Blog

Intervju – Ivan Branković

Posted on by Darko Stanković
  1. Predstavite se našim čitaocima.

Ja sam Ivan Branković, radim kao narativni dizajner u kompaniji Eipix koja se bavi proizvodnjom video igara, pre toga sam godinama radio za izdavačku kuću „Otvorena knjiga“, bavio sam se književnim prevodom i uredništvom. I da, napisao sam i dva romana „Prometejev dnevnik“, i njegov nastavak „Projekat Herkules“.

  1. Kako ste došli na ideju da napišete jivan-brankovicedan ovakav serijal?

Još kao dete sam bio zaluđen naučnom fantastikom, a ipak bio sam i deo generacije koja je odrasla uz Dosije X, tako da je ovaj serijal samo eto neko moje viđenje svih priča o vanzemlajcima, koje sam pročitao ili pogledao do sada.

  1. Odakle ste crpeli inspiraciju?

Sa raznih strana, mada niodakle posebno. Neke scene sam osmišljavao i pre nego što bih osmislio kako će priča da se odvija. Za neke ideje mi je bilo potrebno par meseci istraživanja i čitanja najrazličitije literature, dok su se neke ideje rađale same od sebe.

  1. Koliko ste istraživali pre nego ste počeli da pišete?

Pa, može se reći ceo život po malo. Šalim se, ozbiljno istraživanje je trajalo nekoliko meseci pre, i praktično sve vreme pisanja knjiga. Čitao sam sve, od istorijskih knjiga, do pseudoistoričarskih i pseudonaučnih tekstova. Želeo sam da od svega uzmem po malo i uklopim u neki moj svet i neku moju priču.

  1. Ko su vaši uzori?

Uf, ima ih mnogo. Još kao dete sam čitao gomile knjiga i na stotinu pisaca, i mogu da kažem da mi je svako od njih po malo uzor, jer sam ‘učio’ od svakog od njih. Ako bih morao da izdvojim deset pisaca koji su najviše uticali na mene to su Hemingvej, King, Adams, Pračet, Dikens, Dojl, Tolkin, Po, Klark i na primer Morel. Mogao bih navesti bar još pedeset, ali mislim da će onda ceo ovaj interviju postati dosadan J.

  1. Da li ste kroz knjige provukli svoju kritiku modernog društva?

Mislim da je nemoguće izbeći neku kritiku društva, ali sa druge strane, fantastika je neverovatno dobra podloga za to. Uvek možete da se izvadite da niste mislili na stvarni svet, nego da je sve plod vaše mašte. U književnosti i filmu imamo stotine takvih primera.

  1. Da li Mihn pripada redu Iluminata?

Ne, njegova organizacija „Čuvari svetlosti“ je u potpunosti izmaštana. Imao sam ideju o organizaciji kojoj je osnovni cilj bio čuvanje znanja čovečanstva, a koja je nastala posle uništenja aleksandrijske biblioteke. Njihova ideja bila je da se takve stvari nikada ne ponove. Nekako mi je bilo lakše da smislim celu organizaciju nego da tražim podatke o već postojećoj. Sa druge strane organizaciju ‘Očinstvo kamena’ sam uzeo iz istoimenog trilera Dejvida Morela.

  1. Mnogi vas upoređuju sa piscima poput Dena Brauna i Dejvida Glena Kupera. Kakav je vaš stav o tome?

Pa ako me iko smatra ravnim njima onda je to kompliment koji nisam očekivao. Ja cenim obojicu kao sjajne pisce trilera, ne pokušavam da se uvlačim u to da li je to što oni pišu, a naročito Den Braun, istina, jer se držim stava da su teorije zavere odlična podloga za pisanje romana, i mislim da na tome treba i da ostane. Bilo kakvo ozbiljnije uplitanje može da bude kontraproduktivno.

  1. Uskoro izlazi nastavak, koji prati Herkulesa. Kako ste uklopili grčke bogove sa Anunakijima?

Imao sam ideju da su Anunakiji u stvari pomalo bića iz svih mitologija. Samim tim su i deo grčke, egipatske, persijske, indijske mitologije. Želeo sam da povežem neke zajedničke priče i da od njih napravim jednu jedinstvenu. Tipa šta je u stvari ‘istina’ iza svih mitova.

  1. Da li možemo očekivati Prometeja na Zemlji uskoro?

Pa morate sačekati nastavak da vidite J.

  1. Za mnoge predstavljate svetlu tačku domaćeg SF-a. Kakvi su vaši planovi za budućnost? Kako će se razvijati ovaj serijal?

Ako je to stvarno tačno onda je to najveći kompliment koji sam mogao da dobijem. Kada sam počinjao sa pisanjem nije mi ni padalo na pamet da će to ikome osim mene da se svidi, tako da još uvek ne znam kako da reagujem na pohvale. „Prometejev dnevnik“ je za sada završen i ne planiram treći nastavak. Doduše tako sam rekao i posle prvog dela, no ako budem smislio celu priču za treći deo onda ću je i napisati, ali ne želim da to radim po svaku cenu. Što se tiče planova za budućnost, pa jedan je i da sredim neke priče i ideje koje sam skupljao godinama, pa možda nešto nastane od toga.

  1. Da li planirate da se posvetite nekom drugom žanru?

Da, želim da se oprobam u klasičnoj ‘svemirskoj’ naučnoj fantastici, kao i u stvaranju sopstvenog univerzuma.

  1. Da li imate u planu neke druge priče?

Da, kao što sam rekao trenutno radim na novom romanu, čim bude to nešto konkretnije objaviću o čemu se radi. Kako kaže Daglas Adams: „Mnogim ljudima genijalne ideje padaju na pamet dok se tuširaju, problem je zapamtiti ih i zapisati“.

  1. Bavite se razvojem igara. Opišite to našim čitaocima. Da li ima nade da Prometejev dnevnik postane igra?

Da, radim u kompaniji koja se bavi proizvodnjom video igara. Ja sam konkretno neko ko tim igrama daje priču, tekstovi, dijalozi, poruke, zagonetke, sve je to plod moje mašte. Posao je sjajan, iako nekada malo zamoran, ali opet mislim da imam privilegiju da radim sa sjajnim ljudima i da radim nešto što volim. Takođe mislim da je moje pisanje uznapredovalo upravo time što praktično pišem na radnom mestu. A što se tiče toga da ‘Prometejev dnevnik’ postane video igra, nismo još razgovarali o tome, ali nismo ni odbacili tu mogućnost.

Nešto diše u mojoj torti

Posted on by Nataša Milić

nesto-dise-u-mojoj-tortiKada sam se prihvatila prikazivanja štampane zbirke novogodišnjih priča strave ’’Nešto diše u mojoj torti’’ verovala sam da dobila lak zadatak. Većinu priča sam već čitala u elektronskoj formi, neke sam čak videla kao nacrt ili bila u prilici da pratim njihovo nastajanje. Upravo kao i razvoj i preobražaje njihovih autora od 2012. godine do danas.

S tog stanovišta nije teško ukazati na opšti napredak i zaključiti da se višegodišnji trud isplatio. Za mene kao prikazivača ovde se završava laki deo posla.

Kudikamo je teže govoriti o pričama pokojnog Radoslava Slavnića, jednog od pokretača ove ’’horor akcije’’ i svakako učesnika, koji je svojom kreativnošću dao značajan doprinos svim ’’Tortama’’.

Štampanu zbirku, koja je upravo njemu posvećena, otvaraju i za nove čitaoce, sjajno predstavljaju dve Radoslavljeve priče: ’’Partija’’ i ’’T-letač’’.

’’Partija’’, za mene najupečatljivija u prvoj ’’Torti’’, sama je srž novogodišnje strave. Usudiću se da iznesem pretpostavku kako je upravo ova priča inspirisala stvaranje zbirke. Pisana je finim, izgrađenim i prepoznatljivim stilom, a tema joj je delikatna i malo korišćena u domaćoj prozi. Ova priča nas vodi na novogodišnju žurku za sasvim posebnu momčad, koju pored različitosti i od društva prokaženih sklonosti, veže i jedna stvarno užasna tajna.

’’T-letač’’ nije nastavak prve priče, pa ipak ga tanka, ali čvrsta nit veže za nju. Više se dotiče stvarnosti i društvenih problema, te je možda manje ’’strašan’’, ali je zato teži i mračniji.

Nakon ove priče dolazi ’’Plavo’’ Anderee Baskin. To je romantična mladalačka fantazija, sa preokretom, koji je smešta među košmare. Mnoštvo detalja i mnogo ljubavi unete u stvaranje glavnog ženskog lika krase ovu priču, a njenu junakinju čine opipljivom i neobično živom. Teško je poverovati da devojka koja je poslužila kao model više nije među nama.

’’Šapat večnosti’’ Borisa Mišića za trenutak oživljava sećanje na zagonetke i pustolovne priče iz prošlog veka, da bi nas jednim veštim potezom vratio u našu, na moderan način užasnu stvarnost, dok njegova ’’Igra krvi i prašine’’ prikazuje snažnu i strašnu lirsku sliku.

Damir Mikloš nam u kratkoj priči ’’Uspavanka za Beliala’’ nudi mnogo akcije, ineresantnu postavku i originalno razrešenje, a sve to u okviru jedne često obrađivane teme. Srećom, meni je to jedna od omiljenih tema. Varijacije mi ne mogu dosaditi, naročito ako su promišljene i vešto ispisane. Jedina moja primedba odnosi se na izbor sveštenika – prosto zato što su mi malo dodijale rimokatiličke borbe protiv nečistih sila. Bilo bi osveženje videti na delu predstavnike drugih konfesija.  

Slede kratke i ljubiteljima horora slatke priče Gorana Segedinca. ’’Mandat’’, koji nas u novogodišnjoj noći vodi iza brave jednog zatvora, nudi mnogo humora, nešto satire, ali i neizbežno jeziv kraj. Ovu priču sledi dirljivi, izuzetno lepo napisan’’Praznik’’, koji nam odaje šta čine mrtvi kada se baš ne osećaju tako.

Jedna od najboljih u knjizi je priča ’’Zemlja jecaja’’, delo mladog i meni do sada nepoznatog autora – Igora Ivaniševića. Ne nailazi se često na takvo bogatstvo u izražavanju, udruženo sa spretnom upotrebom mašte i ideja. Iskrene čestitke od mene, koja nisam predani ljubitelj poovsko-lavkraftovskih slika i misterija. Bilo je zadovoljstvo čitati.

Priče Milke Knežević-Ivašković bliže su mom ukusu. ’’Fantom’’ nudi jedan od mogućih odgovora na pitanje: Šta kada se, umesto za slatke užitke, rodimo za večnu tamu?

’’Ivica i Marica’’ je savremena, više tužna nego hororična obrada poznate bajke.

Priča Relje Antonića ’’Pogodba i pogača’’ donosi nam još jedan, drugačijim mastilom ispisan đavolov ugovor, njegove neočekivane odredbe i nove pokušaje izvrdavanja.

’’Izvršiti pravdu’’ i ’’Okno K-14, Azra’’ su umnogome tipične priče Saše Robnika. Ne nedostaje im strave i užasa, ali ove elemente potiskuju ljudska toplina, traganje za pravdom i praštanje.

Zbirku, sasvim prikladno, zatvara priča Vladimire Becić. Njen ’’Anđeo’’ se može podvesti pod horor samo ako se ta odrednica koristi u najširem smislu, mada ima u njemu nešto mučno, onespokojavajuće i tiho podrivajuće, nešto nalik magli koja prekriva pejzaže u ovoj priči.

Eto, bez ambicije da sasvim razvejem maglu i otkrijem šta se nalazi među crnim koricama i pod belim slovima, rekoh svoju reč. A vi sad prionite na čitanje.

Knjiga Novog Sunca – Džin Vulf

Posted on by Mira Satarić

knjiga-novog-sunca-dzin-vulfČitamo li inteligentno? Mislim na način a ne na sadržaj. Da li smo naučili ono čemu su se generacije profesora borile da nas nauče ili smo jednostavno, omrznuli čitanje uz kritički osvrt i bilo kakvu dublju analizu? Da li volimo sve da dobijemo na gotovo ili uživamo u otkrivanju?

I šta je uopšte to inteligentno čitanje?

„Gledaoci će biti zadovoljni ako nema velikih odugovlačenja, ako osuđeni dobije dozvolu da nešto kratko kaže i ako to kaže dobro, ako podignuto sečivo zasvetluca na suncu trenutak pre nego što će se sjuriti dole, tako da oni dobiju vremena da uhvate dah i malo gurnu jedni druge i ako glava padne uz zadovoljavajuće obilno pljuštanje krvi. Slično tome vi koji ćete jednog dana zalaziti u dubinu biblioteke majstora Ultana želite da kod mene ne nailazite na velika odugovlačenja, da ličnostima bude dopušteno da govore samo kratko, ali da im govor dobro uspeva; želećete izvesne dramske pauze koje će vam biti signal da nailazi nešto značajno, uzbuđenje ćete tražiti u tekstu, baš kao i – zadovoljavajuću količinu krvi. „

Pojedini autori poput Džina Vulfa su izuzetno zahtevni za čitaoca u svom opusu. Bace vas u vatru, ostave da sami hvatate konce njihovog sveta (podlo igrajući na kartu razbuđivanja vaše mašte koja je navikla da dobije sve na gotovo), šamaraju vas nasumičnim, ponekad sporim scenama koje prividno nemaju jasno mesto i, čudna mi čuda, zahtevaju ponovno čitanje. Ili makar popularno “guglanje”.

I tu se vraćamo na početak. Koliko inteligentno čitamo? Da li smo samo lenji čitaoci, nevešti u razumevanju ili je možda vreme da neko vikne ‘car je go’?

Odgovor je, krajnje nezahvalno, obično negde između. I mnogo zavisi od čitaoca.

“Knjiga Novog Sunca” nije za svakoga. Iako čitljiva i lepog, jasnog stila, zahteva nepodeljenu pažnju, široko obrazovanje i – ponovno čitanje. To je slikoviti prikaz postapokaliptičnog sveta umiruće Zemlje, smešten milenijumima u budućnost u kojoj Sunce gasne a civilizacija kakvu mi danas poznajemo je samo (veoma) bledo sećanje. Sam zaplet deluje da je relativno jednostavan, ali samim tim i veoma pogodan i podložan za autorove manipulacije.

Možda nije loše napomenuti da ovaj serijal veoma široko shvata koncept naučne fantastike i da se tu Vulf u potpunosti oslanja na Klarkovo “da se visoko razvijena nauka ne razlikuje od magije”. U početnom, gotovo fantazi svetu, SF elementi počinju sve intenzivnije dominiraju kako se krećete kroz serijal, nudeći solidna naučna objašnjenja, pa je tako, recimo, prvi roman iz serijala, „Senka mučitelja“ osvojio i nagradu za najbolji SF roman i nagradu za najbolji fantazi roman (British Science Fiction i World Fantasy Award).

Iz tiganja u vatru…

Za početak, konce morate da hvatate usput, u hodu, jer vas Vulf uvodi u svoj svet najdirektnije moguće i bez mnogo objašnjenja.

Odmah na početku je i vaš trenutak istine. Hoćete li se upecati ili ćete knjigu odložiti.

Prvi izazov predstavlja jezik koji Vulf upotrebljava. U dodacima koji prate svaki od romana, pisac pokušava da iznese pojašnjenja iz krajnje zanimljivog ugla, ugla prevodioca jezika daleke budućnosti. Pojedini nazivi su piščeve novokovanice uglavnom francuskog, engleskog ili latinskog korena iz kojih, mahom, nije teško naslutiti o čemu se radi. Neke druge su mi ostale misterija.

U nekom trenutku, kada sam dobro poodmakla sa čitanjem, shvatila sam i da upravo to čime sam se ja oduševljavala (kao filolog), možda ozbiljno narušava uživanje u delu nekome ko baš i nije vičan u jezicima. Kao meni kad čitam matematičke ili hemijske formule.

Da stvar bude još komplikovanija, glavni protagonista, Severijan, kalfa u gildi mučitelja (mučiteljskom esnafu) ima savršeno pamćenje. Savršeno. Pamćenje. Ono šta će vam sigurno u nekom trenutku pasti na pamet jeste i to da se i od vas očekuje da ispratite to njegovo savršeno pamćenje. Upravo to savršeno pamćenje, poljuljava pouzdanost Severijanovog pripovedanja i to ne zato što on ima potrebu da slaže čitaoca (naprotiv, on uvek jasno navodi kada je slagao) već zato što nema onu osobinu da razlučuje bitno od nebitnog, da izbegne neprimerene asocijacije i prisećanja, čak i filozofska razmišljanja, što nas ostavlja da se krećemo u moru činjenica, imena i događaja čiju pravu svrhu nismo odmah u stanju da uočimo. Mada, moram da priznam, da je Severijan toliko puta to istakao (serijal je pisan u prvom licu), da sam u nekom trenutku počela da sumnjam u tačnost te njegove izjave o savršenom pamćenju, kao što je sam Severijan u nekoliko navrata počeo da sumnja u svoju ’zdravu pamet’.

Iako mučitelj po profesiji, Severijan je veoma dopadljiv, pomalo naivan ali u suštini pozitivan lik. Severijan voli svoj posao ili je, možda, bolje reći teži tome da ga obavlja dobro – mučenje posmatra kao i svaki zanat, jer, budući da je odrastao među mučiteljima, ne poznaje ni jedan drugi. Ipak, Severijan najstrašnije krši kodeks svoje gilde pokazujući milost prema ’klijentu’ iako je svestan posledica. Knjiga Novog Sunca prati njegovo sazrevanje kao ličnosti.

O Terminusu Estu i drugim imenima

Terminus Est – latinski; označava kraj, granicu, završetak. Označava i razdvajanje. Simboličan naziv višestruko simboličnog mača. Logično i prigodno ime za Severijanov dželatski mač, mač koji je moju pažnju privukao zahvaljujući činjenici da ima meko jezgro od tečnog metala (u ovom slučaju žive!) i to samo zato što sam imala priliku da se sretnem sa jednom drugom savršenom oštricom mekog jezgra, japanskom katanom. Moram da priznam da je to trenutak kada sam počela da obraćam dodatnu pažnju na suptilne slojeve priče iza priče i iz koga se izrodio još jedan niz pitanja.

Sverijan dobija mač pred odlazak na nameštenje u drugom, veoma udaljenom gradu, nakon što je za dlaku izbegao smrtnu kaznu. Terminus Est je vredna, savršena oštrica dostojna majstora a ne običnog kalfe, još kažnjenika. Zašto je onda taj mač dat izgnaniku, kada se zna da je predaja takvog oružja predaja vlasti nasledniku? Kalfa Severijan je nedostojan takve počasti. Zaboga, pa svega tren ranije bilo je pitanje, ne da li će umreti, već kako! Osim ako… njegov majstor zna nešto što mi ne znamo…

Oštrica, dvosekla, zatupljenog vrha ne služi za odbranu već da nosi pravdu. Prevelika je da bi se nosila o boku, pa je Severijan nosi na leđima. Prateći Severijanove misli i postupke nisam mogla da se ne zapitam da li je mač, u stvari, opterećenje Severijanu, da li ga nosi na leđima kao svoj krst (jer po opisu oštrica na krst neodoljivo podseća) umesto kao znak snage ili ponosa?

Ali vratimo se na samo ime. Da li reči ’terminus est’ imaju možda mnogo dublje i prefinjenije značenje od onog dželatskog i označavaju i konačni kraj jedne ere (dolazak dugo očekivanog Novog Sunca)?

Kada smo kod imena, čini mi se da svako nosi posebnu simboliku, bez obzira na to da li je u pitanju ime jedne od njegovih saputnica Dorkas (čiji identitet će se do kraja vrlo zanimljivo razrešiti) ili je u pitanju jezik Ascijanaca, naroda sa kojim ratuju.

Ukoliko počnemo, na primer, da analiziramo značenje samo ova dva imena, dolazimo do niza novih pitanja i još jednog potrebnog ’predznanja’ – poznavanja mitologije, posebno hrišćanske (kao u slučaju Dorkas). Osim toga, Vulf je suptilno iskoristio jednu sasvim legitimnu pojavu – seljenje mitova među religijama i narodima – kako bi izgradio uverljiv svet pun simbolike i alegorija koje u podsvesti ostavljaju onaj osećaj prepoznavanja, odnosno grade čvrste veze sa sadašnjim svetom (primer za ovo mi je ’legenda’ „Priča o studentu i njegovom sinu“ koja neodoljivo podseća, pa čak to i jedan od likova i navodi, na grčki mit o Tezeju i Minotauru).

Sa druge strane, Ascijanci i ascijanski jezik će čitaoca neodoljivo podsetiti na Orvelovu „1984“. U cilju sprečavanja pojave bilo kakve kritičke misli, vladari Ascijanaca nameću narodu upotrebu ’odobrenog govora’, odnosno citiranja zvanične propagande. Svaki, pa i najobičniji pojam morao je biti predstavljen uz pomoć propisanih rečenica i fraza. Posledica ovakve birokratizacije jezika (osećaj kao kada držite neko Rešenje ili Odluku i pokušavate da shvatite šta je službenik iza nje hteo da vam kaže na celoj stranici a što nije moglo da stane u jednu rečenicu) jeste zaglupljivanje i manipulacija masama – ljudi su dovedeni u fazu u kojoj ne samo da nema kritičkog mišljenja, već su u potpunosti nesposobni za bilo kakvo razmišljanje van zadatog okvira.

Za sam naziv Ascijanac ili ascijanski (povedena Terminusom Estom) pokušala sam da nađem latinski koren, upregla sam pamćenje da se prisetim časova latinskog i delovalo mi je da ima smisla: a-scijan-ac: a (ne, bez) i scio (znam) – a scio – bez znanja. Proveravajući validnost ovakvog svog razmišljanja, došla sam i do podatka da Vulf i nije izmislio ovaj izraz (!) već da on označava naziv za ljude koji žive u tropskom pojasu (inače poreklom iz grčkog – ascian je latinski za ’čovek koji nema senku’), sasvim prigodno, pošto su Ascijanci stanovnici toplijih predela prilično hladnog sveta Urta (Earth?). Drugo, dodatno tumačenje, podudaralo se sa mojim.

I tako možemo u nedogled… jer ovaj serijal, koji svakako ne robuje jednom konkretnom žanru, kroz jednostavnu radnju, dovoljno dinamičnu da nas tera na čitanje zaista zahteva ponovno i posvećeno iščitavanje. Serijal u originalnoj verziji obuhvata 4 kraća romana (što je pravo osveženje za čitanje između novih, višetomnih, obimnih serijala):

  • Senka mučitelja
  • Kandža Pomiritelja,
  • Mač liktora i
  • Citadela autarha

A Vulf je kasnije dodao i petu knjigu “Urt Novog Sunca”.

Nego, da se vratimo onom pitanju s početka. Čitamo li inteligentno? Ili možda autor veoma rizikuje tražeći toliko posvećenog čitaoca?

Činjenica je da svako od nas kao čitalac ima svoje preference i da će autori poput Vulfa uvek naći svoju publiku. Veliko je majstorstvo zanata kada čitalac poželi da se vrati nečijem delu, svestan i spreman da dodatno istražuje.

Međutim, ukoliko volite laka štiva, možda bi Vulfa, ipak, trebalo da preskočite.

The Lord Inquisiror – Prologue

Posted on by Dejan Rančić

Stvarni svet, godina je 1987. Dvojica momaka, Rik Prisli i Andi Čejmbers, istaknuti kreativci u britanskoj kompaniji Gejmz Vorkšop (Games Workshop, GV nadalje), koja je u svetu fantazijskih društvenih igara, lansiraju novu igru sa ciljem da pokriju segment SF igračke populacije. Igra je praktično GV-ova verzija popularne stone igre Warhammer (WH), samo prebačena u svemir i smeštena u daleku budućnost. Četrdeset i prvi je milenijum i igra se zove „Rogue Trader“.

Stvaran svet, početak druge decenije ovog veka. Talentovani kompjuterski dizajner i animator Erasmus Brosdau otkriva fantastični svet igre Warhammer 40.000 (WH40K), mračni svet smešten u daleku budućnost gde je čovečanstvo, pod vladavinom teokratskog režima centriranog na božanskom biću zvanom samo Imperator, suočeno sa stalnom pretnjom vanzemaljskih rasa i mračnih sila rešenih da unište to čovečanstvo.

Svet je bogat silnim književnim i istorijskim uticajima za čije nabrajanje bi bio potreban zaseban članak. Svet ima svoju lojalnu igračku i čitalačku publiku, manje i više uspešne kompjuterske igre, uključujući i „Dawn of War“ serijal koji je sa svojim umetnutim kompjuterskim animacijama došao najbliže tome da vizualizuje svet koji je mogao samo da se zamisli na osnovu pročitanih knjiga, pravila i članaka.

Ono što je nedostajalo ovom zlatnom rudniku od SF sveta je bila dobra ekranizacija. Postojali su fan filmovi i animacije na YouTube. Postojao je i zvaničan GV-ov film Ultramarinci (Ultramarines: A Warhammer 40,000 Movie, 2010), koji je više razočarao nego oduševio same ljubitelje ovog sveta, ali nije postojalo nešto što je publici moglo da kaže: „Ovo je WH40K svet kakav ste ga oduvek zamišljali.“

Erasmus je vođen ličnim entuzijazmom i kreativnim nabojem rešio da ovu situaciju promeni.

Stvaran svet, 28. avgust 2016. Posle višegodišnjeg rada na projektu „The Lord Inquisitor“, na YouTube se pojavljuje dugo najavljivani kompjuterski generisani film, tačnije njegov uvod, ukupnog trajanja 09:41. I ono što nam segment prikazuje je WH40K svet u svoj svojoj veličanstvenosti, onakav kakvog su ga i sami Rik Prisli i Andi Čejmbers zamišljali davne 1987.

Ako niste veliki ljubitelj ili poznavalac ovog sveta, onda niste među milion i po ljudi koji su već pogledali uvod. Film je prebacio milion za prvih par dana što je bio dostupan na mreži, a oni koji su ga već analizirali su mogli samo da iskažu reči hvale za ono što je Erasmus uradio.

A za vaše uživanje vam ga stavljamo ovde. Preporuka je da imate što veći ekran, dobru grafičku, zvuk i zvučnike, i da uživate.

Sad, bez obzira da li ste prvo odgledali film ili ste odmah nastavili sa čitanjem, hteo bih da pojasnim par stvari da bi ste razumeli njegov sadržaj.

Kada većini koji su u tome pomenete WH40K, njihova prva asocijacija su svemirski marinci. Ako vam ovo zvuči dosta blizu Hajnlajnovim Svemirskim vojnicima, to je zato što oni i jesu inspiracija za njih. Međutim, ovi super ratnici su samo deo sveta koji je stvoren u originalnoj igri, a njihova popularnost je tokom godina doprinela tome da se mnogi drugi elementi potisnu u drugi plan.

Ono što nam Erasmus prikazuje jeste taj širi svet, iz ugla trans-galaktičke Imperije. Svemirski marinci se pojavljuju u filmu, ali se priča ne vrti oko njih, već oko agenata Inkvizicije, organizacije koja iz senke kontroliše i manipuliše događajima kako bi se održao status kvo.

Film nam prikazuje svu grandioznost Imperije, arhitekturu, zvuke i scene sveta kakvog ga vide obični ljudi, ali i indoktrinisanost mase i surovost stvarnosti koja postoji u njemu. I pored obilja utisaka koje ćete sigurno imati gledajući film, samo ste zagrebali po površini WH40K sveta.

Film ima mane, ali je traženje istih uistinu cinculiranje. Sinhronizacija govora i animacije je primetno loša, ali to je verovatno zato što je kretanje usta modelirano za nemačko govorno područje (Erasmus je Nemac), a engleski dijalog samo ubačen da se ne bi dodatno odugovlačilo sa izbacivanjem uvoda.

Na par mesta animacija i renderovanje izgledaju čudno (hod Imperijalne garde na oko 05:10; prikaz asasina Kajve na 6:20, gde izgleda malo neprirodno sa ukrštenim nogama; kosa inkvizitora Markusa pod pojedinim uglovima), ali obilje detalja sami po sebi, kao i kroz prepoznatljive motive i kroz animaciju (figure marinačkog tenka Lend rejder i dva marinaca u terminatorskim oklopima ubačenim među intrikantno urađene vaze na 03:00, a koji se mogu primetiti i na 04:25; portret Erasmusa na 03:40; primetno krupniji svemirski marinci u odnosu na gardu na 04:53 i 05:03; podrhtavanje „kamere“ dok u kadru defiluju masivni Drednoti na 04:58), čine da možemo samo da budemo impresionirani onim što je prikazano.

Posle nekih šest godina marljivog rada, eksperimentisanja, sklapanja tima saradnika i postizanja prećutne saglasnosti da mu GV neće minirati projekat svojim korporativnim protekcionizmom, Erasmus planira da tokom sledeće godine izbaci kompletan dvadesetominutni film. Sudeći po uvodu, film će biti sve što ljubitelji ovog sveta mogu da očekuju.

Nada je da će se i GV spustiti na zemlju i stati zvanično iza projekata. Budućnost je možda mračna i rat je jedina izvesnost u njoj, ali je ovaj film svetlo optimizma kakvo do sada nije obasjavalo bogati svet Warhammer 40.000.

Još jednom, uživajte!

Odred otpisanih

Posted on by Dejan Rančić

Početkom avgusta ove godine na filmska platna nam je stigao najnoviji DC film, koji je konačno trebalo da zaseni bioskopsku publiku i zapuši usta kritici, naročito posle mučnog za praćenje Betmena protiv Supermena (BvS). Umesto toga, film nas je ostavio podjednako podeljene, pa čak i podstakao kontroverznu peticiju da se sajt Roten Tomejtos (Rotten Tomatoes), koji je ovom filmu dao očajnu ocenu 26%, ugasi. Ali sa otklonom od mesec dana, autor ovog teksta će pokušati da vam pruži objektivan prikaz filma, uz spojlere. Pa da krenemo.

Pre nego što počnem, malo konteksta. Braća Vorner i DC su sa Čovekom od čelika (Man of Steel, 2013) počeli da grade svoj filmski univerzum (DCEU) u nameri da imaju nešto sa čime bi mogli da pariraju Marvelu. Film nije oduševio u meri u kojoj se to očekivalo, a usput je izazvao i malo kontroverze. Na njega se nadovezao Betmen protiv Supermena: Zora pravednika (Batman v Superman: Dawn of Justice, 2016), koji je još manje oduševio, izazvao poprilično podeljene reakcije i, sve ukupno, bio džumbus od filma. Doduše, doprineo je opštoj kulturi sa tužnim Aflekom i popularizacijom imena Marta. I na sve ovo se nadovezao Odred otpisanih (Suicide Squad, 2016), bez ikakve presije da postigne bilo šta posebno osim da obuzda posrnuli DCEU projekat.

Na papiru, Odred otpisanih je trebalo da bude interesantan film. Njegovi glavni akteri su opasni kriminalci, tj. stripovski zlikovci koje vladin predstavnik Amanda Voler (Viola Dejvis) organizuje u udarni tim koji može da šalje na posebne misije gde vlada ne bi slala svoje specijalne jedinice. Vodeći likovi koji čine ovaj tim su dovoljno živopisni: mentalno poremećena Džokerova devojka Harli Kvin (Margot Robi), plaćeni ubica i vrhunski strelac Dedšot (Vil Smit), sitni kriminalac koji bljuje vatru El Djablo (Džej Hernandez), arheolog Džun Mun (Kara Delevine) koju je zaposeo duh drevne boginje Enčantres, i mutant koji je čovek krokodil Kiler Krok (Adevale Akinuje Agbaje). Najbitnije od svega, u filmu je trebalo da se pojavi nova inkarnacija Džokera, u interpretacije Džareda Leta.

I film jeste dobro odradio neke stvari. Svi likovi su uglavnom sjajno ispali na bioskopskom platnu. Film jeste izgledao življe od tmurnog BvS, a njegovi tvorci su se sa korišćenom paletom boja pobrinuli da junaci budu što bliži svojim stripovskim pandanima. Film takođe ne manjka akcionim scenama i skoro svi članovi tima imaju priliku da se pokažu. I za razliku od BvS, šale i pošalice nisu zabranjene.

Veliki pomak filma u odnosu na BvS je i način na koji su mnogobrojni likovi uvedeni u priču. Mnogima je zasmetao način na koji su Fleš, Akvamen i Sajborg ubačeni u DCEU – kao kompjuterske datoteke. U Odredu otpisanih su glavni junaci imali svoje scene koje nam predstavljaju njihovu pozadinsku priču, što izgleda mnogo bolje od Vonder Vuman koja pristupa fasciklama i klikće na pojedine datoteke.

Sveukupno, ako želite da odete u bioskop na lepu vizuelnu zabavu uz entuzijastično mljackanje kokica, možete pogledati Odred otpisanih. Posebno vredno isticanja je scena preobražavanja Džun Mun u Enčantres, kao i nešto što se dešava pred kraj filma sa jednim od likova. Dedšot je ono što mu ime i kaže (gađa na mrtvo), dok Harli Kvin pleni u svakoj sceni u kojoj se pojavljuje. Čak je i popularni reditelj Kevin Smit (Prodavci/Clerks, 1994, Dogma, 1999) bio oduševljen filmom, kao i činjenicom da je njegova ćerka svojski uživala u njemu.

Ali film ima i svoje probleme, ozbiljne probleme, kojima ću se sada malo posvetiti.

Činjenica je da se skoriji DC filmovi prave ne da bi prvenstveno bili dobri filmovi, već da bi parirali Marvelovim ostvarenjima. Problem takvog pristupa je što fokus odlazi na pojedine elemente koji pale kod konkurencije, dok se zanemaruje ono što je i te kako bitno u bilo kom dobrom filmu – smisaona priča.

Kao što sam ranije u tekstu napisao, koncept odreda otpisanih je udarni tim koji vlada može da šalje na posebne misije gde ne bi slala svoje specijalne jedinice… osim što je ovaj odred otpisanih sve vreme u pratnji članova specijalnih jedinica, ne računajući Rika Flega (Džoel Kinaman) koji je sa njima po službenoj dužnosti. Možda to samo meni (i nekolicina YouTube vlogera) bode oči, ali ako je formiran udarni tim za operacije na koje vlada ne bi da šalje svoje specjalce, zašto je desetak njih sve vreme sa otpisanima? Nije da ovaj detalj toliko smeta u filmu, ali čini ove načelno izuzetno opasne pojedince manje opasnim ako u startu ne mogu sami sve da urade.

Na početku filma imamo premisu da je potrebno formirati ovakav tim kako bi američka vlada na raspolaganju imala oružje sa kojim bi mogla da se suprotstavi nekom budućem Supermenu (vremenski, film je smešten posle smrti Supermena u BvS). A to super oružje čine lujka sa bejzbol palicom, snajperista, čovek sa bumeranzima, čovek krokodil bez posebnih supermoći, čovek koji bljuje vatru (Supermen je u BvS preživeo eksploziju i obične i nuklearne bombe) i žena sa katanom koja isisava duše ubijenih (što je nevešto razrađeno u filmu i nedovoljno iskorišćeno). Najmoćniji član tima je Džun Mun/Enčantres koja postaje glavni zlikovac!

Kada smo već kod nje, koliko god da deluje kao zanimljiv lik, nju Amanda Voler kontroliše tako što u posebnoj akten tašni drži njeno „srce“, dok na nju stalno motri Rik Fleg, bez obzira što ona može da manipuliše ljudskim mislima i emocijama, i u bilo kom trenutku da se stopi sa senkama i ode gde hoće… što zapravo i jeste način na koji uspeva da pobegne. Jednostavno, Enčantres je suviše moćna da bi Amanda Voler realno mogla da je kontroliše, a ostatak odreda otpisanih joj se suprotstavi.

U suštini, odred otpisanih je formiran tako da samim svojim postojanjem može da izazove sranje koje onda taj isti odred ide da rešava, što nameće pitanje zašto Amanda Voler nije u najmanju ruku na birou, ako ne već u zatvoru. Stripovska varijanta odreda zapravo ide na misije koje po svojoj prirodi ne zavređuju pažnju DC superjunaka (koji takve mislije možda ne bi ni prihvatili iz moralnih razloga), ali koje su suviše rizične za timove specijalaca.

Gledano i kroz oblikovanje likova, Braća Vorner i DC su promašili temu. Odred otpisanih je trebalo da nam predstavi grupu zlikovaca koji nemaju nikakve ideale koji bi publici bili prihvatljivi, ali koje okolnosti navode da međusobno sarađuju u ostvarenju višeg cilja. Umesto toga dobijamo brižnog oca Dedšota, pacifistu El Djabla i spadala Bumeranga. Da, oni su počinili neka loša dela, ali nam više liče na antiheroje nego na okorele zlikovce. Ni jedan od njih nije na nivou Arčera Megota (Teli Savales) iz Dvanaest žigosanih (The Dirty Dozen, 1967) koji je optužen za silovanje i gine kada ga taj poriv navodi da tokom tajne misije zaskoči još jednu devojku.

Drugi članovi Odreda otpisanih jedva da su i razrađeni. Kiler Krok nema priču koja ga izdvaja, osim što se vizuelno ne uklapa, dok je Katana, sve sa šturom pričom koja je za nju urađena, više mračni junak nego neki zlikovac. Najveći promašaj je Slipnot (Adam Bič) koji je tu isključivo da bi bio ubijen na samom početku, a kako bi Amanda Voler i Rik Fleg demonstrirali ostalima da su oni u njihovoj milosti ili nemilosti.

Inače, priča takva kakva je gubi svaki smisao sa scenom posle odjavne špice, u Marvelovom maniru, gde Brus Vejn dolazi da kaže Amandi Voler kako može da raspusti tim koji je spasao svet (grad, kvart, nešto vajda) zato što će on da okupi superjunake u ligu pravednika. I šta je onda u nekom širem kontekstu svrha postojanja Odreda otpisanih?

Priča na stranu, montaža filma je takođe omanula, i to zato što je konačnu verziju filma oblikovao isti tim koji je radio na trejlerima. Tako da film u navratima izgleda kao sekvenca kadrova iz trejlera, a ne film sa radnjom koja se razvija. Zapravo, kako kreće akcija, film se sa dinamikom pretvara u video igricu gde junaci dolaze na novi nivo, bore se protiv generičkih protivnika, nastavljaju na sledeći nivo, i tako do glavnog zlikovca na kraju igre.

Promašaj u montaži je i inače odlična selekcija popularnih pesama. Tarantino nam je pokazao da je odabir muzike i njena upotreba u filmu umetnost za sebe (šta reći kad je čovek ove godine namakao oskara Enju Morikoneu). Ali kada u prvih pola sata imate utisak da ste na mobilnom zaboravili da isključite svoju omiljenu plejlistu kada je počeo film, ili na vas veći utisak ostavlja izbor pesama nego sama scena koju one prate, onda tu nešto nije u redu.

Sad, ima tu opravdanja. Dejvidu Ejeru (David Ayer) nije dato dovoljno vremena da napiše dobar scenario (samo 6 nedelja); montaža je poverena ekipi koja samo ima iskustva sa montiranjem trejlera, ali ne i konačnih filmova; studio je insistirao na nekim stvarima koje tvorci filma inicijalno nisu ni mislili da uvrste u film; trebalo je privući što širu publiku…

Sve to stoji, ali kumulativni efekat je da imamo još jedan DC film koji je podbacio u odnosu na očekivanja i zbog čega ja (i vi koji čitate ovu i slične recenzije) mogu da zaključim da Vonder Vuman (koja će sigurno da bude vizuelno impresivna) možda nije vredna mojih 400+ dinara za kartu i da imam bolje načine da iskoristim dva i nešto sata slobodnog vremena. Što je zaista šteta imajući u vidu da nam je kao klincima, svakako starijoj generaciji, DC-jev svet bio daleko bliži od Marvelovog.

I za kraj par reči o Džokeru.

Najveća kontroverza filma je uloga Džokera i naknadne reakcije Džerada Leta zbog svoje konačne uloge. Trejleri su nas naveli na zaključak da bi sva  akcija u filmu mogla da se vrti oko njega kao glavnog zlikovca, uz mogućnost da Harli Kvin u nekom trenutku izda tim koji će nekako uspeti da osujeti Džokerov plan, ali ne i njega da likvidira.

Takođe smo očekivali da će u nekoj meri biti razrađena tema njihovog odnosa, tema koja je u animiranoj seriji i stripu poprilično kontroverzna imajući u vidu Džokerovu sklonost fizičkom i emotivnom zlostavljanju i maltretiranju (blago rečeno) Harli Kvin, koja sama pati od stokholmskog sindroma (emotivno vezivanje žrtve za zlostavljača).

Prvo je u dobroj meri ispalo prvoaprilska šala (mada Harli Kvin jeste u jednom trenutku izdala tim, ali im se posle vratila kao da se ništa nije desilo) i to je ono što možda najviše smeta u filmu. Što se drugog tiče, s jedne strane je bilo očekivano da Dejvid Ejer ne ostane dosledan originalnoj priči, posebno u današnje vreme gde bi takva verzija Džoker Harli odnosa naišla na negodovanje šire javnosti i verovatno ograničila dostupnost filma široj publici (R umesto PG-13).

Međutim, način na koji je prikazan odnos njih dvoje se kosi sa time šta Džoker, ponajviše, jeste kao lik i koja je njegova uloga u filmu. Umesto kriminalca sa zamršenim planovima koji samo njemu imaju smisla (Leks Luter iz BvS), imamo ludo zaljubljenog narko bosa koji nakon ostavljanja svoje ljubavi na cedilu ostatak filma provodi pokušavajući da je izbavi. Džerad Leto je očigledno snimio mnogo više scena koje su trebale da prikažu drugačiju i verovatno kompleksniju priču njihovog odnosa, kao i da mu daju značajniju ulogu, ali je od svega ostalo minimalno prisustvo Džokera u filmu.

I to je Odred otpisanih, film koji je obećavao, a koji će vas možda ostaviti izneverene sa gorkim ukusom u ustima. Osim ako vam je vizuelni dojam najbitniji. Što se DC-ja sve ukupno tiče, nada poslednja umire, ali ne pre 2017. kada ćemo da vidimo šta će Peti Dženkins, Gal Gado i Kris Pajn da nam serviraju.

Stranger Things – Omaž pop kulturi ili nešto više

Posted on by Srboljub Stojadinović

Stranger Things je Poslednji biser iz Netflix produkcije i toliko je slojevit i kvalitetan da kada želim nekome da pričam o tome ne znam na koji segment ove divne fantastične avanture, sa elementima horora, bih se najpre osvrnuo. Užitak koji serija budi u posmatraču je neopisiv. Posebnu preplavljenost emocijama doživljamo mi koji smo rano detinjstvo proveli u miljeu osamdesetih i rasli u vremenu kada je odlazak u video klub bio avantura. Koliko nas ima da nas je radnica iza pulta čudno gledala očima oko kojih su šljaštali kilogrami neonske šminke svaki put kada bi iznajmili Gunise, E.T.-a, Ratove zvezda ili Poslednji let navigatora po 15. put. Neki seriju opisuju kao svojevrsan omaž pop kulturi osamdesetih godina dvadesetog veka, ali serija je mnogo više od toga. Autori se bave temama koje su zapravo svevremenske, ali su na najlepši mogući način obrađivane upravo u filmskim i književnim klasicima pomenute dekade. Drugarstvo, odanost, porodica, ljubav, poštovanje, moć mašte i zajedništva su samo neke od tema. Sami kreatori serije su otvoreno izjavili da su najveću inspiraciju imali upravo u radovima Stivena Spilberga, Džona Karpentera i Stivena Kinga i filmovima nastalim po romanima poslednje pomenutog, pa tako klasici poput Gunisa, E.T.-a, Stand by me, Carry, Firestarter, Alien-a i drugi vrište na svakom koraku, ali to nikako nije preterano nametljivo, već  pametno utkano u funkciju priče, taman toliko da istakne lepotu detalja koji predstavljaju referencu.

Stranger Things Poster

Radnja serije je smeštena u 1983. godinu u malo mirno mesto po imenu Hokins u američkoj državi Indijani. Tu žive četiri najsimpatičnija dvanaestogodišnjaka koje možete da zamislite. Ekstremno su pametni, radoznali i skloni avanturama. Dečaci provode slobodno vreme igrajući D&D, vozeći BMX i praveći gluposti svojstvene deci njihovog uzrasta. Različitog su karaktera i često se posvađaju oko gluposti, ali kao i sve drugarčine ispadnu super face kada se nađu zajedno u nevolji i uvek su tu jedan za drugog, čak i kada se ne odvija sve onako kako bi oni želeli. Savršeno shvataju ljubav i prijateljstvo. Oko sebe imaju siledžije, razuzdane tinejdžere i profesora brku koji nedoljivo podseća na Neda Flandersa s tim da je zaluđen za nauku i na čudesan i razumljiv način im objašnjava teoriju struna i paralelnih univerzuma. Njihovi životi idu normalnim tokom sve dok nakon nesvakidašnje partije D&D-a, jedan od dečaka u krajnje sumnjivim okolnostima nestane na putu do kuće. Čitav gradić se diže na noge ne bi li ga pronašao. Njegovi drugari očajnički pokušavaju da ga pronađu, ali umesto njega oni naiđu na devojčicu kratke kose koja ne govori mnogo. Ispostavlja se da je devojčica pobegla iz tajne vladine laboratorije u kojoj su nad njom vršeni eksperimenti koji su uključivali telepatiju, telekinezu i otvaranje čudnog portala u paralelni svet. Istovremeno u potragu za dečakom kreće i šef policijske stanice, u Hokinsu, koji pokušava da se izbori sa sopstvenim demonima, a majka ubeđena da je dečak živ pokušava da komunicira sa sinom na razne neobične načine. Svi se oni prepliću i na putu, do razrešenja velike misterije nestanka dečaka , prolaze kroz razne samospoznaje.

Od početka do kraja seriju odlikuju pravovremeni humor, napetost, jeza, kvalitetna drama i savršena muzička podloga uz prepoznatljive pesme osamdesetih, briljantno ukomponovane u simfoniju referenci i omaža, koji se spontano i nenametljivo stapaju sa pričom. Ljudi koji su rasli ili odrasli uz filmove, serije, knjige, stripove i muziku osamdesetih biće oduševljeni time, ali i presrećni zbog senzacije koju radnja i kompozicija serije proizvodi u njima. Zanimljivo je to kako autori u svakoj epizodi provuku neki detalj ili reference koja zapravo predviđa buduće događaje i ni jedna nije slučajno upotrebljena.

Kasting je besprekoran; deca, roditelji, policajci, profesori, zli naučnici, životinje, nema slabe tačke. Priča se da su deca za audiciju dobila da čitaju odlomke iz scenarija za Stand by me, a šestorci koja je dobila uloge podeljeni su zadaci da odgledaju sve važne filmove, pročitaju određene knjige i stripove kako bi stekli bolji utisak o duhu tog vremena i kako bi bolje shvatili, odnosno doživeli te materijale i bili sposobni da nam na briljantan način dočaraju ono što su autori zamislili. Od celog ansambla koji je briljantan, izdvojio bih dvanaestogodišnju Mili Bobi Braun, koja će vas oduvati svojom glumom. Doduše, već je imala iskustva u žanrovski bliskoj mini-seriji Intruders, u kojoj je imala zapaženu ulogu , koju je pohvalio i sam Stiven King. Iako lik koji tumači u Stranger Things verovatno nema više od 30 reči koje izgovara, ona pre svega fantastičnim pokretom i mimikom lica dočarava emocije i razna osećanja koja se roje u njenom liku da bi sve kulminiralo u poslednjih par epizoda kada poput Džin Grej… da ne otkrivam, verujte mi na reč.

Dva meseca nakon premijere, po internetu i dalje ne jenjava salva oduševljenja i može se naći veliki broj članaka na temu raznih referenci iz serije. Na prvo gledanje sam video zaista mnogo toga. Meni je bilo neizmerno drago kada sam video momenat u kome Jedanaest otkriva televizor i gle čuda naleti na ono što je bio apsolutni hit 1983. i odmah oponaša He-Man and the Masters of the Universe trenutak kada princ Adam postaje He-Man.

Na kraju, pre nego što obrnem još jedan krug sa novom omiljenom ekipom, rekao bih da Netflix ima sve ozbiljnije recepte da privoli publiku, ali ne nekim podilaženjem, već ozbiljnim projektima i izuzetno kvalitetnim profesionalcima, koji učestvuju u celom procesu. I da, za one koji se pitaju, potvrđeno je, biće i druge sezone Stranger Things. Kakve će biti nove avanture dečurlije iz Hokinsa videćemo, a do tada, pišite nam u komentarima o tome šta se vama najviše dopalo u seriji.

Dylan Dog: 30 godina straha!

Posted on by Marija Solarević

Možda niste znali, ali rujan se ove godine slavi. Dylan Dog; istraživač noćnih mora, stariji brat Krešimira Mišaka i svih imitatora u crvenim košuljama, slavi okrugli, trideseti rođendan.
Tom prilikom Sergio Bonelli Editore nam sprema posebno izdanje stripa u boji, „Mater dolorosa“ u izvedbi Roberta Recchionija i Gigija Cavenage. Koliko vidim (jednako malo kao i vi, a spoilera nigdje na vidiku), u epizodi se pojavljuje brod nalik onima koje Dylan slaže u svojoj radnoj sobi i koji ima posebno značenje za njegovu priču o podrijetlu. Kad sam kod origin narativa, prvo obojeno izdanje bilo je „La storia di Dylan Dog“ koji je obavezna lektira. U pravilu, svaki stoti broj ili okrugao rođendan izlazi tutto a colori.
Osim posebnog izdanja, vani će biti specijal smješten na Planeti mrtvih u Londonu iz alternativne budućnosti gdje pratimo ostarjelog Dylana kako se nosi sa epidemijom živih mrtvaca. Najavljen je i „Dopo un lungo silenzio“ koji piše Tiziano Sclavi uz Casertanovu crtačku potporu.
Nije bez razloga slavni Umberto Eco tvrdio da neprestano može čitati Bibliju, Homera i Dylan Doga. Mnogi ljudi mi kažu kako im je priča uvijek ista. Uvijek je neka fora. Dylan uvijek iznova fasciniran nepoznatim, iznova zaljubljen, Groucho u kutu valja fore.
Isto je, ali svaki put je novo. Uostalom, kladim se da Eco zna bolje od nas.
Mrak nas sve više okružuje kako noć postaje duža od dana, a od ljeta ostaju tek sjećanja. Knjige i stripovi drugačije mirišu u zatvorenim grijanim sobama u kojima hiberniramo. Kao da se svijet istraživača noćnih mora hvata na šavove svakodnevice.
Drago mi je na svakom kiosku ovdje u Zagrebu vidjeti Ludensovog Dylana. Računam da ima nade za sve nas kad ga klinci još uvijek čitaju i cijeli ovaj čudnovat jadransko-apeninski prostor povezuje ista morbidna priča o pretraživanju nepoznatog.
Dvadesetšesti rujan je dan. Mislim da ću ga provesti uz svoju kolekciju Dylan Doga;“Rječnik simbola“ za hitne slučajeve u blizini i čašom dobra vina. Čak ću zapaliti rođendansku svijeću. Pravit ću se da mu je dvadeseti. Isto kao i meni.

Izvor – Sergio Bonelli zvanični sajt

Terra broj 19

Posted on by Kristijan Šarac

terraBurne 60-te, hipijevski i pank pokreti su iznedrili i prve fanzine, kao izraz bunta i nečeg što je andergraund, nečeg što nije mejnstrim odnosno izvan šablona i uobičajenog. Kao takvi imaju i takvu filozofiju i etiku, odnosno ideologiju. Za izdati fanzin je potrebno da imaš da kažeš nešto što će zastupati tvoja uverenja ili tvoje grupe, posle toga ti ostaje samo da deliš. Klasična samizdat filozofija i “uradi sam” etika čine ideologiju svakog fanzin izdanja. Potpuno je besplatno, također se i autorstvo ne štiti već se rukovodi kopileftom, dakle može se upotrebiti svaki tekst, promeniti, dodati i slično. U današnje vreme sve manje fanzina se pridržava svega ovoga, što zbog nemogućnosti da se to uradi bez finansija, što zbog autora koji nisu voljni da daju tekstove pod uslovima kopilefta. Ali kako to i dalje postoji, mora biti prilagođeno vremenu u formi ezina iliti elektronskoj koja se također drži načela da je besplatna i podložna svakoj vrsti upotrebe. Ideja i sistem za divljenje, i zato svaki fanzin ima moju bezgraničnu podršku.

“SCI&FI” je udruženje građana osnovano 2004. godine i bavi se popularizacijom fantastike na ovim prostorima, a i šire. Jedna od ideja udruženja je da se fantastika uvede kao predmet u škole i fakultete, doduše na manjem broju fakulteta fantastika već postoji kao predmet, no još uvek nedovoljno. Hvale vredna ideja nadamo se da će im poći za rukom da je realizuju. A sada da se pozabavimo malo samim fanzin almanahom.

Počinje sa kratkom uvodnom rečju glavnog urednika Svetislava Filipovića i himnom udruženja. “U godini 2525”

Tihomir Jovanović donosi potpun izveštaj iz Bijelog polja sa trećeg Refestikona festivala fantastične književnosti. Usledio je izveštaj sa Festivala fantastične književnosti u Pazinu. Oba izveštaja su napisana u duhu avanture, ali sa mnogo podataka, sve pohvale za autora.

“90-te godine 20-og veka – terminatori, dinosaurusi i marsovci” tekst Doktora Roberta Hektora koji povezuje stvarni svet sa svim  onim što čitamo i gledamo u SF žanru na jedan razložan i zanimljiv način, odličan prevod Milana D. Stojkovića doprinosi dobrom utisku.

Sledi in memoriam za Kristofera Lija, ukratko opis najopasnijeg momka fantastičnog filma jer je bio SAS-ovac i to je jednom prilikom Piter  Džekson i otkrio kada mu je rekao da vrišti pri ubodu u leđa, dobio je odgovor da on zna kako zvuči kada neko biva uboden u leđa, sem toga jedini je od glumaca iz Gospodara prstenova koji je upoznao Tolkina, poželimo im da su sada na nekoj žurki zajedno.

“NLO arhiva SFRJ” su priče iz otvorenih dosijea koji su bili zapečaćeni i iskazi očevidaca koji su  se susreli sa avanturom, borbom i strahom pri viđenju NLO-a.

“Naučna fantastika – Ogledalo stvarnosti” tekst nepoznatog autora, preuzet sa interneta. Vrhunski esej o tome koliko je žanr uslovljen promenama u stvarnom svetu i kako je stvarni svet uticao i na žanr, ali još više na žanrovski opredeljene autore.

“Biblioteke u naučnoj fantastici” autora Džejmsa Gana govori o tome kako su autori SF-a videli skladištenje knjiga odnosno znanja i razne opasnosti koje donose biblioteke budućnosti.

“Nastanjivi Mlečni put” neznanog autora, je tekst koji donosi nešto stručniji osvrt na to kako prepoznati zvezdu koja će biti nastanjiva za par milijardi godina. Sve to uz razložan osvrt kako se i sama Zemlja tako razvijala.

“O mapiranju i kolonizovanju svemira” je tekst Predraga Krstića u kome je izneo neke dublje stavove o serijama i filmovima “Zvezdane staze”. Dovodeći u pitanje ispravnost i pobude njihove prve direktive i raskrinkavajući njihov opšte poznati multikulturalizam.

“Od sajber raja do sajber rata” esej preuzet sa mreže, nepotpisan. Iako se u naslovu pominje raj, tema članka je samo sajber rat i tehnike, virusi za sprovođenje istog u delo. Navodi se i nekoliko uspešnih primera, kao i taj da su amerikanci virusom unazadili Iranski nuklearni program.
“Ispovest insajdera: Nemci su bili na Mesecu 1947. a mi i Rusi 1962.!” je intervju sa Alom Bielekom za koga ćete reći da je ludak, ali ne pre no što na trenutak pomislite da je sve što priča istina i samo istina. Toliko realno zvuči kad govori o putovanju kroz vreme i dogovorima sa vanzemaljcima. No priča sa ovoliko detalja može biti samo delo vrhunskog “lažova” ili naučna fantastika.

“Istorija srpske naučne fantastike” je delo Srđana Đukića i nešto što bi trebalo da pročita svaki ljubitelj fantastike kod nas. Esej nudi malu bibliografiju srpske fantastike idući po godinama i događajima koji su obeležili istu, sa lakoćom nam prenoseći suvoparne podatke na način da nam budu interesantni i laki za učenje. Dodao bih da nam je neophodno neko luksuznije izdanje sa mnogo dužom i opširnijom verzijom ovog izvanrednog eseja u kom se spominje skoro sve bitno u našoj fantastici, drame, romani, časopisi, edicije, fanzini i naravno ljudi koji su sve to omogućili. Mana eseja je nedostatak strip autora i izdanja koja su isto tako učestvovali/a u razvoju srpske fantastike. I sve bi bilo sjajno da ovaj izuzetan rad nije napisao Miodrag Milovanović, a gore spomenuti ga potpisom pripisuje sebi. Što to ne nazvati i pravim imenima plagijat i krađa.

”Kosmičko u poeziji za decu Slobodana Stanišića” autora Milutina Đuričkovića je tekst o tome kako i poezija može ravnopravno da bude deo naučne fantastike. No ovo je i mnogo više, jer Stanišić svojim komičnim naučno fantastičnim stihom stiže do dece, koja će jednom raditi ovo što mi danas.

“Obruč” Gorana Stevanovića je priča o tome šta bi sve postigle današnji ratni strojevi kada bi mogli da putuju kroz vreme. Autor vrlo dobro barata istorijskim podacima i vojnom tehnologijom tj nazivima iste i to priču čini uverljivom.

“Sarmagedon” delo Svetozara Zorbića je satirična, naučno fantastična priča u kojoj Srbi spasavaju svet od ogromnog asteroida u obliku sarme.

“Keti Peri Album Teenage dream (2010.)” Ovaj tekst donosi pesmu E.T. prvo u originalu, pa na srpskom. Razlog zašto se tekst našao ovde je, pretpostavljam, taj što je pesma je o vanzemaljcu.

“Poseta iz svemira” stvaralaštvo je Dina Buzatija izuzetna priča koja kroz posetu vanzemaljaca i razgovor sa njima dovodi u pitanje hiljade godina vere. No isto tako dolazi do zaključka da je bolji Isus na krstu nego nikakav.

“Put kroz vreme” Nikole Vuškoviča je priča o tome kako vremenski putnici utiču na budućnost i bez da to nameravaju. Vremenski paradoks na sasvim nov način. Odnosno da se ne plaše menjati vreme, ali ipak ga ne žele menjati, a ipak ga menjaju.
“Čovek, svet, svemir, islam” tekst Ahmeda Hulusija govori o veličini galaksije i čoveka, ali sve to posmatrajući kroz Kuran i islam . Ovaj tekst ima i nauke u sebi, astronomije i filozofije te je stoga vrlo zanimljiv.
“Univerzum – Fenomen života” Frimena Dajsona u kom fizičar piše o astronomiji i biologiji i trudi se proniknuti u tajnu zašto je vaseljena naklonjena životu. Postavljajući večno pitanje šta oblikuje to dvoje, katastrofe ili vreme. Uz to autor nam predstavlja mnoge teorije i eksperimente što jeste ono zbog čega je nauka tako zanimljiva, jer se iz mnogih grešaka i pretpostavki dolazi do pravih rešenja i istina.

“Milan PL. Šufflay” je biografija jednog od začetnika žanra u Hrvatskoj, koji  je verovatno poznatiji kao istoračar, političar i utemeljitelj albanologije. No ovde ćemo se više pozabaviti njegovim književnim opusom i spisateljstvom. Ono zvbog čega ga spominjemo je roman “Na Pacifiku 2255” iz 1924. godine što je jedan od prvih SF romana u susednoj nam državi. U tekstu piše prvi, ali to više nije tačan podatak, je se smatra da bi to magao biti “Crveni okean” Marije Jurić, Zagorke iz 1918.1919. godine kada je izlazio kao feljton. No vratimo se čoveku iz teksta, u jednom delu Terra fanzina imamo priliku pročitati popriličan odlomak romana “Na Pacifiku 2255” zbog kog je i uvršten u fanzin posvećen naučnoj fantastici. Na osnovu kog ipak ne bih mogao donositi sud o kvalitetu romana, ali bi svakako bilo interesantno pročitati ga u kompletnoj verziji.

“Željko Pahek” biografija ilustratora koga verujem svi znate kao autora stripa “Legija nepromočivih” i “Astroiđani” no radio je naslovnice za gotovo sve velike pisce SF-a na našem tržištu. Također je crtao za sve časopise i magazine vredne pomena, a da se ovim žanrom bave kod nas, a i u inostranstvu.

“Zečija šapica” tvorevina Andreja Ivanuša, deo je novele “Kapetan Sreća” lagane i čitke spejs opere. Brod u raspadu i sa nekonvencionalnim kapetanom se šalje u nemoguću misiju, priča iako jednostavna drži pažnju.

“The man who was KILLED in TIME” je vrlo dobar strip nepotpisanog autora, koji nam donosi priču o vremenskoj petlji i tome da ma koliko težili da promenimo prošlost, ona ostaje ista.

Fanzin Terra ima svojih  dobrih strana kao što su oblik i forma almanaha, te vrlo dobri eseji, priče i osvrti na prošlost žanra. Postoje, međutim, i nedostaci kao što su potpuno odsustvo vesti i novosti, što je nedopustivo za fanzin glasilo i nešto slabija korektura i lektura, jer su brojne slovne greške. Ipak fanzin Terra je samo za pohvalu jer je to čist entuzijazam ljudi koji rade na njemu i ne samo na njemu, udruženje uređuje i drugi fanzin pod imenom SF Portal, ali o njemu više u narednim tekstovima. Ovakva politika i vođenje je jako nalik našem portalu i zato za kraj ću samo da upotrebim moto “SCI&FI”  udruženja „Fanovi naučne fantastike svih zemalja UJEDINITE SE!“.

Teslin vremeplov

Posted on by Darko Stanković

Nakon bestselera „Tajna stare vodenice“ i nastavka „Poljubac princeze Ildiko“, pred Sajam knjiga u Beogradu, će izaći iz štampe i završni deo trilogije „Sedam mačeva“, „Teslin vremeplov“. Kompletna trilogija će na sajmu biti dostupna na štandu Portalibrisa, a uz serijal ide i kolekcionarska kutija i majice sa motivima „srpskih vampira“ Save Savanovića, Arnauta Pavla i Petra Blagojevića. Po rečima autora Miloša Petkovića ovo je, što se tiče priče, najizazovniji roman koji je do sada napisao a, što se tiče pristupa i stila, njegovo najzrelije i najmodernije delo. Recenzenti uvodna dva dela su Ivan Drajzl, muzičar Aca Seltik i glumac Ivan Jevtović.

14249152_1144163518954913_1922580055_n

Siže sa zadnje korice:

„Od Arturovog Ekskalibura, Brutovog bodeža, Džingis-kanove sablje, katane Mijamota Musašija, najvećeg samuraja svih vremena, te Zmajeve kandže Vlada Drakule i, na kraju, Atilinih blizanaca, prošli su kroz pakao, ali sada sedam mačeva iz proročanstva behu u njihovim rukama…

Kada im je grofov poverenik, srpski naučnik Nikola Tesla, saopštio da su tek na pola puta nisu bili sigurni hoće li imati snage sve dok ih Tesla nije odveo u Pećinu vetrova pod Nijagarom i pokazao im vremeplov.

Iako snaga družine beše u zajedništvu, razdvojeni će krenuti put drevnog astečkog hrama Tlaloka. Rudnika zlata u planinama Škotske, gde je mistični pisac Vrila krio tajnu, i u srce Šri Lanke da pronađu gospodara okeanskih dubina.

Svi njihovi pogledi biće upereni ka stazi što vodi do izgubljenog carstva Atlantide, pa u tami neće videti preteću senku goniča sa ožiljkom na licu i čuti šapat Vuka koji je mačeve želeo za sebe.

Završni čin iziskivaće nemoguće. Jedni će u prošlosti spoznati sebe, oni drugi u budućnosti otkriti istinu, a žrtve će pasti jer krv je cena. To prorok pod gvozdenom maskom nikada nije rekao, a  nije ni morao. To su znali još na prvom koraku legende o sedam mačeva…“

Roman „Teslin vremeplov“ sadrži i dve poklon-priče za čitaoce „Dah ledene grobnice“ i „Darovi iz sanduka“, priče iz kojih se i izrodila ideja za ceo serijal. Takođe, kao i u prethodna dva dela, na kraju će se naći dodatak sa pričama o glavnim junacima, legendarnim mačevima i mitovima iz daleke prošlosti.

Svet Munchkina

Posted on by Marija Obradović

Iz krivog ugla ¾ nerda…

Šta je to Muchkin?

  • Munchkin – napaljen igrač koji nema poštovanja prema saigračima i  generalno igra prljavo.
  • Munchkin – naveći dosadnjakovići sa kojima ćete imati priliku da igrate. Igraju bezumno rušeći i ubijajući sve na putu pri tom imajući vremena da osatalima šefuju. Uglavnom to je onaj koji hvata na buku i galamu i zabije ti nož u leđa. Kad pogledaš njegov  karakter u igrici vidis da nije ni stigao da ga izgradi…ali eto ti ga,  ide do pobeeede!!!
  • Munchkin – igra sa sprecifičnim kartama koju je osmislio Stiv Džekson , ilustrovao John Kovalic . Muchkin je zamisljen kao smešna strana rpg card gaminga i temelji se na konceptu gore pomenutih  Muchkina. Koliko je igra bila popularna svedoči i to da je  2001 godine dobila nagradu od Origin Award za najbolju tradicionalnu igru sa kartama. I to da ima milion različitih dekova i ekstenzija a najnovija stvar iz sveta Muchkina je  i board game, svedoči o njenoj popularnosti

munchkin1Moj susret sa Muchkinom

Za vreme srednje škole u naše malo mesto pored Gospodara, heavy metala , vutre u pakovanju šibice neko je doneo i Dungeons and Dragons. Jupi ,jupi,sreća sreća, radost. Nabubali smo knjigu pravila, našli gamemastera i kako niko od nas nije bio ozbiljan geek igrali smo D&D možda pet ili šest puta. (Verovatno se pitate šta sad ova priča kakvi D&D kad je tema Muchkin , polako neću mnogo gnjaviti genezom.) Kako smo svi bili ljubitelji Daglasa Adamsa, Montipajtonovaca, Teri Pračeta i Saut parka ( i uz ogromne količine vutre ) krenuli smo da igramo umesto FRPa  GLP. Ili ti kako je to naš gamemaster nazvao glupovanje. I to je potrajalo jedno dobrih godinu dana. Dok se svi nisu zadevojčili ili zamomčili krenuli na pripreme za faks et cetera et cetera. Iako sam volela glupovanje uvek je bilo izuzetno nepraktično što to toliko dugo traje. (ja sam ionako geek samo na ¾) Kada se vratim u to vreme jako mi je žao što nismo znali da postoji Munchkin. Evo nas opet na temi. Muchkin sam otkrila realtivno kasno pre neke 4 godine i to preko prijatelja koji su bili japi duvači ili freelanceri koji se bore za freelancerski hleb nasušni. Tražila sam malo da se maknem iz klubova (kojih klubova?) i počela sam priču u glupovanju gde su me drugari usmerili na Muchkin, kada su mi ukratko obasnili šta je to i dali mi par naziva čudovišta i kletvi , pala sam na teme i od rešila da ne jedem meso i ne duvanim nedelju dana ne bi li skupila za svoj prvi dek. Posle izvesnog vremena pravac u Crni Zmaj i voila kupila sam svoj prvi i jedini dek (za sad)  Star Muchkin . Kako su stvari u mom zivotu išle sa nedostatkom vremena i prostora igrala sam muchkin prvi put tek za 5 meseci i to u Sloveniji.

Play the game , play the game , play the game …

Pravila igre su relativno laka, no i pored toga uz dve ili tri jezičke barijere i zamagljenosti uma usled odredjenih supstanci špricer, union, laško i domaćica, prva partija Muchkina je izgledala kao svađa patuljaka, vilenjaka i njihovih pomoćnika na Disk svetu. Čitanje karata povlačenje karata i njihovo vraćanje na isti dek i tako u nedogled. Već druga partija je bila super laka i svi smo bili pravi j* mame.

Ubij čudovišta, ukradi blago i zezni prijatelja su liberte, fraternite et egalite Muchkina.

Broj igrača je od 3 do 6. Raspored je prozivoljan,odnosno kako se dogovorite. Ja imam okruglu kocku za prvo bacanje ne bi li se na početku posvađali i malo začinili igru odmah na početku.

U Munckinu svi igrači počinju od nivoa 1. Cilj igre je doći do nivoa deset. (ili dvadeset u epic level igri) Osnovni način osvajanja nivoa je ubijanje čudovišta. Naravno postoji više opcija za osvajanje nivoa, od same karte koja ti kaže da si osvojio jedan nivo više pa do prodaje itema u vrednosti od 1000 poena. Za zadnji nivo, tj. pobedu je važno da ga osvojiš pobedom nad čudovištem. Osim ako nemaš neku kartu koja opet izuzetak od pravila. Generalno za muchkin je jako važno pored osnovnih pravila koja imaju 4 A4 strane i to da znaš dek. Know your deck know your game.  Igrači tokom igre mogu slobodno da koriste svoje karte na čudovištima i drugim igračima i to sve u cilju pomoći ili sabotaže svojih bližnjih. Na početku kruga svaki igrač dobija po tri karte iz oba decka.

Osnovni krug igre počinje tako što igrač izvlači kartu sa nacrtanim vratima (door card) time simbolično kucajući na vrata čudovištu.  Izvučenu kartu pokazuje svima i to je ili karta sa čudovištem ili karta sa kletvom , tj zamkom . Ako igrač izvuče karticu sa čudovištem mora je igrati, tj odlučiti da li se bori sa njim ili beži. Ako izvuče kletvu automaski je preuzima na svog karaktera u igri, bilo da je to neki otezavajući efekt ili nešto drugo. Nekad se desi da igrač mora da promeni pol i tako postane rodno dezorijentisan te preskače sledeći krug. Moja najgotivnija kletva je iz špila Munchkin Chtulhu, gde igrač mora da peva umesto da govori, sve dok mu neko drugi ne skine kletvu određenom kartom. Ako igrač u svojem »kucanju na vrata« nije izvukao ni čudovište ni kletvu ima pravo da »pljačka sobu« (looting the room) odnosno povuce jednu kartu ne pokazujući je. Ili ima mogućnost da »traži nevolju« tako što iz svojih karata koje ima u ruci izabere čudovište.

Borba čudovišta i muchkina

Da bi se borio protiv čudovista uporedi svoju borbenu moć sa moći čudovišta. Borbena moć je moć tvog nivoa plus sve modifikacije pozitivne ili negativne dobijene od item kartica, štitova, kaciga, cipela i ostalih karata, poput jednokratne pomoći, napitaka, tvoje rase i klase, etc.  Ako imaš šanse da pobediš čudovište bitka počinje. Ako izgubiš, sledi pokušaj da pobegneš, pa se kockaš. Uglavnom ti treba 5 ili 6 da pobegneš, osim ako nemaš neki nadrkan štit koji ti daje prednost ili tvoja rasa ili klasa ti daje neke od mogućnosti da probaš da pobegnes i sa 4 na kocki.  U toku borbe nema trgovanja sa itemima i jedine karte iz špila u tvojoj ruci, koje možes da koristiš su karte jednokratne pomoći.munchkin

S druge strane tvoji suparnici mogu da ti pomognu ili odmognu bacajući kletve, zamke, drvlje i kamenje na tebe ili napraviti savez sa tobom i pomoći ti uz adekvatnu nadoknadu. Raspodela blaga po njihovim uslovima, poklanjanje itema i šta god se dogovorite za pobedu i šta god si spreman da daš za nivo više.  Na papiru pravila još i piše da posle pobede nad čudovištem treba sačekati merodavnih 2,6 sekunde ne bi li pobeda bila pravosnažna. Ako u tih 2,6 sekundi ti niko ne zabiberi čorbu tek onda možeš da odahneš jer ideš jedan nivo više. Ubio si zver! Slatka slatka pobedica, vučeš karte sa gomilice blaga. Nekad je to jedna karta nekad su dve, nekad blago daš saborcu jer te je spasao smrti ili gubljenja nivoa. Nekad dobiješ i dva nivoa u zavisnosti od toga koliko si cudovišta pobedio. Ima jedna jako gadna karta u svakom špilu koja se zove Wandering Monster. Koja omogućuje da napadneš igrača sa još jednim čudovistem u toku njegove borbe.

                         munchkin2munchkin1

Rase, klase i ostale kaste

munchkin3

Tvoj karakter na početku igre je uvek čovek, bedni smrtnik. Kroz igru možeš da mu promeniš rasu i klasu čak i pol. U osnovnom deku, možeš da budeš po rasi vilenjak u klasi lopova, vilenjak čarobnjak, patuljak ratnik. Postoje i kartice koje se odnose mešano poreklo, mixbreed i powerbreed. Mama vilenjak otac čovek. Mulat. Sve rase i klase imaju svoje prednosti, neke u magiji, neke u borbi a vilenjaci imaju tu moć da kao tvoji pomoćnici dobijaju level ako pobede zajedno sa tobom u borbi. Mali dobri elf.  Pored toga što tvoj junak ima rasu i klasu on ima i opremu. Do 5 karata oružja i zaštitne opreme plus 5 karata koje možeš da imaš u rukama.

Mislim da je najbolje odgledati ovaj polučasovni video Willa Weathona, pa će stvari biti malo jasnije (a i ja neću morati da loše prevodim engleske nazive) :

Zašto je volim da igram Munchkin?

Zato što su ilustracije i tekstovi na karticama užasno smešni ma koliko puta ih pročitao.

Zato što jedna partija traje oko sat vremena i nemaš game mastera kojeg svi mrze. Niti morate da izvlačite šibicu ko će da bude game master. Zato što je to biser u svetu rps društvenih igara gde ti ne treba iskustvo Napoleona u strategiji da bi imao realnu šansu da pobediš. Munckin je kao Politikin zabavnik za sve od 7 do 77.

Zato što su kutije tako lepe i slatke i dobrog formata da možes da ih strpaš u backpack.

Zato što nema svih onih figurica, kockica, žetončića koje kad izgubiš počneš da plačeš i pomisliš : »od blata ću da vas pravim«.

Zato što možeš da budeš zao i zabadaš ljudima nož u leđa na mnogo glupe fore i tako istreseš sve svoje frustracije koje ne možeš na poslu, u školi, na ulici i to bez posledica.

Zato što je igrica zarazna i za one koji nisu gikovi. Eto na primer pre dva leta sam nosila Muchkin na more, posle toga još dve devojke su kupile svoje dekove tako da sad možemo da igramo sa sva četiri deka i dve ekstenzije za osnovni deck. Iskreno nisam pristalica toga, jer je jako tesko doći do itema i nabildovati svoje borilačke sposobnosti, ali hej to se samo Munchkin i mnogo toga je čista sreća, obična slučajnost. Pitanje je da li baš uvek najveći munchkin pobeđuje?

Zima dolazi, trk u Crni Zmaj po tvoj Munchkin dek.

Korisni linkovi: