene baš za ovakve hitne kupovine knjiga, iznenadite sami sebe koliko ste bili štedljivi i dobrih par sekundi razmišljate da potrošite pare na nešto drugo. Na nov kompjuter, poklon majci za rođendan, Anastasijin koncert u Beču, pardon Budimpešti, novi bojler. Zamislite se, ali baš ozbiljno.

A u knjižari druga priča. Marfijev zakon u fulu. Baš kad vam treba odjednom čitav serijal, nema prve, nema zadnje, nema dvadeset u sredini. A ona jedna usamljena čami kući. Dođe vam da tučete sebe ili onog ko vam je poklonio knjigu tom istom sve dok ne poplavi. Ne knjiga, dotična voljena osoba. Samo, žao vam knjige. A još žalije kupiti tri knjige u jednoj, i četiri u drugoj knjižari. Niđe veze. Zbunjeniji od prodavačice iz poklon-sekcije sa pet posto popusta za članove kluba, vraćate se za kompjuter u novi krstaški pohod.

I doznate da sve može da se nabavi, naravno za suvo zlato, jer čim je rasprodato mora biti i skuplje.

(Upozorenje: Za one koji od jezika uspešno barataju samo srpskim, seljačkim i sarkastičnim, upustvo za pad u duboku depresiju je gotovo. Osim ako ne želite dodatno da se ubedačite, onda izvolite.)

Neko vam pokaže i englesku kolektorsku verziju knjiga (čitaj: dvadeset devet njih), sa profesionalno urađenim koricama da svršiš na njih. Izvin’te na izrazu, ali zaista. Cena – jedan funkcionalni bubreg. Bonus uz knjige: neki bukmarker, u ovom trenutku nadam se sa prigodnom željom za brz oporavak.

Za nas skromnije i ne baš tako sjajnog zdravlja, postoji edicija koja nije kolektorska, pa je i cena manja – samo delimično funkcionalni bubreg.

Rešenje i naravoučenije: Sačekati da stručnjak dođe s posla, svezati ga za stolicu dok ne skine sa neta sve što se da skinuti a da je poteklo iz genijalnog uma ser Terija Pračeta, i čituckati polako. U slučaju preke nužde, naštampati ponešto u kopirnici na ćošku. Tamo radi jedna jako fina žena.

PS. Četrdeset jedna knjiga samo Disksveta, ali sveukupnih Pračetovih izdanja 144 (sto četrdeset i četiri). Od čega samo jedno nedostupno. Ne znam još koje, i ne mogu da se odlučim da li mi je upravo olakšalo život ili ga dodatno zakomplikovalo.

Koliko bubrega stane u 143 knjige?

Samo za hardkore zagrižene obožavaoce: https://www.discworldemporium.com

Svetioničar – Mladen Đorđević

Posted on by Irena Ilić-Vasiljević

Iskreno, počela sam da čitam ovu knjigu sa izvesnom dozom predrasuda, ne očekujući puno od „još jedne trilogije u nizu“, prevarila sam se – knjiga je za svaku pohvalu.

Ono što mi se najviše dopalo su definitivno rečenice. Odavno nisam držala svesku i olovku pored sebe dok čitam.  Evo nekih koje su mi privukle pažnju:

„Početak u magli a kraj u tami.“

„Ja sam samo odraz tvojih dela.“

 „Ne vredi graditi kule od peska, ako će ih svaki talas realnosti srušiti.“

 „Ono što duša može da sakrije u svojim očima, ne može ni sam čovek da dokuči.“

„Odavno sam prestao da vodim evidenciju koliko puta sam je sanjao, imao i gubio u snovima.“

 „Ona je bila tu pre svega na svetu i ona će biti tu na samom kraju“

„..sa svakim oduzetim životom gubite i deo svoje duše, dok od vas ne preostane samo prazna ljuštura čoveka koji ste nekad bili.“

„Osećao sam se poput piona na šahovskoj tabli koji nemoćno, tokom igre, postaje sve usamljeniji, posmatrajući okolo preostale figure kako padaju ili bivaju proždrane od strane nevidljivog neprijatelja.“

„Ako žudiš da pomogneš svakom na svetu, samo ćeš naškoditi sebi i drugima. Unutrašnja borba koja se vodi i dobija, jedino je što se vrednuje.“

Zatim, izdvojila bih oštru kritiku današnjeg društva koja suptilno provejava kroz redove. Gorka je, ali se guta lako. Klizi niz grlo kao gutljaj jake nezaslađene crne kafe, nekom ko voli Nes sa šećerom. Psebno mi se dopada u sledećim primerima:

 „Zgrada preko puta. Desno krilo, peti sprat. Mlada plavuša, u sedmom ili osmom mesecu trudnoće, sedela je na ivici kreveta i plakala, u rukama držeći fotografiju i slušalicu telefona. Moglo se pretpostaviti da se radi o ocu deteta. Šta se moglo desiti? Kakav će ishod biti? Sigurno joj govori da je ostavlja. Slučajno. Slučajno si se vozio avionom i iznenada pao tačno na nudističku plažu, kada je ta devojka, širom raširenih nogu, radila jogu. Nije nego.“

„Oproštaji su ti kao razvodi, samo manje bole. Moja žena se oprostila od mene kada je otišla na poslovni put sa svojim koleginicama. I evo, osam godina je i dalje na tom sastanku. Šta li rade toliko, majku im njihovu?“

„Ženica je, do zadnjeg atoma snage, prodavala cveće na ulici. Cveće joj je uvek bilo sveže i možda najlepše od svih cvećara u blizini. Ironija će se postarati da kada bude umrla, neće biti ni jednog cveta na njenom grobu.“

„Sada sam na miru mogao da čitam vesti. Dan je, dakle bio ugodan, bar za mene jer sam, čitajući crnu hroniku, shvatio da nekima nije bio.“

Izdvojila bih sada i neke pasuse koji su mi se dopali jer „teraju“ na razmišljanje. Veoma mi se dopada to što uz opisivanje radnje ima delova kod kojih treba zastati, usporiti, razmisliti.

„Živimo život koji je poput paučine, isprepleten mnogobrojnim nitima, a po kojima hodaju razne životinjice i insekti. Od onih opasnih i podmuklih, preko neprimetnih i nevidljivih, do onih dobrih i prijateljskih. Isto tako, na tim nitima se nalaze oni kojima je pomoč više nego neophodna. Leže učaureni i nemoćni da pomognu sebi, dozivajući one druge koji se svesrdno trude da pomognu svakom na koga naiđu. Trgnete li jednu strunu ovde, zavibriraće tamo negde, daleko izvan naših čula, shvatanja i zamišljanja. To vibriranje će možda proći nezapaženo u našoj neposrednoj blizini, ali će zasigurno uticati na sled događaja u daljini. Struna, kao takva, ipak ima svoju glavnu svrhu. Da privuče neke situacije i ljude direktno do vas. Situacije na koje možete ili ne morate da utičete, kao i ljude, koji će možda ostati u vađim životima zauvek; proći kroz vaš život neprimetno, ili će ga obeležiti na jedan krajnje surov način.“

„Bežeći od svojih privatnih problema, nesvesno sam se bacio na tuđe probleme, pokušavajući da pomognem onima koji to nisu u stanju sebi da urade. Problem kao problem često zna da rikošetira. Koliko god dse trudili da nekome pomognemo, često i sami postanemo žrtve, mešajući se u tuđe odnose. … možda time što pomažemo drugima zapravo remetimo tok sudbine, te se to na nas svali kao karmička kazna ili opomena, jer naprosto čovek mora prevaliti svoj put onako kako mu je namenjeno, a opet, s druge strane, sve se dešava sa nekim razlogom. Razlogom, zbog kojih smo i mi upleteni u sama ta dešavanja.“

 „Bolna iskustva su, čini mi se,  neophodna za brušenje i kristalisanje individue. Što su žrtve veće, u slučaju poraza, one dobijaju na težini kada se podvuče crta. Uvek sam mislio da pobeda kao takva, uspavljuje na neki način. Ona vas ne tera da analizirate kako ste došli do nje, jer vas je već opila trijumfalnim stanjem u koje vas je postavila. Poraz, na drugoj strani, uvek je siroče, ali kao takvo, ono vas uči nekoj lekciji. Tera vas da razmislite kako ste izgubili ili ste se predali, ili zašto je eventualno dobra stvar što ste jednu priču okončali. Bol poput odjeka, nastaviće da odzvanja, ali ono što je dobro kod njega jeste da sa svakim odzvanjanjem slabi i jenjava, dovodeći vas na kraju do apsolutne ravnodušnosti. Dovodeći vas u stanje gde ćete mirno i spokojno posmatrati kako ta osoba iz prošlosti prolazi kroz pakao. Jer karma je jedna velika i zajebana kučka, koja ipak ispravi razna sranja koja je napravila. Na ovaj ili onaj način. Naše je samo da nađemo ugodno mesto u prvom redu Danteovog teatra i uživamo u komadu.“

Zatim, tu si neke sitnice, koje mi se dopadaju iz prostog razloga jer su lepo napisane. Ne treba ih posebno objašnjavati, zvuče dobro same za sebe… čak i istrgnute iz konteksta.

„Uhodiš me, anđele ljubavi. Gledam tvoj lik iznova i iznova. Zašto me ne primećuješ? Zar sam tako mali u tvom svetu? Igraš se sa mnom, znam. Igraću se i ja. Uhodiću te. Uhodiću svog anđela.“

„Nikada ne dozvoli sebi neke moje greške. Neka ti moje iskustvo bude za nauk. Ako se jednog dana budeš oženio, nikad je ne ostavljaj samu i u tišini, između hladnih zidova. Nikad ne znaš šta ti život nosi i kako sve može da ti se promeni naglavačke, u trenutku. Možda se sve ovo ne bi desilo da sam bio uz nju kad je trebalo. Da sam  akar razumeo njene neprestane šapate koje mi je vetar donosio na pučini…“

Najzad, izdvojila bih i par pasusa koje posmatram kao znakove pored puta, pitajući se da li baš oni pokazuju u kom pravcu će se razvijati priča u budćnosti, ili me navode na pogrešan trag.

 „Iako u Bibliji piše da je Gospod Isus Hrist zabranio svim dušama da se ikad vrate iz Raja i zakorače na svet koji su napustili, nigde nije napomenuo da to pravilo važi i za Pakao.“

„Vrane će utihnuti nad njegovom senkom… zar ne čujete topot jahača oluje i grmljavinu bojnog roga njihovih glasonoša što dolazi sa pučine?… pustinjska oluja se diže…zamračiće vas sve… noć pada. Sa njom ćete i vi.“

„Na kraju sam počeo da shvatam zašto je bio negostoljubiv i zašto nije voleo mnogo da razgovara. Nije želeo da se bilo ko zadržava i ostaje na ostrvu više nego što treba. Nije želeo da još neko navuče prokletstvo na sebe. Nije želeo da bilo ko drugi oseća tu vrstu boli koju je on svakodnevno osećao. A što se razgovora tiče, naviknut na samoću i otuđenost, razgovor sa ljudima delovao mu je potpuno strano u poređenju sa onim jecajućim glasovima i šapatima o kojima mi je pričao.“

Dopada mi se i hrabro poigravanje sa pisanjem i u muškom i u ženskom rodu. Nisam očekivala da će ispasti dobro. Stvarno sam iznenađena. Plašila sam se da će priča iz ženskog ugla upasti u mrežu patetike i njanjavosti, ali se ispostavilo da autor ne podleže stereotipima po tom pitanju.

Dakle, za sada ne mogu dati konačnu ocenu, jer mi fale sve kockice (drugi i treći deo trilogije) da bih mogla da vidim celinu.  Ako priča ostane zanimljiva, i ako sve to pisanije dobije epilog u vidu nekog dubljeg smisla, i ne svede se samo na puko prepričavanje „nesvakidašnjih“ događaja, biću srećna ko kučence kad mu bace kosku. Ako i ne bude tako, moje simpatije su  već kupljene rečima (tačnije rečenicama, koje stvarno dobro zvuče). Iskreno, volela bih da kraj trilogije bude kao oštar šamar od kog obraz dugo bridi. Da kraj stvarno bude neko grubo buđenje iz sna.

Drugi deo ne iščekujem više sa predrasudama tipa hoće li mi se dopasti, od drugog dela očekujem puno.

 „Vesnici oluje su nam su nam preneli poruku. Nadam se da nismo jedini koji smo je čuli…“

Očekujem da će oluja biti jaka i razorna. Očekujem da će nakon nje granuti sunce. Očekujem da će svetlost pobediti tamu… A opet, pitam se hoće li zaista biti tako. Pitam se šta ta oluja sa sobom donosi… ko će je preživeti… i hoće li likovi nakon nje ostati isti.

 „Danas su svetionici prava retkost. Borci unapred izgubljene bitke sa vremenom i tehnologijom. Čak i u tom sporom porazu, oni ostaju kao trajan spomenik nekim davnim i prošlim dobima.“

Čekam da vidim da li je bitka zaista unapred izgubljena… Da vidim kakva je  uloga  tog monumentalnog spomenika u svetu u kom bez prošlosti nema ni budućnosti.

AVKF putuje

Posted on by Sofija Grebenarović

„Maglenke” u Varvarinu

Kažu da se najbolje u životu uči kad se, sa već rutinske tačke A, pomeri do daleko uzbudljivije, intrigantnije, i prevashodno novije,  tačke B. Budući da je većina nas u stanju jedino da sebi priušti odlazak do trafike po pljuge ili vožnju liftom (u slučaju da se nije pokvario po milioniti put po ulasku čopora baba sa megalomanski natrpanim kacama za kupus), te nismo u mogućnosti da obiđemo Tibet, Indiju ili Afriku („I want to spend some time in a Mozambique…”) u cilju duhovno-ličnog usavršavanja, obićićemo naš Srbistan u potrazi sa prosvetljenjem, ma kakvo ono bilo. Šansa da promrdamo kopita van uobičajene nam avlije došla je u vidu poziva već pomenutih „Maglenki”, tj. autorskog dvojca romana „Magla” (u izdanju izdavačke kuće „Portalibris”), Aleksandre Blagojević Savić i Dragane Ćosić, te smo istimarili crvenu „korsu” i zaputili se u osvajanje Varvarina, 06. novembra 2017. godine.

Na opasnom, preprekama posutom putu ka odredištu, zadržali smo borbenu gotovost.  Herojstvo se isplatilo jer smo, ujahavši na umornoj „korsi”, dočekani kao da smo upravo nadjačali  Nemce na „Dan D”.

Pozvani smo na feštu i feštu smo i dobili: odvedeni smo i, poput sardina, „upakovani” u dražestan kafić, na čiji ambijent nismo ni stigli da obratimo pažnju jer su na mnogobrojne stočiće iznesena jela čiji se broj može uporediti jedino sa posluženjem na „jedem brzinom svetosti” takmičenjima u Amera ili na sahrani sveopšte omrznute individue u selu.     Ljubazan doček kolega iz prestonice je uključivao konstantno nutkanje đakonijama (čitaj dalje: a ko smo mi da ne poštujemo domaćine, njam) što je umelo da rezultira svakom insanu poznatoj, u genima ugraviranoj, disciplini – „ko će prvi do tanjira”.

„Maglenke” su nam uhvatile u mašinu stomak i um podjednako: u sveopštem, stalno rastućem metežu, strpljivo su odgovarale na postavljena pitanja, iščitavale već pripremljene odlomke iz svog romana i udarale svoje štambilje na podmenute primerke „Magle”, prvog dela trilogije „Loza Pelina”. Na „mestu zločina” se zadesio i kolega Miloš Petković, autor „Tajne vodenice” („Portalibris”), verovatno u funkciji „držača eventualnog straha” Aleksandri i Dragani, koji je, ako je to ikako moguće, podigao egzaltiranost svih prisutnih na još viši stupanj.

Tako je veče bilo apsolutno kompletno u svakom pogledu, te je AVKF „osedlao” odmornu crvenu „korsu” i krenuo put Beograda (na putu nazad nam se zeznula plejlista, a radio-prijem nas nije štedeo – balade su nadolazile u takvom broju, da su se sve izgubljene krave vratile vlasnicima, dok bi se poneka ovca zaljubila u jahače naše „korse”).

*šutira ovcu u dupe* Za iskustva ovekovečena u fotografiji posetite profil našeg snimatelja, Lazara Ajdačića i njegovu stranicu ”Concept Smcko”, a voleli bismo da se zahvalimo Marku Ignjatoviću i Igoru Malatestiniću, saputnicima-jahačima.

Dorijanovo zaveštanje – Nikola Jovanović

Posted on by Irena Ilić-Vasiljević

Priča romana smeštena je na ogromni kontinent Ardaniju. Vladar Novog Carstva izgubio je bitku sa Mitraditima. Severna granica je pala i car poziva Tea, bivšeg vođu odreda Besmrtnih, da mu poveri važan zadatak… Ne, neću vam prepričavati knjigu. Koga zanima o čemu se radi neka potraži informacije na FB stranici izdavača. Neću pisati ni o Nikoli, kao ni o tome ko su mu omiljeni pisci i čime se bavi u slobodno vreme, sve to je već napisano u njegovoj biografiji.

TEKST KOJI SLEDI JE MRAČAN I PUN SPOJLERA!!! Apelujem na sve one koji ne žele da znaju o čemu se u knjizi radi pre no što je pročitaju, da preskoče ovaj teksta kako ne bi i sebi i meni nepotrebno dizali pritisak. Dakle, na početku vas upozoravam da ću pisati o kraju i otkriti bitne detalje.

Da ne dužim, počeću odmah sa onim što mi se ne dopada. Ne volim trilogije koje su u fazi nastajanja. Čini mi se da je veoma nezahvalno ocenjivati priču nakon pročitane samo jedne trećine, a kako je „Dorijanovo zaveštanje“ tek prva knjiga planirane trilogije, za neki konačan sud moraće da prođe još dosta vremena.

Ono šta za sada mogu reći je da mi se čini da je planirani serijal odlično započet.

 Stil pisanja je lagan i jedonstavan. Rečenice su lepe, opisi dovoljni da pokrenu maštu. U tekstu dominira narativni karakter, Nikola lepo vodi priču i nenametljivo uvlači čitaoce u svet svojih likova, ipak na pojedinim mestima pažnja popušta, možda je taj utisak prepričavanja mogao  da bude razbijen sa malo više dijaloga.

U samoj priči prepliću se istorija i fantastika. Ljubitelji istorije uživaće u vešto isprepletanim segmentima prošlosti istrgnutih iz konteksta evolucije čovečanstva. Na temelju istorijskih činjenica, koje oblači u novo ruho, Nikola gradi jedan potpuno nov svet, koji prikazuje veoma realistično, vodeći računa o nizu detalja, opisujući predele, narode, njihovu istoriju i verovanja.

Kun Diran, Tara, Egorn, car Henrik, Martina, Fokas, Fringa, Teo, Ivami, Evdokija, Sabalar, Ardašir, Husabalar, Maksimus, Valtazar, Ester, Andalik, Andronik, Stjujart, Milon, Niko, Demetrije, Ralf, Lavitijan, Kleon, Eugen… samo su neki od likova koji se sreću u ovoj knjizi, i svaki od njih ima svoju priču, i svi su na neki način, posredno ili neposredno povezani.

 Izuzetno mi se dopada to što se Nikola ne zaljubljuje u svoje likove, za potrebe priče on ih bez problema ubija i pravi prostor za neke nove protagoniste i za njih vezane događaje. Na primer, sa ubistvom Evdokije me oduševio. Ona je odigrala svoju ulogu, bilo bi nepotrebno da je kao rep vuče dalje kroz priču, ili još gore da u moru likova zaboravi na nju i dođe do kraja treće knjige ostavljajući nas u nedoumici šta je bilo sa njom. Međutim, njena smrt nije nasumična, vešto je iskorišćena da nas upozna sa karakterom jednog drugog lika, što je za pohvalu.

A tek kraj cara Henrika?!  „Vrišti, ženo, šta ti je? Vrišti!“  Maestralno. Neću pisati o njegovoj smrti, zbog onih koji su i pored upozorenja da ću otkrivati detalje nastavili da čitaju tekst. I molim vas, samo nemojte o tome kako sam pokvarila efekat iznenađenja, jer ako ste od onih koji Anu Karenjinu nisu pročitali zbog toga što su čuli da se na kraju bacila pod voz, sumnjam da će vam moje izvinjenje pomoći.

Što se tiče fantastike u delu ona je zastupljena taman onoliko koliko je potrebno da priču učini zanimljivijom i lepšom a da je ne odvuče u pravcu klišea.

„Neki kažu da su se odselili u druge zemlje, dok drugi kažu da su umrli sa svojim zmajevima i jednorozima.“

 „Među ljudima su počeli da se rađaju mutanti koji su se dalje razmnožavali u čudovišnu vrstu nazvanu Bistijari ili Zverljudi.“

 „Kada je Dorijan krenuo na zapad koji je bio naseljen divovima, patuljastim ljudima i svakakvim drugim vrstama, otkrio je da Enariji imaju moć da kontrolišu prirodu ili nešto slično tome.“

Dakle, ovde nema ničega što je teško zamislivo, sve je uklopljeno sa merom i potpuno odgovara narativnom toku priče. Istina, volela bih da saznam nešto više o svim tim fantastičnim bićima, ali kako je ovo tek prvi deo trilogije, pretpostavljam da ih Nikola nije slučajno uveo u priču, da će im u nastavcima posvetiti malo više pažnje.

Pored tih klasičnih elemenata fantastike, u tekstu se susrećemo i sa fantastičnom mitologijom.

„Pored vere u Tvorca, ispovedala se stara i nova vera.“

Sa tom mitologijom dotaknut je jedan problem koji zahteva malo ozbiljniji pristup. Naime, kako se Nikola ne poziva na neki već postojeći panteon, smatram da je potrebno da nam da podrobnija objašnjenja. Istina on pominje u tekstu njihova imena i neke osnovne karakteristike, ali su za moj ukus ta božanstva i suviše jednodimenzionalno prikazana, fali im dubina.

Moram priznati da nemam puno zamerki na ovu knjigu, i ove koje imam su gotovo zanemarljive ali ću ih ipak pomenuti. Na primer jedna se odnosi i na proročanstvo.

„Najstarije, Malnovansko proročanstvo kaže da će se na svetu pojaviti Esperasa ili sama priroda otelotvorena u ženi i ona će doneti mir svetu.“

 „To verovanje poznaju svi narodi (…) samo je drugačije zovu (…) mi moramo da je prepoznamo i pružimo joj pomoć.“  

Nadam se da će Nikola u nekom od narednih delova pružiti objašnjenje zašto je prirodi potrebna pomoć i šta je to što ona ne može da uradi sama. Sklona sam verovanju da su ljudi sastavni deo prirode, iako  često istupaju protiv nje, ali i da sama priroda ima svoje veoma efikasne mehanizme odbrane.

Kad već pominjem prirodu,  da pomenem i elemente.

 „Onda kada smo napustili našu postojbinu, podelili smo elemente i znanja, da bi ih sastavili onda kada dođe vreme.“

„Sve se dešava u vremenskim ciklusima koji se smenjuju (…) za koju godinu navršiće se ciklus od deset hiljada godina i tada će se stvoriti uslovi da se elementi ponovo sastave i pokrenu nešto što mi kunovi nazivamo vrata.“  

Kako funkcionišu? Kakvo je njihovo poreklo? Elementi su im dati da bi održavali ravnotežu u prirodi, ali njihova moć je prevelika, Enariji su udružili tri elementa, zemlje, vatre i leda, i izazvali Propast, zemljotresi su izvrnuli lice sveta. Na pitanje „Kako su ljudi preživeli?“ Autor daje sjajan odgovor „Izdržljiv je to soj… poput korova“

Na elemente ne ukazujem kao na manu u priči, naprotiv, meni su privukli pažnju i prilično me zainteresovali, smatram da bi uz malo objašnjenja mogli biti veoma dobro upotrebljeni za dalje pripovedanje. Volim da čitam o takvim stvarima.

A sada malo o blagu.

„Na kočiji postoji mapa, ali ne mapa koja vodi do nekog još većeg blaga, već do nečega što se naziva Sila.“

„Mapa koja se nalazi u kući na točkovima navodno pokazuje put do moći prirode i opisuje način na koji se te moći koriste. Navodno je ispisana na Enarijskom jeziku i prekopirana je iz knjige koju je Dorijan dobio na poklon.“ 

Ovakav pristup blagu mi se veoma dopada. Verujem da će ovaj motiv biti podrobnije razrađen u nastavcima koji slede. Za sada bih samo ukazala na to da je potrebno odlučiti se da li je mapa na kočiji, ili u njoj, mada je meni logičnije ovo drugo rešenje, zbog onih pet godina tokom kojih je mumificirani Dorijan obilazio vojvodstva. Naime, ako se Nikola ipak odluči za to da je mapa bila na kočiji očekujem objašnjenje kako to da je tokom tih pet godina lutanja baš niko nije prekopirao iako nije bila skrivena od ljudskih pogleda.

A sad malo o samoj knjizi koju je Dorijan dobio.

 „Dao mu je knjigu toliko moćnu da je u njoj zapisan i sam kraj sveta. Onaj ko bi pročitao tu knjigu navodno je mogao da kontroliše prirodne sile, postane besmrtan, nauči sve jezike kojim se govori, imao bi snovid kojim bi video budućnost, spoznao bi kako je nastao svet.“

E sad, šta je ovde problematično? Pa to što očigledno knjiga ili ne poseduje te moći o kojima se govori ili je Dorijan nikada nije pročitao, jer da jeste bio bi besmrtan a ne mrtav. Dakle, na osnovu čega možemo poverovati u magične moći knjige? Ne kažem da nije moguće da je ta priča istinita, ali mene Nikola nije ubedio da je sve tako kako kaže. Crv sumnje nestrpljivo čeka nastavak da sazna da li je u pravu ili se prevario. Inače, veoma mi se dopada sama ideja da neka takva knjiga postoji, ili je postojala.

 Kako god, ta  knjiga pohranjena je sa Dorijanom, zajedno sa još dve stvari, sa njegovim kopljem, koje je služilo za ubijanje demona i sa darom kojim su bogovi nagradili ljude – Mitrosovom kutijom, koja predstavlja protivtežu moćima i znanjima kojima su tada gospodarili Enariji.

 „Mitrosova kutija bila je davno izgubljena i zaboravljena relikvija. Ta kutija je, zapravo, darovana Peritreju nakon što je porazio divove i bila je dar samih bogova. Mitros je bio ljubomoran i bratu je ukrao kutiju, prethodno ga ubivši. Pre nego što ga je oterao u progonstvo, Randal je kutiju uzeo od Mitrosa i sakrio je. U Mitraditskoj tradiciji se o toj kutiji govori kao ubilačkom oružju koje kontroliše vetrove i vatru (…) Pronašao ju je Dorijan Moćni, a nakon njegove smrti ostala je zaboravljena sve dok je satrap Bodrum opet nije pronašao.“

Ovakve „sitnice“ su ono zbog čega ja volim fantastiku. Uz malo mašte autori se mogu poigravati sa mitovima, istorijom, simbolikom… Nadam se da će Nikola i u nastavcima koji slede da piše o ovakvim stvarima, o drevnim tekstovima i predmetima sa magičnim moćima.  Nadam se da će na kraju svako zašto dobiti svoje zato, da će nam uz neka pojašnjenja otkriti i dublji smisao svega.  Ta Mitrosova kutija, koja veoma podseća na Pandorin ćup, posebno me zainteresovala. Verujem da će o njoj još biti reči u nastavku priče.

No, da se ponovo okrenem Dorijanu.

„Rešili su da ga balsamuju (…) i da on treba uvek da pohodi svoje zemlje, te da mu narod zanavek odaje počast. Pozvani su sa svih strana sveta najbolji juveliri i zanatlije koji su napravili kuću njegovog večnog počinka koju su vukle čak dve stotine konja.“

 „Mumificirani Dorijan je pet godina sa svojom tužnom povorkom obilazio vojvodstva dok su njegovi naslednici i generali završavali rat sa Enarijima koji je on započeo.“

 A građanski rat? Nikola kao da zaboravlja da „Nakon njegove smrti Carstvo je palo u građanski rat, a odmah nakon toga je naišla Propast.“ Jesu li generali ratovali sa Enarijima ili međusobno? Kolika je verovatnoća da bi u uslovima građanskog rata i opšteg meteža kočija čak pet godina neometano obilazila vojvodstva? Da li bi povorka zaista bila tužna čak pet godina? Koliko dugo je trajao taj građanski rat, pre no što je nastupila Propast?

„U jednom trenutku kočiji se gubi svaki trag. Sasvim je izvesno da je neko ukrao kočiju sa njegovim telom  i sklonio je. Pričalo se da je kočiju ukrao tadašnji prvosveštenik Svetigrada Hudon. Ako je kočija pronađena u Kamenitoj pustoši onda je ta priča istinita.“

Teško mi je da poverujem da je kočija mogla neopaženo da bude ukradena, prvo zbog veličine same kočije, koja je kako piše bila veličine kuće, drugo zbog ožalošćene povorke koja je pratila kočiju, i treće  zbog onih dvesta konja koji su je vukli.

Priča o Aleksandrovom pogrebu je stvarno dobra, jedna od retkih koja, čini mi se oduvek, budi maštu istoričara i arheologa. Ubeđena sam da u njoj ima istine, mada je ja zamišljam malo drugačije, zapravo skromnije. I koliko god da sam oduševljena što je prepoznajem u ovoj knjizi, ne mogu da se otrgnem utisku da Nikola ovde hoda po tankom ledu. Samo od sitnica i pažljivo biranih detalja zavisi hoće li led pući ili će pak izdržati težinu ove ideje.

Sve u svemu ova knjiga nije loša, daleko od toga, ali ne mogu da napišem ni da je priča odlična sve dok ne pročitam kraj zamišljene trilogije. Za sada mi se ovo što sam pročitala dopada, zanimljivo je i deluje obećavajuće. Nadam se da će i drugi i treći deo biti napisani uskoro, te da će priča zasijati u punom sjaju.

Završiću pisanje o Dorijanovom zaveštanju rečima koje kun Diran govori Tari: „Znam da sve ovo tebi zvuči čudno, možda i strašno, ali takođe znam i da ti je zanimljivo.“