Naučnu fantastiku ne čitam često. Mislim da je u pitanju teško iskorenjiva predrasuda da je u žanrovskoj literaturi mnogo bitnije šta se dešava, nego kako je nešto napisano, mada su me mnogi sci-fi pisci demantovali svojim delima – da pomenem samo predivnu braću Strugacki, Stanislava Lema, Ursulu Legvin, itd. Jedno od takvih prijatnih iznenađenja za mene bio je i Robert Šekli za kojeg nikada do slučajnog susreta sa romanom „Trampa svesti“ nisam čula. Nepoznanica je za sve moje prijatelje, ali možda je čitaocima ovog bloga stari drugar. Čak i ako je to slučaj, praviću se da o Šekliju i „Trampi svesti“ prvi put čujete baš sada od mene.
Dugo sam mislila da je „Autostoperski vodič“ jedinstveni roman i da ništa slično nikada neću pročitati. I dalje mislim da je jedinstven i da Daglasu Adamsu u tom humorističnom sci-fi podžanru nema ravnog, ali moram da priznam da sam bila presrećna kada sam otkrila njegove savremenike (npr. Kerol Hil i njen roman „Amanda, svemirska plesačica“) i prethodnike kao što je Robert Šekli. Jednom su čak pitali Daglasa Adamsa šta misli da je glavna razlika između njegovih i Šeklijevih knjiga, a on je britko odgovorio: „Šeklijeve su bolje.“ Ne bih se skroz složila sa skromnim Adamsom, ali bih svakako svima preporučila da pročitaju urnebesnu „Trampu svesti.“
Roman počinje oglasom sledećeg sadržaja: „Džentlmen sa Marsa, 43 godine, tih, studiozan, kulturan, želeo bi trampiti telo sa džentlmenom sa Zemlje sličnih osobina.“ To je dovoljno da uzbudi glavnog junaka knjige, Marvina Flina, koji se hronično dosađuje u svom malom američkom gradu uprkos mnogim putovanjima koje je iskusio na Zemlji i na kojima bi mu mnogi pozavideli (kao što je, npr. istraživanje potonulog grada Majami ili obilazak jedne kineske oblasti na kamili). Marvin, dakle, rešava da odgovori na oglas u želji da doživi Mars iz ugla jednog pravog Marsovca, i podvrgava se takozvanoj trampi svesti. Da to nije samo neka tralala šema, vidi se i iz ugovora koji putnici potpisuju, a u kojem stoji da sve što se desi na telu jednog, mora da se „nadoknadi“ i na telu drugog. Drugim rečima, ukoliko Marsovac iskopa oko svojoj zemaljskoj glavi, upravo to će se dogoditi i onoj glavi na Marsu. Ali ni ozbiljnost papirologije kao ni neprijatna testiranja koja su usledila nisu uspeli da odvrate Marvina od njegove želje da doživi nešto „ekstraterestrijalno“, tako da u nastavku romana dobijamo fenomenalne opise Zemljaninovog doživljaja „marsovanja“, sa sve iščuđavanjem svojim dugim i tankim nogama, gipkim šakama koje mogu da se savijaju na najneverovatnije načine i ostalim različitostima.
Međutim, Marvin ne uspeva dovoljno dugo da uživa u fizičkim i kulturološkim zanimljivostima Marsa, jer ga vrlo brzo obaveštavaju da je nešto pošlo naopako sa njegovim preuzimanjem marsovskog tela, odnosno – ispostavlja se da neko drugi polaže pravo na telo u koje je Marvin upravo prispeo. Tek tada počinju prave muke za Marvina, na čitaočevu radost, a ono što se dalje dešava toliko je smehotresno, uvrnuto, i pomalo kao da ste na drogama, da ne treba prepričavati već pročitati.
Moram da pomenem i prevod. Ne znam koliko je ljudima prevod bitan, ali meni je dovoljno da jedan vešt i kreativan prevodilac (u ovom slučaju fenomenalni Zoran Stanojević koji je preveo i serijal „Gospodar prstenova“) napiše „Prosiplji mu creva!“ usred presmešne scene tabanja u krčmi, pa da mi knjiga postane još vrednija čitanja, i da mi se ta rečenica toliko ureže u um da se svako malo vraćam na nju i smejem se. Od kada sam pročitala „Trampu svesti“ za mene više ne postoji reč „prospi“, već samo i jedino – „prosiplji.“
Nadam se da ćete uživati u ovoj dobitnoj kombinaciji humora i naučne fantastike, a ako se nakon čitanja zapitate šta vam je to trebalo u životu, mogu samo da kažem: prosipljite mi creva!
Blog
Napoleon Br. 03 Ludi Barakan
Prošlo je tri meseca od poslednje epizode, te ste sigurno nestrpljivi da načnete ovu. Pre no što to uradim u vaše ime, da kažem da od ove epizode očekujem da iskristališe mnogo toga i odredi dalji razvoj kako junaka tako i priče.
Karlo Ambrozini je još jednom za scenarističkim kormilom i nema potrebe da ga više predstavljam.
Đulio Kamani nam crta ovu epizodu, možda ga znate kao autora nekih priča Dilana Doga i Martija Misterije.
„Ludi Barakan“ počinje izletanjem izbezumljene žene ispred automobila našeg junaka, sa uzvikom pomozite pokazujući negde iza sebe. Napoleon juri, uočava kola u plamenu te istu onu ženu što ga je dozvala, mrtvu. No, u reci su dva dečaka koja treba spasiti, što bi nekako i izveo da mu pažnja nije podeljena jer reka teče uzvodno. Na obali je ugleda čudan dvojac koji odbija da mu pomogne držeći govor o skorom kraju. Napoleon, videvši da nema nikakve vajde od njih, zaranja za decom.
Tu dobijamo drugi kadar: naš junak razgovara sa gospođom Rouz o slučaju Ludog Barakana što umišlja da je veliki general cara Solomona, koji mu beše uvalio inspektor Dima, jer se sam sa tim nije mogao nositi. Nakon toga scena u kojoj naš detektiv, po drugi put u epizodi, nešto gubi ili zaboravlja, što će se nastaviti tokom cele epizode. Vraćamo se unazad na scene Barakanovog bekstva iz zatvora visokog nivoa bezbednosti, te kako dolazi do toga da ubije jedinu osobu koju je istinski još voleo. Pa se selimo u bioskop gde Napoleon sa svojim imaginarnim trojcem gleda film Romana Polanskog. Uprkos svom opširnom poznavanju kinematografije, nisam se mogao setiti nikog sa imenom Albert u filmovima Polanskog, pa ću Vatroslavovu opasku o filmofilima shvatiti kao način autora da se kroz celu tu scenu narugaju sa istima. Po izlasku iz bioskopa naš junak nastavlja da bude zaboravan i ni njemu nije najjasnije šta mu se dešava, sve dok po dolasku kući ne primi pismo od obožavaoca koje mu sve objašnjava. Ipak nije sve ni kako on i mi mislimo, jer dokazi ukazuju na suprotno.
A imaginarni trio u međuvremenu ima svoja sukobe i razmišljanja. Te dok im je tvorac kod lekara, oni su pred imaginarnim savetom mudraca, koji im govori samo onoliko koliko mora ili gotovo ništa, tako da i dalje ne umeju da pomognu Napoleonu. Dok policija nastavlja potragu za ludim robijašem, koji ispunjavajući neki svoj ludi plan čini zločine usput, naš junak je u sve većoj nedoumici da li je postao luđi od toga da ima imaginarno društvo. Dok se tako bori sam sa sobom da li tone dublje u ludilo ili mu neko smešta da tako misli, Napaleon odlučuje da otputuje. Na železničkoj stanici, pukim slučajem naleće na Barakana i sledi obračun u kom ubija kriminalca i spasava nevine od bombe. Dobro, ne baš sve. No čini se da je naš junak našao objašnjenje za svoje stanje i da će nam biti sasvim spreman za narednu epizodu.
Moram priznati, bilo je teško ovo napisati, a pri tom što manje otkriti, znate kako to već ide sa ovakvim pisanjem. No bilo je to i zadovoljstvo, ovako psihodeličan i pametan strip u današnje vreme je retkost. Uprkos politici kompanije da stalno menja crtače, kvalitet ne pada samo je drugačiji sa više ili manje detalja, i jedino stvar ukusa može tu presuditi. Moram da se osvrnem na izvinjenje iz uvoda, vrlo lep i profesionalan potez Veselog Četvrtka za detalj koji je malo ko i opazio, ali su priznali grešku. Vidimo se, tj. pišem vam kada izađe „Priča o Alegri“.
Karton Siti – Željko Obrenović, Nemanja Radovanović, Željko Vitorović, Gašpar Rus, Miroslav Slipčević
Brutalna iskrenost Karton sitija leži u tome što joj ne piše da je po istinitoj priči, to se podrazumeva. Onaj ko je preuzeo ulogu naratora, ima tu dužnost da nama otvori vrata u pozorište svog uma.
Željko nam prvi otvara vrata njegovog pozorišta, mi u stvari ulazimo u kazamat, u njemu pod budnim okom gledamo sliku ljudske bahatosti.
Ako se usudite i kupite kartu gde je sve postavljeno tako da morate pojesti predstavu do kraja, moram da vas obavestim, ovo nije oda anti-herojima ovo je oda toj sceni.
Scena je sve, ona krvari, smrdi, živi jedan život samo za vas.
„Život je samo jedna velika vožnja.“
Bil Hiks
Ove kratke forme stripa su ono što treba da vam objasnim kao istiniti snaf…
„Horizonti“ nisu za one koji vole kliše, nije ni za one koji bi to sakupljali neotpakovana pakovanja ovih edicija samo da bi dobila na vrednosti. Nije za pokazivati pomodarski da, jao, vi kao čitate stripove i time kosite ribe koje padaju na kvantitet vaših polica a ne da li ste ih otvorili.
Ne! Nov horizont vas neće ogrejati sunčevim zracima, nego pljunuti na sva očekivanja koja imate, prosto vam naglase i postave kao pravilo da treba da su vam očekivanja visoka što se tiče njih kao ekipe.
Što se tiče stripa, iz ugla nekog ko je ludi fan, mislim da je meni koja nisam uložila vreme za stvaranje, moram da im zahvalim jer je ovo prava gurmanska poslastica. Otrov za dušu.
Ekipa Karton sitija će vas zakucati tamo gde ste seli, poljuljati vaš pojam realnog sveta i kratko udariti u srž onoga o čemu mnoge stripadžije ćute.
Što se tiče ekipe koja je crtala i te kako treba da vas plašim.
Pokušati da opišem nečiji stil jer imam limit od 600 reči koje sam sigurno i prekoračila ne da nije pravedno, nije ni slinac onoga što treba za opis.
Here goes nothing: u pokušaju naravno.
Ekipi koja crta teško je ne lepiti komplimente.
Ljudi, vi ste mene provozali iz moje fotelje kroz jedan dobar DMT trip na suvo.
Ono što je Aleks Grej kao jing nekome ko voli psihodeličnu umetnost vi ste definitvno jang. Ko žudi da zna šta je jedan zalogaj hedonizma treba da proba vruć meni iz vaše kuhinje. Sladokusci Balkanskog stripa mogu da maste brke.
Utisak da ste upravo prošli kroz dugu i sve što je za slabe u srcu ostavite u stranu, za neke druge stripove i neku drugu ideju. Boje i paleta koja je ispratila priču su tačno na mestu kada dodate ton vi koji ćete sedeti i čitati. Zvučim uskogruda i ohola prema ekipi a nisam. Sve u svemu čitajte Karton siti, dobro je to za vas.
Dilan Dog, br. 112 Mladi vampiri
Naš folklor je pun priča o vampirima, uostalom na tome su utemeljene priče kao što su Karmila i Drakula, a takođe je to i jedina srpska reč koju je usvojio celi svet. Mi ćemo sada videti kako to Dilan dolazi u kontakt sa nemrtvim stvorenjima žednim krvi…
Đankarlo Marzano je scenarista koji je celu karijeru radio na Dilanu Dogu i to bez nekih izleta, sem jedne istorijske priče ostaje veran našem heroju.
Luiđi Pikato slovi za najbržeg crtača SBE kompanije, ali nije to baš za pohvalu, pošto mu pomoćnici crtaju okolinu, a on samo likove. Nije oduvek bilo tako, pre nego je postao toliko profesionalan, bio je umetnik i još se vide tragovi onog crtača nekih nama drugih epizoda. Još crta Magiko Vento i Demjan.
„Mladi vampiri“ počinje već poznatim kadrom Dilana koji sluša problem mogućeg klijenta, u ovom slučaju – klijenata. Tri devojke i dva momka, traže od Dilana da im nađe vampira da ih učini nemrtvim. Istraživač noćnih mora ih odbija grubo im rušeći snove za njihovo dobro. Odlaze besni i razočarani, te čine dogovor da urade nešto. Te večeri odlaze na groblje i prave krvni pakt da ko god da prvi postane vampir, vraća se po ostale. Sve do tada deluje kao samo još jedan lud san odbačenih klinaca koji se pogrešno oblače i slušaju pogrešnu muziku. A onda im drugaricu u klubu pokupi tip i ona nestane. Pošto policija malo toga čini jedna od devojaka se vraća kod našeg istraživača noćnih mora moleći da joj pomogne jer, kako kaže, drugaricu joj je odveo pravi pravcati VAMPIR.
Tu ulazimo u drugi deo priče. Koji nam prikazuje družinu klinaca koji su voljni uraditi sve da bi dobili dar gospodara. Pa, svi sem devojke koja je potražila pomoć. Nakon nekolicine pomalo bizarnih i surovih scena, Dilan, gonjen svojim petim i po čulom, odlučuje pomoći devojci uprkos ranijim nesuglasicama. Odlazi i kod Bloka tražeći pomoć i zanimljivo dobija je bez gunđanja što nije slučaj u većini epizoda. No vampir lagano uklanja svoje tragove, čak koristeći i Dilana u tu svrhu. Kako to obično biva i savršenima se dešavaju brljotine, pa tako i vampiru. Jedna od devojaka je preživela surovu čistku i u bolnici je gde je čuvaju Dilan i Blok. Ali vampir mora počistiti za sobom, ze se pojavljuje u sobi bolesnice. Tu, iz razgovora koji je obavezan između svakog dobrog negativca i pozitivca, saznajemo da to Dilanu nije prvi susret sa vampirima, naime već ih je sreo u jednoj, do sada neobjavljenoj priči kod nas. Pa, pošto smo na samom kraju vreme je i za finalni okršaj u kom je vampir dominantan i meci mu ništa ne mogu, ali glave mu dolazi nesrećna okolnost na koju niko od junaka nije uticao. Neka poruka epizode bio bila, pazite šta želite možda vam se i ostvari.
Ne znam kako će vama biti, ali meni Marzanova i Pikatova epizoda uopšte nije legla, a postoji više razloga za to: prvi bi bio ta Marzanova navika da inspektor Blok vidi natprirodnu scenu koja se ne može drugačije tumačiti, a meni predstavlja problem to što Blok toga neće biti svestan već u narednoj epizodi. Pikatov crtež je specifičan, Dilan na momente ni ne liči na sebe, te mi uopšte ne prija. A možda je ovom utisku doprinelo što sam pre ovoga pročitao sjajnu epizodu „Begunica“, te „Super Book“ br. 37 u kom Sklavi dominira svojim pisanjem uz asistenciju takvih crtačkih majstora kao što su Ambrozini i Brindzi, te stoga možda moja ocena nije baš najpravednija spram ove epizode. Ipak je pročitajte i sami i prokomentarišite, rado bih čuo i vaše mišljenje.
Dilan Dog: Super Book Br. 37 – Buđenje – Bela Rada – Podrum – Lim
Dilan Dog Super Book u izdanju Veselog Četvrtka je izdanje koje nas podseća na najbolje epizode DD-a koje su izašle što kao specijali što kao Giganti. Većinom su to klasici koje potpisuje Ticijano Sklavi, ali povremeno ima tu i tamo broj u kome se nađu epizode koje nisu pobudile toliko oduševljenje u vreme izlaska, ali sada mogu i same da se smeste u red klasika. Ovo je jedan takav broj koji će nam predstaviti četiri takve zaboravljene priče.
Ticijano Sklavi piše scenario, dakle sam tvorac Dilan Doga, koji pre stvaranja svog junaka piše epizode Zagora, Marti Misterije, Misster Noa i Kena Parkera. Nešto je manje poznato da on iza sebe ima čak jedanaest objavljenih krimi romana, te da su dva filmovana.
Ugolino Kosu je crtač ove priče i veći deo karijere radi na Dilanu, ali povremeno ima izleta u epizodama Teksa i Marti Misterije. Ono što mu zameram ja, a i mnogi drugi, je preterano tuširanje i usled toga crteži odaju dojam nedovršenosti.
“Buđenje“ priča u kojoj Dilana pozovu iz malog zaseoka da mu ispričaju događaj iz prošlosti kada je stvor harao krajem, a sada se opet budi. U susednoj kući se odvija drama druge vrste i to čitamo kao priču u priči. Tu ćemo videti kako indijansko groblje može da bude fijasko za savršen zločin. Dilan pokušava da nađe stvora, ali sve na šta nailazi je poprilično pogubljeni živi mrtvac iliti zombi te se pobrine za njega, a tu je i malo podsećanje ko inače stvara zombije u ovom serijalu. No, ova priča mi se čini posebnom jer od početka nije želela Dilana, pa je tako i sve sama rešila bez nekog ozbiljnog Dilanovog upliva. Ah, da, za one koje interesuje, stvor se ne odnosi na Karpenterov film, već na Jirvotov film „Mehur ubica“ iz 1968. Priča će, dakle, sama sebe zatvoriti, ali će Dilana za sporednu ulogu nagraditi devojkom.
Ovu priču nam crta fenomenalni Karlo Ambrozini kog sam imao čast već predstaviti više puta kao autora sjajnog, novog junaka kod nas, Napoleona.
“Bela Rada“ priča o tome kako Dilan vidi Radu, ali ona je svaki dan druga osoba, bar naizgled. Stvar je u tome da je i on za Radu uvek drugačiji i to ih oboje dovodi do ludila i pucanja. U suštini, još jedna priča koju bi se lako moglo svrstati u kategoriju nezaboravnih. Pomalo filozofska, pomalo šovinistička, ali suštinski ljubavna i tragična priča, crtana tako da bude nalik prvim feljtonskim stripovima.
Korado Roi je crtač koji je baš imao šarolik opus: Mister No, Marti Misterija, Nik Rajder, Brendon i još nekolicina, sasvim nepoznata na našem tržištu.
„Podrum“ je pričica u kojoj dečak Džonas ima problem sa podrumom jer mračan je i čuju se zvuci. Autori odaju dužnu poštu velikom Lavkraftu tako što Džonas čita njegov Nekeronomikon i posle ne može da zaspi. Interesantno, Dilan ovde ima samo jedan kadar.
Bruno Brindizi je crtač većinom posvećen Dilan Dogu, ali povremeno crta Teksa i Nika Rajdera.
„Lim“ je minijatura koja nam priča o automobilu koji je na neki način živ i glavni lik ove priče. Da, opet Dilan u suštini nije nosilac priče, sada je u ulozi posmatrača. Na neki način, ova priča nas može podsetiti na roman Stivena Kinga „Kristina“ gde je, takođe, automobil glavni lik.
Nakon što sam sklopio zadnju koricu ovog vanrednog izdanja bolno sam svestan razlike nekad i sad. Kvalitet nije za upoređivanje, kako smo mogli videti Dilan u nekim pričama nije ni važan, autori ga koriste priče radi. Danas je Dilan u gotovo svakom kadru stripa i to su mahom epizode koje te ne navode na neko naknadno razmišljanje. „Gručo“ je posebna priča, ovde smo ga videli tek u jednoj sceni, ali i tu se videla razlika – izrekao je šalu tonom fine ironije i to je toliko različito od novih epizoda u kojima na stranici ima po pet jeftinih viceva. Bilo je lepo vratiti se divnoj prošlosti i zanemariti bledu sadašnjost zarad nade u svetlu budućnost našeg istražitelja noćnih mora.
Dilan Dog, br. 111 Begunica
Trideseta godina postojanja i taj osećaj da sam odrastao zajedno sa Dilanom je tako sentimentalan znam, ali teško ga je se otresti, zajedno smo proveli njegove dobre i loše dane i nadamo se da su ovi što tek dolaze dobri.
Scenarista ove epizode, Đovani Di Gregorio, sem Dilana radio je na nekolicini epizoda Dampira. Crtač Maurisio Di Vinčenco je radio na Kralju Arturu, Kriminalu i Teksu, ali pre svega na Dilanu gde je povremeno i izvlačio loše scenarije svojim crtežom.
„Begunica“ počinje, kao po dobrom starom običaju, scenom u kojoj klijentkinja razgovara sa Dilanom i on se vajka da li da joj pomogne. Dok on okleva, gošća nestaje netragom. On odlazi kod inspektora Bloka da mu pomogne, no ovaj i nije baš voljan da mu po hiljaditi put izađe u susret, ali sasvim slučajno to opet čini. Dilan u ludnici dobija neke informacije od upravnika ustanove o stanju begunice, koja u međuvremenu čini i zločin u jednom od svojih stanja. Dilan se oseća kao lovac na čudovišta, pa ga mi tako i vidimo u stripu dok prati tragove. U jednoj prilično jednoličnoj atmosferi se dešava dalja priča. Naime, uprkos svim dokazima Dilan ne veruje da je begunica kriva i traži je da joj pomogne, a mi vidimo kako se izmenjuju slike lovac detektiv-detektiv lovac. Leševi iza begunice ga ne uveravaju u njenu krivicu te kao pravi pas prati trag. Stigavši na mesto gde misli da se begunica krije, vadi pištolj uz opasku da ga mora samom sebi dobaciti i tako nam saopštava da nema Gruča. Naš junak će se suočiti potpuno sam sa ubojitim čudovištem i ubiti ga… Devojku će odvesti u mir ustanove odakle je ranije pobegla, no da li ju je baš spasio, ne znamo, jer demoni su u nama.
„Begunica“ gotovo sigurno mnogima neće leći, jer je to epizoda koja je potpuno van Dilanove svakodnevnice, a bez romanse i Gručovog šegačenja i viceva ova priča je iznimno mračna i jednoličnog toka, barem ako čitate površno. No, apsolutno pogađa atmosferu horora i verovatno je „Begunica“ put van Gvaldolinijeve ere o kom je nedavno, biranim rečima pričala Paola Barbato: „Posle pedeset, pa potom i stotinu brojeva, stvari su postajale daleko ustaljenije, precizne. Ali nakon dvestotog broja svi smo postali suviše sigurni u sebe – publika ga je volela, bio je jasno definisan, i nije bilo ništa šta bi se moglo dodati. I to je počelo da paralizuje serijal. Sledećih sto naslova, do broja trista, Dilan je postao kopija samog sebe. I to je bilo pogrešno. Nismo više bili stimulisani, pa Dilan više nije sazrevao – počeo je da stari“, ne imenujući ga, ali govoreći tako da je svakako jasno o čemu i kome se tu radi, jer za vreme njegovog urednikovanja, Dilan je nazadovao ili bar stagnirao. Nakon jednog takvog intervjua, imamo čemu da se radujemo u budućnosti. Do naredne epizode i pisanja.
Pirot 3
„Revija“ je deo strip festivala u Pirotu koji je ove godine organizovan po osmi put, i ove godine izlazi treći put, a za naslovnicu koristi zvanični plakat festivala koji ovom prilikom crta Željko Pahek i radi to majstorski. Izdanje je nekomercijalno i deli se posetiocima i zainteresovanima.
’Zdravko Zupan ili Ko zna zašto je to dobro’ je in memorioam koji kao autor potpisuje Bojan M. Đukić. Osvrt na život legende jugoslovenskog i srpskog stripa. No, tekst u mnogome govori i o istoriji istog, što je na neki način odavanje pošte onome ko je celi svoj život posvetio istoriji našeg stripa.
’Cinema histories’ strip Željka Paheka ili najava za njega sa isečkom koji se čita kao priča. Naučno fantastični strip sa velikom dozom humora. To je svet u kom vladaju roboti, sa pogledom u prošlost kroz jedan film u bioskopu.
’Srpski strip superheroji’ je esej Pavla Zelića, autora horor romana Peščana hronika i scenariste fantazi stripa Družina Dardaneli. Piše nam o razlozima zašto je superherojski žanr uspeo da se tako primi u Americi, a kod nas nije i verovatno nikad ni neće u toj meri. A sve to kroz malo istorije istog i predstavljanje naših heroja, možemo i da se pohvalimo da smo neke i obrađivali na našem portalu, kao što su Cat Claw, Knindže i Generacija Tesla. Vrlo interesantan esej za sve koji misle da zavire malo dublje u istoriju stripa.
’Tragovi’ je strip Stevana Subića, autora Bonelijevog Adama Wilda i zaposlenika vodeće izdavačke kuće u Francuskoj Delcourt. Ovaj kratki strip je više puta nagrađivan u zemlji i inostranstvu. Priča govori o životnom ciklusu, opstanku i osećajima. Filozofska postavka i moderan crtež čine strip vrednim svih nagrada koje je dobio.
’Geri Larson i The far side – Drugačiji pogled na svet’ tekst je Milana Jovanovića jednog od urednika izdavačke kuće Darkvud. Govori o tome zašto su kratki humoristični stripovi Gerija Larsona koji su izlazili u Politikinom zabavniku, stripovi a ne ilustracije i o njegovoj celokupnoj karijeri crtača i muzičara.
’Krv prokletih’ je strip scenariste Mišela Dufrana, poznatog po stripu Heldorado, i crtača Milana Drče koji je poznat kao deo tima koji radi na stripu Linija fronta u izdanju System Comics-a, a uz pomoć Francuske ambasade u čast stogodišnjice prvog svetskog rata. Radnja ovog kratkog stripa se dešava u vreme oktobarske revolucije i prati ruske vojnike u Francuskoj.
’Hronika Roberta E. Hauarda u stripu’ je tekst Nenada Pejčića scenariste priče u Liniji fronta o vojničkom hlebu Tainu i heroju Aleksi Zdravkoviću iz Pirota, te scenaristi stripa Srpko i sve to uz asistenciju Igora Krstića koji, kako sam kaže, crta stripove da budu poput crno belih fotografija. Govori o legendi žanra, ali u okvirima stripa i kakve nam je sve magične likove ostavio u nasleđe. Pomenuću samo Konana Simerijanca, Kralja Kula, Solomona Kejna i Crvenu Sonju.
’Baku’ strip Nenada Pejčića scenario i Igora Krstića crtež koji je osvojio prvu nagradu na prošlogodišnjem Salonu stripa u Beogradu. Priča govori o čoveku kog gutaju more i ne spava nikako sve dok ga prelepi Baku ne uspava.
Sledi nekolicina kratkih humorističnih stripova. ’Titef’ je plod mašte švajcarskog strip autora Filipa Čapuija, čiji je pseudonim Zep, a serijal gura 25 godinu. Godine 2011, u naše bioskope stigao je prvi dugometražni animirani film o Titefu, čiji je režiser i scenarista, takođe, Zep.
Veseli Četvrtak nam predstavlja strip ’Tragični fetiš’ scenarista je niko drugi do Đan Luiđi Boneli, tvorac Teksa i osnivač SBE kompanije (ime joj daje po sinu Serđu kojeg znamo kao stvaraoca Zagora i Mister Noa pisao je i bio poznatiji pod pseudonimom Nolita) koja nam je donela toliko toga dobrog. A kao crtač nastupa Vitorio Koliva autor Satanika, Kriminal-a i pokoje epizode Teksa. Pripovest je o dvojici ribara negde u vodama Fidžija i njihovom pronalasku bisera, ali pošto je ovo samo predstavljanje tj .isečak, priča će se nastaviti u nekom od redovnih izdanja.
Uzevši u obzir vrstu i svrhu publikacije možemo da pohvalimo urednika Nenada Kostića, ispunio je zadatak – publikacija promoviše strip na najbolji mogući način. No videvši ovo, tj. čitajući u više navrata sam pomislio zašto ostati na tome, zašto ne pokrenuti obimniju reviju koja će redovno da izlazi edukujući mlade i uveseljavajući već iskusne fanove.
Lokot & ključ 1 & 2– Džo HIL, Gabrijel Rodrigez
Znate, horor je izvučeno od engleske reči ’horror’ što znači užas, ranije strava i užas ili samo strava’ evoluira tokom 60-tih u horor kakav znamo danas. No, da se vratim na sam početak, ovaj žanr ima temelje u romanu iz 17. veka, tačnije u romanu „Otranski zamak“ Horasa Volpola iz 1764. godine, koji ne samo da postavlja šine na pruzi kojom će žanr putovati u narednih dvesta pedeset godina, već saliva temelje i jednom podžanru, tj. gotskom hororu.
Za dalji razvoj žanra su sigurno najzaslužniji Šeli, Po, Stivenson, Vajld i Stoker, u kasnijim godinama Džejms i Lavkraft guraju žanr ka ovome što je sada. Film kao najupečatljiviji medij koji se bavi hororom svoje početke ima već 1896. godine, sa kultnim kratkim filmom Žorža Melijesa „Đavolja kuća“. Proći će još godine do pojavljivanja dugometražnih horora, verujem da kao takve mogu označiti „Zvonar Bogorodične crkve u Parizu“ i „Doktor Džekil i Gospodin Hajd“ iz 1920. godine. No, to su bile zlatne godine Holivuda te je i horor profitirao pojavljivanjem zvezda kao Karlof i Lugoši, a vredi spomenuti i kasniju veliku zvezdu horora Vinsenta Prajsa. Strip kao medij je malo zapostavljen, ali ne treba zanemariti ni njegovu dugovečnost jer se prvi pojavljuje „Žuti klinac“ Ričarda F. Outkalta još 1895. godine, kao novinski feljton, naravno. Nije to mnogo donelo žanru jer se čekalo skoro pedeset godina na prvi horor strip, u vidu publikacije „Classic Comicsa“ „Strange Case of Dr. Jekyll and Mister Hyde“ iz 1943. godine. To je bio uvod u procvat stripa u 70-tim, a napredak na svim poljima je menjao i oblikovao žanr kako u književnosti tako i na filmu i stripu. Žanrovska dela se odlikuju morbidnim, neugodnim temama i snažnom emocionalnom napetošću. Horor se često meša sa SF-om, kao i fantazijem, s kojima zajedno tvori poseban podžanr spekulativne fikcije. Tvorci ovih dela, ma koji medij koristili, nastoje da izazovu strah i nelagodu kod publike. Kao najčešći izvor tih osećaja jeste uvođenje nekog zlog – a ponekad neobjašnjivog i nerazumljivog – elementa natprirodnog porekla za „običnu“ ljudsku svakodnevicu. Svaka ova istorijska stavka i definicija nas je vodila napretku i evoluciji žanra u ovo što je danas.
Eto, malo prošli kroz istoriju žanra i onoga kako se on definiše, a sada je vreme da pređemo na autore i delo.
Džo Hil je scenarista ili bolje pripovedač, kod nas poznat po dva horor romana „Kutija u obliku srca“ i „Rogovi“, te kao sin velikog Stivena Kinga.
Gabrijel Rodrigez je crtač poznat po stripu CSI rađenom po istoimenoj seriji i po Avanturama Supermena.
Džej Fotos je zadužen za boju, poznat po tome što je dodao malo boje u svetove „30 dana i noći“, „Povratak u budućnost“, „Klajv Barker omnibus“ i mnogi drugi, iako mu ime ne piše na naslovnici i njega možemo smatrati autorom.
DoBRo DoŠLi u LAvKRaFT
Tako nam autori žele dobrodošlicu u prvu epizodu, istoimeni gradić i priču, tako na svoj način odajući počast velikanu žanra. Na prvi pogled može delovati da su se Hil i Rodrigez poigrali sa mnoštvom stereotipa žanra, a onda ti jedna slika pokaže koliko grešiš na kojoj. To rade tako što nam stereotipe poput uklete kuće, duhova, krađe sećanja, prikazuju na način koji nismo dosada videli, a osim toga, umeju da stvore jezu i bez natprirodnih elemenata. To sve ih odvaja od mnogih njima sličnih, što posebno možete videti na slici ispod i tekstu u oblačiću koji je sjajan i pokazuje koliko je Hil dobar pisac.
Kao da ga nikad nije ni bilo, jer Hil i Rodrigez su apsolutni majstori u svakom smislu te reči i stavljaju ti do znanja, ma koliko stereotipa oni iskoristili ti ćeš u rukama imati nešto apsolutno fantastično i originalno. Zahvaljujući njihovom svežom i drugačijem pristupu tome.
Tragedija porodicu Lokot seli u u staru porodičnu kuću ili kuću ključeva, a stare kuće su obično pune tajni i duhova prošlosti, što bi bilo u redu, da ovde u ovom slučaju duhovi i demoni nisu tako prokleto stvarni. Borba Tajlera, Bodija, Kinsi i Nine sa krivicom i žaljenjem. Kako to obično biva, prošlost se vraća da ih stigne, sa sve kadrovima i slikama iz iste, čestim izmenama prošlost-sadašnjost autori čine kao da pratiš dve priče. Drugi tok prati Sema kao sporednog lika i tu Hil pokazuje jedan kvalitet koji mu i otac poseduje, a to je snažna karakterizacija sporednih likova. No, Sem je opasnost koje su svi svesni, ali postoji opasnost koje je samo Bodi svestan i koji dečijom naivnošću oslobađa nešto nalik Sadako iz „Kruga“ ili na neke mange. Mnogo bitnije, daje joj ključ za bilo gde – pomisliš gde želiš da budeš i otključaš vrata. To očigledno ima neka planove sa porodicom Lokot.
Glavolomke
Druga epizoda i opet jurimo prošlost-sadašnjost. Dobijamo mali uvid u to kako je do svega došlo. Bodi ima novi ključ, on otključava glave i uzima sećanje – ili ga umeće (zavirite u Bodijevu glavu).
Ovaj put mu Tajler i Kinsi poveruju i oni počinju da koriste ključ za svoje potrebe, te upoznaju sa tim i Zaka, kako se sada naziva demon, koji uz pomoć ključeva uklanja sve koji ga se sećaju iz prošlog života. Istovremeno pratimo i sporednu priču odnosno Eli, koja nije ništa manje interesantna od glavnog toka, i tu opet dolazi do izražaja Hilovo pripovedačko majstorstvo. Uglavnom, prve dve epizode nam služe kao svojevrstan uvod u veće stvari koje će se nedvojbeno desiti u narednim epizodama.
Serijal ima šest epizoda i izlazi u vremenskom periodu od pet godina 2008-2013 kod nas ga izdaje Darkvud u svojoj horor ediciji Jezovnik. Postoje u dve verzije, tvrdokoričenoj i onoj sa mekim povezom. Za koju god da se odlučite nećete pogrešiti dizajn je moderan, a sam strip je remek delo horore žanra. Verujem da će skoro pojavljivanje serije, o čemu se opet šuška u kuloarima, doprineti popularnosti serijala. Uostalom i sam Hil kaže da jedva čeka početak prikazivanja…
„Tih šest knjiga su poput šest sezona serije, pa deluje sasvim realno da se strip pojavi na malim ekranima i da vidimo da li možemo da prestravimo gledaoce širom sveta”.
Pilot epizoda (čiji trejler možete pogledati ispod) je snimljena 2011, ali je kompanija Fox odustala od projekta. Iako su postojale šanse da će da nađe utočište na nekoj drugoj televizijskoj mreži ili da se, pak, napravi film, ali sada konačno sve deluje znatno ozbiljnije i realnije zbog uspeha i popularnosti samog stripa.
Pored Hila bi u ulozi producenata trebalo da se nađu i Ted Adams i Dejvid Ozer iz IDW Entertainmenta, i Rik Džejkobs („Okružen mrtvima“ serijal koji takođe izlazi u Darkvudovoj ediciji Jezovnik).
Hari Poter i Ukleto dete – Džoana Rouling
Najavljivan od strane domaćih izdavača kao „osmi roman serijala o Hari Poteru“ da bi se knjige bolje prodale, odmah da razjasnimo da „Hari Poter i Ukleto dete“ nije ništa slično.
Za početak, u pitanju je scenario za originalnu pozorišnu predstavu koja se od jula 2016. prikazuje na Vest Endu u Londonu. Kako London nije baš najpristupačnija destinacija većini ljubitelja lika i dela Džoane K. Rouling, prva verzija scenarija odštampana je u formi knjige i objavljena 31. jula ove godine, na Harijev 36. rođendan.
Scenario je napisao poznati britanski dramaturg Džek Torn, scenarista brojnih uspešnih TV serija i filmova među kojima su Skins i This is England, a dobitnik je i BAFTA nagrade za 2012. Autori priče su, pored Torna, i sama kreatorka Hari Potera, Džoana Rouling kao i režiser predstave Džon Tifani. Roulingova je dosta aktivno učestvovala u pisanju samog scenarija, te je njeno ime prvo potpisano na knjizi, a dijalozi na momente nose njen prepoznatljiv umetnički pečat. Treba li napomenuti da se nakon ovog iskustva Roulingova rešila i na svoj scenarijski prvenac te je samostalno napisala scenario za novu triologiju filmova o svetu čarabnjaka, „Fantastične zveri i gde ih pronaći“ (u bioskopima od novembra 2016.)
Iako se predstava daje i do pet ili sedam puta nedeljno, karte su veoma često rasprodate unapred. Cena ulazinica se kreće od 30 do 140 funti, što je standardna cena ulaznica za visokobudžetne produkcije na Vest Endu. Priču čine dve odvojene predstave koje se prikazuju kao matine i večernja predstava, a karte se mogu kupiti kao komplet za obe, ili samo za jednu od predstava.
Još pre prve sedeće probe, Ukleto dete izazvalo je burne reakcije fanova, najviše zbog činjenice da je za ulogu odrasle Hermione izabrana glumica afričkog porekla. Sama Roulingova je podržala izbor glumice naglasivši kako ona nigde nije decidno napisala da je Hermiona bela.
Priča je zapravo nastavak epiloga romana „Hari Poter i relikvije smrti“ i ako pristupite čitanju sa tim na umu, ne očekujući osmu priču koja je bukvalni nastavak serijala po obimu, stilu, žanru pa i kvalitetu, neće vas razočarati. Ne, nećete dobiti bogato ispričanu i do detalja osmišljenu roulingovsku priču na kakve smo navikli, jer „Ukleto dete“ to nije. Nakon što smo ispratili do najsitnijih detalja živote glavnih protagonista tokom njihovog školovanja, ostali smo uskraćeni za informacije o ostatku njihovih života: da li su završili Hogvorts? Kako su se izborili sa traumama drugog rata protiv Voldemora? Kako izgledaju njihovi mirnodopski životi? Kako izgleda postvoldemortski čarobnjački svet? „Relikvije smrti“ nam jako malo ili gotovo ništa ne kažu o tome. „Ukleto dete“ zadovoljava tu radoznalost, daje odgovore na nedorečena pitanja i stavlja lepu i konačnu tačku na život i delo Harija Potera. Iako oberučke pozdravljam svako dalje širenje priče o čarobnjačkom svetu, iskreno se nadam da se Roulingova više neće baviti doživljajima Poetrovih i Greindžer-Vizlijevih, jer bi svako dalje insistiranje razvodnjilo i pokvarilo vrednost do sada napisanih knjiga.
Da se osvrnemo sada malo na radnju „Ukletog deteta“, naravno bez spojlera: Harija smo u „Relikvijama smrti“ ostavili na peronu 9 ¾ dok maše svom najmlađem sinu Albusu ispraćajući ga u prvi razred na Hogvorstu, i upravo odatle kreće priča „Ukletog deteta“. Mladi Albus u kupeu Hogvorts Ekspresa upoznaje dečaka koji će postati njegov jedini i nerazdvojni prijatelj, ali tu svaka sličnost sa životom njegovog poznatog herojskog oca prestaje. Dvojica dečaka otkrivaju da imaju dosta toga zajedničkog, da obojica plaćaju cenu za grehe svojih predaka i da se od obojice očekuje da ispune određene standarde i budu uspešni poput svojih roditelja. Oni na to odgovaraju buntovništvom i kreću u svoj mali krstaški pohod da isprave nepravdu koja im je rođenjem pripisana, a njihova avantura preti da sruši sve ono za šta se generacija njihovih roditelja borila u bici za Hogvorts. Čitalac se susreće sa ključnim likovima iz originalnog serijala: saznajemo više o bračnom životu Harija i Džini, Rona i Hermione, u koje ih je karijere život odveo i koliko su te karijere ispunile njihova očekivanja, neke aveti iz prošlosti pronalaze svoj put nazad u svet živih, ali upoznajemo se i sa nekim novim likovima kojih u originalnom serijalu nije bilo a koji na momente ipak štrče u celom narativu kao kamenčić u udobnoj cipeli.
Radnja je uglavnom uzbudljiva, zabavna i napeta, prosto vas natera da poželite da je Roulingova ipak napisala „Ukleto dete“ kao osmi roman, ali na povremeno postane samo puki omaž, predvidljiva i osrednje motivisana, gotovo kao malo uspešniji fan fiction.
Svi prepoznatljivi elementi stila Džoane Rouling su tu: vešti dijalozi, razvijeni i raznovrsni likovi, misterija i neočekivani preokreti. Poseban utisak ostavljaju didaskalije koje su veoma precizne i detaljne, tako da se čitaocu sve vreme čini da zapravo gleda predstavu a ne da čita scenario.
Neposredno pre pretpremijernih prikazivanja tokom jula 2016, pokrenuta je kampanja „Keep the Secrets“ kojom se na posetioce predstave apelovalo da se suzdrže od otkrivanja detalja radnje kako ne bi pokvarili utisak onima koji su morali da čekaju do objavljivanja knjige da saznaju zaplet priče. U istom duhu ni ja neću otkrivati detalje same radnje, samo ću vam zaintrigirati maštu jednim pitanjem: Ko je, zapravo, ukleto dete? Da li je to zaista Albus Poter, ili možda njegov otac Hari, ili pak Albusov prijatelj čija je životna priča ništa manje uzbudljiva od života mladog Potera, a koji na momente i potpuno zasenjuje glavnog protagonistu? I da li je, zapravo, možda baš on glavni protagonista? Ili je neko od novih likova taj na koga se intrigantni naslov predstave zapravo odnosi? Moja je preporuka da knjigu što pre pročitate, ako već niste, i sami donesete svoj sud.
U našim se knjižarama verzija na engleskom jeziku razgrabila koliko prvog dana, iako joj je cena bila prava sitnica, svega 3000 din. S obzirom da sam svoj primerak nabavila u Londonu po ceni od 10 funti u maloprodaji, bez pardona se usuđujem da kažem da je cena na domaćem tržištu prilično bezobrazna. Ovih dana iz štampe izlazi i prevod čija je cena daleko pristupačnija, oko 1300 din.
Nakon što predstava bude zaživela i nakon što se određeni broj puta bude odigrala na daskama koje život znače, u štampi će se naći i drugo, dopunjeno izdanje scenarija koje će u sebi sadržati sve potencijalne promene u odnosu na originalni scenario.
Valkira – Silvan Korduri i Dražen Kovačević
Mitologija i legende su ostavili neizbrisiv trag na fantastiku, posebno onu epsku. Nordijski mit je oduvek bio najprivlačniji za autore, pa je i sam Tolkin našao temelje za svoju večnu trilogiju “Gospodar prstenova“, upravo u nordijskoj mitologiji i operi Ričarda Vagnera “Prsten Nibelunga“, koja se, takođe, oslanja na nordijski ep – o Brunhildi i Zigfridu. Od ovog potonjeg inače potiče i izvorna verzija bajke o Trnoružici.
No, da se vratim na sam početak, pre nego zagazim dublje u kompleksne veze mita i fantastike. Valkire ili ’one koje biraju pale’, su prelepe ratnice i niže boginje, zadužene da heroje bitaka nakon pogibije vode u Valahalu na gozbu i pripremu za Ragnarok. Valkire to čine tako što na svojim krilatim konjima obleću bojište, posmatrajući ko je vredan te časti. Usled toga odblesak sunca na njihovim blistavim oklopima stvara Auroru Borealis. Najčešće su u izvidnicu i regrutaciju slate tri ratnice: Gunn, Rota i Skuld, od kojih je ova poslednja je bila i Norna (nešto kao naše Suđaje), tako da je mogla videti ishode života potencijalnih regruta za Valahalu. Ragnarok beše beznadežan i unapred izgubljen rat, jer je prorečeno da donosi smrt svih Bogova i kraj sveta. No, šansa da svi odu herojski pre nego džinovski vuk Fenrir (Lokijev sin) ubije Odina i proguta svet i nastane večna tama, bila je stvar časti i koda po kome su živeli.
A sada, nakon reč, dve o autorima stripa „Valkira“, možemo videti i kako mit prerasta u legendu, a legenda u fantastiku.
Francuski scenarista Silvan Korduri je noviji autor poznate francuske škole stripa. Poznat po delima Oluja, Mandragora, Šerlok Holms, ima običaj da piše scenarije za naše crtaće. Zavoleo je da mu naručuju priče, jer je upravo to dobro prošlo sa Šerlokom Holmsom.
Crtač je Dražen Kovačević, najpoznatiji po serijalu Točak, po scenariju Gorana Skrobonje, te po Valkiri koju upravo držim u rukama, s namerom da i napišem koju reč o njoj. Kako sam kaže, albumi nisu u boji jer pokušava da dočara duh crno belih filmova.
Već sa otvaranjem albuma postaje jasno da ovo nije strip sa kojim se svakodnevno srećemo, jer sam uvodni crtež mnogo toga kazuje, pogotovo nekom ko poznaje materiju i zna koliko zapravo traje izrada ovakvog crteža. Nakon svega nekoliko stranica možemo uočiti moderan pristup stripu, neopterećen suvišnim oblačićima i tekstom, koji pušta da crtež govori sam za sebe, tako da čitalac više uživa u njemu.
„Kao smrt hladno“ je prva pripovest, koja počinje tako što grupa vikinga u lovu, pomaže bogu i Valkiri, zbog greha izbačenim iz Asgarda. Da se pretpostaviti da se i scenarista oslonio na Vagnerovu operu, jer ime Valkire, Gunhilda, veoma je nalik imenu heroine iz čuvenog epa.
Nakon nekog vremena počinje da hara zastrašujuća zima, a u tom besu bogova hara i nešto neljudsko, te su vikinzi prisiljeni da traže od Valkire da im uzvrati uslugu i odvede ih do kapije Asgarda, da pitaju bogove čime je izazvan taj njihov bes, bez obzira što bi ga to moglo uvećati. U putu im Valkira pripoveda o divotama i značaju Igdrasila, ogromnog stabla koje spaja svih devet svetova i na čijim granama se nalaze Asgard, Alfhajm i Vanahajm. No, na ulazu ih čekaju nove nevolje u vidu neprirodne magle i odsustva Hajmdala, čuvara mosta koga odlikuje dobar sluh – čuje kako raste trava i ovčje runo, vidi jednako dobro i danju i noću i to na daljinu od sto milja. Potrebno mu je manje sna nego ptici, a poseduje još i rog koji će se čuti i u Asgardu i u Midgardu kada njime zatrubi da označi početak Ragnaroka. Prizor po izlasku iz magle su vukovi koji se goste Hajmdalom ili barem onim šta je od njega ostalo. Valkira se obračunava sa njima i oni nestaju u magli, dok ona objašnjava da je to Fenrir, te da je on više no što ljudi misle.
Sledi sjajan crtež Asgarda, prebivališta Asija, a zanimljivo, slika je puna stubova nalik na krstove, čime nas, pretpostavljam, autor podseća na to da je hrišćanstvo spoj svih prethodnih vera. Hermod, Odinov sin i najbolji jahač među bogovima, poznat i po tome što je jedini živ izišao iz Helhajma, sveta onih koji su umrli nečasno, osećajući zlo u Asgardu navaljuje da uđu, iako zna da im je to smrtna presuda. Valkira se protivi njegovom naumu, ali u tom se opet pojavljuje Fenrir, tako da su prisiljeni da uzmaknu u opustošenu Odinovu palatu. No, nije samo palata u ruševinama, već je i Odin mrtav. Dok Hemrod tuguje za ocem, a ostale mori misao da je Rangarok već otpočeo, napada ih Jormungand ili Zmija sveta, još jedno čudovišno Lokijevo dete. Hermod se bori sa njim, a ostatak družine pokušava da se udalji kada se Fenrir vraća, ne bi li im otežao odstupnicu. U žestokom okršaju gine jedan viking, a na sreću ostalih, Hermod uspeva da se otrese zmijurine i stigne na vreme da ih spasi od Fenrira.
Istovremeno, na miljama udaljenom grudobranu vikinške utvrde, kralj je došao do stražara da ga odmeni na kratko, jer je ciča zima i niko dugo ne stražari, i kroz razgovor izražavaju nadu da će Arlik, kraljev sin, uspeti makar nešto da isposluje kod bogova. No, prizor koji vide im ledi krv u žilama! Iz vejavice izranja grupa divova. Tog trenutka, opet se vraćamo družini koju Hemrod, uz pomoć tvari od koje je sačinjen i njegov oklop, šalje u neki od devet svetova. Iznenada se pojavljuje Freja, okružena svojim Valkirama besneći na Hemroda da će platiti očevu izdaju. Za Freju se, inače, kaže da je Boginja ljubavi i da je poprilično promiskuitetna, te da se služi istom magijom kao i Odin, pretvarajući se u sokolicu, i da njoj, kao gospodarici svih Valkira, sleduje polovina ratnika palih u borbi.
Tu se završava prva priča albuma i počinje druga pod nazivom…
„Deseti svet“: napustili smo Vanahajm, dom Vana i obreli se u prošlosti, u Jotunhajmu, svetu kamenih i ledenih divova. Tu prisustvujemo razgovoru diva, patuljka i tamnog vilenjaka, u kom izražavaju svoj prezir i mržnju prema Asima. Dok kopaju u potrazi za izgubljenim oružjem Bergerlmira, jedinog ledenog diva koji je preživeo potop Imirove krvi, oca nove generacije divova (pandan hrišćanskom Noi), razgovaraju o zloj sudbi Imirovoj kog su Odin i braća ubili i od njegovog tela načinili devet svetova. Kada su pronašli izgubljeno oružje, div potvrđuje dogovor da je Midgard njihova nagrada i da će tu izgraditi novi Utgard, ogromnu tvrđavu divova, od snežnih blokova i svetlucavih siga, a ne, kako piše u fusnoti stripa Svet nemani i demona, na leševima ljudi.
Tu se opet selimo u sadašnjost, gde divovi divljaju Midgardom i branioci utvrde deluju nemoćni, pa biraju jedino spasenje, napuštaju utvrdu i beže svojim drakarima (vikinškim brodovima), jer makar im je more saveznik. A onda smo opet u Vanahajmu, gde su Freja i Valkire izazvale sukob, a borba besni. Hemrod uspeva da savlada Freju, ali odlučuje da joj poštedi život. Istovremeno, Gunhilda pita šta je izazvalo toliki bes gospodarice Valkiri, te dobija objašnjenje da je Sesrumnir (ekvivalent Valahale) izmešten van Folkvanga, livade ili polja gde vlada boginja Freja i gde se nalazi dvorana palih Sesrumnir. Našoj družini postaje jasno da nisu na Vanahajmu, već u nekom potpuno nepoznatom svetu.
Potom se slikom selimo na Alfhajm, postojbinu svetlih vilenjaka. Fenrir traži od vilenjaka vojsku da osveti brata, kada se pojavljuje Hel, pola crna, pola bela, pola mrtva, pola živa, niska rastom, vladarka Helhajma, sveta onih koji nisu umrli (onih koji su umrli nečasno) i kazuje da će se sama pobrinuti za Hermoda i tako osvetiti brata.
Slikom se vraćamo Freji koja objašnjava, dok ih vodi u Sesrunmir, da više ne poseduje seid iliti magiju koju koriste ona i Odin, te da stoga nije videla šta dolazi. A Hemrod misli da je Odin sve predvideo i da ih je zato ’tvar’ čekala na kromlehu (pločama nalik Stounhendžu), da ih prebaci tu gde su. Freja nije uverena, ali ni ne sedi skrštenih ruku, već je odaslala Valkire da sakupe po svetu raštrkane ratnike Sesrumnira. Družina se deli, jedni kreću u potragu za Nornama i objašnjenjem kako i zašto, dok drugi ostaju da pomognu Valkirama u prikupljanju ratnika.
U Midgardu, kralj Lotar uplovljava u luku drugog poglavara čija je utvrda netaknuta zahvaljujući gostima, Asima.
Arlik i Gunhilda prate Hemroda do korenja Igdrasila, gde pronalaze Norne poklane od strane nečasnih mrtvih, Helinih podanika. Hel, koja je ostavila svoju legiju mrtvih da ih dočeka, obraća im se kroz njihova usta, tražeći predaju. Počinje okršaj u kojem Hermod divlja i lomi oko sebe mrtve, a Hel objašnjava svoju ulogu. No, kad joj dosadi zarobljava Valkiru i tako uslovljava Hermodovu predaju, dodajući da će videti Tora, koga drže vilenjaci u Alfhajmu i vodi ih tamo.
Dok kralj Lotar besni na Ase i Vane zašto i njima nisu pritekli u pomoć, prilazi mu ratnik sa objašnjenjem da ih je Munin obavestio da je prekasno. Ratnik se predstavlja kao Zigfrid, što je još jedan dokaz da se i autor oslanja na Vagnerovu operu i čuveni ep. Slike se smenjuju dalje:
Alfhajm: vilenjak likuje i objašnjava Hemrodu kako se sve desilo i šta je bilo njihovo oružje pobede. Saslušavši priču, samohvalu i pretnje, Hemrod počinje okršaj pokazujući da nije bespomoćan kako je izgledalo. U žestokoj borbi ubija Fenrira uz svesrdnu pomoć Gunhilde i Arlika, dok Hel beži sa pretnjom na usnama. Oslobađaju Tora, ali on iscrpljen umire, te ih vilenjačka garda napada.
U nepoznatom svetu kod Freje, Valkira i vikinga smiruje otkriće da je i Valahala izmeštena u taj svet.
Asgard: Hemrod ih je u momentu napada prebacio sa tvari koja mu to omogućava. Tu ih je doveo da oda poštu palim Asima pre bitke. U međuvremenu, Gunhilda objašnjava Arliku zašto nije sve izgubljeno, odnosno da je Odin stvorio deseti svet uzimajući najbolje iz ostalih devet i tamo prebacio Valahalu i Sesrumnir, te da zato ima nade, a i stoga što je Tor zadnjim dahom ostavio Mjolnir Hemrodu, te je on sad u stanju svaku silu nadvladati. Odjednom, gromovi ruše Asgard.
Midgard: sprema se presudna bitka – vilenjaci i divovi protiv bogova i ljudi. Dok Zigfrid priča kako vilenjaci u posedu imaju Gungir i Draupnir, pojavljuju se i naši junaci i dobijamo objašnjenje šta je ’tvar’. Takođe, saznajemo da će Zigfrid nositi Mjolnir, što ga, kao vođu Einherjara, ratnika Valahale i Sesrumnira, čini vrlo moćnim. Uto se pojavlje i Freja sa Valkirama, dok Hermod traži da mu u bici prepuste vođu vilenjaka. Hemrod i uspeva da ubije vođe vilenjaka i otme im Gungir i Draupnir – Odinovo koplje. Pošto je bitka izgubljena, daje ih Zigfridu da ih spoji u oružje Rangaroka. Dok ostali odlaze u sigurni deseti svet, Zigfrid koristi oružje i tako nestaje svih devet svetova.
Sledi epilog u izgradnji novog Asgarda, u kojem učestvuju svi, tako da se čini kao da je to svetionik nade. Hel je preživela pomoću tvari, ali se krije. Zigfrid je možda živ jer je, kao i u epu, okupan krvlju zmaja i neranjiv. Hemrod i Gunhilda su saznali da im je oprošteno i mogu se opet dodirnuti. Na kraju, umirujući crtež prirode obećava novi početak.
Čini se da su nam izdavači System Comics i Lavirint doneli jedan izuzetan strip album, od vrhunske korice i naslovnica, pa preko izuzetnog crteža i priče koja dopušta dublja tumačenja kao moja, ali se može tumačiti i kao pitka avantura u svetu mita. Poseduje i pomalo neobičan dodatak od desetak skica i ilustracija. Nedostataka skoro da nema, sem one male greške u fusnoti i mog ličnog utiska da je format malo prevelik i otežava čitanje. Ovo je ipak remek delo i vredi ga imati u svojoj kolekciji.