Blog

Nišgard 2021 – Utsici o manifestaciji

Posted on by Lazar Vuković

Prošlo je godinu dana kako je Korona stopirala sva dešavanja i omela ljubitelje fantastike u druženju uživo tako da su se promocije i tribine preselile na online platformu. Uprkos tome, ljudi su ostali željni druženja uživo i poseta tribina i na kratko im se ukazala prilika da izađu iz svojih sigurnih domova i odu na jedan festival koji se održao u gradu na Nišavi.

Niš je bio domaćin trećeg festivala fantastike pod nazivom NIŠGARD u organizaciji Udruženja ljubitelja fantastike ORDO DRAKONIŠ i Niškog Kulturnog centra. Festival se održao 20 i 21 aprila sa tematikom nordijske mitologije i superheroja. Prva dva festivala su bila sa tematikom Tolkinovog stvaralaštva, odnosno fenomena Igre prestola, tako da su ovaj put došli na red Nordijska mitologija koja predstavlja nepresušnu inspiraciju mnogim stvaraocima i superheroji koji polako, ali sigurno stiču veliku publiku poštovalaca . Doduše, prošlo je godinu dana pauze, a razlozi su svima opšte poznati.

Prvi dan je protekao u svečanom otvaranju festivala propraćenim bazarom fantastike gde su na štandu posetioci mogli da kupe knjige iz edicije Fantazija koju su pokrenuli niški pisci Goran Tokić i Miloš Petković. Edicija zasad broji četiri naslova, Veliko putovanje, serijal Gorana Tokića koji zasad broji dve knjige, Tajna stare vodenice reizdanje trilogije Miloša Petkovića i novi roman Mladena Đorđevića Miraž . autora trilogije Svetioničar koji je opisan kao psihološki horor. Sa festivalom je otvorena i izložba radova Igora Krstića, nagrađivanog autora stripova, karikaktura i ilustracija za korice dečijih knjiga sa čijim radovima su posetioci mogli da se upoznaju.

Svečano otvaranje su vodili Miloš Petković, Boban Vučković i Darko Stanković koji su pričali o ranim počecima festivala i ORDO DRAKONIŠA, kao i o programu trećeg festivala koji su bili prinuđeni da odlože. Izrazili su nadu da će od festivala napraviti Niški brend i nagovestili buduće planove sa najavama potencijalnih iznenađenja za naredni festival. Naknadno im se na govornici pridružio i Srđan Savić, direktor NKC-a koji je izrazio zadovoljstvo što se festival održava, uprkos trenutnoj situaciji. U pauzama između govora posetioci su mogli da uživaju u numerama muzičkih gostiju Staše Petrović i Lazara Petrovića koji su otpevali poznate pesme koje svaki ljubitelj fantastike poznaje poput Dragonborn comes, May it be poznatu ljubiteljima LOTR, I See Fire iz Hobita Toss the coin to your Witcher i pesmu iz Neverending Story.

Nakon otvaranja posetioci su prešli u salu NKC-a gde je Srđan Savić održao predavanje o Mitovima i Legendama u filmu. U petnaest minuta je obrazložio poimanje legendi i mitova u očima filmskih režisera i publike, nakon čega je usledio film iznenađenja Ekskalibur iz 1981. godine. Ovime je i završen prvi dan festivala.

Program drugog dana je bio raznovrsniji, ali je opet prošao u skromnoj atmosferi. Otvorila ga je tribina o izdanjima edicije Fantazija pod imenom FANTASTIKA NIŠKOG IZDAVAŠTVA na kome su predstavljena dosadašnja izdanja edicije. Miloš Petković, jedan od pokretača edicije, je upoznao publiku sa počecima edicije i željom da se preko nje popularizuju žanr i pisci i najavio je da iz kuhinje ove edicije možemo da očekujemo još zanimljivih izdanja.

Posle tribine o književnosti došao je red na superheroje. SUDAR TITANA: MARVEL VS DC vodio je Srđan Savić koji je pričao o počecima ove dve franšize i o evoluciji istih kroz stripove i filmove. Dotakao se i uticaja mitoloških ličnosti na današnje superheroje i načinu predstavljanja superheroja što se odražava na umetnički pristup u Nolanovom Betmenu i u komercijalnom Marvelovom.

Nakon superheroja usledila je poslastica za sve ljubitelje RPG igara. Drugari iz ORDO DRACONIŠA Darko Stanković, Mladen Đorđević i Miloš Petković su nas proveli kroz ovaj rastući fenomen. Naravno, sve je počelo od klasične DND koja je i danas popularna. Proveli su nas kroz nastanak i evoluciju, ličnim iskustvima i značaju DND-a za igrača. Takođe je bilo reči i o uticaju ovog fenomena na modernu kulturu i objašnjavanju razlika sa Pathfinderom.

Posle tribina usledilo je dodeljivanje festivalske nagrade koja je ove godine pala u ruke Marku Vasiću koji nas je nakon toga proveo kroz magični svet nordijske mitologije Od Nifelhajma do Ragnaroka. Posetioci su se upoznali sa počecima i stvaranjem sveta i božanstava, pa do pojedinih mitova i do neizbežnog Ragnaroka. Nakon toga je sledilo razočarenje jer je festival priveden kraju.

Utisci od ova dva dana su više nego pozitivni. Drugari iz ORDO DRACONIŠA su se potrudili oko organizacije tribina i da sve prođe u ambijentu. Simboličan i skroman broj posetioca u skladu sa merama su dokaz da je Niš željan ovih dešavanja i nadam se da će ih biti više u budućnosti. Postoje planovi da Niš postane prestonica fantastike, ali otom potom.

Zamerki nemam, samo žal što zbog poznatih razloga program nije mogao biti bogatiji i zbog čega nije bilo mnogo više gostiju. Ali ako je verovati organizatorima za sledeću godinu nam spremaju velika iznenađenja. Na nama ostaje da se nadamo da će se situacija sa epidemijom smiriti i da sačekamo narednu godinu i novi festival.

Šapat suvih usana – Milan Kovačević

Posted on by Redakcija

Čađavi vetar zloslutno je hukao oko stare oronule zgrade noseći sa sobom gomilu sitnog otpada i gareži, dok sam se teturao po njenom ravnom krovu, pritiskajući rukama stomak. Nozdrve mi je još uvek ispunjavala zaostavština maligne arome, ali slatkasti miris upokojenja je ovoga puta bio kreacija mog tela. Nabubrela žila na čelu otkucavala je u neparnim taktovima, svedočeći sveprožimajućem bolu koji je isisavao život iz mene. Gorko sam želeo da verujem da još ima nade, ali kada sam podrobno osmotrio dve pulsirajuće prostrelne rane, shvatio sam da je ovoj prljavoj igri došao kraj. Krv je liptala iz svežih mesnatih rupa i iza sebe sam ostavljao vidljivi crveni trag poraza; trag koji u zimskim noćima uvek prizove gladne vukove. Uhvaćen sam – znao sam to.

Gromko tutnjanje je dolazilo iz podnožja zgrade i nagoveštavalo dolazak specijalnih jedinica ornih za demonstraciju sile. Znao sam da će sa zadovoljstvom od mene napraviti puku gomilu izmrcvarenog mesa. U šaržeru su mi čamila svega četiri metka, a slobodan pad sa krova zgrade trajao bi taman toliko da se prisetim vapaja onih koje sam upokojio bez trunke empatije.

Vapaj – taj slatki nusproizvod bola. Bol – jedino što sam umeo da stvorim svojim kvrgavim prstima. Sada su ti prsti zadržavali sadržinu mog stomaka, kako ne bi završila pod mojim nogama.

Poželeo sam da zapalim cigaretu – nekoliko dimova biće dovoljno za kraj – ali sudbina mi je još jednom podmetnula nogu kada sam shvatio da su u paklici samo ništavni ostaci duvana. Zgužvao sam praznu kutiju cigareta i nekoliko puta opsovao Boga. Nisam ga smatrao svojim stvoriteljom i saveznikom koji bdi nada mnom. Baš zbog toga sam odabrao da živim život skitnice; nisam svoje utočište pronašao u zagrljaju konvencionalnosti kakva je porodica ili slični socijalni postulati kojih sam se iz dubine duše gnušao. Iskašljao sam krv – bila je pomešana sa maslinastim sekretom koji sam udisanjem spaljenog duvana taložio na pluća godinama.

Zar je moguće da ću skončati na prljavom pločniku predgrađa – bez poslednje cigarete, bez reflektora, medijske pompe i izbezumljenih glasova besne rulje? Izgledalo je tako – ivice krovne ograde suzile su se poput inficiranog oka, a isparenja visokih odžaka obližnje industrijske zone upotpunila su ugođaj krešenda. Bili su blizu. Rukavom sam pokušavao da obrišem crvenu tečnost koja mi je kuljala iz usta.

Limena vrata naglo se otvoriše uz nesnosni prasak i nekoliko treperavih svetala bi upereno direktno u moje zajapureno lice. Buka koju su proizvodili besni psi pretvorila se u kanonadu besmislenih pravnih fraza, ali i pretnji prošaranih ogorčenjem, a ja sam samo ćutao, oslonjen o ogradu. Opkolili su me držeći puške u pripravnosti – znali su da nije u pitanju obična protuva koja će biti uplašena njihovom autoritativnom pojavom, već zver koja ne poznaje kategoriju milosti. Zlo je nepredvidivo – nisu želeli da rizikuju.

Sve što su videli bio je smešak iscrtan krvavim desnima, ukrašen podugačkim skerletnim izbljuvkom, pre nego što sam se svojevoljno strovalio preko zaštitne ograde krova. U slobodnom padu, bezumno sam pritiskao okidač, nasumično pucajući u pravcu dželata koji su bili iznenađeni hrabrom odlukom opkoljene lovine.

***

Nešto kasnije, priželjkivana rulja slučajnih prolaznika sjatila se na mesto egzekucije ljudskog otpada. Postoji nešto perverzno u čoveku, što ga tera da pilji u svu odvratnost postojanja nasilne smrti – u samu srž hrama poznatijeg kao telo. Naročito kada je taj hram razrušen; kada njegovi zidovi krvare.
Ipak – nada o završetku demonskog postojanja bila je rukom odnesena, kada je zgužvana krvava telesina počela da se koprca na hladnom betonu i daje znake života. Znake kojima se niko od prisutnih nije obradovao.

Poput upravo spašenog davljenika, pokušavao sam da zagrabim što više kiseonika, ali su slomljena rebra pravila svojevrsnu barikadu koju nije bilo moguće preskočiti. Pogledi puni prezira pratili su čoveka koji se opraštao sa životom, a neki od nemih posmatrača čvrsto su pritiskali palčeve kažiprstima, trudeći se da Božijoj volji ne staju na put, već da je poguraju prozaičnim sujeverjem.

Uzalud.

Policajci su ustupili mesto bolničarima i kolima hitne pomoći, dok su odlagali teže naoružanje u oklopna vozila. Video sam da ih je obespokojavala misao koja se ticala stvorenja iz legendi, kojima su izrastale dve nove glave, kada im se odseče ona koju su zadužili rođenjem. Znali su da imaju posla sa alom – da sam ja taj koji prljavom gradu zadaje nesanicu. Multipliciranje zla je bilo posredi, i iako je ozloglašeni đavolji rab bio telesno razoren, svi su se nelagodno meškoljili, znajući da jedino istinska smrt zaista može da stane na put besprekornoj gnusobi terora. A ponekad – čak ni smrt nije dovoljna. Kiselo sam se nasmejao, svestan da će me tama uzeti pod svoje.

***
U bolničkoj sobi bilo je začuđujuće hladno, ako se uzme u obzir skorašnji dolazak proleća koje kao da je zaboravilo da rascveta krošnje i pronese sunce tmurnim nebom. Zemlja još uvek nije bila spremna za izbavljenje iz zimske apatije, ali je jedan spavač – nakon eona provedenog u crnilu unutrašnjeg bića – odlučio da se vrati u svet živih. Svet živih je, na kraju krajeva, bio jedini svet u kojem je bio od koristi.

Nagli udah vazduha prekinuo je sterilnu tišinu.

Nakon nekoliko meseci statičnosti i ležanja, provirio sam kroz pritegnute zavoje, zatekavši sebe zakovanog za neudobni bolnički krevet. Pokraj mene – odeven u doktorski mantil – sedeo je Inspektor Sulomar; strpljivo je čekao veliko buđenje i pasionirano zapisivao nešto u notes obložen crnom kožom. Razmenili smo osmehe, ali su bleda lica krila drugačije namere. Bilo je to rivalstvo kakvo dečurliji nude poučne basne – rivalstvo različitih strana iste medalje. Nekoliko puta sam trznuo ranjenim torzom ka inspektoru u pokušaju da ga zastrašim i oteram, ali shvatajući da ne mogu da se oduprem pritegnutim kaiševima izdahnuo sam i mumljajući zatražio cigaretu.

„Dobićeš paklicu.. ali tek kada tvoj posao bude završen.”, progovori pandur tiho, prislanjajući Vinston na suve usne. Nakon popušene polovine cigarete, zagasio je ostatak i stavio opušak na noćni stočić koji se nalazio nedaleko od kreveta.

„Evo ti – za kasnije.”, dobacio je pri izlasku. „Budi dobar dečak.”

Srebrni dim koji se raširio bolničkom sobom bio je opojnog mirisa, gotovo kristalne i slatkaste teksture, a ja – usta zaklonjenih zavojima – nisam uspevao da ga udahnem bez obzira na maničnu želju. Zanemarujući bol koja je pokušavala da prokopa put ka površini tela, poput ribe na suvom otvarao sam usta u agoniji. Sve što sam želeo bila je adekvatna doza nikotina da umiri rasplamsane crne misli. Nije li to bila najskromnija poslednja želja čoveka koji se svojevoljno bacio u smrt?

Ipak, nisam mrtav – preživeo sam pad. Poput nekroznog Ikara iz nekog drugog sveta, uzdigao sam se iz mrtvih. Data mi je još jedna šansa. Šansa da ispunim svoj deo dogovora sa inspektorom – šansa da nakon svega, ipak budem slobodan. Taj dan će doći tek kada završim službu kod čoveka koji je savršeno znao da iskoristi moje gnusne potencijale i talenat za nanošenje bola.

Prokletnik, upalih obraza i uredno izbrijanog lica – znao je u meni da probudi duboko ukorenjenu nečistu silu. Njegove reči su mi se poput siktaja zmije otrovnice uvlačile u ušne školjke, i nisu napuštale unutrašnjost lobanje sve dok posao ne bi bio obavljen. Sve do trenutka u kojem bi tela pala uz beživotni udarac – oslobođena krvi i vazduha. Mrtva. Tek tada – a ponekad ni tada – njegov glas bi utihnuo, a zamenila bi ga umirujuća tišina.

Bio sam siguran da žaca nije osoba koju sam želeo da vidim očima tek izbeglim iz dubokog veštačkog sna. Koliko god da sam zavisio od inspektora, smatrao sam da na njegovom licu ima nečega krajnje uznemirujućeg. Kao kod osobe koja u sebi čuva pregršt tajni, a one pokušavaju da pobegnu kroz zenice u trenucima preumornosti ili razdraženosti. Stari hrt ipak nije bio razdražen, niti je ikada bio uhvaćen bez garda – bio je spreman. Morao je da bude.

Bol je počela da se javlja nakon nekoliko evociranih uspomena. Smrt – koliko god apsolutna bila – bi me zauvek odvojila od okova kojima sam bio vezan. Dugo sam mrmljao sebi u bradu nebuloze koje su bile određena vrsta preispitivanja. Zapravo – nisam želeo da vidim nikoga. Pokušavao sam da saberem razlivene čestice svesti u svrsishodnu celinu koja bi navela na razmišljanje o nastupajućim danima, ali me je iz praznine sopstvenog uma nasilno izvukao škripavi zvuk ulaznih vrata.

Doktori su došli u vizitu – očekivano. I dalje sam nepomično ležao, trudeći se da shvatim razlog preživljavanja. Da li je inspektor lično zaslužan za poseban tretman koji je – uništitelj života – dobio od bolnice? Sadističkog skota kakav sam bio bi svaki normalan policajac ostavio da iskrvari na mestu na kojem je prvi put poljubio beton, ali ja sam – iz nekog neobjašnjivog razloga – održan u životu.

Da li sam zaista bio toliko potreban bledom visokom čoveku? Ista muzgava pitanja su mi kolala ranjenom glavom poput zbunjenih ptica povratnica koje se vraćaju u sravnjeni grad. Setio sam se pada i zamagljenih lica koja su me okruživala dok sam ležao u lokvi krvi grcajući. Želeo sam da me tama proguta, ali očigledno nije bila željna mog mesa. Horda je – sa druge strane – bila spremna za obed. Učinilo mi se da su oblizivali usne čineći ih previše vlažnim – ali jedno lice se izdvajalo.

Da – bio je to on. Gledao sam ga u trenutku svoje totalne slabosti – u trenutku apsolutnog kraha. Smejao se – bio sam ubeđen u to! Smejao se mojoj zloj – možda zasluženoj – sudbini. Kao da je znao da našoj priči još uvek nije došao kraj.

Počeo sam da dišem ubrzano i ponovo sam poželeo da zapalim cigaretu, a nekoliko prilika uniformisanih u belo okružilo je krevet, gledajući me sa izvesnom radoznalošću.

„Čudo – ovo je čudo.”, izjavi glavni doktor na odeljenju za intenzivnu negu.

„Po svakom prirodnom pravilu ne bi trebalo da ste živi, gospodine.. Edvard Mosural.”

„Zanimljivo prezime, odakle ste?”, upita doktor, gledajući na tablicu okačenu za podnožje bolničkog kreveta.

Ćutao sam. Pitanja su bila retorička. Zapravo – pitanje je bilo da li ću ikada ponovo progovoriti kako dolikuje – bez zamuckivanja i nužnih prekida. Medicinska sestra je u venu pacijenta sasula abnormalnu dozu lekova protiv bolova, kao preventivnu meru za nalet prodornih grčeva u nedavno probuđenim mišićima. Nakon što je koktel tekućina počeo da deluje, konačno sam jasno mogao da osetim otkucaje srca, ali su oni nesebično raširili obećanu bol koja je situaciju načinila nepodnošljivom. Još jednom sam pomislio kako bi brza smrt bila savršen epilog ovoj priči. I cigareta – barem još jedna pre smrti.

Šteta na telu bila je nemerljiva. Doktor je bio u pravu – samo je čudo moglo da me spasi, ali bio sam živ, moje vreme još uvek nije došlo.
Očajnički sam pokušavao da progovorim, ali me je nedostatak vazduha sprečio u toj nameri. Onda sam se setio – nekoliko puta sam kucnuo kažiprstom po izgužvanoj posteljini, simulirajući pri tom pokrete pisanja. Doktor je – na svu sreću – shvatio moj zahtev, i pored desne ruke mi stavio parče papira, a među požutele prste vešto ugurao hemijsku olovku.

Usporenim ali upornim pokretima na papiru sam napisao sledeće reči.

„Cigareta – na – stolu.”

Doktor i njegova pratnja se nakon čitanja ovih reči okrenuše ka bolničkom stoliću, a potom u čudu vratiše poglede kameni.

„Kakva cigareta gospodine?”, doktor upita češkajući glavu.

„Verujem da imate izvesne želje dragi moj, pa su deluzije nakon buđenja izvesne, ali..”, prekinulo ga je moje manijakalno lupkanje po papiru.

Podvukao sam reč ’cigareta’, raširivši zenice u bunilu.

„Na stolu nema cigarete. Zapravo, sto je potpuno prazan. Da ne govorim o tome da je ovde pušenje strogo zabranjeno!”, cinično reče doktor i približi se stolu.

„Vidite – ovde nema ničega.”, rukom je nekoliko puta prešao preko glatke površine stola.

„I da – kako očekujete da na stolu bude ičega, kad Vam niko nije dolazio u posetu?”, doktor će razložno.

Poslednja rečenica mi je poput žileta presekla iskvareno srce. Niko nije bio u poseti? Kako je, u tom slučaju, bledi inspektor došao do mene – i to odeven u doktorski mantil i pušeći – ako nikoga nije bilo u poseti?

Proklete cigarete – setio sam se koliko mnogo smo pušili u motelskoj sobi. Pred očima sam jasno mogao da zamislim pretrpani radni sto, sa pepeljarom koja je redovno bila postavljena na samu ivicu, poput patnika koji razmišlja o skoku u provaliju. Uvek je gorela barem jedna cigareta – miris te sobe još uvek mi je bio u nosu, kao i opori miris nagog tela mog antipoda.

Bile su to duge noći ispunjene dubokim konverzacijama i razmišljanjem o nužnim promenama. Izmene su uključivale uklanjanje određenih pojedinaca – onih koji su na bilo koji način mogli da ugroze veliki naum – kako je inspektor voleo da ga zove. Mnoga imena bila su uredno upisana u crnu knjižicu, a zenit večeri, koji se redovno pretvarao u orgiju metafizičkog užitka, bio je onaj u kojem je određena imena prekriživao crnim permanentnim markerom.

Sećanja su krenula da naviru poput neumitne i gladne lavine. Još jednom sam rukom zatražio papir i hemijsku olovku, ovoga puta celom dužinom papira traljavo ispisujući reč – SULOMAR.

„Ovo – biću iskren – ne znam šta znači. Možda bi trebalo da odmorite gospodine”, izreče doktor, i sa ostalim kolegama žurno napusti bolničku sobu u kojoj je bio smešten notorni žderač života.

Zapitao sam se kako je idejni kreator zlodela uspeo neprimećeno da prođe pored bolničarki na šalteru i obezbeđenja koje je čuvalo sobu. Izduženih nogu, uskog grudnog koša, odeven u crni dugački kaput iz kojeg je izvirivala izbeljena fizionomija – bio je idealna žrtva za mrzovoljne medicinske sestre koje žele da budu upućene u sve tokove. Da li je moguće da je njegov mesijanski uticaj dopreo i do njih? Da su ga propustili tek tako – iako nije član moje, odavno izgubljene familije.

Po završetku posete, nastavio sam da gledam u okrnjeni plafon razmišljajući o delu koje će me što pre vratiti na ulicu – na teren. Ipak – znao sam vrlo dobro činjenicu koja bi sa zemljom sravnila čak i najostvarljivije snove i nadanja. Oporavak će trajati dugo – bio sam na korak od stanja raspadanja. Sama pomisao na modre fleke koje su se poput korova raširile leđima i donjim ekstremitetima još više mi je poljuljala nadu u izbavljenje. Na kraju krajeva – ako ikada i napustim bolnički krevet – čekao me je zatvor i odeljenje sa pojačanim nadzorom. Maksimalna kazna, bez mogućnosti pomilovanja – zasluženo.

***

Prva noć za moje ponovo otvorene oči je pala bez posebne najave i klopot belih užurbanih klompi više nije dolazio iz hodnika. Kao da je mojsijanska kazna protutnjala bolnicom – sve je utihnulo. Čak se i nesnosna vreva saobraćaja zadržala van zidina velikog belog zdanja. Čuo sam samo sopstveni izmučeni dah i kloparanje misli koje su na javu dolazile iz mrke podsvesti.

U tom trenutku katatonične tišine palo mi je na pamet da postoji samo jedan način da smanjim zatvorsku kaznu. A možda – ukoliko tužitelji budu dobre volje – uspem da se nagodim i dobijem uslovnu nakon odslužene dve decenije.

Na suđenju ću morati da izgovorim golu istinu. Moraću da ispljunem činjenice koje uključuju sve gnusne informacije vezane za bledog poslodavca i njegovo ekscesivno učešće u krvoproliću koje sam doveo u ovaj prokleti grad zaveden njegovim rečima. Cilj i sredstvo – cigarete, dodiri i nagost – ovo nije bila samo moja igra. Istina o toj dosadnoj, nervoznoj svinji – mora biti izrečena. Da – to ću uraditi, jer to je jedini način. To je slamka spasa koja će Judu skloniti zauvek i zaključati ga na dno osiguranog grotla koje će biti dovoljno užareno da svari njegove kosti i ne dozvoli mu da uništi još života.

Ipak – tišina je progutala bolnicu, i mogao sam da osetim prisustvo praćeno dobro poznatim mirisom. Nozdrve nikada ne zaboravljaju.

Neonska svetla u hodniku se naprasno ugasiše, ostavljajući veliki deo predsoblja u potpunoj tami. Samo je malena stona lampa uzvraćala udarac gustoj smesi mračnog haosa koja je počela da se kovitla pred vratima bolničke sobe. Počelo je lagano, sa nekoliko sivih oblaka koji su se ubrzo pretvorili u kolosalnu neprozirnu miksturu boje pepela. Par kužnih udaha kasnije, neko ili nešto, vrhovima dugih ali urednih noktiju pokuca na stakleni deo ulaza, izvirujući iz tamne materije koja je poput naftnog gejzira šikljala pred vratima. Zatvorio sam oči trudeći se da ne primetim neželjenog gosta.

Nije mi davao mira. Kucanje se pretvorilo u struganje koje nije prestajalo. Koščata šaka nije poznavala umor, a intenzitet grebanja se povećavao svakim sekundom. Piskavi iritantni zvuk na kraju ipak privuče moju pažnju, pa pogled – uprkos nelagodi – usmerih u pravcu ulaznih vrata.

Sa druge strane stakla, čovekolika figura bledog ispijenog lica i upalih obraza, je nonšalantnim pokretom ruke prislonila kažiprst na suve usne, šaljući mi tako nedvosmislenu poruku. Poput upaljene sveće lojanice, stajao je u sred žive tame, isijavajući nečovečnim bledilom.

Iako omamljen snažnom dozom lekova protiv bolova, mogao sam se zakleti da mi se pred očima duguljasti ekstremiteti avetinjskog gosta uvijaju poput mrtvih algi u uznemirenom zagađenom plićaku. Zubi pepeljaste nijanse ispratiše zloslutni osmeh, kojeg je po sredini još uvek prigušivao lelujavi beskrvni prst.

Otelotvorenje bezumlja blještalo je iz vrtloga – poput nekakve prozirne mesnate lampe postavljene u dubinu živog olujnog crnog oblaka. Prodorne sive oči – oštre poput ajkulinih i isto toliko žedne krvi – bez treptaja su lucidno gledale u mom pravcu.

Učinilo mi se da dobro poznata prikaza nešto šapuće, ali nisam mogao da razaznam reči bledog bića. Nisam uspevao da čujem šapat suvih usana. Hladan znoj oblio mi je zavojem obmotano lice, a gusta pljuvačka koju sam pokušao da progutam, slepila mi se za sasušeno grlo. Poruku namenjenu samo meni morao sam da čitam sa iskeženog lica, koje je poput tek odbačene zmijske košuljice odavalo utisak hrskave prozirnosti, uronjene u gusti crni dim.

Nemo sam gledao u pravcu nedostižnog i zapečaćenog izlaza, na čijem se pragu odigravala predstava samo za moje oči, sve dok posetilac nije ispario bez pozdrava, poput duvanskog dima na kišnom danu. Nije ušao; iz nekog razloga odlučio je da ostane van bolničke sobe u kojoj sam nepomično ležao. I tek tako – preneo me u san. Posao još uvek nije bio završen – siktaj zmije koji mi je odzvanjao unutar ušne školjke podsećao me je na to.
Kada sam sutradan otvorio oči, pogled usmerih ka staklu na kojem su se nazirali netipični masni i garavi otisci – kao da je vreo zadah ukrasio ulaz, ispraćen duguljastim prstima koji su ga apstraktno oslikali. Pokušao sam da se prisetim događaja koji su obeležili moj izlazak iz tame, ali svaki trud bio je uzaludan. Samo fragmetni pređašnjeg života treperili su unutar moje lobanje, dok sam se mirio sa činjenicama vezanim za njegov nastavak. Više od toga me je uznemirila činjenica koja se ticala sopstvene refleksije. Usukani obrazi savršeno su se slagali sa upalim očima i bledilom lica. Medicinsko osoblje skinulo mi je skorene zavoje sa glave dok sam bio u zenitu sna – nije bilo drugog načina da se ponovo nađem licem u lice sa ubicom. Otpozdravio sam sablast osmehom, prisećajući se reči koje su tekle sa ispucalih suvih usana zajedno sa dimom cigareta.

„Ne možeš pobeći od onoga što jesi.”

Baš tako je govorio, i bio je prokleto u pravu.

Autor: Milan Kovačević

Savršena planeta – Robert Šekli

Posted on by Lazar Vuković

Svedoci smo da su sve ideje i svi spisateljski počeci potekli iz priča. Isto tako su, zahvaljujući potražnji, zbirke priča marginalizovane, a romani se guraju napred što nije baš pravedno. Nema potrebe da pominjem koliko je pisaca prvobitno objavljivalo svoje priče po časopisima dok nisu osvojili neku prestižnu nagradu kojom su im se otvorila vrata ka daljim uspesima. A o pričama koje su proširene u romane i o pričama objedinjenim u fix-up romane nema potrebe da govorim.

Opus pojedinih pisaca se, međutim, sastoji od priča što je u današnje vreme teško zamislivo. (Harlan Elison je, recimo, tokom svoje karijere objavio samo četiri romana, dok je ostatak opusa sazdan od priča i novela). U ovom tekstu sam odlučio da predstavim jednog od njih. Pisca koji nas je zabavljao svojim pričama, ali je isto tako u pozadini istih ukazivao i na probleme modernog društva.

Sa Robertom Šeklijem (Robert Schekley) sam se prvi put susreo čitajući njegov roman Trampa svesti (Mindswap) i ne pamtim kada mi je neka knjiga komične fantastike legla, pored neprevaziđenog Autostoperskog vodiča kroz galaksiju. Dogodovštine Zemljanina koji je odlučio da se okuša u zameni tela sa Marsovcem su mi izmamile iskreni osmeh na lice pa me je želja da pročitam još nešto od ovog pisca naterala da saznam da li je kod nas objavljeno još šta od njegovih radova. Pored priča zastupljenih u domaćim sf časopisima i u antologijama našao sam zbirku Savršena planeta u izdanju Polarisa iz 1996. godine u kojoj je sakupljeno 12 najboljih priča ovog pisca po izboru Gavrila Vučkovića, urednika Almanaha Andromeda, koji ih je ujedno i preveo.

Šekli je bio jedan od autora koji je imao sposobnost da od svake ideje napravi priču. Međutim, rezultat nije uvek bio zadovoljavajući, ali je ako verujemo Vučkovićevom izboru u ovoj zbirci sakupljeno najbolje od najboljeg. Krenimo redom.

Glavna tema kojom se Šekli bavio je mogućnost postojanja savršene utopije. Često je sebi postavljao pitanje šta čini utopiju i koja je cena dosezanja iste? Tako u naslovnoj priči Zemljanin stiže na planetu koja deluje kao pravi raj, dok ne otkrije da je svaki vid razbojništva legalizovan zarad ekonomskog napretka. Šta tek treba reći o pričama Izgubljena budućnost u kojoj su svi globalni problemi rešeni masovnim promiskuitetom i Hodočašće na Zemlju sa tematikom razvijenog tržišta trgovine emocijama. Sedma žrtva, jedno od najboljih Šeklijevih dela po kome je snimljen film Deseta žrtva, donosi nam lutriju u kojoj učestvuju dvoje učesnika, lovac i žrtva, a poenta dvoboja je kanalisanje nasilja. Priča Dobrodošli u standardni košmar govori o nezadovoljnom Zemljaninu koji odlučuje da iskoristi vanzemaljsku civilizaciju kako bi pokorio svoju matičnu planetu zarad svog nezadovoljstva.

Doduše, pored potrage za utopijom, Šekli se bavio i drugim socijalnim problemima. Tako je u priči Kontrolni pregled dao recept za uspešan brak. Besmrtni vojnik, sumorna priča o vojniku koga iznova oživljavaju kako bi učestvovao u besmislenom ratu, nosi jednu od najupečatljivijih antiratnih poruka skrivenu u sarkastičnoj ispovesti našeg junaka. Šta tek treba reći o Najvećem srećkoviću na svetu, ironičnoj priči o jedinom preživelom iz nuklearnog rata koji svakog trenutka čeka svoju smrt. Pet minuta prerano je priča sa jasnom porukom da pazimo šta želimo jer može da nam se ostvari.

Nešto humoristične Specijalista, Priča o stvaranju zemlje i Pitaj tek da pitaš zatvaraju ovu zbirku i ostavljaju nas više nego zadovoljnima jer smo pročitali zaista nekoliko kvalitetnih priča. Čitajući sam se smejao na više mesta, kao i kod Trampe svesti tako da garantujem i vama veliku dozu smeha.
Iako je pisao često o ozbiljnim temama, Šekli je vešto koristio svoj humor, sarkazam, satiru i ironiju zahvaljujući kojima je stekao popularnost kod čitalačke publike. Nije pretendovao da piše dubokoumne priče. Stil mu je prost i ležeran i kod njega su sve priče pravolinijske što daje dodatnu lakoću prilikom čitanja. Možda je to glavni razlog zašto nikada nije osvojio nijednu nagradu, uprkos silnim nominacijama i poštovanju od strane kolega po peru. Daglas Adams je jednom izjavio da je kada je objašnjavao razliku između njegovih i Šeklijevih priča prosto odgovorio da su Šeklijeve bolje.
Brojne Šeklijeve priče su doživele filmsku adaptaciju. Pored već pomenute Desete žrtve, vredi izdvojiti Freejack, film rađeno po romanu Isporučena besmrtnost (Immortality Inc) sa odličnom glumačkom postavom (Emilio Estevez, Rene Zelveger, Mik Džeger i Entoni Hopkins su garancija za kvalitetan film).

Ova zbirka se može naći na sajtovima za prodaju i nudi se po sasvim pristojnoj ceni. Ne štedite pare već počastite sebe ovim izborom. Ništa nećete izgubiti, a dobićete mnogo.

Junaci – Džo Aberkrombi

Posted on by Dimitrije Golubović

Tri čoveka. Jedna bitka. Nijedan junak.

Džo Aberkrombi je dobro poznato ime, pre svega zbog svog crnog humora i odličnih likova. Karijeru je započeo „Oštricom“, koju je pisao u pauzama između honorarnih poslova. Knjiga je kasnije postala prvi deo trilogije „Prvi zakon“, u čijem se svetu odigrava i radnja „Junaka“, osam godina kasnije.
Njegovim knjigama je otpočelo moje putovanje svetom fantastike. Za mlađeg mene trilogija „Skrhano more“ bila je vrhunac književnosti, nisam mogao da se suzdržim da svima potanko pričam o njoj, a Aberkrombija sam smestio na sam vrh, dao mu titulu – omiljeni pisac. Zavoleo sam ga zbog lakoće čitanja, humora i zanimljive radnje. Nastavio sam da ga čitam, otkrivši „Prvi zakon“ (koji mi je prirastao srcu zbog likova kao što je inkvizitor Glokta). Zbog te ljubavi prema njegovim knjigama odlučio sam da dam priliku knjizi „Junaci“, jednom od njegovih standalone romana. Može se čitati posebno, ali više uživanja dolazi s poznavanjem priče koja leži u pozadini svega.

Radnja knjige počiva na trodnevnoj bici između zaraćenih strana – Saveza i Severnjaka. Te dve frakcije poznate su po svom ratovanju, a u njihovom velikom ratu, ovo je samo još jedna bitka. Tu i leži zanimljivost ove knjige – u kratkom, izdvojenom delu veće celine, ispričana je priča o čitavom ratovanju. Ciničnim stilom Aberkrombi predstavlja nesposobnost vojske, uzaludnost rata i težinu vladanja, teme koje se provlače i u njegovim ranijim knjigama. Tu je i dosta likova (kao što su Crni Dau, Ker, Bajaz…) s kojima smo već upoznati, kao i par novih.

Naređenja su izdata i vojske sporo gaze kroz severnjačko blato. Hiljade ljudi se kreće, iz mnogih pravaca, ka zaboravljenom krugu od kamenova, na bezvrednom brdu, u beznačajnoj dolini, a svi sa sobom nose mnogo oštrog oružja.

Trodnevna bitka oko parčenceta zemlje smeštena na sedamsto stranica – obimna knjiga, ali ne i dosadna. Poglavlja su kratka i uzbudljiva, humor je stalno prisutan, pa se knjiga pročita u dahu. Nema mnogo praznog hoda, sve dosta brzo protiče, ali se ništa ne gubi. Na kraju se oseća težina priče, njena pouka, a likovi kao da su stari prijatelji.

Likovi. Lako je saosećati se s njima, bez obzira da li oni bili Severnjaci ili vojnici Saveza. Kroz čitavu priču pratimo njihov sukob, i navijamo za obe strane. Između protivnika razlike nema, svako strahuje za svoj život. Težnje za tom zemljom oko koje ratuju ne dolazi od ljudi koji se za nju bore, već od onih, kao što je Bajaz, koji već dugo kroje sudbinu sveta. Još jednom Aberkrombi pokazuje kako se protiv nekih stvari ne može, koliko god se borili uvek postoji poslednja prepreka. Sve je uzaludno, jer neko je već odlučio.

Poenta čitave knjige je besmislenost rata. Oni koji u njega uđu željni da se bore, na kraju žele samo da pobegnu, a oni koji su već dugo tu ne mogu da pobegnu uprkos trudu. Ubijanje je poziv, i ma koliko u njemu bilo nečovečnosti ili nelogičnosti, neki se samo u njemu pronalaze, to je jedini posao koji obavljaju kako treba.

Priča se razvija iz perspektive šest likova, a svaki od njih prikazuje neki aspekt rata, bilo sa strane Severnjaka ili Saveza: Karnden Grlo, najpošteniji čovek na Severu, iskusni ratnik koji uvek postupa časno; kraljević Kalder, Betodov mlađi sin, slatkorečiv, ali kukavica; Bremer dan Gorst, kraljevski posmatrač Severnog rata i nezaustavljiv borac; Finri dan Brok, besna na nesposobnost vojske, željna da se domogne više pozicije; Kaplar Tani, ratni veteran, iskusan u izbegavanju borbe i okorišćavanju u najrazličitijim situacijama; Bek, mladi sedamnaestogodišnjak željan slave, kao što ju je njegov otac imao.

Sam naziv knjige – Junaci, ironičan je. U čitavom romanu nema nijednog junaka. Mi vidimo, zapravo, obične ljude u običnom ratu. Na primer, Karnden Grlo prekaljeni je ratnik, poznat Severu kao častan i „prav kao drvo“, možda čak i previše, ali pojave se situacije gde ni on ne zna šta je čast zapravo. Bremer dan Gorst iskusan je i vešt borac, majstor mačevalac, spreman da uradi sve da spere ljagu sa svog imena… ali, na kraju dana, i on je čovek – koliko god bio vešt na bojnom polju, ne može da reši svoje ljubavne muke.

Tokom tri krvava dana bitke odlučiće se sudbina čitavog Severa. Međutim, pošto na obe strane vladaju spletke, glupost, surevnjivost i ljubomora, verovatno neće prevagnuti ni hrabriji a ni jači…

Još jednom Aberkrombi pokazuje kako pravila nema – junaci su tvorevina legende, idealizovanje već prošlih trenutaka. Niko se ne bori za viši cilj, jer njega nema. Svi su porivi duboko lični. Izdvojio bih citat Mikija Mentla koji otvara finalni deo knjige: „Nikad ne morate da dugo čekate i daleko tražite, da biste se podsetili koliko je tanka linija između junaka i magarca.“ A ta linija, kao što vidimo kroz knjigu, ni ne postoji. Svi smo mi i magarci i junaci, i koliko god se pesama pevalo, legenda ispredalo, ili priča ispričalo o nama, to se neće promeniti.

Bitka se odigrava u dolini Osrunga, oko brda Junaci, na kome leži četrnaest divovskih kamenih blokova, spomen junacima od pre. Prvo poglavlje počinje upravo na njima, i tad upoznajemo Karnedna Grlo. Kroz njegove misli i nadanja, već u prvom pasusu, može se sažeti čitava poruka i ideja knjige:

„Prestar sam ja za ova sranja“, mrmljao je Grlo, mršteći se od bola u načetom kolenu pri svakom drugom koraku. Krajnje je vreme da prestane sa ovim. U stvari, krajnje vreme je odavno prošlo. Da se povuče i sedi na tremu iza kuće, s lulom, da se smeška i gleda vodu dok sunce zalazi, pošto je završio sve poslove za taj dan. Naravno da on nije imao kuću. Ali kada je bude imao, biće dobra.

„Junaci“ su interesantna knjiga, pre svega zbog koncepta i likova. Kao i sve Aberkrombijeve knjige, brzo se čita. Imao je on i bolje, nije ova knjiga ništa revolucionarno niti maestralno, ali vredna je čitanja. Dopunjuje čitav svet, još detaljnije nam ga otkriva, i produbljuje neke od likova. Iako nisam veliki obožavatelj Aberkrombijevih standalone romana, moram priznati da su „Junaci“ bili prilično dobri. „Osveta“ me je blago rečeno razočarala, tako da je ova knjiga bila pravo olakšanje. Nije bila naporna za čitanje, a kraj me je ostavio zadovoljnim. A za kraj ovog teksta, citat:

„Ja sam jebena kukavica.“

„Možda.“ Grlo palcem preko ramena pokaza na leš. „Eno ga junak. Reci mi kome je sad bolje.“

Ocena 7/10

Poseta malom divu

Posted on by Redakcija

Ja stvarno ne volim Novu godinu. Nije da je mrzim, samo nemam neki poseban odnos prema tom prazniku. Nije da imam razloge da izbegavam to veče, kao jedna moja bivša kojoj je tetka umrla tog datuma. Ne, nije ništa tako. Samo ne vidim ništa posebno u tom glupom prazniku. Ne bih bojkotovao proslavu Nove godine, da sam pozvan na neku dobru žurku, žensko društvo se podrazumeva. Devojku sa kojom sam bio pet godina upoznao sam baš na jedno novogodišnje veče, naravno da nam u sledećim godinama taj dan nije bio kao i svi ostali… Ali da budem sa drugarima, sa kojima mi je dosta da ponekad popijem par piva, cele novogodišnje noći, samo zato da ne bih bio sam, e taj film se neće gledati! Dodajmo tu i pitanje kako se posle vratiti kući ili, daleko bilo, ono smaranje od proslave na nekom od trgova.

Poseban problem je gužva tih dana pred novogodišnje praznike. Masa koja bezglavo juri negde, da kupi poklone i možda obraduje podmladak ili možda nabave hranu kao da je 31. decembar poslednji dan života. I to sve je bilo problem i pre nego je gradska vlast raskopala širi centar, kao da će tamo pronaći zlato. Sada je ta situacija dodatno eskalirala…

Zanimljivost Srbije je da se Nova godina ne slavi samo jednog dana. Ono što zovemo Srpska Nova godina bio mi je draži praznik samo zato što se te noći manje čulo ono „Srećna Nova godina!“ I prigodne rečenice tipa da bude bolje, a svake sledeće godine sve gore. Jednog 13. januara bio sam sa Gabrijelom na prigodnom koncertu Lajbaha u Srpskom narodnom pozorištu. Posle sam na na fejsbuku video genijalni uradak, takozvani „mim“. Lik se dosetio da uz skupljena tri prsta tvrdi kako je Srbima da slave „svoju“ Novu godinu branio papa rimski, silni Turci i nacisti, a nisu mogli da zabrane ni bezbožni komunisti. Izgleda nije uspeo da nas spreči ni Milanković, čiji reformisani gregorijanski kalendar umalo da prihvati SPC. Lik verovatno ne zna da u vreme Turaka Srbima Nova godina i nije bila nešto, a znalo se samo za jednu i jedan kalendar. Božić je bio bitniji, zar ne. Mislim da znam zašto, ali preskočiću sada argumentaciju. Nacisti su imali pametnija posla nego da Srbima brane proslavu po julijanskom kalendaru, posebno što su tolerisali srbovanje đenerala Nedića, koji je danas mnogima uzor. Komunisti jesu zabranili proslavu Srpske, kao uostalom i svako ispoljavanje „nacionalizma“ u SFRJ. Toliko o tome.

Nekada je u firmi bilo proslava, neki dan krajem decembra. Jednom mi se dogodilo nešto zaista zanimljivo, ali neću sad o tome. Ako dodamo i ono što je pravi datum za proslavu, a to je 21. decembar, mogu reći da sam mogao imati četiri slavlja u tom vremenskom periodu. Možda i pet-šest, ako bih slavio Kinesku novu godinu, ili ako neko ima poseban razlog da slavi nešto nekog od tih dana kad se menja brojka na kalendaru.

Večeri u kojoj se odigrava radnja ove priče bio je 21. decembar, pa recimo nešto o tome. Najlogičnije je slaviti Novu godinu baš na dan kratkodnevnice, kad se nešto astronomski menja, dan posle kojeg ćemo Sunce viđati sve više. Godina je prirodan ciklus, a ovaj praznik je solaran. Slavio bih ranijih godina tog dana Koledo sa mojim paganima, rodnovercima. Ipak i to sam prestao zbog pomenutih gužvi kroz koje bih se probijao, samo da bih stajao u blatu na Košutnjaku. Neka oni dođu malo bliže mom predgrađu, u Austrougarsku.

Istog dana može da se slavi i Yule, što je Koledo u skandinavskoj verziji. Zgodno se to potrefilo sa rođendanom prijateljice koja me upoznala sa Runama. Tako da mi je nordijska varijanta bila srcu najbliža. Ali nje nije bilo u gradu tog dana, pa sam slavio nolajferski – uz serije na kompu.

Prethodno sam skinuo Marvelov serijal o Lokiju, kojem sam se sad mogao posvetiti uz nekoliko litara piva. Bio je petak veče, razlog da ne mislim o tome šta ću sutra, pa ni prekosutra. A Loki je moje omiljeno božanstvo. Marvel ga primereno prikazuje kao figuru trikstera koji je uticao na istorijske tokove, nekoga ko najbolje poznaje sve paradokse istorije. Ili što reče jedan „mim“ sa njegovim likom – prevario sam polovinu čovečanstva da sam jedini bog sa različitim imenima Jahve/Isus/Alah i naterao ih da se pokolju oko toga. Kažu da je đavo najveću prevaru odradio kad je ubedio ljude da ne postoji. Nije istina, najuspešnija obmana bila mu je kada se predstavio kao Bog.

Loki je bio u Sankt Peterburgu kad je došlo vreme za promenu. Bio je tamo kad je Isus Hrist imao svoj trenutak bola i sumnje. Vodio je pancer divizije dok je tutnjao Blickrig. Naterao je kraljeve i kraljice da se deset decenija bore u ratu. Udesio je da Deneris poludi i načini Dubrovnik, pardon Vesteros, ljepšim & starijim, ali nećemo sad o tome… I kad je viknuo „Ko je ubio Kenedije!?“ – na kraju krajeva, bili ste to vi, narode!

I zato dopustite mi da vam se predstavim, ja sam čovek bogastva i stila. Ali ono što vas muči je priroda moje igre… Tako sam ja utonuo u Marvelov univerzum kada se čulo zvono na vratima stana.

* * *

Kada sam otvorio vrata prvih deset sekundi bio sam u šoku. Mora da je bilo več primetno kako ukočeno stojim i zurim, pa je gošća odmahnula svojom kovrdžavom kosom narandžaste boje i uz svoj najlepši osmeh rekla:

– Zdravo Gabrijela, kako si? Izvoli, uđi…

Godinu i po dana je nisam video, a sada je tu, normalno da nisam brzo dolazio k sebi. Nisam imao drugog izbora do da ponovim iste reči:

– Zdravo Gabrijela, kako si? Izvoli, uđi…

– Hvala na pitanju, nikad bolje.

Ušla je lagano me odgurnuvši, jer sam se sporo povlačio iz uzanog ulaza u stan. Blago vrckajući ušla je u sobu.

– Opa, Loki! I dalje si u tom fazonu.

– Kako ne bih bio, ti si me naložila na Marvel.

– Ne i na te tvoje… divove. Meni je najdraži Tor, sećaš se.

– Klasičan dobar momak – rekoh misleći na Marvelovog Tora. – Šteta što su ga načinili njanjavim…

– Ali ti si stvarno dosađivao sa tim divovima – nije prestajala ona.

– Prvim bogovima.

– Jeste. Kako ono beše… Harkonnen came first.

– Ne mogu da verujem! I toga se sećaš, to je bilo iz one igrice.

– Stvarno znaš da se proseravaš – rekla je stavljajući mi ruku na vrat.

– Jesi došla zato da pričamo o negativcima iz knjiga, filmova, mito…

– Ne!

Nisam stigao da završim rečenicu jer mi se več približavala svojim usnama. Tada već nisam bio u šoku. Prešao sam u akciju.

* * *

Sećam se sna koji sam sanjao dok sam bio sa Gabrijelom. Na planinskom proplanku sretnem belog konja. Priđem mu i gledam ga pravo u oči. U očima mu je Vorteks. Matrica koja spiralno kruži. Teserakt. Uzjašem ga i on se propne. Kad sam ga obuzdao jašem na njemu veoma brzo. Konj preskače jaruge i uskoro smo u ravnici. Sa druge strane polja, prema meni jaše Gabrijela. Gola je i obline na njoj igraju. Sjašemo oboje i strasno vodimo ljubav. U umu i dalje oboje jašemo…

Odjednom, sam sam. Da li je to ona ušla u mene. Ponovo jašem, sada uzbrdo. Na vrhu planine sjašem i gledam pravo u oči konja. On mi kaže:

– Da li ti imaš filgju?!

– Svejedno je to moja filgja, kakva je da je – odgovorim mu.

Uzjašem ga i poletimo. Sada smo na pravom astralnom putovanju. Vidimo svetove Igdrasila – Jotunhajm, Vanahajm, Muspelhajm, Nifelhajm…

Bili smo par, Gabrijela i ja. Uživali smo u ljubavi. Zajedno. Onda sam nešto saznao i to me je pročistilo, kao vatra. Njenu mračnu tajnu. Onu koju je jednom pomenula uz reči da mi je neće odati, jer samo je jednom rekla čoveku s kojim je tada bila i on je posle drugačije na nju gledao. Saznao sam na drugi, potpuno sulud, način. Saznao. Ipak se ništa nije promenilo, ne odmah. Možda sam se zbog toga drugačije ponašao, možda je ona primetila, pa otišla od mene. No sad mi je svejedno. Sasvim svejedno jer osećam slepu snagu u sebi. Pun sam energije i spreman za divlji seks.

* * *

Pušimo ležeći u krevetu. Iz nekog razloga setih se svog kontempliranja kada sam učio Kenaz, Runu vatre i znanja. Nije mi bilo pravo što baklju znanja odvojiše o Lučonoše. Tada mi se javio Loki, bog prevare i vatre.

– Loki, ukrali ti baklju – rekoh ni sam ne znam kakvim tonom.

– Pitaš se šta bih ja radio? – reče on. – Da vidiš kako je meni.

Prostreli me bol od stomaka, sveprožimajući, ali ne mnogo jak – kao da je višestruko prigušen. Bio je to samo delić bola koji bogovi nameniše Lokiju kada im se smučio. Privezan ispod zemlje, dok na njega kaplje iz usta večne zmije. Njegova verna žena skuplja otrov, ali kad se on prospe, ovaj div se pomera i izaziva zemljotrese gore…

Pitam se da li sam ga oduvek sledio. Možda kad sam kao dečačić palio kante po ulici, ponekad pred nosom murije.

– Znanje je tvoj oklop – reče mi on tada.

Možda sam zato u meditaciji ubacivao reč „oklop“ u stihove runske pesme.

Kenaz je poznat svakom živom čoveku

po svom bledom, jasnom plamenu,

koji uvek gori,

gde prinčevi sede na okupu.

Onaj bol sam i tada jasno osetio, čak se trgao tako da me Gabrijela upita šta mi je. Umesto odgovora ustadoh i rekoh ajmo u sobu.

Uključio sam TV, nismo pričali, pa me je Kenaz ponovo ščepao. Kao Luk Skajvoker ulazim u pećinu, u ruci mi svetlosna sablja. U zidove pećine ugrađene su ljudske glave. Govore:

– To ima cenu, to ima cenu…

Zmaj gamiže kroz usek u pećini, tamo gde bi bila podzemna reka. Na leđima mu zlatna krljušt, svetli kao gomila blaga. Savladao sam zmaja lako, iako me žestoko mlatnu. Rasporih mu utrobu i ispekoh njegovo srce na vatri koja je plamsala u kutku pećine. Počeo sam da ga jedem, ukus bljutav, ali onda se raspali vatra u meni. Gori mi stomak i padam od bola. Uskoro izgoreh do kostiju. Patuljak sav u ožiljcima ulazi u prostoriju hramajući i počinje da greje čelik na onoj vatri i zakiva moje kosti. Kako ja ponovo dobijam oblik svoga tela, i on se ispravlja i postaje sve lepši. Daje mi krunu.

Onda u pećinsku salu ulazi boginja Freja. Njen lik mi je poznat od ranije. Vodimo ljubav, vatra poljubaca je slaba metafora za ono što doživljavam. Tresu joj se sise dok je pumpam.

– Otrese me Meda ko prase krušku – dahće ona.

Dugo me nisu tako zvali. Glave na zidovima ponavljaju:

– Ima cenu!

Ova moja vizija je kratko trajala. Ni cigareta nije dogorela. Osmehnuh se široko kad se pomenu „Meda“, tako me je zvala Gabrijela, bivša draga koja se vratila. Ili se seks sa bivšom stvarno ne računa?! Osmehnuh se na to i ono „ima cenu“. Sve ima svoju cenu.

Bolje ipak da razgovaramo, pomislih. Počesmo da pijemo ono pivo, posvećeno druženju Lokija i mene. Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno… I, kako to obično biva, priča o religiji se sama nametnula. Kosmos i bogovi idu zajedno sa C2H5OH. Kao nekad kad smo tako pili, tada uglavnom vino, i filozofirali u pauzama vođenja ljubavi…

Gabrijela se seti da je ona zapravo hrišćanka, što mene podseti na njene ranije reči:

– Da je tako ostalo danas bismo imali boga za daljinski upravljač, jel tako?

– Da, da, tako sam rekla – kroz smeh prizna ona.

– Onda ovaj bog kaže da je dosta.

I demonstrativno ugasih televizor, kao što je ona nekad radila. Krenuh u sobu.

– I sad ćeš da gledaš Lokija?

– Jok, imam pametnija posla – rekoh hvatajući je za struk.

– Mislim da je jasno šta sledi – šapnu ona ono što je davno znala reći.

– Aha! – rekoh i bacih je na krevet.

* * *

Posle još jednog vođenja i ljubavi i svog onog alkohola, prevario me san. Bio sam na ivici glečera dok je ogromna kosmička krava lizala led. Pio sam mleko iz vimena Auđumle. Jeza me probadala, a onda se pojavio div u svoj svojoj ogrmonosti i podigao tu veliku kravu put nebesa.

Odjednom sam na livadi, grizem vlat trave, a pored mene je ništa manje nego Igdrasil – drvo sveta. Na stablu je lik Drvobradog koji mi se obraća:

– Aj me samo pipni, pa ću da ti jebem mater!

Polako prilazim krošnji, pazeći da je ne dotaknem, poštujem upozorenje Drvobradog. Na granama su koza i jelen, gore je nešto što bi predstavljalo Valhalu. Iz nekog razloga nisam impresioniran. A onda se ogromno govedo ustremi na ovo drvo.

Skočih mu na leđa, uviđajući da je mirniji nego što sam očekivao. Brzo sam ga smirio i šetasmo okolo, dok ne zaspah na njegovim leđima. Ušao sam u Auroksa, i legao pasući kao u onom crtaću bik Ferdinand. „A što bih morao da jurim?“, pomislih. A onda se vratih u sebe, svoje telo sa šlemom i rogovoma na njemu. Bodem oko sebe, probadam svetove. Moćno se osećam. I na kraju, umesto rogova imam indijanska pera.

Onda osetih da me moja draga Gabrijela drma.

– I baš ti neću dati da spavaš

Očigledno je da ima drugu ideju.

– O ne, ne mora opet! – rekoh, ipak se penjući na nju.

Mada treći seks pred zoru mi je dobro došao.

* * *

Već je svitalo, dakle mora da je bilo sedam ujutru tog najkraćeg dana u godini, kada je Gabrijela otišla. Možda sam se ponudio da je pratim do stanice, nisam se posle sećao. I da jesam, mora da je odbila, što mi sigurno nije teško palo. Ne sećam se jasno ni kad je otvorila vrata, mora da sam već bio pao u san.

Sanjao sam da sam losos. Izlegao se, spuštao se niz potok u reku. Neke žene su stajale na obalama ili nogama u vodi i pokušavale da me uhvate rukama. Umakao sam im. Pored mene prizori koje sam viđao dok sam bio čovek i meditirao na Laguz – Runu dubina. Stim-pank strukture na obali reke. Najzad sam stigao do mora. Izbegavao sam ajkule i druge opasnosti. Tovio se, spremajući se za put nazad, onda kada me pozove nagon za razmnožavanjem… Ali do toga nije došlo, našao sam prečicu.

Sukobio sam se u pećini sa morskim zmajem, i on me izbaci uz zvuk sirene na vrh planine gde sam se rodio. Gušio sam se na suvom, ali se najzad pretvorih u čoveka. Izbegao sam sudbinu lososa, iscrpljenost i deformaciju pred smrt, koja nastaje kad je misija obavljena. Ali – da li sam se razmnožio?!

Iz sna me prekide telefonsko zvono.

– Zdravo Coa, jesam li te probudi – Goranov glas.

– Jesi Goks, ali dobro – rekoh zevajući. – Možda je bilo vreme da ustanem.

– Gabrijela – reče on, ja tek sad primetih da zvuči uznemireno.

– Da!?

– Poginula je, Aleksandre. Juče popodne…

– Nemoguće! – viknuh u slušalicu. – Bila je, bila je kod…

– Ne sumnjam da ti teško pada. Niste više zajedno, ali…

Dalje ga nisam slušao. Prekinuo me je u rečenici i bolje što je tako uradio. Kako bih mu mogao objasniti? Kada primetih da je zaćutao rekoh kratko:

– Dobro… ovaj, pozvaću njene.

Razgovor se završio, ali onaj sa samim sobom tek započeh. Kakvo crno dobro! Priznah sebi da sam dileja. Primetih da nisam pitao kako je poginula. Poginula – to znači da nije umrla od bolesti ili nečeg… ovo je bilo nasilno. Nesreća verovatno.

Ali bila je kod mene. Zajedno i to tri puta… Tri puta, nisam smeo ni u sebi da izgovorim reč. Majku mu, imao sam seks sa duhom!

I neću pitati šta se dogodilo, kako je nastradala. Za mene će ona ostati ona od pre dve godine, od pre godinu i po, kad je otišla. Ili će u mojim mislima biti ona iz lude noći tokom koje je već fizički bila mrtva. Dokaz da postoje i neki drugi svetovi…

 

Autor: Ivan Vukadinović

Cezar 3 – Savršeno nesavršena igrica

Posted on by Ranko Trifković

Neke igre su naprosto savršeno nesavršene. I nikad ne zastarevaju.

Nema više takvih studija za igre kao što je bio Sierra Entertainment. Još 1992. godine objavili su igru Cezar i kroz još dve iteracije došli do savršenstva. Nastavili su da ih prave u raznim istorijskim predlošcima, sve do 2006. godine, „Faraon” (Pharaoh), naravno, u drevnom Egiptu, „Zevs” (Zeus) u mitskoj Grčkoj, te „Car: Uspon Srednjeg kraljevstva”, smeštena u Kini. Ali „Cezar 3”, sa preko dva miliona prodatih kopija i danas je fantastična igra koja odoleva vremenu.

Savršenstvo ove igre nije lako predočiti. Zabava i igranje jesu komplementarni, posebno kada se u tkivo igre verno utkaju i činjenice, ali i atmosfera koju donosi predložak. Igra „Cezar” po žanru je graditeljska simulacija. Sve građevine i njihov razvoj, svi izazovi zaista su preneseni onako kako je zapisano u istoriji. Brige koje će da muče igrača sasvim su iste one muke na kojima su bili graditelji drevnog Rima.

Igrač počinje na ledini, sa zadatkom da u Cezarovo ime izgradi grad. Zadatak je uvek precizan i ograničen. Nije neophodno da grad bude lep. Niti da bude veliki. Naročito nije MOGUĆE napraviti ga da bude savršen. Dovoljno je da postigne niz parametara, te da donosi novac i ispunjava Cezarove želje.

Na početku, na mapi se nalazi plodno tle, šume, planine, reka, te jedan put (koji vodi u Rim, razume se). Neophodno je raskrčiti zemljište, postaviti kuće, dograditi puteve, izgraditi farme, pokrenuti industriju, logističku podršku za trgovinu, dići hramove, administrativne zgrade, policiju i službu održavanja, dovesti vodu, ukrasiti grad, obezbediti školovanje, sazidati prostore za zabavu. Trik je u tome što gotovo svaka služba, bilo da se radi o pijaci koja snabdeva građane hranom ili o vodovodnoj instalaciji ima nekoliko različitih građevina koje pružaju svoje usluge određenog kvaliteta i u ograničenom dometu. Isprva, na primer, dovoljno je da kvart ima svoj bunar, ali kasnije će biti neophodno da se izgradi rezervoar, da se podigne fontana i akvadukti.

Srušila se zgrada, zapalio se kvart, razbojnici su zavladali, nema dovoljno radnika, Cezar traži danak u maslinovom ulju, varvari napadaju, zemljotres, poplava, sve su to muke na koje će ova igra da vas baci, isti oni problemi koji su kinjili i stare Rimljane. U tome je čar ove igre. Kao i već pomenuta nesavršenost.

Naime, i pored toga što već trideset godina milioni igrača pokušavaju da naprave savršen grad, on ne postoji. Nije predviđen po pravilima igre. Urbanizam je živa stvar, kao i sve živo ima svoje harmonične i disharmonične tokove, ima svoje metastaze i svoje ćorsokake evolutivnog razvoja. Divota ove igre je u tome što ona i ne zahteva da napravite savršenstvo, već grad koji će da živi i raste, grad koji će da opstane i odbrani se. Grad koji će da reši probleme svog rasta, kao i potrebe stanovnika, a i cara.

Za samo pet evra, možete da kupite ovu igru, bilo na platformi Steam ili GOG, ako ste ljubitelj simulacija, upravljačkih i graditeljskih, posredi je čist dragulj, nećete se pokajati. Neophodno je samo da se ne gadite 2D grafike i da vam je važniji duh izazova od potrebe da „pređete igricu”.

GUL GOVORI SA VRHA PROKLETIJA

Posted on by Dejan Sklizović

Prokletije, treći roman srpskog horor autora, Dejana Ognjanovića, samo što nije ugledao svetlo dana i našao se u rukama čitalaca. Pretplata je već raspisana, a priča o romanu je krenula na društvenim mrežama, tako da se može reći da Prokletije uveliko žive svoju inicijalnu fazu. Tim povodom, rešio sam da autoru postavim neka pitanja koja bi mogla baciti dodatno svetlo na koncept njegovog najnovijeg dela, a evo šta je Dejan odgovorio…

Sklizović: Tvoj treći roman samo što nije ugledao svetlo dana i meni je jako drago da, u trenutku našeg razgovora kreće i pretplata, a uskoro će ljudi moći i da uživaju u čitanju. Pre svega, čestitam na nastavku spisateljske karijere, naročito jer to radiš u najboljem žanru na planeti.

Gul: Pre svega, hvala na pominjanju nekakve moje „karijere“, mada je to preozbiljna reč, i nisam siguran koliko je primenjiva za nekoga ko ne živi od svog proznog pisanja, i čiji su romani češće izlazili kao samizdati nego kao izdanja tzv. oficijelnih izdavača. Konkretno, takve izdavače imali su samo 1. izdanje Naživog (niška Prosveta, 2003), dok sam druga dva izdanja tog romana objavio sam (2010. i 2019) i 2. izdanje Zavodnika (novosadski Orfelin, 2015), dok sam njegovo 1. izdanje objavio sam. Sada, u svojoj 48. godini, odnosno u 18. godini moje tzv. karijere proznog pisca, ja treći roman, takođe, objavljujem sam, kao samizdat. Ne žalim se zbog toga: da mi to ne odgovara ne bih to tako radio, samo kažem – „karijera“ mi zvuči kao nešto iz paralelnog, normalnog i pristojnog univerzuma, a ne iz ovoga u čemu sada jesmo.

Sklizović: Da li su turbulentna i nesvakidašnja dešavanja za vreme kojih si pisao bila katalizator kreativnog procesa? Jasno mi je da su Prokletije jako star koncept i verovatno si imao rešene sve bitne stavke pre pomenutih dešavanja. Koliko je apsurdnost situacije u kojoj smo se svi našli promenila (ili, nije?) tvoj pristup pisanju?

Gul: Ukratko, nije. Bar ja ne osećam da je COVID-19, od milja (mada neprecizno i netačno) korona ikako uticala na moj kreativni proces. Naravno, ostavljam eventualnim proučavaocima, ako ih bude, da se time bave i da, možda, nalaze tragove toga u mom tekstu. Ja sam veći deo romana odavno zamislio, i posle predugog odlaganja i čekanja da u meni sazri, i da okončam sva istraživanja, bio sam isplanirao da ga pišem u drugoj polovini prošle godine još pre nego što je iko i naslutio kakvo će nas vanredno, globalno stanje zahvatiti. Recimo, svestan sam da je kovid kriza u svetu dovela do neverovatne poplave rukopisa: zatvoreni ljudi sedeli su u kućama i pisali, i neki veliki izdavači su još pre polovine ove godine zamandalili svoje kapije za primanje novih rukopisa, jer su za nekoliko meseci dobili onoliko koliko inače dobiju za godinu dana. To je ta kovid skribomanija. Moje Prokletije nisu deo toga. Čak ni činjenica što mi roman ima skoro 400 strana (a to je vrlo netipično za mene, prethodna dva su imala 215 i 250) nije rezultat toga što sam, kao, imao višak vremena s kojim nisam znao šta ću, pa sam pisao preko svake mere, da to vreme ubijem – nego zato što je to oduvek bilo zamišljeno kao priča epskog zamaha, sa više likova, lokacija i događaja nego u mojim ranijim romanima.

Sklizović: Voleo bih da nam kažeš nešto više o setingu Prokletija. U Naživo si se jako dobro poigrao sa simbolikom Kosova i uspeo da iz ustajalog diskursa generišeš autentičnu balkansku stravu. S druge strane, mislim da si jako nadahnuto opisao učmalost i indiferentnost urbane niške sredine. Da li si u Prokletijama nastavio da u tom maniru tretiraš seting, kao posledicu delovanja sila urbane i regionalne entropije, ili si se (ako je suditi po naslovu) ovog puta pozabavio nepatvorenim zlom koje vreba u prirodi i voli pejzaže koji većini nisu bliski i ne zavise od društvenih tokova?

Gul: Seting je ključni element horora. Dobro odabrani ambijent, živopisno i ubedljivo opisan, važniji je i od likova, ili u najmanjem je – podjednako važan. To je spoznaja do koje sam prvo došao intuitivno, ne promišljajući je mnogo: prosto, kad sam pisao Naživo, osećao sam da moram da uhvatim srž tog ratnog a neratnog Niša sredine 1990., tu mijazmu nečisti i gadosti koja zrači i iz novina i iz televizora i iz olupina od ljudi, ali i Prištine, i uopšte Kosova, kao još crnje varijante toga, svojevrsne Interzone… Zavodnik se bukvalno rodio iz ambijenta sela Špaj, odakle mi je majka: dugo vremena sam tražio priču koja bi zasluživala da se baš tu odvija, ali zamisao da se horor potencijal tog poluopustelog sela iskoristi za roman jeze i strave došla mi je prva, pre nego što sam uopšte znao šta će se tamo dešavati.

Što se Prokletija tiče, tu je stvar složenija. Neke od važnijih ideja i koncepata imao sam ranije, ali su sve kliknule kako treba, i spojile se gde treba, tek onda kad mi je, posle malo lutanja i traženja lokacije gde treba da bude TO nešto što sam bio zamislio, sinulo da to jedino mogu i moraju biti Prokletije. Zapravo, taj se roman sastoji iz dve skoro jednake (po obimu) celine, u kojima dominiraju dve veoma upečatljive i zastrašujuće lokacije. U prvom delu centralna je Psihijatrijska bolnica u Toponici, ali sa nekim bitnim paralelama između nje i urbanog Niša, doslovno centra grada, Ulice Pobede. Tek u drugom delu romana stiže se na Prokletije, na drugu dominantnu lokaciju. O međuodnosu i simbolici i vezama između ta dva mesta, jednog urbanog, ili barem vezanog za civilizaciju i društvo (i njegovo naličje) i drugog prirodnog, ali ne baš sasvim netaknutog – nije red da ja govorim. Nadam se da će biti kritičara i analitičara koji će se time baviti, jer te paralele i konotacije veoma su bogati i inspirativni.

Sklizović: Interesuje me tvoj odnos prema likovima u Prokletijama, u odnosu na prethodni roman. U Naživo imamo Dejana koji je skoro pa nemi svedok društvenog apsurda, potpuno posvećen traženju smisla u stvarima koje mogu da učine da se čovek oseti živim usred devalvacije svih vrednosti. Bez spojlera, zanima me kako si ti video Dejana, toliko godina kasnije? Da li je unutrašnja dinamika njegovog lika značajnije promenjena nakon volšebne inicijacije i susreta sa drevnim božanstvom?

Gul: Ovde se od mene traži delom da analiziram sopstveni roman, što nije baš na mestu, a delom da spojlujem ovaj najnoviji. Ipak, ne želim da izbegnem odgovor. Recimo da je Naživo jedan mladalački, „angry young man“ roman, ljut, besan, pankerski u izvesnom smislu, bezobrazan, drčan, provokativan, bez zadrške. Takav mu je i glavni lik, koji je ujedno i narator: mladić od 22 godine koji hoće da jednu ekstremnu situaciju otera do njenih krajnjih instanci. On je tu svesno koncipiran kao samotan: nema ni devojku ni bliske prijatelje, sam se otiskuje u svoju potragu… Prokletije su roman jednog, nadam se, zrelijeg autora, koji nije izdao „stvar“ u smislu žestine i beskompromisnosti, ali ipak govori iz vizure starijeg, iskusnijeg čoveka, kroz lik jednog drugog protagoniste, koji u romanu ima 42 godine. Iako njega zatičemo u samoći, on zapravo jeste bio, i opet će biti deo jedne zajednice, i neće se sam samcit boriti za spoznaju koja je samo lična, individualna, nego je lik koji svoje ostvarenje pokušava da ostvari u zajednici, sa grupom ljudi… Što se tiče Dejana iz Naživo, njega ćemo videti i u Prokletijama, ali šta je od njega ostalo, u šta se pretvorio i odakle govori – to neka zainteresovani sami otkriju, jer inače – gde je zabava, a gde uživanje ako vam ja sad sve otkrijem?

Sklizović: Upadljivo je odsustvo ženskih likova u Naživo. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da je Zbirka ustvari glavni ženski lik i da je Dejan posvećen ženskom principu koji nije otelotvoren, ali je prisutan u smislu sadržaja Zbirke. Deluje kako se u Naživo itekako radi o dejstvu ženskog principa, s obzirom na simboliku pasivnosti, trpljenja, pre svega – razumevanja kroz patnju. Sve sami okultni momenti pripisani delovanju htonskih sila koje su ekskluzivni atributi Boginje. Da li je tretman ženskih likova u Prokletijama promenjen i da li možemo da očekujemo da se pojavi i otelotvorenje Zbirke?

Gul: Žene i ženskost i simbolika Žene su apsolutno ključni i sveprisutni u Prokletijama: postoje i važni ženski likovi, protkana su i pitanja vezana za život žene na Balkanu, ali i na simboličkom planu je ono što je vezano za Veliku Majku centralno za značenje dela. Pitanja htonskog i apolonskog u srži su Prokletija, i bez obzira što za glavne junake imam grupicu mužjačina, vojničina, boraca, oni sa svojim puškama i bombama odlaze, zapravo, sve dublje i dublje, u okrilje Majke… i Materice… Ne bih ovo dalje elaborirao, za sada, kako ne bih pokvario uživanje u čitanju… A Zbirka će imati svoju novu inkarnaciju, i uopšte, na mnogo načina Prokletije su nešto kao reimaginacija Naživog, sa drastičnim izmenama, ponegde u dijametralno suprotnom pravcu…

Sklizović: Budući da žanrovsko pisanje iziskuje često istančan ukus i jasno razgraničenje između poželjnih i nepoželjnih stvari, da li ti je u tom smislu bitno da održavaš i uvećavaš izgrađenu bazu fanova dostavljajući relativno očekivane stvari, ili smatraš da kreativni proces treba više da bude usmeren na samousavršavanja autora, a tek sekundarno na publiku?

Gul: Ovo je, pretpostavljam, retoričko pitanje. Bez uvrede za moje poštovaoce, ali o „fanovima“ uopšte ne razmišljam dok koncipiram ili pišem svoja dela. Razlog tome nije (samo) to što sam ja bezosećajna stoka koju baš briga šta drugi misle (nije baš tako), nego možda i više ono sa čime smo počeli razgovor – to da ja nemam karijeru. Da, recimo, objavljujem za Lagunu, onda mi ne bi bilo svejedno da li će me voleti 3.000 ili 30.000 čitalaca, i naravno da bih, vođen komercijalnim motivima, tj. željom za što većom zaradom, a pod presijom urednika, izdavača, marketinških stručnjaka i ostalih šrafova u toj industriji, težio da napišem roman koji će zadovoljiti prohteve desetine hiljada čitalaca, koji će svima dati ponešto a nikoga neće uvrediti, naljutiti.

Međutim, pošto ja stvaram u okviru kulta od oko 1.500 čitalaca (u toliko primeraka se rasprodao Zavodnik, i sad moramo da spremamo i 3. izdanje), imam slobodu da me baš briga da li ću izgubiti sto ili dvesta njih, ako pomisle da nisu dobili tačno ono što očekuju da im dugujem. To ne znači da nisam svestan očekivanja publike, naravno da jesam, ali ne dopuštam da ona oblikuju šta ću i kako pisati. Recimo, na scenu sam izašao sa tim brutalnim, ogavnim, krvavim pank-porno-okultnim hororom Naživo. Moj naredni roman, Zavodnik, je sve suprotno do toga: krvi i seksa skoro i da nema, bar ne u prvom planu, a sve je u atmosferi, nagoveštajima, izvedeno toliko „ukusno“ da ga mogu bez problema čitati i voleti i oni koji nisu naročiti ljubitelji horora. Sad, Prokletije se više nadovezuju na Naživo nego na Zavodnika: zato, oni koji me poznaju samo po Zavodniku (a ima takvih) možda će biti šokirani nekim ekstremnostima u Prokletijama, ali, s druge strane, i oni koji su čitali Naživo biće, mislim, šokirani time koliko je novi roman različit od onoga što možda misle da su pristup i poetika koje od mene treba očekivati. Ukratko, ne volim da budem predvidiv, sviđa mi se da iznenađujem ljude, da ih provociram, ali da to ne bude samo sebi svrha, nego sa određenom poentom…

Sklizović: Za kraj, kako si ti zadovoljan krajnjim ishodom Prokletija? Da li postoji neka zanimljiva anegdota u vezi sa nastankom dela koja je upečatljiva za podeliti sa tvojim čitaocima?

Gul: Krenuo sam da pišem Prokletije s namerom da to bude moj Magnum Opus. I kad me baš pitaš za moj subjektivan sud o ishodu – reći ću ti neuvijeno da mislim da sam uspeo. Jeste, neskromno je to tako reći, drugi to nek kažu i bla bla, naravno da to stoji, ali ti si me povukao za jezik. I kad već jesi, podvlačim: ovo je sasvim sigurno moj najbolji roman do sada, a vrlo moguće i od sada pa nadalje, ako ih još budem napisao. Biće teško dvaput se popeti ovako visoko.

Što se tiče anegdota, ne pada mi na um ništa što bi imalo snagu pančlajna ovog razgovora. Uopšte, nastajanje romana nije bogzna kako spektakularan proces – u ovom slučaju on je donekle takav samo zato što ga nosim u sebi već četvrt veka, i što maltene otkad znam za sebe radim „research“ za razne njegove aspekte. Šta god da sam čitao, ja sam to povezivao sa Prokletijama. Kad god bih se našao u blizini ljudi koji bi mi mogli biti korisni za roman, ja sam ih ispitivao, bilo da su psihijatri, ili samo zaposleni u administraciji ludnice; bilo da su vojna lica ili pripadnici rezervnog sastava koji su učestvovali u ratu na Kosovu; ili da su planinari i avanturisti koji su se naživo lomatali po Prokletijama. Svima njima sam postavljao najluđa pitanja, bez trunke zazora i stida šta će ti ljudi pomisliti o meni, zašto ih zapitkujem tako morbidne i sumanute stvari – a sad će i oni i svi ostali najzad moći da vide zbog čega sam to činio.

Sklizović: P.S. da obavestimo čitaoce kako mogu do knjige u pretplati i nakon izlaska iz štampe.

Gul: Pretplata za Prokletije traje do 18. maja. Tačnije, oni koji mi se jave najkasnije do 18. maja, obezbediće sebi komadić večnosti u spisku pretplatnika na kraju knjige. Naravno da ovu knjigu u tvrdom povezu, na skoro 400 strana, možete pod istim uslovima (900 din + ptt), naručivati i posle tog datuma: jedina razlika je što nakon toga nećete biti među pretplatnicima navedenim u zahvalnicama u samoj knjizi, jer će ona tad već biti u štampi. Knjiga izlazi početkom juna, kada se pretplatnicima šalje, onim redom kojim su naručivali. Dakle, više detalja o Prokletijama imate na mom blogu, OVDE. Koga je ovo zainteresovalo, i ko poželi da podrži jedan kult samizdat autorskog pristupa, neka mi piše na mejl: dogstar666@yahoo.com.

Lik Rotfusove Ori – Yin ili Yang

Posted on by Željko Kojić

Likovi iz knjiga Patrika Rotfusa intrigiraju čitaoce širom sveta, toliko su duboki, da je i sama njihova predstavka veoma kompleksna. Na prvi pogled čini se da je svaki karakter već viđen i da je previše pitko napisano da bi čovek mogao da istinski uživa u čitanju, ali kada se čitanje završi dosta toga ostaje pod znakom pitanja. Ne samo zato što istoimeni pisac nije završio svoju trilogiju o „Kraljoubici“, već zato što je štivo toliko kompleksno, da samo upornim iščitavanjem možete doći do srži same priče i likova.

Elem, Patrik Rotfus rođen je u gradu Madison u državi Viskonsin u Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon dugog i veoma konfuznog studiranja, gde je pohađao sva ponuđena predavanja, završio je studije diplomiravši engleski jezik. Sve to vreme, on je svoje pisanije vukao sa sobom i pokušavao na sve načine da ga iznese na svetlost dana. Objavio je dva romana u sagi o „Kraljoubici“ sa kojima je stekao veliku slavu i popularnost. Prvi roman koji je ugledao svetlost dana 2007. godine pod nazivom „Ime vetra“ i drugi 2011. godine pod nazivom „Strah mudroga“ i naravno kako već to biva, zbog velikog pritiska javnosti, svojih ličnih problema i životne konfuzije, do sada nije uspeo da završi trilogiju. Uprkos tome, umesto kratke priče, napisao je jedan kraći roman pod nazivom „Muzika tišine“ koji je izdao 2014. godine i dve kraće priče koje su izdate u Antologijama koje nisu do danas prevedene na srpskom.

Naime jedan, od likova koji pleni njegovim knjigama, kojeg prati misterija, prelepa priča, nežnost, strahota, bolest i još mnogo drugih epiteta je ženski lik po imeni Auri – Ori. Prateći Patrika na svim konvencijama (online), uključenjima na njegovom kanalu (Twitch), došao sam do jednog veoma zanimljivog sadržaja i objašnjenja o samom nastanku ovog veoma nesvakidašnjeg knjiškog lika. Odrastajući u Madisonu i, naravno, poznajući sve prilike u gradu, došao je preko svog oca do saznanja da neki čovek istražuje kanalizacione sisteme u istoimenom gradu. Ovaj čovek bio je poznat pod nadimkom Tunnel Bob. Samo objašenjenje i sam opis ovog lucidnog lika možete pogledati na sledećem linku, gde Patrik sam objašnjava istu stvar:

https://www.youtube.com/watch?v=SftSKNhH1hk

 

Naravno, kada je on pri kreaciji svog lika iz njegovih knjiga uzeo jednu takvu osobu, onda moramo zaključiti da to kako je on opisuje i kako pokušava da nam je dočara, ima veoma velike i duboke korene, tj. začetke u ovakvom jednom čoveku.

Kako sam volim da kažem, Patrik je napisao 2,5 dela, a ovaj 0,5. deo je i „The Slow Regard of Silent Things – Muzika Tišine“, gde nam je prikazao kako Auri – Ori provodi svoj dan. Neki smatraju da je samim ovim iskorakom, gde je publikovao jedno kraće štivo sa opisom jednog jedinog lik, on sam hteo da probudi malo svoje čitaoce koji su postali veoma nezadovoljni njegovim napretkom, dok neki takođe smatraju da je ovo neki čin vežbanja onoga što će kasnije doći i što je vrlo verovatno prepravljao. Sama knjiga je kao i sve što je on do sada napisao jedno remek delo. Čovek toliko pazi na detalje u kojima čuva sve poruke koje želi pravom čitaocu da prenese. Opisuje ovu osobu tako nestvarno, da dok čitate mislite da je pored vas i saosećate se sa njom u svakom smislu i u njenoj lepoti i nežnosti, a takođe i u njenom iskrivljenom životu, patnji i lucidnosti.

Kada bih želeo da uporedim ovaj lik sa nekim drugim, mogao bih to uraditi tako što bih dva na prvu loptu nespojiva fiktivna lika kroz njihov opis doveo u korelaciju. Razmišljajući,  shvatio sam da je Ori nalik fiktivnom karatkeru iz nama dobro poznatog filma „The Goonie ili ti Gunisi“,a lik sličan njoj je Lotney „Sloth“ Fratelli ili samo Sloth. Neko će se sada zapitati pa dobro kako možeš da takva dva lika dovedeš u korelaciju. Iako Sloth po današnjim standardima društva, spada u otpadak u nešto ne korisno, što se treba izvrgnuti ruglu, sa druge strane on je jedna osoba puna dobrote, željna nežnosti, ljubavi i pravog drugarstva. Naime, živimo u društvu koje etiketira osobe na svakom mogućem nivou, od bogatih i siromašnih, do lepih i ružnih, a da ne zalazimo u nešto detaljnije opise, koje će nam naterati oči na suze, shvatajući kako smo postali jedno bezočno i loše društvo.

Posmatrajući spolja ova dva lika možemo reći da Ori pleni lepotom, nežnošću i skrivenom iskrom misteriozne ženske osobe, dok Sloth poseduje sve suprotne standarde koji su danas propisani u društvu. Ali tu dolazimo do onog velikog ‘ali’, unutar svoje duše, Sloth je jedna neiskvarena osoba, izneverena od njemu najbližih, omalovažavana od svih, ali i povrh svega toga odlika duše u njemu je dobrota kojom on i pleni. Ori sa druge strane onom spoljnom lepotom kojom pleni, dovodi u pitanje njeno unutrašnje biće. Ako se čitalac malo bolje zamisli, dovodi je do spoljašnjeg izgleda Sloth-a. Njeno biće uznemireno, ne prihvaćeno od društva, itd. dovodi je do toga da ona bude izgrednik u samom svom telu.Veoma veštim pisanjem koje je Patrik ponudio svojim čitaocima, doneo nam je jedan posve jedinstven lik. Tako da mislim, da ova komparacija ne samo da ima smisla već će stare čitaoce naterati da opet pročitaju sve lepo iz početka, a nove da se udube i da ne padaju na površne opise, već da se udube i uplove u nešto malo složenije.

Voleo bih kada bi ljudi npr. koji vole da čitaju pokušali da krenu putem složenosti, jer samo tako možemo da pobegnemo ovom površnom haosu u kojem živimo.

Majska čitaonica 2021

Posted on by Stefan Brezar

Doooobar dan, naši dragi Autostoperi i Autostoperke. Vaša majska vožnja po čudesnom svetu srpske fantastike samo što nije počela i kao što ste već navikli – biću vaš vodič.

Sretan Vaskrs svima koji slave, nadam se da ste ga proslavili u boljem raspoloženju nego prošle godine i da ste ulovili svog Zekonju.
Motori su upaljeni, rezervoari puni…

Oh, da… Pred početak naše majske vožnje, moram podeliti sa vama nešto. Ovog meseca sa nama neće ići jedan meni posebno dragi Autostoper – moj deda Radiša.

Ako je fantastičnoj književnosti prethodio mit i narodne priče, formiranju mene kao autora i ljubav prema fantastici svakako je doprinelo to što sam imao njega kao dedu. Deda je voleo da priča priče – i čuo sam od njega mnogo o vilama, vampirima, narodnim junacima, aždajama… ali i o ljudima koji su nekad živeli o tom kraju, posebno o članovima njegove povelike porodice (mislim da bi Markes imao materijala za još jedan roman). Te priče su se na čudan način dopunjavale i budile maštu i svet u kojem sam živeo kao dete bio je širok – svako drvo je moglo biti stecište vila, svaki kamen je imao priču iza sebe a svaka kuća u selu zanimljivu priču.

Prve priče koje sam smišljao i zapisivao, čitao sam ili pričao njemu i mogu samo da mu se zahvalim na beskrajnom strpljenju i podršci dok sam nosio svoje lestve da bih se popeo na Mesec. Čak i kad nije razumeo šta sam tačno radio i pisao opet sam osećao da imam podršku. Možda su upravo ljudi koji nas tiho podržavaju neopevani heroji – bez njih često ne bi bilo moguće učiniti bilo šta.

Zastanimo na trenutak i odajmo poštu, na trenutak samo, i njemu i svim dragim Autostoperima koji više ne putuju sa nama.

…

Dobro, a sada da se vratimo putu pred nama.

Pripremili smo vam razne naslove – od reizdanja klasika srpske fantastične književnosti, specijalnih kolekcija pa do novih dela.

Zavalite se udobno u sedište, vežite se i polećemo!

 

„Strah i njegov sluga“, Mirjana Novaković

 

Kultni roman srpske fantastike ,,Strah i njegov sluga“ Mirjane Novaković doživeo je novo izdanje.

Delo u kojem se vešto prepliću istorijsko i mitsko, realno i fantastično za svoju osnovu ima dolazak komisije sa bečkog dvora u Srbiju u prvoj polovini 18. veka koja je trebalo da iskopavanjem grobova i drugim metodama diskretno utvrdi tačnost glasina da su se u Srbiji, tada okupiranoj od strane Austrijskog carstva, pojavili vampiri. Radnja romana počinje kada u Beograd, nekako u isto vreme kad i komisija, stiže i Đavo, prerušen u grofa Ota fon Hauzburga koga prati sluga Novak.

Đavo dolazi sa namerom da proveri navode o vampirima, ne bi li sprečio dolazak Sudnjeg dana, pre nego što bude prekasno i njegovi planovi propadnu.

Da li će Đavo i Novak uspeti da spreče Apokalipsu, saznajte u ovom romanu koji je sad daleke 1999. godine je ovenčano „Isidora Sekulić“, a naredne godine je uvršteno u najuži izbor za prestižnu nagradu nedeljnika NIN.

 

,,Bajka nad bajkama“ Nenad Gajić (komplet)

 

U izdanju beogradske ,,Lagune“ stiže epsko-fantastična triologija po motivima narodnih bajki ,,Bajka nad bajkama“. O ,,Bajci nad bajkama“ smo ranije pisali ali je novina da se sada sve tri knjige serijala se nalaze u specijalnom kompletu – Senka u tami, Dva cara i Treća noć.

Za one kojima ovi romani nisu poznati – Nenad Gajić nas kroz celu triologiju vodi u uzbudljivu avanturu, koja se oslanja na naše narodne bajke i foklor uopšte, a sve u cilju građenja posebnog sveta u kojem je sve poznato ali i varljivo i u kojima se od malih ljudi očekuje da uline velika dela.

U centru pažnje je neobična družina, okupljena igrom slučaja a koju čine slepa devojčica, Senka, megdandžija, čobanin i hromi lopov koja će naći će u sreditšu velikih događaja.

Svako od njih će morati da upotrebi svoje talente u cilju borbe protiv drevnog zla koje preti njihovom svetu a koje je svoje uporište našlo u hurskom carstvu, u liku carice.

Jedina nada je odlazak u donji svet, gde se nalazi tajno oružije – ali put do tamo je opasan i šanse za uspeh su male i prevazilaze ljudske moći. Da ći Senka i njena družina uspeti da spasi svet, saznaćete u ovoj trilogiji.

 

,,Munze – Konza i Ex –Yu R.U.R“ Svetislav Filipović Filip

 

 

Od veterana srpske naučne fantastike dolazi nam nešto nesvakidašnje u srpskoj fantastična književnosti – naučnafantastična drama u tri čina.

Pisac se u postmodernističkom ključu poigrava sa nasleđem naučnofantastične književnosti – sam naslov jasno aludira na čuveno delo Karela Čapeka R.U.R., samo što se radnja odvija na našim prostorima.

Filipović slobodno meša crni humor, satiru, antutopiju i naučnu fantastiku, stvarajući delo koje se brzo čita i koje nikog neće ostaviti ravnodušnim.

 

 

,,Dukat za lađara“ Dejan Stoiljković

 

Ovo posebno, ćirilično izdanje ,,Dukata za Lađara“ dolazi nam sa dodatnom pričom ,,Druga Troja“.

Sam roman inače prikazuje događaje u srednjovekovnoj Srbiji nakon pada niške tvrđave i bitke na Pločniku. Ivan Kosančić, krajiški vojvoda i najbolji mačevalac u vojsci kneza Lazara, glavni je junak ove priče u kojoj se prepliću dva sveta. Jedan realni, u kojem se pretnja osmanske najezde nadvija nad nekadašnjom nemanjićkom državom, i jedan onostrani, u kojem se vojvoda kosanički mora suočiti s natprirodnim pojavama i iskušenjima koja su neraskidivo povezana sa njegovom prošlošću.

U ,,Drugoj Troji“, koja je povezana sa romanom ali predstavlja priču za sebe, pripoveda se o Andriji, rođak gospodara Vuka Brankovića, koji kreće u potragu za svojim bratom Bogdanom, nestalim prilikom opsade Niša. Na tom putu prati ga najbolji prijatelj Damjan Jugović, s kojim će zajedno u razorenom gradu doći do nenadanog otkrića.

Perun – Nenad M. Arsić

Posted on by Elena Alexandra

Recenzije nisu hvalospevi niti utamanjivane onih koji nam se iz nekog ličnog razloga ne dopadaju. Objaviti knjigu znači staviti je na uvid javnosti pa samim tim i za očekivati je da postoje razne reakcije. Recenzije treba da sadrže osnovne informacije i uvek su satkane od ličnog doživljaja dela. Tu i tamo se provuče neki tehnički prekršaj ili prepoznavanje stručnih pojmova. Ostalo je lični stav. Pogodne su da uporedite, razmislite ali je svakako ostalo na vama.

Ipak, iako je najbezbolnije da delo koje vam se nije dopalo ili sa čijom se idejom ne slažete, preskočite ili odložite jer svi imamo lošije i bolje književne izlive nekad nas upravo ljubav prema knjigama obavezuje da na nešto ukažemo. Iako je lično mišljenje u pitanju, nekako se do te mere pojavljuju dela koja menjaju odnos čitaoca prema celoj sceni. Ili dovode u pitanje neke postojeće definicije. Naravno, da nije bilo smelih pionira koji su pojašnjavali da je nešto bilo drugačije mnoge stvari ne bi smo doznali i prepoznali. Sa druge strane, kad je mit u pitanju niko od nas nije bio tamo niti kad se nešto navodno dešavalo niti kad je neko dopunjavao ili prepravljao „dokaze“. Svaki živ čovek ima potrebu da čuje ono što mu odgovara. To stoji. Međutim promašeni žanrovi, klikbait naslovi, plaćeni osvrti, recenzije: „ja tebi vojvodo, ti meni serdare“, hvatanje na popularne pojmove (ne samo mitos, već često vidimo i religiju ili nacionalizam) dovode do toga da se sama mitologija komeša u moru teorija gubeći smisao ili dovodi do prezasićenosti scene. Imam i ja neke teorije o prapostanku, zašto da ne? Kao i svi, uostalom. Ovo konstatujem kao uopštenu pojavu, do dela o kome govorim još nisam stigla.

Da ne bude zabune, delo koje predstavljam nisam samo preletela usled nezadovoljstva. Zapravo sam ga pročitala ne jednom, nego tri puta. Prilično pošteno. Pokušala sam da razumem priču koja je pokušana biti ispričana. Razumeti da li je autor hteo imati ozbiljan ton ili se šali. Ali moje uporno vraćanje nije promenilo moje zaključke. Delo o kome govorim je „Perun“, autora Nenada M. Arsića.

Da podsetim, u pisanju fikcije je pravilo da pravila nema ali u smislu nepreglednih prostranstava autorove mašte, ne u taktovima samog žanra. Pa sve i da se uleti u slipstrim (mešanje žanrova) zna se šta se sa čim meša. Ne zato što smo svi, mož’ misliti doktorirali književnost pa nam svaki zarez van definicije smeta, već zato što je prilično naporno procesuirati slike koji bi delo trebalo da stvori. Ovde moram da podvučem nešto što autori često smetnu sa uma a nije da se ne dešava i meni, naravno. Ono što autor vidi u svojoj glavi, ostali ne vide. Jedini način je da nam to prikaže. E, tu je začkoljica. Ili umeš da „opričaš“ ili i ne. Kako ćemo kasnije videti mit po kome je rađeno delo potiče iz spisa koji nisu imali urednika sasvim sigurno.

Još jedna stvar, ako se autor uhvati tematike koja i te kako ima osnov u nekom didaktičkom smislu onda mora biti jako pažljiv šta radi sa tim. Nije sporno da mitološkog Boga smestite da radi u autoperionici, na primer, ali onda nemojmo potezati srž mitosa niti bilo šta što ne asocira na satiru ili bukvalno naglašava da je to nečija interpretacija, uverenje, zanimljivost ili „slažem se“, recimo. Ne samo što deluje prenatrpano ili neozbiljno već i teško padne ljubiteljima folklora. Niko ne očekuje od fikcije da bude stručna knjiga ali ako autor se očigledno potrudi da predstavi nešto što bi moglo biti ideja postanka ili bilo koje druge (na ozbiljnoj bazi izvedene) teorije onda od istog dela se očekuje da ima i neki red. Ali, ovo je prepričana (manje-više) tematika kojom su se u istom obliku bavili i drugi autori. I pošto kao i svaki nazovimo ga starinski zapis ima nepregledan broj rupa u svojoj teoriji, tako plastično korišćen te iste rupe donosi i čitaocu koji bi ga drage volje pročitao makar kao priču.

Iako, konkretno kod Slovenske mitologije nemamo mnogo izvora i dovijamo se svi u pisanju sopstvenom maštom ipak zaboli kad se u tome pretera. I dalje pričam o samom mitu. Shvatam da je prvobitni mitos iznedrio sve one koje danas mejnstrimujemo u svakoj umetnosti i da svi oni iznedreni imaju te neke neobično iste ili slične karakteristike pa i legende ali pisati knjigu i praviti svadbarski kupus nije isto. Da li ćete čitati Vede, V. Jerotića, obožavati Šreka, čekati da dođu vanzemaljci ili ići na veronauku sasvim je vaš izbor. Evo, ja se ne slažem sa teorijom Srba i Atlantide ali mi to ne smeta da pročitam kakvo zanimljivo ili drugačije štivo. Dobro, u smislu priče u okvirima fantastike. Pritom, same Vede imaju ton religijskog štiva (zbog tematike) pa korišćenje mitova odatle je isto kao da neko prepričava Sveto pismo. Nema potrebe, imamo već to. Još se nismo dogovorili ni šta je Nostradamus hteo da kaže, a kamoli spisi iz ko zna koje epohe. Pritom stvarno ne znam kako je Perun gostovao u Vedama Hindusa? I zašto se večito pronalazimo u tuđim spisima? Ali to je za neku drugu diskusiju.

Vede su najstariji spomenici sanskritske književnosti, svete knjige brahmana u Indiji. Najstarija zabeležena književnost Indijaca, još sveža iz prapostojbine Indo-Arijevaca (nastala oko 15. Veka p.n.e. nakon niza godina usmenog prenošenja) Delo sadrži pogled na svet vedskog čoveka i na njegova znanja i nadanja. Veda, takođe, znači znanje, pa bi valjalo da u knjizi se istakne ovo. Nisu sve istine svima istine. Niti svi imamo iste mitove. Zanimljiv je uvid u druga mišljenja ali naslov knjige je zbunjujuć. Stiče se utisak da je ovo zdravo za gotovo mit o Perunu kao jedini tog tipa. (ovo je opaska za neke nove mlađe generacije koje bi se mogle prevariti da je to jedino).

Moram nešto naglasiti sad u vezi sa samom idejom ove mitološke priče, da je autor svojim likovima dao bilo koja izmišljena imena sa ovog ili sa ko zna kojeg sveta ova knjiga bi bila vrlo zanimljivo ispričana priča, čak odlična. Iako je prepričan mit. Ulegla bi u nekakav žanr tipa svemirske opere. Posve neobična i smela sa svim elementima koje kombinuje. Ako su kauboji imali problem sa vanzemaljcima svojevremeno ( o ovome više pitati Vila Smita) šta bi pa ovome falilo?

Ovako svaki put kad oko pređe preko dobro poznatog imena iz mitologije i vidi da je postavljen u vrlo čudnu poziciju sa krajnje ozbiljnim tonom, nije svejedno. Pri tom se time stiče utisak da je samo Slovenski mitos apsolut a svi ostali ispod linije. Ma koliko volela svoje podneblje nisam mogla da se ne zapitam kako bi se osećao potomak vikinga da pročita kako jedan Odin ili Tor služe Slovenskom Bogu. Kako jedan Ragnar učestvuje u obredu koji se opisuje kao sotonski i u korist reptilijanaca? Možda neki Norvežanin tumači Vede obrnuto? A da, oni su svoje sage tu i tamo sačuvali. Mislim da nije primereno da, ma kakva ideja bila, dozvolimo sebi da dok stvaramo to bude na račun nipodaštavanja drugih naroda ili folklora. Kad smo kod toga ne vidim ni razlog postojanja rasnog pominjanja u tolikoj meri unutar knjige. Nisam ja previše osetljiva, daleko od toga ali: „bela rasa“, „nebeski narod“, „nebeski rod belih ljudi“ koji je blagosloven tehnologijom i samim bogom kome se obraćaju sa „brate“ naspram golih, ofarbanih divljaka koji govore domorodačkim jezikom, nose lukove i strele i kopaju za belog čoveka u rudniku. Moram ovde naglasiti da razumem pokušaj autora da prikaže eksploataciju belih ljudi nad narodima druge boje puti i tu se slažem da je to iznedrilo mnoge masakre i zločine. Ali onda se to postavlja drugačije. Ovako pažnju sa zločinaca odvlači konstantno ukazivanje na nerazvijenost tih naroda. Te beli ljudi će ih spasiti, te beli ljudi će ispraviti greške belih ljudi, te beli ljudi odlučuju gde će da ih nasele… A za sve je kriv reptilijanac u koži Atlantiđana kojeg nisu ni njegovi prokljuvili na vreme. Navodno mit tako prikazuje to ali opet svaki autor ima određenu odgovornost prema napisanom, makar da se ogradi. Naracija iz prvog lica stvarno dovodi do zaključka (za one koji neće prepoznati teorije akademika koji osporavaju postojeću analizu folklora) da je ovo upravo ta originalna autorska priča. Onda autorova misao „zabranjeno je mešati se“ ne zvuči kao (cenim da je to bila ideja autora) ne petljajte im se u kulturu i život nego kao da se ne treba mešati sa njima uopšteno. Zbog ne baš sjajnog akcenta stiče se takav utisak. A to ne zvuči dobro.

Zato je krajnje važno da se u knjige vrate fusnote, predgovori i pogovori sa značenjem koje su nekada imali, katalozi, korišćena literatura. I da autori postanu svesni toga da je to neophodno pa i ispravno. Pri tom, pokazaće se da su ta ista imena su dovela do asocijacije na nešto drugo. Da nisu bila takva, s obzirom da dosta čitam, pitanje je da li bih se dosetila i na šta.
Da vidimo sad šta ta mitološka priča donosi.

Sve i da možda u nekom tamo Univerzumu Odin sluša Peruna zvuči krajnje neverovatno da taj isti Perun obitava na Midgard zemlji (da, to je pun naziv) i u glavnom gradu Asgardu. Autor postavlja pitanje: šta su snovi? I odmah zatim daje odgovor da su snovi uverenje da ipak ima nečega sem bezdana iza smrti. Što zvuči, priznaćete, slikovito. Ali, ako njegovi likovi žive na Midgardu onda bi osnovno poznavanje slojevitosti i broja dimenzija skandinavske mitologije trebalo da podseti da i te kako postoji nešto iza smrti. I to više od jedne, jedna lokacija je kod Hele (Lokijeva ćerka) gde završe svi bolesni, žene, deca i oni poginuli kao nejunaci) a drugi je Valhala (Zlatna dvorana Odina za prekaljene heroje sa Valkirama i samoobnavljajućim veprom za večeru). A onda se kroz celo delo provlači naum da se u Nav (Slovenski Jav, Prav i Nav) ide sa srcem junaka. Čemu onda opaska o snovima koji su opet sami po sebi put u neke druge dimenzije i te kako zastupljeni u ovim naizgled prepličućim ali posve različitim mitologijama. Zato što je šturost mitova svake religijske ili spiritualne knjige prepuna rupa. Kako je dozvoljeno tumačiti mitologiju po volji, zaista jeste zvanično, očekivala sam više truda autora da navedene pojmove smiksa nekako da imaju smisao.

Ukoliko je Perun Apsolut onda prilično buni postojanje Apsoluta po imenu Ra-m-xa. Apsolut je Apsolut. Ajde sve i da preskočimo da ovo Ra neodoljivo podseća na Egipatski mitos. Knjiga se navodno bazira na slovenskoj mitologiji a pored skandinavske provlači i elemente indijske, egipatske kao i dve teorije zavere. Jedna je vanzemaljski uplit u ovozemaljsko a drugi je zavera reptilijanaca. Teško je koncipirati naum kad pročitate da je za komandnim mostom leteće piramide boga Peruna u Svemiru stajao čovek u uniformi srednjevekovnog viteza a onda nedugo potom i da troprsti sivi vanzemaljci polažu račune reptilijancima. Pa se onda setite da je ovaj mit navodno potekao iz Veda. Pa vam tek onda sve deluje zbrkano.

Lična opaska vezana za sam mit: pravda za Jarila. Ako su drugi bogovi mogli imati ljudsko otelotvorenje u izgledu onda gre’ota da Jarilo bude, prosto Sunce. Iako on to i jeste u domaćem mitosu. Nezgodno je kad se mešaju htonsko i opipljivo. Zatim, vukovi. Vuk je totemska životinja starih Slovena, posebno Srba, koji mišljenjem mnogih stručnjaka na ovom polju predstavlja upravo samog pretka u mašti Slovena. Ovaj kult ima veoma važnu ulogu u okviru ritualne zaštite, astralne i eterične projekcije. Slovenska mitologija spominje jedno božanstvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom a to je Dažbog (Dajbog), bog Sunca i sin Svaroga (kud nestade Jarilo). Dakle, jedan od bogova koji se nazivaju Svarožićima. Dažbogu je teriomorfan oblik upravo beli hromi vuk. Čak i da potegnemo pitanje legendarne Hiperboreje kao prapostojbine Srba mora se uzeti u obzir da se bela boja vuka odnosi na polarne karakteristike te iste Hiperboreje i da je htonski prikaz Dažboga kao božanstva podzemnog sveta, mesta gde borave mrtvi ili rudnika (dakle, nema sunčanja nema rumenila, jer preminuli su po prirodi bledunjavi). Bele životinje Evropskog mitosa prikazuju povezanost sveta živih sa svetom mrtvih. Imaju i odnos snaga divlje-domaće ili ljudsko-demonsko. Dakle belina samog vuka nema veze sa bojom kože naroda (ovo je fusnota na zadatu temu ne nužno vezana za delo) u kome se poštovao u davninama kao entitet. Kult vuka je delimično održiv i danas posebno u stočarskim predelima zemlje i svakako do te mere raspravljan da je tušta i tma spisa, teza i analiza dostupno na internetu i u knjigama.

U ovom delu vukovi su verna pratnja boga Peruna. A sam Perun je bog neba i groma ili sam grom. Vodi se i kao pokrovitelj vladara. Još se raspravlja da li je baš on bio vrhovni poglavar starih Slovena (biće pre da je to bio Svarog jer mu Perun dođe sin i naziva se Svarožić) i to što je takav i u delu nije nužno greška usled autorskih sloboda kao takvih. Da su umesto vukova oslikani: biljka perunika, četvrtak kao njegov dan, hrast, okretanje Svarogovog točka, kontrola kiša i oluja, čuveni grom udar i ostalo, imalo bi više smisla. No, rekoh autorske slobode da podrži ili razrovari mit. Perun, bio vrhovni ili ne imao je istaknuto mesto jer je imao najodgovornije zadatke od da „oplodi“ tlo (Majka Zemlja) udarom groma za kojim sledi kiša do sprovođenja kazni za prekršena obećanja i dogovore („neka me grom ubije ako te lažem“ i slično). Još uvek govorim o prepričanom mitu unutar knjige.

Onda bi valjalo napisati da je ovo prikaz ili analiza mita ne samo: ovo je mitološka priča. Ne zasebno delo sa ozbiljnim tonom. Slažem se da je svaka legenda dostupna svima na obradu ili kao izvor. Ali mora imati taj momenat u kom ne ostavlja utisak da je ovo originalno delo autora (znam, piše mitološka priča ali kao neko ko piše fantastiku skoro uvek počnem sa: „verujte mi“ momentom jer je i veština pisca u tome da nas ubedi da je nešto moguće ali zato nosi oznaku žanra).

Primera radi, Nikolaj Viktorović Levašoj, pseudonaučnik i okultista koji se bavio i kvantnom medicinom je pisao o ovome mitu. Nije važno da li se on i ja slažemo u mišljenju već da predstavim identični sled u još nekom delu, u smislu praćenja samog mita. („Rusija u zakrivljenim ogledalima“)

Mešanje više mitosa, zamena teza, uplitanje teorija zavera modernog doba, govor rasne netolerancije, korišćenje htonskih i opipljivih prikaza kao i (sad ne znam je l’ to bila ideja ali takav je utisak) očiglednog nepoznavanja slovenskog mitosa dovodi do prilične zbrke unutar samog dela. Letelice po nazivu vajtman i vaitmare su predstavljene u teoriji o „Zaboravljenoj istoriji Zemlje u Slovensko-arijskim vedama“, kaže izvor. Sad dolazi ono krajnje očekivano s obzirom da je meni svetski mitos pasija i da rado prikupljam podatke o njemu.

Cela ideja sa vajtmanama, vaitmarama, faš oružjem, Perunovom vojskom, postankom samog sveta,…opisanim u ovom delu nalazi se u knjizi Nikolaja Levašova „Rusija u zakrivljenim ogledalima“ (LEVAŠOJ LINK) a od devet santija na runama u Rusiji su objavljenih pet dok kod nas samo jedna, knjiga pod nazivom „Perunove vede“ (ova mnogologija je zabranjena na ruskom jeziku usled religioznih negodovanja u Rusiji postoji samo na engleskom i francuskom)

Ruski autor navodi: Hiperboreju, Atlantidu, Zemljine satelite (Fatu, Lunu i Lelu), Midgard zemlju, Dajboga kao Tarx Perunoviča (u Perunu je to Tarx sin Peruna), pad meseca na tlo, kontinent Da’Arija, zatvaranje i otvaranje nebeske kapije kristalima (kristali Tare, u Perunu je to boginja Tara–ćerka Peruna), tvrdnju da homo sapiens nije nikad evoluirao na Zemlji, potonuće u dva navrata poplave (jedna od njih nakon Zvezdanog rata između Svetlih i Tamnih snaga), …čak do te mere da su kompletne ideje nekako previše iste kao u Perunu. Zaključno sa definicijom parazita koji donosi razaranje, haos i negativnu revoluciju („Perun“- reptilijani skriveni unutar ljudskog tela). Znači, „Perun“ je knjiga prepričavanja određenog mita (tačnije određenog tumačenja) u koji čitalac nema nikakav uvid niti smernicu. Ne originalno autorsko delo pa ga kao takvog treba i predstaviti. Ništa loše samo tehnikalija.

Dakle, sve i da se složimo usled kulture i vaspitanja da verovali u jedno ili drugo, ponešto znali o mitosu ili ne, čitali knjige kao zabavno štivo ili sa nastavnom potporom, držali stranu jednima ili drugima u naučnim raspravama, autor je taj koji daje svoj lični pečat. Koji unosi ono nešto što ga čini pripovedačem.

Istini za volju, ponoviću, na koricama knjige jasno stoji da je ovo mitološka priča. O dve besede boga Peruna svojim ljudskim bićima koje nadzire i čuva. Ali samo to.

Što se mog poverenja u Ruskog autora tiče: Iako je Nikolaj Levašin bio akademik na čak četiri katedre vodio se i kao iscelitelj koji se koristio pravom strukturom materije i zemljišta(?). Vernik u moći izvedene mislima. Čovek koji je navodno za dokaze svog učinka izveo sledeće:

Obnovio je ozonski sloj zemlje zbog čega je „ozonska rupa“ nestala iznad južnog pola, likvidirao je zagađenje od zračenja u zoni katastrofe u Černobilu, pročistio vodene tokove u rezervoarima koji i dalje traju, sprečavao zemljotrese po USA, odbranio Kaliforniju od suše, zvali ga da sprečava požare u Rusiji, uspešno gasio tropske uragane u Meksičkom zalivu, promenio je putanju kretanja neutronske zvezde (planete Nibiru) koja je usled njegove intervencije zauvek napustila solarni sastav, napravio generator u Francuskoj koji oživljava biljke i pored mraza ili suše, uništio je klimatsko oružje, sprečio masovno trovanje plinom odvajajući plin od vazduha iznad njihovih glava, zaustavio je lančanu nuklearnu reakciju na japanskoj nuklearnoj elektrani „Fukušima“ koja je trebala razneti planetu,…

Što mu dođe pomalo tužno. Sve i da je pomenuti mit dokaziv ovakav ugled je neosporno upitan. Ali ako vas zanima šta je dotični opisao u svom delu, da ne budem nepoštena, imate temeljan prikaz Dušana Mitrovića (koji je „Perunove vede“ i preveo. (vesna.atlantidaforum/?p=2492) Do objave ove recenzije nisam pronašla gde se tačno u Vedama spominje Perunova beseda niti sam imala uvid u same Perunove vede unutar onih Veda ali jesam u ovaj prevod ruskog autora, pa shodno tome bez ikakvog nipodaštavajućeg tona daleko bilo, volela bih to da vidim. Odakle je više autora dobilo inspiraciju za prenošenje ovoga mita.

Prepoznati mit iz Veda podrazumeva poznavanje sanskrita. Što je komplikovano i tokom vremena je kao i svaki mit bilo podložno dopravljanju. Perunove zapovesti prenesene iz Veda, moram priznati da bude maštu kad znamo da stari Sloveni jedva da su išta ostavili u obliku zapisa. Ono što znamo je upitno zbog subjektivnog opisa raznih hroničara ili istoričara drugih naroda u prolazu. Sve i da se autor poslužio svojim doživljajem mita o Perunu koji navodno dolazi iz Veda, prenatrpanost i uplitanje teorija zavera moderne epohe svakako utiču na kvalitet priče. Stilski gledano to znači loše izabrana anegdota za prepričati. Kao i činjenica da sem što je naglašeno da je priča mitološka nije naveden njen tačan izvor ili makar gde je pohranjena. Pa se stiče utisak da je ovo mašta samog autora. Sad kad znamo da je zapravo posložen štur (navodno već negde postojeći) podatak treba ovu knjigu obeležiti kao iz prvog lica moguća zbivanja tokom tumačenja mita, stručnu analizu ukoliko postoji stručan osnov za to ili pak kao sagledavanje za i protiv a ne kao kakvu beletristiku. Bez objašnjenja i sa naratorom u prvom licu ispada da je u pitanju autorovo originalno delo. Knjiga se inače vodi u prikazu kao epska fantastika.

Epska fantastika je pravac (žanr) u književnosti koji koristi magiju i druge natprirodne oblike kao primarne elemente u zapletu, temi ili postavci. Žanr se obično od naučne fantastike i horora razlikuje po opštem utisku i temi pojedinačnih radova, mada između ova tri postoji značajno preklapanje, toliko da se ponekad nazivaju zajedničkim nazivom, spekulativna fikcija (kao što vidimo nije tragedija što vanzemaljci imaju nedoumice sa bogovima). Odlikuje ga originalnost autora u svakom ili većinskom smislu (što je priznajem danas skoro pa nemoguće jer sve i da nećeš nečeg se prisetiš pa pomisliš da je tvoje) ili pak drugačije pričanje već postojećih pojmova u vidu bogova i bića kao i DRUGAČIJA interpretacija mita ili legende.

Prepričavanje ima svoje mesto u književnosti. I treba ga tako i predstaviti. Zapravo veoma važno mesto, da nije bilo toga kroz narodnu književnost svet bi bio prilično uskraćen za mnoge kulturološke dragocenosti.

Ovako, mogu samo reći da ima nas koji čitamo i retka izdanja pa je nezgodno. A naslov je bio tako primamljiv. I tako sam mu se radovala. No, onima koji nisu imali prilike da u rukama imaju Vede, njihov prevod ili već negde opričan ovaj mit eto prilike da ga vidite na razumljivom jeziku u interpretaciji domaćeg autora.

S ljubavlju, Elena Alexandra