Blog

Džokerovo postanje ili bljesak svetlosti transcendentalnog ludila

Posted on by Dejan Sklizović

Osnovne teze o nastanku filma

Turbulencija koja ni danas ne jenjava je zahvatila kinematografsku javnost pre nekih mesec ipo dana. Eksplozija oduševljenja filmofila raznoraznih artističkih i kinematografskih pobuda i njihov sukob sa liberalima širom planete je oslikao nešto što se odavno nije videlo u toj meri osnaženo – tzv. efekat „prelivanja“ fikcije u realnost i uniformno zauzimanje stavova, u velikom broju slučajeva agresivnih i krajnje radikalnih. „Džoker“ Toda Filipsa je uspeo da podigne toliko prašine baš u momentu kada je kinematografiji takav vid prašine postao nasušna potreba. Nakon potpune kreativne i umetničke devastacije tržišta, pa i kinematografije same od strane kompanija Marvel i Dizni, pojavljuje se film iz srca DC univerzuma (da situacija bude još dramatičnija, DC logo ne vidimo da samog kraja filma, jer autori namerno nisu hteli da se njihovo ostvarenje veže isključivo za DC i kao takvo doživi kao oružje u internom ratu sa rivalskim kompanijama), koji uspeva da da odgovore na mnoga pitanja koja muče ljude već decenijama, a koja su naročito danas, u doba galopirajućeg imperijalizma i više nego prisutna. Nije ni čudo što su pomenute kompanije i armije fabrikovanih fanova burno reagovali na dubine do kojih prodire film, jer se u scenariju krije i odgovor na pitanje zašto su takvi fabrikovani proizvodi toliko popularni danas, te demaskira njihovu suštinu i svodi ih na ono što jesu – čist, akutni konzumerizam koji traži uvek nove, plitke senzacije i kojem sve postaje dosadno nakon površne konzumacije. Odgovor na to kuda nas vodi poslednji stadijum kapitalizma može predstavljati jednu dubinsku i suštinsku potresenost pažljivog recipijenta, kao i duboku frustraciju i potresenost kod osoba koje nisu u stanju da percipiraju dešavanja oko sebe bez ružičastih naočara. Dakle, da bih donekle pojasnio značaj i ulogu ovog i ovakvog Džokera, pokušaću da se bavim samom njegovom genezom, iz nekoliko različitih izvora, stripskog, dramskog i ideloškog, kako bih potvrdio da su posledice predstavljene u filmu sasvim logičan sled i jedna od mogućih bliskih budućnosti koje nam imperijalizam priprema.

Tod Filips je od ranije bio poznat kao režiser komedija, koje su bile nešto radikalnije i agresivnije od klasičnih romantičnih, ili tinejdž podžanrova. „Starski i Hač“, „Mamurluk u Vegasu“ (i dva nastavka), „Stara škola“, „Psi rata“ su neki od njegovih naslova po kojima je prilično prepoznatljiv fanovima komedije. Izbor jednog tako profilisanog režisera, za rad na ozbiljnom projektu kao što je Džoker može delovati pomalo čudno, ali, ako se uzme jedna od centralnih ideja vodilja, sada već čuvena Arturova misao „Oduvek sam mislio da će moj život biti tragedija, a ispalo je da je komedija“ otkriva prave namere produkcije. Tod Filips je dobio zadatak da jednu tešku i melanholičnu dramu, punu ponekad neobjašnjivog i naizgled neopravdanog nasilja prožme žanrovskim momentom komedije, koji će predstaviti stanje uma samog karaktere zvanog Džoker, koji nastaje iz melanholije i beznađa autsajdera i otpadnika sistema na najnižoj lestvici postojanja, Artura Fleka. Ova fina igra preplitanja tragi-komičnih momenata polako i dozirano upada u prvi plan, čineći da se većina recipijenata prepoznaju u makar nekom od aspekata kompleksne Artur-Džokerove ličnosti, na taj način bukvalno primoravajući gledaoca da u potpunosti uđe u priču i zauzme stav već na samom početku. Nebitno je da li je taj stav odbojan, ili afirmativan prema filmu, ili nekom od likova, momenat „hvatanja u kolo“ i ulaska u film je definitivno jedno od najjačih oružja Toda Filipsa, u jako bogatom arsenalu.

Sledeća bitna stavka je maestralni Hoakin Finiks, koji je predstavljao suštinsku i organsku dopunu Todu Filipsu prilikom snimanja. Sam njegov imidž čudaka u Holivudu je bio i više nego dovoljan da ga preporuči za ovu ulogu, a majstorsko izvođenje i stepenovana ekspresija građenje karaktera Artur-Džokera, koja se kreće od krajnje melanholije i depresije, pa sve do naglašene euforije i ekstaze je Hoakinu „leglo“ kao potpuno prirodno okruženje. Njegova saradnja sa Filipsom se, prema izjavama obojice, u dobroj meri sastojala od improvizacije i međusobnog uvažavanja ideja koje su na setu dominirale i bile izvan scenarija. Tako je, sada već čuvena scena transformacije u javnom toaletu u potpunosti Hoakinovo maslo, jer je i glumac izgleda u istom momentu doživeo oslobađenje Džokerove ličnosti iz ljušture Artura Fleka, tako da imamo takoreći potpuni realizam u jedinstvu produkcije i fikcije. Takvi momenti su svakako dodali na jako važnim detaljima ionako prebogatog i duboko simboličnog vizuelnog setinga.

Ovo monumentalno delo poseduje i sve ostale bitne momente koji treba da čine jedno takvo ostvarenje. Savršeni kasting sporednih uloga, od kojih bih posebno istakao brilijantnu Fransis Konroj, u ulozi majke Artura Fleka, kao i Roberta De Nira, takođe odličnog, ali verovatno za nijansu slabijeg od Fransis, što je i očekivano, jer je njegova uloga nešto drugačija. Tu je i izvanredna islandska kompozitorka, Hildur Guđnadotir, koja dolazi da začini stvari na samom vrhuncu slave, nako uspešnih radova na projektima od kojih su neki Služavkina priča i Černobilj.

Veza Tod i Hildur je bila jaka i bazirana na istim principima na kojima i prethodno pomenuta, između Toda i Hoakina. Hildur je u jednom intervjuu izjavila kako joj je Tod poslao scenario i prosto je pitao da li je inspiriše da nešto u vezi toga iskomponuje. To je bilo dovoljno, posle prvog poslatog demoa, oboje su bili i više nego upleteni u projekat i zajedno sa Hoakinom krenuli da iz muzike niskih tonova tužnog čela postepeno grade Arturov bes, sve do Džokerovog postanja i probijanja granica konvencionalne ličnosti. Već u prvoj sceni je prisutan čelo solo, ali ne bez čitavog orkestra u pozadini, koji je u produkciji dizajniran tako da se čuje tek perifernim sluhom, proizvodeći efekat prisustva nečeg neodređenog iz glavne melodije. Drugim rečima, haos Džokerovog ludila se postepeno pojačava tužnom melodijom Arturove psihe. Sam orkestar probija sve više, prateći razvoj ludila i probijanje nove ličnosti kroz olupinu stare, tako predstavljajući transformaciju u neizbežni produkt represivnog sistema. Muzika, kao i dizajn zvuka spadaju u posebne specijalitete i donekle skrivene mehanizme naracije filma i treba posebnu pažnju obratiti na njih. Samo violončelo i lagano dozirani orkestar u pozadini predstavljaju izvesni metafizički i artistički narativ (treba na ovom mestu uzeti u obzir ulogu antičkog hora kao naratora), koji u potpunosti menja scenario u ključnim momentima, kada se dešava unutrašnja promena u Arturovoj ličnosti i možemo reći da muzika najjasnije obeležava i razotkriva prelomne tačke u Džokerovom postanju, te postepeno nestajanje Artura Fleka. Momenti u kojima je glavna tema u prvom planu jesu upravo oni u kojima je Artur u najvećoj krizi, sve do trenutka konačne spoznaje svoje ličnosti, u javnom toaletu, gde možemo samo kroz muziku i pokret jasno naslutiti da iz mračnih ponora Artura Fleka izbija nešto primordijano i nekontrolisano.

Seting i scenario, kao alati naglašavanja sukoba unutrašnjeg i spoljašnjeg u Arturu

Sam početak filma nam otkriva i kraj, na neki način. Dobijamo ključ za tumačenje uzroka koji su doveli do stanja haosa (setićemo se posle ko je ustvari sebe predstavio kao agenta haosa, u jednom drugom filmu) u Gotamu. Artur Flek sedi ispred ogledala i pokušava da na silu razvuče lice u grimasu nalik osmehu, dok mu suza curi iz oka. Sa radija se čuju lokalne vesti koje govore o tome u kakvom je stanju grad. Đubre je na sve strane, jer su komunalci u štrajku i to dovodi do pojave pacova, koji se satirčno nazivaju super-pacovima.

Sama arhitektura Gotama je izrazito naglašena kao monumentalna i prljava, hladna i u sivim tonovima, da se oslika stanje beznađa i nedostatka suštinskih razlika koje bi jedno moderno društvo trebalo da reflektuje. Korporativno zlo je sve progutalo i do te mere pritislo najniže slojeve, što je dovelo do stanja na ulicama koje je blisko anarhiji, a preteća atmosfera se sve vreme oseća u svakom kadru (ljudi se prilično nekontrolisano kreću, đubre je svuda, vreme je tmurno, kao pred kišu, šareni natpisi koji su jedini trag jačeg kolorita u sivilu i gomila uličnih prodavaca govore o tome da je tržišna konkurencija spala na najniže grane i da su ljudi počeli da rade najgore poslove…).

 

Artur je podeljen. Veštački se smeje, dok realno plače, iako ne znamo za razlog njegovog takvog stanja. On je u početku predstavljen kao podeljena ličnost, sa već razvijenim ludilom i društvenim momentom u kojem dolazi do pobune radničke klase, izjednačene sa pacovima. Momenat pacova nikako nije slučajan, niti predstavlja izrugivanje proleterijatu, već govori o tome da je društvo u potpunosti zatrovano na svim nivoima i da taj otrov preti da se vrati kroz sam probavni trakt sistema. Nema nevinih odavno, ima većih, ili manjih štetočina, pacova i super-pacova. U tom smislu, film se samo naizgled služi levičarskim revolucionarnim narativom, dok je ustvari u pitanju hipertrofija imperijalizma, u poslednjem stadijumu, onom u kojem proždire samog sebe i u kojem odavno nema levih reakcionarnih snaga, ali ima anarhije i reakcije u drugom smislu i na daleko opasnijim osnovama. Sam film se razračunava sa oba prisutna ideloška narativa – levicom i desnicom, dovodeći do apsurda radikalizaciju bilo kojeg od njih. Drugim rečima, radikalna desnica nas uvek vodi u totalitarističko uređenje i oduzimanje prava svakome ko nije u kasti bogatih, a sama ideja reakcije i revolucije u sebi može da krije i seme nekontrolisanog zla, ukoliko je idolopoklonička, ili, ukoliko je otvorena za sve ljude, bez provere etičkog integriteta.

Geneza Artura Fleka

Pored već pomenute muzike, koja naglašava i postepeno pojačava događaje unutar Arturove ličnosti, koji su u potpunosti refleksija spoljnih dešavanja i represije sistema, imamo i dva druga, nimalo slučajna scenska rekvizita. To su ogledala i televizori. Obe stvari predstavljaju pogled, jedan u sebe, drugi u svet, kakv god on bio, a kakav je tačno vidimo po tome da je sve vreme televizor samo na jednom kanalu. Ovo svakako oslikava Arturov izbor da gleda svoju omiljenu emisiju, ali predstavlja i mehanizam jednoobrazne vlasti, koja kroz medijsku manipulaciju narodu nudi „hleba i igara“ u najtežim momentima. U slučaju Artura Fleka, televizor nije samo projekcija nekog dešavanja u spoljašnjem svetu, već, kako će se pokazati i njegova refleksija na taj isti svet, pojačana ličnim deluzijama koje potpuno krive njegovu stvarnost, pre svega pogađajući sistem vrednosti. Artur želi da bude najbolji u svemu što se od njega očekuje. On želi da bude najbolji sin svojoj, prilično zahtevnoj majci. Sama Peni se tu predstavlja kao figura koja podržava Artura u svemu, dok se zapravo služi lažima i suptilnim oblicima manipulacije, kako saznajemo, od samog početka.

Da bi nam bilo jasije ko je čovak zvani Artur Flek, analizirajmo njegovo ime. Kako je neko već pomenuo, Artur je kraljevsko ime, jednog od najpoznatijih kraljeva u istoriji pisane reči, u potrazi za dokazom koji će ga pred svima dovesti do priznanja njegove kraljevske linije. Međutim, reč „fleck“ ovde objašnjava samo poreklo takvog „kralja“ i ukazuje na to da nije sa ovog sveta. Reč „fleck“ označava u slengu trun ili parče nečega na odeći, komad prljavštine koga se treba rešiti. Takođe, to je nepravilnost u tkanju, mala mrlja na tkanini koja je druge boje i predstavlja grešku. Samo iz toga je moguće jasno videti da je Artur greška u sistemu, koju svi tretiraju kao „fleck“, nešto što treba odbaciti, ili prema čemu se, u najmanju ruku, treba ophoditi kao prema sekundarnoj sirovini. Međutim, ono što je tu stvarno uznemirujuće jeste činjenica da je ta greška u sistemu ustvari tačka proboja htonskih sila, mrlja u tkanju društva koja se polako širi i nepovratno izbija u prvi plan, sa potpuno drugačijim modus operandiem i formalnom logikom od one koju društvo poznaje. U tome leži sav užas koji demon Džoker nosi sa sobom, a klovn Artur u sebi. Ne postoji način da se izađe na kraj sa nečim što je samo gost u našem univerzumu, a što će se tek ispoljiti u punom sjaju svog paklenog ludila.

Pogledajmo malo ko je i šta je Artur Flek i kakvo mu je poreklo. Pored toga što možemo da zaključimo da nam ime govori mnogo više nego što na prvi utisak deluje, treba videti kako se ono uklapa u Arturovu svakodnevicu. Nikako, to je problem. Mi nikako ne vidimo da je Artur kraljevskog porekla, ali vidimo da mu prezime savršeno stoji. On je nešto što svako šutira, gura po strani i ponaša se prema njemu kao prema luzeru. Svakako, tu je i njegov mentalni poremećaj, koji mu dodatno otežava da ostvari svoj cilj. Koji je cilj Artura Fleka? Pa, ništa novo, on bi da bude dobar sin i pomogne svojoj preterano zaštitnički nastrojenoj majci i da bude dobar u onome što radi, dakle – da bude dobar klovn i zasmejava ljude. Ideal represivnog društva i ne može biti drugačiji. Svi su klovnovi, kao travestije društva, izražene kroz prenaglašenu potrebu za veštačkom zabavom i hormonom sreće, nasušnoj potrebi hipertrofiranog kapitalizma. Ono što uznemirava iz drugog plana jeste već pomenuta činjenica da sve vreme Artur Flek u sebi poseduje jedan destruktivan i nimalo naivan potencijal, koji sasvim lagano klizi u prvi plan, kako se njegova nesreća odvija.

Ime njegove majke je Peni (Penny), što je novčić, „petoparac“, najmanja moguća jedinica neke valute, dakle – bezvredna, u žargonu. Ovo ukazuje ne samo na pretpostavljenu bezvrednost, već i na lažnost njenog identiteta, koji vredi koliko i njeno ime. Kompleksan odnos sa majkom se dodatno pojačava u momentu kada Mari, kontraverzni i ekscentrični tv voditelj uđe u priču. De Nirova fuzija glume i karaktera iz Taksiste i Kralja komedije ovde dobija svoje inverzno značenje. On je sopstvena suprotnost iz oba filma, dok je Artur ustvari kombinacija likova koje je De Niro glumio u pomenutim filmovima. Neko ko lagano prska po šavovima, a pritom ima neralnu sliku o sebi i želi da uspe u svetu koji ne razume. Usput, sjajan omaž Skorsezeu.

Dakle, Arturovo poreklo je problematično i lažno, ali on to još uvek ne zna i pokušava da da sve od sebe da uspe u tome što je zacrtao. Pritom akcenat na njegovom psihotičnom stanju nikako ne treba da bude shvaćen kao dominantna crta njegove ličnosti. Džoker nije film o mentalnim bolestima i ljudima teško uklopivim u sistem. Naprotiv, to je film o tome kako bolesno društvo reflektuje na nagore osobine i najveće slabosti u svakom pojedincu, stvarajući na taj način karikature od svojih građana. Ne postoji niti jedan lik u filmu koji se ponaša neutralno, osim dva policajca, koji su vreovatno jedini predstavnici srednje klase, lišeni svake mogućnosti da posreduju u sukobima predstavnika sistema i donje klase, jer, Artur im uvek beži za korak, čak i u naizgled najobičnijim situacijama. Svi su ugroženi sistemom i svi su zatrovani. Arturove kolege, gazda na poslu, poslodavci koji ga iznajmljuju, klinci koji ga prebiju na ulici, japiji u metrou… Režiser poručuje da nema nevinih u Gotamu. Svi u Gotamu nose maske, prikrivajući poreklo, koje je jedan od centralnih, iako pomalo skrivenih motiva.

Da bi došao do svoje istinske geneze, Artur mora da do kraja oseti represiju sistema i slomi i poslednju nadu u uspeh onoga što radi. On, iako sa izvesnim mentalnim problemima, zapravo deluje zaprepašćujuće svesno u većini scena. Štaviše, na momente se stiče utisak da je daleko moralniji od svojih kolega i ljudi za koje radi i neko je ko pokušava da izvuče maksimum iz sebe, s obzirom na otežavajuće okolnosti u kojima se nalazi.

Televizori i ogledala su tu, međutim, da nam kažu da situacija i nije baš toliko prosta. U dobrom delu scena su prisutna ogledala, koja su Arturova samorefleksija i podsećanje na to koliki je luzer, pogled u samog sebe i retko kada srećno lice zbog toga, osim u ključnoj sceni filma, kad u javnom toaletu u ogledalu ugleda nešto što mu se, po prvi put – sviđa. Zato su ogledala važna, da nam stave do znanja da Artur polako, ali sigurno kreće da reflektuje na ono što se unutar njega dešava. Tako je scena sa Marijem i njegova deluzija o gostovanju u emisiji (u svojstvu publike) slamka za koji se Artur hvata kako bi pobegao od mučne samorefleksije i sopstvenog odraza u ogledalu. Na tv-može biti ono šta hoće, a on bira da bude baš ono što je već rečeno – dobar sin i dobar klovn. Ideal svakog pripadnika srednje klase, da ima stabilnu porodicu i bude uspešan u svom poslu. Samo, Artur nije srednja klasa, porodica mu je disfunkcionalna, nepotpuna i zasnovana na lažima, a posao kojim se bavi ga čini marketinškom i potrošnom alatkom, a ne potencijalno uspešnim čovekom. To je ono što Artur jednim delom razume, ali potiskuje i projektuje kroz zamišljeno gostovanje kod Marija, kao najbolju sliku sebe. Drugim rečima, Artur se sprema da napravi očajnički potez kako bi se probio i bio prihvaćen u društvu.

Da stvar bude još više zakomplikovana, iz pozadine polako izbija Tomas Vejn, „veliki brat“ Gotama, krupni kapitalista i najuticajniji čovek u čitavom Gotamu. Sasvim slučajno i Betmenov otac, koji otkriva najmračniji deo Betmenove geneze, o čemu nešto kasnije. Po svemu sudeći, Tomas je odgovoran za sve stvari koje su dovele do porasta broja pacova i kriminala na ulicama i da bi našminkao problem, uvodi mere štednje, koje će se, kako to i biva u kapitalizmom jako zatrovanim društvima, odraziti isključivo na najniže slojeve. Ono što Tomas Vejn u svom samoljublju i slepom egoizmu ne vidi jeste činjenica da je niža klasa daleko veća, daleko ugroženija i opasnija nego što se čini, te da je na ivici pucanja i da anarhija tim potezom glasno kuca na vrata. Artur biva direktno pogođen tim merama štednje i ukida mu se besplatno psihijatrijsko lečenje. Njegova doktorka mu to saopštava i u toj sceni se iskazuje sva nemoć ljudi kojima je potrebna pomoć da u tom momentu izađu na kraj s nevoljom. Ona bi želela da pokaže empatiju prema Arturu, ali je svesna da mu to nije uteha i da se nikada više neće videti. Tako je Tomas Vejn sebi potpisao smrtnu presudu.

Pre nego nastavim, bitno je da se rasčiste neki momenti, koji su bili meta čestih kritika u vezi sa „realizmom“ filma. Prvo, to je film koji je po žanru fantastika, ali je jako blizak realnom svetu i u potpunosti uklopiv, ali i dalje fantastika. Druga stvar se ticala normalnog funkcionisanja mentalnog bolesnika koji je na sedam različitih lekova, pošto prestane naglo da uzima terapiju, kao u Arturovom slučaju. Prema mnogim istraživanjima, koja se mogu proveriti bez problema (pa zato i ne dajem linkove), jedan dobar deo bolesnika sa nekom od psihoza se zapravo jako dobro oseća u slučajevima naglog prekida terapije. Psihički problemi nisu uvek vezani za dezorijentisanost i gubitak racionalnog poimanja ili komunikacije. Većina lekova služi da suzbije halucinacije i spreči neke fizičke nuspojave poput spazama. Takođe, jedino za šta znamo od čega Artur sasvim sigurno boluje jeste pseudobulbarna paraliza, čiji su simptomi nekontrolisani smeh, ili plač i nemogućnost da se kontrolišu reakcije primerene situaciji, tj emocionalna inkontinencija. Mogućnost nastanka tog poremećaja može da leži i u fizičkim povredama glave, što nam je u filmu i objašnjeno postupcima Arturove majke, koje je on duboko potisnuo. On nije bio srećno dete, već maltretirano od strane jačih od sebe, u vreme dok je bio potpuno nemoćan da se odbrani. Zatim, može se računati i na neki vid šizofrenije, zbog prisustva halucinacija i deluzija, te verovatno na kliničku depresiju. Pritom je Artur čovek u jako dobroj kondiciji, koji može da trči sprintove bez problema, iako značajno pothranjen i sposoban je za fokus kada treba da ubije. Ono na šta želim da ukažem je poreklo njegove kompleksne psihoze, još iz DC geneze. Njegovo ludilo nije niti jedno poznato, ne može se naći niti u jednom medicinskom priručniku i nije klasifikovano po međunarodnoj klasifikaciji bolesti, tako da nema mesta traženju nekakvog realnog rešenja u smislu tačne dijagnoze. Dijagnoza Artura Fleka je sasvim autentična i sa korenom u jednoj mnogo mračnijoj, demonskoj realnosti i ta se dijagnoza zove – Džoker.

Džokerova geneza

Kada se hoće reći da je Artur Flek „postao“ Džoker, pritom se ne misli ni na kakvu podvojenu ličnost, niti na prostu, pravolinijsku degradaciju jedne linosti. Džoker je demon iz paklenih dubina jednog mračnog nihil-verzuma i to je ono što ću, na dalje, pokušati da objasnim. Džokerova geneza nije ljudska već demonska, u potpunosti onostrana. Film Džoker u sebi sadrži recept prizivanja demona i zaposednuća, bez formule egzorcizma.

Klovn i Harlekin su dva bitna književno-dramska momenta u razumevanju geneze Džokera kao demona, ne kao prosto nekoga ko je imao loš dan i postao najgora verzija sebe. Likovi Klovn i Harlekin potiču iz italijanske Commedia dell’arte, iz kasnog XVI veka. Sam Harlekin ima još dublje poreklo i izvučen je iz srednjovekovnog pozorišnog Đavola. Zapravo, Harlekin je bio više shvatan kao Đavolov glasnik, ili njegovo prisustvo na zemlji u jednom od oblika. U italijanskoj komediji, koja imala nekoliko tipskih karaktera, Harlekin je uparen sa klovnom, a obojica su imali sasvim specifične uloge i bili u međusobno zavisnom obliku, tako da je Klovn bio prosta i narodska verzija romantičnog i zaljubljenog Harelekina, koji je u ranijim fazama dobio status romantičnog ljubavnika koji je uvek u potrazi za svojom Kolumbinom.

 

Naravno, govorimo o ulozi koja je nastajala i varirala u periodu od preko trista godina, u različitim formama, tako da se neću baviti izuzecima i raznolikošću formi italijankse komedija. Bitan je odnos Klovna, kao slepog poslušnika gospodara i trapavog zabavljača proste mase i Harlekina, đavoljeg emisara koji se pretvara u romantičnog ljubavnika, duhovitog i lucidnog na potpuno suprotan način od Klovna. Klovn je zasmejavao svojom trapavošću, Harlekin svojom lucidnošću. Pritom se u tim predstavama pantomima obilno koristila i govor tela i facijalna ekspresija su bili glavne alatke za iskazivanje emocija. To takođe jako odgovara Harlekinovom onostranom karakteru, jer je neverbalno izražavanje moglo samo da pojača utisak o njegovoj mračnoj i okultnoj genezi.

Jasno je da u filmu imamo potpuno identičan momenat, koji je, svesno ili nesvesno primenjen na genezu Džokera iz Artura Fleka, ili, da budem precizniji, na zaposedanje Artura Fleka od strane demona Džokera i pretvaranje te dve jedinke u super-kriminalca, koji je još i izaslanik nečastivog lično. Naravno, koncept je malo promenjen i objašnjen u skladu sa današnjim vremenom, tako da nema govora da se radi o hrišćanskom đavolu, već pre o nihil-verzumu najsličnijem lavkraftovskoj viziji, koja tek sada izlazi na videlo, kao nikada pre (valjda se maestro nije uzimao za ozbiljno jako dugo, kada je sasvim lucidno spoznao izvor naših strahova i isključio konvencionalnu religiju iz jednačine). U tom smislu, Artur je samo nosač za demonsko posednuće, a totalitarizam vlasti nije ništa drugo do bukvalno prizivanje đavola, koji se itekako manifestova i kao ličnost Džokera i kao prateća pojava u vidu anarhije.

Budući da je i stripsko poreklo Džokera pod večitim velom tajne i strogo držano kao neobjašnjivo, teško je očekivati odgovor na pitanje ko i odakle je Džoker. Takav odgovor ni ne trebamo da dobijemo, jer bi to uplive nepoznatog na naš univerzum ponovo zatvorilo u jedan plastičan model i time bi se izgubila svaka autentičnost. Drugi je razlog metafizički i mnogo dublji. Sve pokazuje da mi nismo u stanju da u potpunosti shvatimo i razumemo svet oko sebe, a Džoker je samo jedna od manifestacija ogromnog polja haosa, koji okružuje naš poznati i u egzaktnu nauku uljuljkani univerzum.

Ono na šta treba jasno ukazati jeste na konstantno prisustvo „nevidljive“ osobe, koje postaje jasno nakon što Artur saznaje bolnu istinu o svojoj majci. Prvo, postoje četiri roditeljske figure u filmu i to treba objasniti. Budući da imamo genezu oba lika, Artura i Džokera, moramo da računamo da to da su oni od nekuda došli, ali, tu se pojavljuje problem. Artur u Marija gleda kao u očinsku figuru i njegovo razočarenje u njega, nakon javnog blamiranja dolazi u momentu kada biva razočaran i majkom. Peni i Mari su Arturovi roditelji, ili makar supstituti, roditelji u Arturovim očima, dok nam režiser govori u kolikoj je zabludi sve vreme. Ispostavlja se da mu Peni čak nije ni prava majka, baš kao što nikada nije upoznao pravog oca. U tom momentu na scenu izbija Džoker, a Artur postaje portal za njegovu manifestaciju. U Arturu je oličena posledica arogancije društva, izgrađenog na lažima, nesvesnog sopstvene geneze. Zato sada imamo novi „roditeljski“ par, koji predstavljaju surogat majke i oca, ovoga puta Džokera. To su Tomas Vejn i „osoba X“, koja je majka koju nikada nije upoznao, ili da kažemo – haos iz čijih se dubina Džoker pojavio, toliko prisutan na čitavom setu. Odbacivši Marija, kao očinsku figuru, Artur se okreće Tomasu Vejnu, koji predstavlja Džokerov pandan surovog oca, daleko moćnijeg od Marija. Sam Tomas je predstavljen kao kapitalistička hulja i prostak, koji je ko zna kako došao do tolike moći. Njegova sličnost sa trenutnim američkim predsednikom je toliko naglašena (po svemu sudeći i veoma nemerna) da je Alek Boldvin odbio da ga glumi, kako se ne bi zamerao. Svestan sam da je malo nategnuto proglašavati glavne aktere za očinske i majčinske figure, ali smatram da je to momenat koji jeste smišljeno ubačen kako bi naglasio Džokerovo potpuno odsustvo porekla, samim tim i njegovu nevezanost za tradiciju i bilo šta što bi bilo kog drugog kriminalca učinilo slabim. Bitno je znati da Džoker nema slabosti u ovom društvu, jer suštinski ne potiče iz njega, a to je jako važan momenat za opravdanje nastanka jednog takvog super-kriminalca.

Tako da, imamo Džokera, kao zasebnu ličnost, koja izbija u momentima Arturovih slabosti. Ključna scena u kojoj Džoker zaista izbija u prvi plan, poput demonskog leptira koja odbacuje iskorišćenu ličnost Artura Fleka jeste scena u javnom toaletu. Toj sceni prethodi maestralno režirana scena u metrou. Kauzalni niz ovde postaje očigledan i sporogorućem plotu daje ubrzanje. Artur je imao jedan od najgorih dana u svom životu i želi da se vrati kući. Nalazi se u kompoziciji metroa, sa tri prostačka japija, zaposlenih u Vejn korporaciji. Mlade kopije Tomasa Vejna i predstavnici visoke klase, koji u tom trenutku seksualno uznemiravaju jedinu osobu pored njih četvoro – devojku koja tu sedi sama. Artur je očigledno nemoćan i u podređenom položaju i režija nam poručuje da je svestan nepravde, ali da je istovremeno uplašen i nemoćan da bilo šta uradi. Da stvar bude gora po sve, njegov nekontrolisani smeh kreće, kao i na početku, u sceni sa detetom u autobusu, samo ovoga puta u mnogo opasnijem okruženju. Skreće pažnju na sebe i tako štiti devojku od maltretiranja, ali stvari se izmiču kontroli kada se pojavi zaboravljeni pištolj (tridesetosmica, simbolično, pandurski pištolj, kao i omiljeno oružje za samoodbranu i prvi izbor većine ljudi, takođe simbol potrošačkog društva). Ovde imamo momenat samoodbrane u kojem Artur ubija dvojicu napadača, ali treći kreće da beži. Tu se dešava nešto potpuno neočekivano. Luzer, poput Artura kreće da juri poslednjeg napadača na stanici metroa, odmah pošto je voz otvorio vrata. Nameće se logičan zaključak da je shvatio da želi da se liši svedoka i rešio da ide do kraja, jer je s dva ubistva već prešao prag. Čudno je to što se uopšte odlučuje na takvu akciju, ali to se dešava, Artur ubija i poslednjeg napadača i trči uz stepenice, po prvi put u filmu na gore, jer, to više nije Artur, već Džoker koji izlazi iz podzemlja, pravo u noć. Imamo i varijaciju scene sa stepenicama, kada se Artur spušta na dole, u pakao, ali ovde je u pitanju Džokerovo uspenje, iz pakla u Gotam.

Muzika tužnog čela se pojačava, praćena ostatkom orkestra i Artur-Džoker sada ulazi u prljavi javni toalet i gleda se u ogledalo. Ali, umesto da vidimo nezadovoljstvo i bežanje od sopstvenog odraza, započinje sablasni ples novorođenog demona, iz krvi prvih žrtava i Arturove ličnosti, koji su zajedno stavljeni na oltar Džokerovog uspenja. Pleas i muzika se stapaju i mi u tom momentu postajemo svesni da je Artur postao nešto drugo i da mu nema povratka.

Nepouzdani narator

Sada dolazimo do momenta ubrzanja u rezrešenje priče, a za to je važno pomenuti dva trenutka. Prvi je ulazak Artura Fleka u frižider. Odlučio je da nestane na sasvim neuobičajeni način, u položaju fetusa, usred mračnog i ledenog prostora, poput negostoljubive materice. U tome trenutku ni njegove majke više nema, pa je ta hladnoća simbol potpunog emocionalnog utrnuća, ali i mračnih i hladnih dubina iz kojih izlazi Džoker, ne Artur. Ubistvo Artura i preuzimanje ličnosti od strane Džokera se dešava postepeno. Možda bi Artur i uspeo da izvrši samoubistvo, da nije bilo poziva Marijeve sekretarice. U tom mometu, iz frižidera ponovo izlazi Džoker, ne Artur, što je propraćeno odgovarajućom muzikom.

Samo gostovanje je ovoga puta Džokerovo gostovanje i sada je zvezda večeri, ne u publici, već kod Marija u fotelji, za razliku od Arturove nesrećne deluzije u kojoj je bio samo još jedan od građana koji su došli da gledaju veliku zvezdu. Njegov je plan da se ubije javno i time ostvari proročanstvo iz svog dnevnika u kojem kaže da se nada da će njegova smrt vredeti više od njegovog života. Momenat premišljanja i saspensa i ipak shvatamo koga imamo u studiju. Ne Artura, već Džokera, ne Klovna, već Harlekina koji ubija iz čiste hladnokrvne osvete onoga ko ga je povredio i doveo do tačke pucanja. Svi koji su Artura ikada povredili, bivaju kažnjeni Džokerovim izlivima osvetoljubivosti i akutnih napada besa i ubilačkih poriva. Ostao je još jedan, naravno, koji ga je najviše povredio. Ali, sasvim simbolično, njega neće ubiti Džoker lično, već metastaza sistema koju je pokrenuo merama štednje i daljim tlačenjenjem siromašnih građana.

Da bismo razumeli poziciju nepouzdanog naratora, moramo da se vratimo na neke bitne epizode iz strip serijala, pa i na ranije filmove o Betmenu. Džoker se prvi put pojavljuje 1940 kao super-kriminalac sa već razvijenim karakterom. Malo je falilo da lik bude ubijen i ukinut već u prvoj epizodi, ali tadašnja ekipa je ipak primetila njegov pun potencijal. Zatim, lik doživljava niz promena, a vrhunac mračnjaštva je priča čuvenog Granta Morisona Ludnica Arkam, iz 1989. gde je Džokerova geneza jedna od najjezivijih, ali i potpuno zemaljskih, gde se radi o poznatom doktoru koji doživljava niz ličnih nesreća koje pokreću njegovo ludilo.

 

Uključivanje Alana Mura, kao jednog od Autora priča o Bemenu je bio pun pogodak, kao i sve u šta se Mur kao scenarista ikada uključio. U sada već kultnoj epizodi, Ubistveni vic, Mur predstavlja Džeka Nepiera, pandana Arturu Fleku, kao gotamskog stendap komičara, koji pokušava da zaradi za golu egzistenciju i time nahrani sebe i svoju trudnu ženu. Budući jako slabe i kukavičke ličnosti, Nepier biva uvučen u prljavi dil s lokalnim krimosima, žena mu umire lekarskom nepažnjom, a on biva bačen u bure s hemikalijama, Betmenovom krivicom, u situaciji u kojoj je istovremeno kriv i nevin. Represija društva ga je dovela do niza loših izbora, baš kao i Artura Fleka, ali je on pristao da uradi neke stvari koje ga obeležavaju kao kriminalca.

Tu već vidimo da je Mur prihvatio trend da se Džokerovo postanje može objasniti na mnogo različitih načina i da mu se ne može sasvim ući u trag, jer je on puno puta menjao poreklo. Možemo u Nolanovom filmu Mračni vitez primetiti da Džoker laže o svom poreklu, zapravo o ožiljcima, svaki put kada je pitan. To nam govori da nikada nećemo ući u trag njegovom poreklu, a Tod Filips maestralno koristi taj momenat da svog Džokera na neki način napravi pretečom Nolanovog princa kriminala Gotama i na taj način potvrdi njegovo kraljevsko poreklo. Da bi se objasnilo zašto je nemoguće ući u trag Džokerovoj genezi, bilo je bitno na svaki način Arturu oduzeti spoznaju njegovih roditelja i porekla, obezvrediti mu potpuno čitav život i skloniti mu moralni kompas. To je isto urađeno i sa samim Džokerom, s tim da se za njega može reći da je svestan svog porekla iz samog haosa (nije li se tako predstavio kod Nolana, kao agent haosa?) oko nas, ali i iz dubine mračnog univerzuma naših strahova. Njegovo poreklo svakako nikada nećemo saznati, a i ako bismo saznali, ko zna do čega bi to dovelo.

U tom smislu, da ponovimo – Džoker laže. On uvek laže, ne zbog laži same, već zbog toga što je svako stanje stvari krhko i relativno. On laže i razbija svačije mentalne šablone poput hodajuće zbirke Zen-koana i time se intuitivno postavlja iznad svake formalne logike, što ga čini neuhvatljivim za sve, pa i za Mračnog viteza lično.

Film počinje na samom kraju, u ludnici, kada Džoker priča svoju lažnu ispovest doktorki. Na zidu je isti sat, kao i u kancelariji u kojoj je Artur pričao sa svojom doktorkom i pokazuje isto vreme. Scena koja jako podseća na „Dežurni krivci“ i Kevina Spejsija koji izmišlja priču na licu mesta i u tom trenutku postaje jasno da je verovatno sve laž, ili makar dobar deo toga. Tomas Vejn svakako postoji, kao i Mari, ali epizode sa komšikom, njegov odnos sa kolegama i sve nedaće koje su ga snašle su ovim jako dovedeni u pitanje. Pre svega, Džoker se najverovatnije nikada nije zvao Artur Flek, ali je to ime koje zvuči pridogno za izabrati kako bi se šifrovano prenela njegova misija – on je rupa u tkanju sistema, iz koje dolaze najgore stvari i u tom smislu je nebitno kako se zove, on je prosto nevolja i princ kriminala. Sve ostalo možete uzeti kao alegoriju jednog sistema dovedenog do apsurda, usled kapitalističke represije. Stvarni su demoni koje takav sistem pravi, a detalji Arturove priče predstavljaju veoma slikovit prikaz dejstva takve represije.

I da se vratimo na još jedan momenat, koji će dobro oslikati tezu da Džoker laže, ili da makar ima jako iskrivljenu percepciju. U momentu kada se desi Marijevo ubistvo uživo, hiljade anarhista se prepoznaje u liku Džokera i svi izlaze na ulice, sa klovnovskim maskama na licu. Samo, to nije prava i anarhistička revolucija, predvođena vođama koji žele da svrgnu vlast i pomognu narodu. To je talog kapitalizma, horde pacova koje se podižu da prožderu tu ogromnu telesinu koja svima nanosi zlo. Maske? Maske su iste i to je ono što Džoker vidi, a maska je ona koju je video ranije u filmu. Dakle, to je momenat učitavanja, ili pre opisa od strane nepouzdanog naratora. On u svemu vidi sebe, jer je svestan da je pokrenuo ono što je bilo njegova svrha. Kako Artur reče u dnevniku, njegova (Arturova) smrt je zaista vredela više nego njegov život, jer je dovela do revolucije i stanja opšteg haosa, najsličnijeg Finčerovom Borilački klub raspletu, u kojem takođe imamo nepouzdanog naratora. I baš jedan takav, u gomili uniformno maskiranih kriminalaca ubija Tomasa i Martu u mračnoj uličici, tako ih i bukvalno čineći žrtvama svoje pohlepe. Džoker, kao levičarski san dovodi levicu do krajnjeg apsurda, pokazujući potencijalnu krvožednost revolucija, dok Tomas, kao desničarski san biva potpuno apsorbovan jednakim nemarom za ljudske živote, koje je sve vreme sam pokazivao. U tom smislu, mladi Brus Vejn će morati da bude ultimativna žrtva jednog krvoločnog sistema iz čije je srži nastao i trpi znane i neznane grehe svojih roditelja, kako bi iskupio zlo koje je njegova klasa učinila svima, možda i ne bivajući sasvim svesnim toga. Betmen iz sistema i Džoker van sistema jeste sukob koji treba očekivati, sukob krajnje racionalnosti i potiskivanja loših emocija i transcendentalnog ludila koje izaziva najgore u nama.

Za vreme pisanja ovih redova, nastavak ovog izuzetnog ostvarenja je već u pripremi i željno se očekuje. Do tada, neka vas veliki Cthulhu, gospod sveg ludila obilato daruje svojim gnusnim darovima i podari lucidne snove o nepoznatom ludilu…

Dr Sleep

Posted on by Aleksandar Đurić

 

 

Režija: Majk Flanagan

Uloge: Juan Mekgregor, Kajli Kuran, Rebeka Ferguson, Klif Kurtis, Emili Alin Lind, Karl Lambli

 

 

Priča o Dr Sleepu počinje 2013. godine, kada je Stiven King napisao nastavak svog romana „The Shining“, poznatijim po tome što je na njegovom temelju Stenli Kjubrik zasnovao jedan od najboljih celuloidnih horora svih vremena. Već naredne godine, kako to obično biva kada je reč o delima Stivena Kinga, holivudski producenti počeli su da pripremaju filmsku adaptaciju. Razvoj ove adaptacije je tekao prilično sporo, međutim, pre dve godine prvi deo još jedne prerade Kingove proze, film IT: Chapter One, zaradio je više od 700 miliona dolara na bioskopskim blagajnama, naspram budžeta od tričavih 35 miliona. To se izuzetno dopalo finansijerima ovog filma, i tako je ovog meseca pred nama Dr Sleep: The Movie.

Za reditelja ovog nastavka izabran je solidni zanatlija Majk Flanagan, čiji opus čine prijatni mada generalno neupečatljivi horor naslovi (uključujući tu i film Gerald’s Game, koji je takođe zasnovan na Kingovom romanu). Svim ljudima koji su pratili Flanaganov dosadašnji rad bilo je jasno da od njegovog Dr Sleepa ne treba očekivati da se približi kvalitetu Kjubrikovog klasika.

Gle čuda, ova predviđanja su se obistinila: Dr Sleep zaista nije vanvremensko remek-delo, ali s druge strane, takođe je i daleko od katastrofalnog pokušaja. Zapravo, radi se o sasvim dobroj horor zabavi, koju vredi videti na velikom platnu.

Roman, „Dr Sleep“, se, logično, oslanjao na literarni „The Shining“, a Majk Flanagan je sa filmskom preradom pokušao da pomiri ova dva univerzuma (doduše, po tonu i pristupu svakako je mnogo bliži Kingu nego Kjubriku). Tako, na primer, iako je hotel Overlook na kraju romana „The Shining“ spaljen i uništen, on je u filmu Dr Sleep i dalje čitav. Paradoksalno, ovim postupkom Flanagan je zapravo učinio medveđu uslugu Kjubrikovom remek-delu (detaljnije o ovome u poslednjih nekoliko pasusa naše recenzije).

 

Radnja prati Denija Torensa, dečaka iz Shininga, koji je u međuvremenu porastao i postao Den. Nekada nevini dečačić, Den je danas teški alkoholičar koga opsedaju demoni prošlosti, ali i natprirodni entiteti poput onih iz hotela Overlook. On zbog toga izbegava da koristi isijavanje, seli se u neki gradić na istočnoj obali i pridružuje se programu odvikavanja od alkohola.

 

Osam godina kasnije, u istom tom gradiću upoznajemo devojčicu Abru (u veoma progresivnom prikazu tolerancije autora, Abrin otac je crnac, a majka belkinja… ako se iko pita, Abra je tamnoputa). Ova devojčica takođe ima mistične natprirodne moći slične Denovim, zahvaljujući kojima uspeva da ga kontaktira.

Radnja se zahuktava onda kada Abra telepatski „prisustvuje“ ubistvu jednog dečaka na sasvim drugom kraju Amerike. Počinioci ovog gnusnog zločina su članovi magijske grupacije True Knot, koji postoje već hiljadama godina i koji svoj životni vek, sa zadovoljstvom jednog zavisnika od heroina, produžuju upijanjem isijavanja drugih magijski-obdarenih osoba. Glava ove „porodice“, zavodljiva i prepredena čarobnica Rose the Hat, tom prilikom oseti Abrino prisustvo, kao i to da, kako se ispostavlja, Abra zapravo poseduje neviđeno snažno isijavanje. Kako su njene moći dovoljno jake da produže život porodici True Knot dugi niz godina, Abra se sada nalazi u velikoj opasnosti! Tako počinje bitka između ovih zlotvora sa jedne, i Abre i Dena sa druge strane. Ko će pobediti videćemo na kraju ovog prilično dugog filma (152 minuta, sa sve špicom).

 

Već tokom prvih nekoliko minuta filma, počinjete da primećujete koliko je ovo drugačiji horor od The Shininga. Pritom, ne mislim samo na koncept i ambicije autora, već i na ikonografiju i „world-building“. Dok je Shining bio horor sa realističnom osnovom, koji je pratio obične ljude koji su na udaru nepojmljivih (i, između ostalih razloga, zato veoma jezovitih) sila, Dr Sleep je znatno šarenije ostvarenje, koje nam pokazuje da je zlo hotela Overlook samo jedan deo mnogo složenijeg natprirodnog mozaika.

Svet Dr Sleepa sačinjen je od starih dobrih, poznatih gradivnih elemenata, koji mogu da budu manje ili više prijatni, u zavisnosti od ukusa i sklonosti gledaoca. Tako scene u kojima je u centru pažnje True Knot odlikuje karnevalska atmosfera; Rose the Hat je rođena u Irskoj i nosi magični šešir (ne bi bilo čudno da poznaje i nekog leprikona); postoji scena telepatskog upadanja u nečiji um koji izgleda kao biblioteka u kojoj su organizovane informacije; tu je, recimo, i mačka koja može da oseti kada će neko da umre…

 

Način na koji su autori baratali ovim deža-vi sastojcima znatno udaljava ovaj film od iskonske, zlokobne strave The Shininga i približava ga mnogo laganijoj, pitkoj zabavi. Nema tu klinički hladnog prikaza karaktera kao kod Kjubrika; tvorci ovog filma žele da se saosećamo sa njihovim likovima, pa čak i da nas sa nekim scenama dirnu u srce. Režija je više nego solidna, ali i konvencionalna (izuzev ponekog zanimljivog vizuelnog rešenja, što je i inače Flanaganova odlika). Otprilike cela prva polovina filma ima epizodnu strukturu, a ove deonice upoznaju nas sa svetom filma i brojnim likovima, što sve podseća, recimo, na prvu epizodu neke serije kao što je American Gods. Juan Mekgregor se, očekivano, dobro pokazao u ulozi Dena, a od glumaca i glumica najupečatljivija je Rebeka Ferguson (Rose the Hat). U jednoj sceni ona dobija kompliment da je najlepša žena koju je ta osoba do tada videla. Meni je ovo isprva bilo… netačno, ali kako je film odmicao, sve više mi se činilo da tu ipak ima istine. Čudno, možda je došlo do nekog… isijavanja…

Najviše zadovoljstva u ovom filmu zapravo generiše jedan jeftini, vašarski trik. Osnova ovog trika postavljena je užasavajućom pomenutom scenom ubistva dečaka, koja je ujedno i vrhunac filma. Ova scena je toliko efektno napisana, snimljena i montirana da se u tom trenutku kod gledaoca (da ne kažem kod mene) javlja intenzivna mržnja prema ovim zlikovcima. Pritom, ovog dečaka tumači Džejkob Tremblej, a ljudi koji su gledali Flanaganov Before I Wake pamte koliko je to simpatičan klinac.

Nadalje, zahvaljujući pomenutim Abrinim neviđeno moćnim sposobnostima, ona u više navrata lagano uspeva da se odbrani od opasnosti, i da pritom veoma zadovoljavajuće povredi „ženski-pol-psa“ Rouz. Iako je tačno da tu i tamo nešto pođe naopako, to nikad ne potraje i naši junaci ponovo vrlo brzo objasne negativcima kako stoje stvari. U kontekstu nekog ozbiljnijeg filma, ovo bi bilo loše; u kontekstu ove limunadice, ovaj trik sasvim lepo funkcioniše…

Nema mnogo ljubitelja horora koji ne vole filmsku verziju „Isijavanja“, ali među tim neobičnim ljudima nalazi se i – Stiven King! Kako je Kjubrik uneo mnogo značajnih promena u odnosu na književni predložak, među kojima je Kingu najviše zasmetalo percipirano dehumanizovanje njegovog junaka, koga u filmu tumači Džek Nikolson, ovaj pisac je 1997. napisao još jednu adaptaciju, u vidu istoimene TV serije koja je mnogo vernije pratila dešavanja iz njegovog romana.

Najveća mana ovog filma neraskidivo je povezana sa još jednim njegovim, konceptualnim nedostatkom. Naime, rekli smo da je The Shining bio toliko efektan, između ostalog, i zbog toga što njegove stravične sile nisu bile objašnjene. To je zlo čiju prirodu običan smrtnik, jednostavno, ne može da pojmi.

Stivenu Kingu i Majku Flanaganu se, pak, ovakav koncept nije svideo, te se Dr Sleep bavi opštom demistifikacijom užasa hotela Overlook. Ovo kulminira tokom poslednjih pola sata filma, koji se dešavaju upravo u ovom neslavnom hotelu (to otkriva i sam poster filma, tako da ovo nije spoiler). Na primer, u jednom trenutku Rouz prolazi pored čuvene reke krvi, koja se sliva iz lifta čija se vrata polako otvaraju, i na to se samo prezrivo osmehne! ’Ej bre, pa ne možeš ovako da nipodaštavaš ikonični kadar koji užasava gledaoce već 39 godina, i to bez pokrića i zarad jeftine zabave!

 

Tako da, čitav ovaj poduži finalni obračun odskače od ostatka inače dobrog filma. Bolje rešenje bilo bi da su autori nekako u završnici filma upotrebili ostale članove True Knota, koji su većinom nedovoljno iskorišćeni. To posebno važi za devojku sa nadimkom Snakebite Andi koja je, s obzirom na to koliko je njen lik zapravo nebitan u opštoj konstelaciji faktora, dobila preveliku minutažu na početku filma. Jasno je da je putem njene inicijacije u True Knot publici na početku predstavljena ova grupacija, ali njena uloga ipak štrči i nije adekvatno zaokružena u kontekstu filma kao celine (slutim da je u knjizi, koju nisam čitao, njen lik bio znatno izraženiji).

Rešenje ovog problema bezobrazne demistifikacije je da se Dr Sleep ne posmatra kao kanonski deo ovog univerzuma, već više kao fan fiction. Jeste da je i ovo priča Stivena Kinga, ali zna se da je ovde Stenli Kjubrik ključna figura.

 

Dijagnoza: PISAC

Posted on by Nenad Jevtić

Počneš onako, iz hobija, želiš da vidiš da li možeš da napišeš roman. Pročitao si knjigu i ona ti je promenila život, pa si nadahnut da se i ti oprobaš, samo da vidiš da li je moguće. Hm, onaj film je lepo ukomponovan, vidi se smena scena, tako nešto bih i ja mogao da sklepam. Počneš i tog dana napišeš pet stranica. Zanimljivo, pet dnevno mogu da izguram pored života, posla, dece, obaveza. Sutra spucaš sedam stranica, prekosutra još pet i eto sedamnaest ispisanih. Koliko dnevno mogu da napišem? Obeležiš stranice i vodiš računicu, a tog dana, kao od šale napišeš deset stranica i čini se da si duplirao rad. Sebe uhvatiš da si pisao cele nedelje, nisi propustio dan, obuzme te ideja i inspiracija, nervozno se klatiš u autobusu, jer ne možeš da dočekaš da dođeš do računara i upustiš se u taj svet koji stvaraš iz čistog vazduha. Ego te malo spuca u glavu, u deliću sekunde si mali Bog, jer svi ti likovi su živi za tebe, taj svet je opipljiv u tvojoj mašti, udahnuo si život nečemu, za šta znaš da je drugima nebitno. Ponekad primetiš da ti prsti podrhtavaju naviknuti na tastaturu, nevino se osmehneš na to, jer nisi mislio da je pisanje tako zarazno. Barem je besplatno i nije pogubno, ne umire se od pisanja, ali se umire za pisanje, za umetnost, za kulturu.

Smem li nekom da dam da pročita? Šta ako mu se ne svidi? Šta ako ne mogu da napišem roman ili me kritičari naprave neukom budalom ili šta god? Šta ako, uprkos svemu, uspem da je sročim na taj način da očaram scenu, napišem i nastavak, pa me jedared pozovu da potpišem ugovor za snimanje filma, po mom dizajnu, da se doslovno prati radnja, a ne da mi neko blati delo i reči? Jedan u milijardu su šanse za to, ali vredi pokušati. Uzdaš se u svoje sposobnosti i nije ti teško, jer eto, ništa uloženo, ništa protraćeno, svakako je zabavno.

Ja sam pisac.

Čisto poređenja radi i jasnoće, podelimo pisce u kategorije. Pisac spada u osobu koja se bavi pisanjem. Autor je osoba koja je uspela da objavi određeni broj rukopisa i smatra se amaterom s predispozicijom da raste i usavršava se. Književnik je osoba koja se smatra veteranom koji uživa ugled i njegov opus se smatra umetnošću.

Bloger lako može biti u istoj kategoriji s piscem, jer oboje to rade čisto radi zabave. Moram da kažem, da postoje ljudi koji pišu bez ambicija da postanu književnici, već pisanje tretiraju isključivo kao hobi i vrstu zabave. Takođe, postoje pisci i autori koji, takođe, ne teže ka tome da se proslave i budu smatrani književnicima. Književnik spada u kategoriju ljudi koji se ciljano bave pisanjem i stvaralaštvom da bi se domogli slave i poštovanja.

Svi pišu. Jeste li sigurni da ste odabrali odgovarajuće društvo? Da ste bankar, zar vam se ne bi činilo da ste okupirani od strane bankara, jer gde god se okrenete, neki bankar oko vas, ili metalostrugar, prosti radnik, farmer, preduzetnik? Ne, ne pišu svi, ili barem ne pišu za vas, a vi što čitate baš sve što vam padne pod ruku, pa šta ste očekivali, da svako delo bude ravno onim književnicima i romanima koji su vas privukli čitanju, a u pitanju je roman prvenac? Taj roman nikada neće biti dobar, jer ga je pisao početnik i više puta nije ni znao šta radi. Mislio je da tako treba ili je to baš tako želeo, jer tako nešto nije čitao ili video do sada. Pisao je to da se njemu svidi, jer je smatrao da nešto tako ne postoji kod nas. Eh, kad bi on znao da je to greška, da to što on kaže u romanu nema logike, da je kontradiktorno ili jednostavno veoma loše, šturo napisano, eh, kada bi on samo znao? Ha, sad prepoznajem koga je kopirao. Mnogo je čitao (ubaciti ime književnika ovde), zato su mu rečenice preslikane, imitira ga, a ne razume taj stil, to što je pisac hteo da kaže. Budala, ja bolje znam. Plagijator.

 

Postoje oni koji misle da je prva verzija najbolja i da tu ne treba ništa menjati, a  taj je proces zapravo puko zapisivanje ideje, roman nastaje posle sređivanja. Emotivno vezani za delo, odbijaju kritike, odbijaju da promene slovo, sem ako nije očigledna greška u kucanju, sve odbijaju. Postoje oni koji znaju da je taj roman ničije dete, siroče, traži izdavačku kuću da ga udomi, ali prvo kod stiliste iliti urednika da ga doteraju. Na kraju, dobije se roman sa manje grešaka, nelogičnosti, mrtvih rečenica i stranice blistaju lepotom, šarenilom ili šta već je pisac namerio prikazati. A urednik, čupa kosu i u bolnim grčevima se savija pod sto. U sebi ili naglas govori „Joj, kako možeš da budeš toliko nepismen?“, odgovor ne zna ni sam pisac.

Problem je naći urednika, jer ako je dobar, on već ima posla i opciju da bira s koliko nepismenim će se mačevati. Ako je loš, taj kaže da je sve super, odlično je, plati care pa da se rastajemo. Dakle, ne radi ništa ili uradi previše i roman više nije ono što je pisac napisao, već je sad napisao roman neko drugi, a taj neko se sada hvali tim delom više nego sam pisac.

Previše pisaca, slab kvalitet, posredi je neka mafija garant, samo oni s parama prolaze ili se tu odvijaju stvari po principu ‘ruka ruku mije’. „Hej, daj pohvali mi roman, ono, dođem ti. Ja tebi vojvodo, ti meni serdare i to, a, može li brate?“ čuo sam to i previše puta, a evo ponavljam i očekujem neku tužbu, pretnju, uvredu, pisac si, smisli nešto novo, budi kreativan, originalan, dok ne ode u štampu imaš prilike da popraviš. Ahm: „Ja tebi književniče, ti meni uredniče? Može li tako, a, brate?“

I treba da se sredi, svaka reč, rečenica, pasus, stranica, poglavlje i to nekoliko puta. Urednik je taj koji struže, brusi, udara čekićem i ne žali s koliko snage će se uneti pri svakim potezom. Sve je to radi lepote i kvaliteta. Lektor je profesionalni šminker, on voli da to upicani kao za pistu, da šljašti i zavodi. Korektor je taj da sve to privede kraju i odobri za štampu. Prelamač je tu da se postara da je sve pod konac, svaka reč, svaki detalj, slika, ilustracija. Sve to košta, a niko da kaže tačnu cenu. Saznaćeš kad pokušaš. Tebi ostaje nešto malo, ili najčešće ništa, sve zavisi kako te izdavač predstavi na tržištu, s koliko prijatelja raspolažeš i kako sam sebe promovišeš.

Da li je trebalo ovo drugačije da sročim, onako analitički, s argumentima? Ko će to čitati? Danas niko ne čita. Još manje možeš očekivati strpljenja od književnika, autora i urednika da ti na praktičnom primeru ukažu na grešku, udele ti savet, ohrabre te, podrže. A kako ćeš i naučiti? Zar sve moraš sam, da budeš samouk, činiš kardinalne greške i trpiš uvrede dok jednom ne ubodeš foru i počneš to da forsiraš i tako opet praviš još veću grešku? Ima li tome kraja? Naravno da ima, samo prestani da pišeš. A kako, kada si napisao trilogiju, opet greška, javljaš se na konkurse za kratke priče, nikada odgovor nisi dobio od tih Vojvoda i Serdara, jagodice na prstima ti trepere, jer si se navukao?

Pisac si, a želiš da postane književnik, jednom moraš početi i da pišeš. Čuo si kako pričaju da ozbiljni počinju sa navršenih četrdeset godina i posle pročitane biblioteke, a ti bi sutra da ugovor potpišeš za film? Vreme, treba ti vreme i strpljenja, da izdržiš sve te brutalnosti, da ti izraste deblja koža kao čaura u koju će se reči zabiti, ali ne da te pogode u srce, u srž. Govorim o rečima koje su oštrije od mača i sve je ovo borba da bi se došlo do vrha, ako on uopšte postoji. Dok nisi pisao, delovalo je tako lako, napišeš roman i tu se tvoje dužnosti završavaju. Nije li to idiličan posao, radiš kad ti se radi, kad imaš inspiracije, proslediš to uredniku, a on skiči od sreće kada mu se javiš, jer štamparija je samo mašina, izdavač je persona incognita za koju i ne treba da čuješ ili znaš. A ta iluzija ne može biti dalja od realnosti. Urednik pregleda, obeleži greške i vrati ti da popraviš. Posmatraš svoje delo okrvavljeno crvenim mastilom, sve su to greške, krpiš i spajaš ga iznova i iznova dok ne dobiješ isti papir koji si poslao.

Super, sad imam kvalitet. Varaš se. Imaš sređen roman, kvalitet je diskutabilan, jer ti nisi u trci sa romanima koji izlaze kad i tvoj, već se nadmećeš sa svim romanima ikada odštampanim. Nadmećeš se sa sećanjem prosečnog čitaoca koji je prošao stotine knjiga sa sličnim materijalom, na kraju te ocene sa „Onako knjiška, nije užas“ i to treba da te uteši. „Bar nije oštra kritika“ prođe ti kroz glavu, kao da si odjednom počeo da mariš hoće li ti ovo biti karijera ili ne. „Sve je bolje od oštre kritike“ sada je već jasno da se ipak nadaš tom ugovoru za film. Nije svaka kritika zloćudna, nit je svaki kompliment dobronameran. A taj film? Kako su pojedina dela loše ocenjena ipak uspela da dobiju svoje ekranizacije? Ne prodaje kvalitet. On samo utiče na to koliko će roman da traje. Marketing prodaje. Reklama, kupite danas, dobijete šolju, bukmarker, privezak, sredstvo za brisanje stakla ili naočara. Kupite, ljudi, kupite! Pomozite gladujućem umetniku da otplati stanarinu, ili račun za struju, da da detetu za užinu.

 

Skoro svi pisci sebe smatraju umetnicima poistovećujući to sa književnicima. Skoro svi čitaoci misle nešto slično tome. Ako nisi književnik, zašto onda pišeš, jer sve izgleda kao da si mazohista i sam sebi škodiš? Istina je, dug je put do književnika, ali opet, negde moraš početi. Nisu ni svi književnici dobili film po knjizi. Ne želi to svako. Ne piše svako zbog para. Neki pišu samo zbog para, zato i pokušavaju da pišu ono što mogu da prodaju. Neki žele da budu književnici i to rade iz čiste ljubavi. Možda to treba odvojiti i propisno obeležiti, smisliti neki naziv tako da svako zna u kom košu da traži svoju sreću. Struktura i klasifikacija bi otklonile nesporazum, možda čak i stvorile lanac distribucije da ne moraš da tek na kraju romana shvatiš da si čitao komercijalu, kič i šund, već dobro i kvalitetno umetničko delo, dostojno tvog intelekta.

A tržište i publika žele da nagrade književnika, očajno im je potreban neko ko će izazvati revoluciju, postati velikan za koga će svi pričati da je živeo u dobu kad i ova generacija. „Ah, koliko je ljudi čekalo taj naslov, da ti deda kaže?“ ili šta god s tim smislom koji govori dugu priču o umetniku. Ova razmišljanja me nagone da zamislim biblioteku, sto i dve stolice, sve od mahagonija, klasična muzika svira u pozadini, a gospoda u finim odelima ispijaju prvoklasni brendi dok elokventno razmatraju opus jednog domaćeg književnika. Da, to je ono kako ja vidim kritičare kada se radi o književniku. Da li je suvišno da jedan autor ili pisac, bloger, piskaralo, škrabalo očekuje kafić ili kafanu umesto biblioteke, barske stolice ili separe umesto mahagonija, pivo mesto brendija i dvoje mladih koji s oduševljenjem prepričavaju knjigu, bez neke dublje analize?

Previše pitanja sam postavio s nadom da ću vas malo uzdrmati, da vas podsetim da na stvari na kojima premalo posvećujemo pažnju. Ono šta sam želeo da postignem, jeste da vam približim realnost kroz prizmu jednog pisca, možda autora, možda književnika. Ono šta mogu piscima da kažem je da pišete, ali da se više potrudite da vam ne ostaje mnogo grešaka, loših rečenica, nejasnoća i onog što se zove ‘ošišana latinica’ kada koristite tastaturu na drugom jeziku ili u telefonu bez kvačica. Prvi put nikom ne uspe, zato obratite pažnju na to kako pišete, na formu i kojim rečima se služite, jer je možda sinonim bolji. Družite se, tražite savete. Uvek se nađe barem jedna osoba koja razume ljubav prema pisanju, ne nužno za vrhunsku književnost i to kako književnike vide. Nekad su potrebne godine da se rukopis sredi, nekad i decenija. Delo u vašim rukama nije samo vaše, već je podjednako podeljeno na sve one ljude koji ga uređuju, lektorišu, koriguju, prelamaju, štampaju i prodaju. Svi oni su se potpisali pored vas. To je proizvod tima ljudi koji vole umetnost istim onim intenzitetom kao i vi autori, književnici i publika.

Čini mi se da sam morao ovo da vam kažem. Možda je bolje da nisam, ne znam, ispravite me ako sam pogrešio.

Kako rusko srce izgara za NF

Posted on by Marija Nenezić

Mihail Afanasijević Bulgakov (1891-1940) najpoznatiji je po romanu ‘Majstor i Margarita’, koji je imao čak šest redakcija prije nego što je konačno objavljen. Međutim, taj roman nije njegov jedini doprinos fantastici. Pored njega imamo i ‘Pseće srce’, za koji se kaže da je satira umotana u naučnu fantastiku.

Svakako, ako za nekoga pisca kažemo da piše naučnu fantastiku, ono što uvijek dodamo jeste da je riječ o ‘žanrovskom piscu’. Da li ste nekada čuli tu nesrećnu konstrukciju uz ime Mihaila Bulgakova? Ne. Dapače da niste. On pripada ruskom književnom panteonu. Za života bio je progonjen, ali ne zbog naučnofantastične proze koju ima u svojoj biografiji već zbog političkih mimoilaženja sa tadašnjim državnicima.

Postavlja se opravdano pitanje: zašto romane ‘visoke’ književnosti ne tumačimo i analiziramo direktno kao naučnu fantastiku, ako svoju realnost zasnivaju na futurističkoj viziji svijeta u raljama nauke i tehnike?

Na prološkoj granici teksta, upoznajemo se sa glavnim akterom romana, psom, mješancem, lutalicom, koji se žali i kuka zbog bolova u kuku koje mu je nanio kuvar prosipajući vrelu vodu. Iz njegovog monologa saznajemo kakav je to pseći život, čemu se jedan mješanac nada, koga i šta voli. Uz gorku sliku predstavljenog života na hladnoj ruskoj ulici, na snijegu, provijava i humor, crni humor. Opaska koju pravi, kome je teže, njemu ili djevojci koja ide u svilenim čarapama ka svom ljubavniku (poklon od njega, dapače), budući Šarov, konstatuje da je njemu teže i da sebe žali više. Kroz taj početni dio upoznati smo sa tim da pas osjeća, da rasuđuje, ali i da uči. On je naučio boje, njihove oznake i neka slova, a dolazak u svojevrsni Raj, u stan gospodina profesora, koji se bori sa proleterima u svojoj zgradi, prilog je tezi da je put do Pakla popločan dobrim namjerama.

U ovom dijelu nema još uvijek naznake naučnofantastičnih kodova. U književnosti ni najmanje nije čudno da imamo psa koji govori. Međutim, prelomni trenutak za našeg mješanca bio je onaj kada su mu stavili ogrlicu oko vrata, i kada su ga nedugo zatim, nakon duge borbe, uspavali i stavili na operacijski sto. Ali, čak ni operacija koju izvode ne pripada domenu naučne fantastike, bar ne nama iz vizure XXI vijeka. Pas na stolu više puta umire, i biva oživljen injekcijama adrenalina, a nakon toga o njegovom stanju dobijamo informacije iz  sveske doktora Ivana Arnoldoviča Bormentala. Opet, ništa vanredno, ništa neobično.

 

Operacija je počela 1924. godine, dvadeset i drugog decembra, i bila je revolucionarna, ali nije ispala onako kako su se profesor i asistent  nadali, a o samom postupku, značaju, rezultatima čitamo iz profesorovog dnevnika koji prilično detaljno bilježi sve promjene i sva dešavanja na tijelu jadnog Šarova.

 Naime, tokom jedne „bezazlene“ operacije koja je trebalo da „podmladi“ psa, dogodila se naučna greška, nešto na šta doktor i njegov asistent nisu računali i umjesto mlađeg psa, eventualno štenca, dobijamo čovjeka. Svakako, ovo nas uveliko podsjeća na dva klasika naučne fantastike: Frankenštajna Meri Šeli i Doktora Džekila i Mister Hajda R. L. Stivensona. Srž ovog teksta, pored, političke satire, čini nauka. Tako naučno čudo biva rođeno iz greške.

Teoretičar, Darko Suvin, kao diferentia specifica ovog žanra vidi nauku, i to objašnjava na sljedeći način:

Za istorijsku zabilješku, naučna fantastika je počela od prednaučnog ili        proto naučnog pisanja, oduzimanjem ugleda satiri i naivnoj socijalnoj kritičkoj priči, pomjerajući se bliže sofisticiranim prirodnim i društvenim naukama.

Dakle, pozivajući se na Suvina, mi vidimo, da je ovaj roman sve ono što čini osnovu jednog naučnofantastičnog teksta. Usudiću se reći pravog naučnofantastičnog teksta, koji jednu sasvim običnu priču kroz nauku prevodi i u političku satiru. Možemo reći – čist bezobrazluk Bulgakova. Doduše, u ovom slučaju sve je bilo javno, sve je bilo transparentno. I ovaj roman kao i mnogi drugi posle njega, iskoristili su utjehu nauke da iskažu svoje nezadovoljstvo. To je na jedan način i bit književnosti. Prednaučno, protonaučno, a u XXI vijeku recimo postnaučno koristi se u službi promjena. I umjesto govora na trgovima, na gumnima (kako je to bio nekad običaj u Crnoj Gori), pisale su se naučne satire koje su prerasle u naučnofantastične romane, u spekulativnu fikciju koja je došla do tanke linije fantastičnog i ipak srušila barijeru. U takvim slučajevima dolazili su do nas manje ili više kvalitetni naučnofantastični tekstovi.

 

Kvalitet jednog teksta ogleda se kroz više sfera ili, recimo elemenata. Za djela fantastike kvalitet je uglavnom upitniji iz jednostavnijeg razloga, a to je prevođenje svijeta realnosti u svijet irealnosti. Međutim, prevođenje očiglednog u fantastične kodove iziskuje određene talente koje današnji pisci i ne mogu dosegnuti slobodno i jednostavno.

Ono što ovaj tekst čini naučnofantstičnim, ako se držimo Živkovićeve definicije naučne fantastike saznajemo, pomak stvarnog sveta i proširenje granica verovatnosti i nužnosti u meri u kojoj to dopušta nauka uzeta u svom hipotetičkom, ekstrapoliarizacijskom vidu.

Upravo u tom kontekstu posmatramo ovaj tekst. Roman objavljen tridesetih godina XX vijeka u Crvenoj Rusiji nije ništa do naučnofantastična kritika jednog društva i sistema, što nas opet vraća i podsjećanje na jednu od zadatosti/osobinu naučne fantastike – a to je, naučna fantastika je odraz i ogledalo društvene realnosti. A da bi se došlo do svega toga, elementi nauke uvode se jednostavnom leksikom, jednostavnim objašnjenjima, putem dnevnika.  Psu su te večeri odstranjeni njegovi testisi i stavljeni ljudski, a pored toga izvršena je zamjena hipofize.

  1. decembar

U 8.30 časova uveče izvršena je, prva u Evropi, operacija po metodu profesora Preobraženskog: pod narkozom su odstranjeni testisi Šarova i umesto njih presađeni muški testisi, sa semenim kanalima, uzeti od muškarca koji je izdahnuo 4 časa i 4 minuta pre operacije, starog 28 godina, sačuvani u sterilizovanoj fiziološkoj tečnosti po metodu prof. Preobraženskog.

Neposredno po ovom, odstranjen je posle otvaranja lobanje deo mozga – hipofiza, i zamenjen čovečijim, od gorepomenutog muškarca.

Potrošeno 8 kubika hloroforma, 1 špric kamfora, 3 šprica adrenalina u srce.

Cilj operacije: organizovanje eksperimenta Preobraženskog s kombinovanim presađivanjem hipofize i testisa radi razjašnjenja pitanja prilagođavanja hipofize a kasnije i njenog uticaja na podmlađivanje organizma kod ljudi.

Operisao: Prof. Preobraženski

Asistirao: dr Bormental

U noći posle operacije: učestano naglo opadanje pulsa. Očekivanje smrti. Ogromna doza kamfora po metodu Preobraženskog.

Dakle, kako vidimo iz ovoga zapisa, cilj je podmlađivanje, ali, kako to biva (valjda) ne dolazi do podmlađivanja već naprotiv! Stvara se čovjek! Nećemo ulaziti u moralne dimenzije, pitanje opravdanosti ovog opita nad jadnom životinjom, nećemo ulaziti u revolucionarna tumačenja datog teksta (trenutno). Naprotiv, samo ćemo reći da je autor, (uistinu, prilično transparentno) iskoristio fantastiku, u ovom slučaju naučnu fantastiku za političke obračune. Uspješno ili ne – opet to je druga priča. Ono što je bitno jeste da se naučna fantastika kako tada, tako i danas nalazila na prvoj liniji odbrane ili napada u zavisnosti toga ko posmatra događaj. U skladu sa tim, nije ni čudo što je francuska vlada odlučila da uposli pisce naučne fantastike za poslove od državnog značaja, štaviše svjetskog. Svijetu je potreban širi um. Otvoreniji. Prijemčiviji za sve talase.

Biti pisac revolucionar posao je koji traje dok se revolucija ne dogodi. Biti pisac posao je koji traje čitavog života. A biti pisac fantastike posao je koji traje sve dok je moguće izvrtanje perspektive. Sve dok je neko sposoban da realnost upakuje a da pritom ne izgubi dodir realnosti. Da ostane prijemčiv za spoljašnje uticaje i da ih prevede tamo gdje treba. Međutim, pravi pisac fantastike je onaj ko osjeća pulsiranje umjetnosti, magle i prašine kroz riječi. Takvih je malo. Takav pisac biće u stanju da napiše najoštriju društvenu kritiku, da unese sve naučne izraze, da sve Zemljane preseli u Svemir, da porobi i druge kolonije, da doživi Kontakt! – i što je najvažnije, biće u stanju da napiše tekst dostojan čitanja. Bez obzira na to da li je samo fantazema ili naučna fantastika.

Tema naučnofantastičnih romana najčešće se definiše kroz dato društvo i njegov odnos prema tehnici. Međutim, posmatrajući ovaj roman ne možemo tu sociološku definiciju primijeniti na socijum –  već jedino na čovjeka. Tako se nameće ideja da je tema romana naučne fantastike Pseće srce zapravo rekonstrukcija čovjeka. Stanisalv Lem u svojoj Summa tehnicae navodi da naš problem treba da bude usavršavanje čoveka. To usavršavanje prvobitno vidi kroz konzervativnu inženjeriju ili, kako to jednostavnije zvuči, kroz medicinu. Taj proces rekonstrukcije čovjeka ide dvosmjeno – prvo se čovjek stvara (iz greške) a zatim se taj stvoreni čovjek vraća nazad u prvobitno obličje jer takav kakav ispada nije dobar. Bulgakov bira najjednostavniji način da naučno definiše svoju društvenu satiru – izbor pada na najbezbolnije, najjednostavnije rješenje: operaciju koja ide u dva pravca. Ka eksperimentu, opitu da se podmladi pas a nastane čovjek i, na koncu od čovjeka psa – do prvobitnog psa. Ta konzervativna inženjerija je metod, cilj, sredstvo, kakva nauka i jeste u čovjekovom životu. Preko toga dobili smo predstavu čovjeka psa, onog čovjeka koji će ići uz latinsku poslovicu (doduše mi je modifikujemo zarad potreba teksta): „Čovjek je čovjeku pas (sic!).

Naravno, konzervativno inženjerstvo je uspjelo, međutim rekonstrukcija čovjeka pokazala je da čovjek kao takav nije za društvo u kome se nalazi, jer on je vječito nezadovoljan – opravdano ili ne. Ali, u biti nije mu dato da mijenja poredak, jer mijenjanje poretka znači i spremnost na promjenu sopstva. U redu, Šarov jeste doživio transformaciju, ali nije je tražio. Sve do operacije bio je sasvim zadovoljan postojećim stanjem. Meso, kosti, udoban ležaj, niko ga ne juri. Nije problem da istrpi i ogrlicu, ona je statusni simbol, problem je biti čovjek. Problem je prilagoditi se svim onim finesama koje nas odlikuju. Kako to već biva, naivan, neupućen, zalijeće se u revoluciju koja je tako svojstvena psima rata.

 

Na koncu, svi događaji, sve zgode i nezgode nisu paravan za nauku, njena istraživanja, nisu paravan za društvo. Sve to je moderno ogledalo homosapiensa. Najvažnije pitanje koje se postavlja jeste pitanje odnosa čovjeka i zvjeri, jer doktor prilično samouvjereno konstatuje:

Nauka još ne zna da zveri pretvara u ljude. Eto, ja sam probao i, kao što vidite, neuspešno. Govorio je izvesno vreme, a sada se vraća u prvobitno stanje (Bulgakov 2008:118).

Dakle, jedan nadasve običan naučnofantastični roman s početka dvadesetog vijeka jasna je i otvorena satira čovjeka. Može se reći da ovo teorijski satira, da pripada nekom drugom obliku, ali neka zasada to stoji tako. Na koncu, važno je osvijetliti momenat apsolutnog čovjekovog pada. Onaj trenutak kada zađemo u specizam, kada zađemo u stvari koje nisu bliske, koje nisu jasne, gdje se zastranjuje u haos i revoluciju bez presedana. Incidentni tekstovi koji se drže naučnofantastičnih okvira bivaju jednostavno polje za razračunavanje ne samo sa društvom, već i sa jedinicom mjere tog društva. A kako se u tom okruženju obračunavaju iste jedinke borba ponekad biva nepravedna. Zbog toga, naučna fantastika savremene književnosti otišla je korak dalje (odavno!) i umjesto običnih operacija okrenula se inteligentnim automatima. Ukinula je oči, usta, srce, testise, hipofizu i dala nam žice.

U biti, sve se svodi na to da tekstovi ne gore dok čovjek izgara sam od sebe do mašine. Jer, ipak je danas na djelu postnaučna fantastika.

Na čaju sa Ivanom Nešićem

Posted on by Redakcija

Današnji gost na čajanci je Ivan Nešić, jedan od doajena srpske scene fantastičnog stvaralaštva. Njegova kratka proza objavljivana je u Znaku Sagite, Alefu, Siriusu, Emitoru, Večernjim novostima, Književnoj reči, Tamnom vilajetu 4, i mnogim regionalnim zbirkama… Objavio je i dve zbirke priča, a nedavno je iz štampe izašao i njegov roman „Pod imelom“. Dobitnik je nagrade „Lazar Komarčić“ 1996. i nagrade časopisa Književna fantastika 2017. za najbolju kratku priču.

 

  1. Kako ste počeli da se bavite pisanjem, šta je bio pokretač? Gde pronalazite inspiraciju i šta je ono šta Vas pokreće da stvarate?

 

Kada je reč o generaciji šezdesetih, pretpostavljam da inicijalno interesovanje za naučnu fantastiku dobrim delom potiče od komercijalizacije svemirskih istraživanja. U mom slučaju, jedan od glavnih krivaca pored navedenog bila je fantastična priča koja je redovno izlazila u Politikinom zabavniku. Uz Kosmoplov i njegovog naslednika Galaksiju, ipak je presudna bila pojava Siriusa i almanaha Andromeda te nezaboravne 1976. godine. Naravno, neizbežan je i uticaj televizijskih serija poput Izgubljenih u svemiru i Zvezdanih staza.

Ponekad je dovoljna tek jedna reč, slika ili miris da bi se pokrenuo kreativni proces. Drugi put ćete, pak, ostati pred kompjuterskim ekranom možda satima, pišući i brišući napisano, ali to intenzivno razmišljanje na kraju će uroditi plodom. Što se tiče pokretača, čini mi se da je Harlan Elison bio taj koji je primetio da „Ukoliko vežete piscu ruke, on će priču otkucati nogama ili nosom“. U osnovi svega nalazi se ljubav prema pripovedanju.

  1. Postoji li neka priča koja Vam je posebno draga ili uz koju postoji neka anegdota vredna da se podeli sa čitaocima?

Volim priče koje su izašle u mojoj prvoj zbirci Rigor Mortis, prevashodno zbog načina njihovog nastanka – sve su napisane tokom perioda od godinu dana. Ova zbirka nije sledila uobičajeni postupak da se unutar korica objedine već objavljene priče, ona je napisana „u dahu“. Jedan od dražih radova mi je i noveleta „Jedan na jedan“, po kojoj se zove druga zbirka. Započeo sam je dok sam pisao priče za Rigor Mortis, ali sam shvatio da je neću uraditi na zadovoljavajući način. Ostavio sam je i vratio joj se godinama kasnije. I drago mi je što sam bio u pravu – ona je potom pobedila na jednom od konkursa Znaka Sagite u kategoriji novelete, dajući mi potvrdu da ju stajanje nije pokvarilo.

 

  1. Dugo ste prisutni na sceni, jedno vreme ste čak bili i predsednik Udruženja „Lazar Komarčić“. Koliko se scena vremenom menjala; šta je dobro u tim promenama, a šta loše?

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka mahom su svi pisali naučnu fantastiku. Onda su došle devedesete, raspad države i sve ono što je usledilo. Možda je logično da su se u takvoj atmosferi neki pisci srednje i mlađe generacije okrenuli hororu. Međutim, ostavljam mogućnost da je krivac za to ipak bio samo trend. U dvadeset prvom veku vidimo pravi bum na polju fentezija. Imamo mlade pisce naspram stare garde i, iako ih možda deli generacijski jaz, kod svih preovlađuje ljubav prema fantastičnom narativu. Mlađi spisateljski naraštaj je, uz poneka dobro znana imena, najzaslužniji što su neka zaboravljena bića sa ovih prostora iznova oživela zahvaljujući pojačanom zanimanju za folklornu fantastiku i fentezi. Interesovanje za određeni žanr možda dolazi od diktata tržišta, ali to ne znači da su se ti autori obavezali da će i u budućnosti ostati u granicama onoga što danas rade.

  1. Šta biste posavetovali mlade autore fantastike koji tek počinju da objavljuju ili se spremaju da objave svoje radove?

Svrha pisanja je da zadovoljite onog krajnjeg čitaoca koji se nalazi u vama, pre svih drugih. Ipak, budite samokritični i ne zaljubljujte se u sopstvene rečenice na prvi pogled. Pročitao sam da treba pisati kada ste pijani, ali morate biti trezni pri redigovanju napisanog. Ta „trezvenost“ dolazi s godinama i iskustvom. U pisanju nema prečica. Davno je primećeno da je to najteži posao na svetu, i u istinitost ove tvrdnje uverio se svako ko je imao iole ozbiljnije spisateljske ambicije. U knjizi Science Fiction: The Classroom in Orbit, autorke Beverly Friend, svojevremeno sam pročitao razliku između akademskog pristupa i onog na kursevima kreativnog pisanja. Na prvom vam profesor saopšti da je sve iole vredno već napisano od strane pisaca koji su daleko bolji nego što ćete vi to ikada biti, dok na drugom predavač primećuje da je „Priča o Pepeljugi“ napisana hiljadama puta i da se još isto toliko puta može napisati i prodati. I ne plašite se oponašanja uzora, svi pisci su prošli tu fazu dok nisu pronašli svoj glas.

  1. Po Vašem mišljenju, gde je danas mesto fantastike, odnosno spekulativne fikcije u odnosu na književnost glavnog toka?

 

Sve zavisi od toga ko je potpisuje. Uzmite novi roman Harukija Murakamija pa će vam biti jasno na šta mislim (Ubistvo Komtura I i II). Nijedan kritičar ne može sakriti činjenicu da je u pitanju punokrvna fantastika. Oni će Murakamiju posvetiti dužnu pažnju, ali će sa istim žarom ignorisati autore koji su dalje od glavnog toka. Pisci fantastike suprotstavili su se književnom establišmentu terminom „slipstream“ jer je ovima fantastika verovatno zvučala previše palpovski, možda ih je podsećala na vreme roto romana. Prva runda je završila nerešeno, ali meč traje ukupno tri. Što se našeg podneblja tiče, čini se da smo stidljivo izašli iz perioda kada smo dela fantastike krstili drugim žanrovskim nazivima jer smo se bezrazložno stideli etikete šunda koja joj je (ne)pravedno nametnuta.

  1. Nedavno je izašao Vaš roman „Pod imelom“. Možete li nam reći nešto više o nastanku ove knjige, inspiraciji kao i gde čitaoci mogu da je nabave?

Moj romaneskni debi objavljen je u ediciji Znak Sagite – izdavač je Everest Media iza koje stoji pisac, urednik i izdavač Boban Knežević. Kada sam počeo da radim na projektu „Imela“ uopšte se nisam rukovodio idejom da će to biti roman. Želeo sam da napišem priču, ali su se u nekom trenutku likovi otrgli spisateljskoj kontroli i „uzeli stvar u svoje ruke“. Prednost dajem pripoveci u odnosu na roman. Čini mi se da je to odgovarajuća forma za tempo života u XXI veku. Naravno, izdavači su drugačijeg mišljenja. Pisanje romana mogu da uporedim sa dugom vezom koja često zna da odvede u monotoniju, dok je priča nešto poput literarnog flerta. Uprkos svemu, rad na „Imeli“ spada u prijatnija iskustva. Istina, započeo sam jedan rukopis pre „Imele“, ali sam ponovio iskustvo priče „Jedan na jedan“ – ostavio sam ga jer sam smatrao da neko vreme mora provesti u hibernaciji kako bi nakon izlaska iz iste nastavio u zamišljenom smeru. Nedavno sam mu se vratio i zadovoljan sam kako se čitava stvar odvija. Tu su i planovi za neke kolaboracije, ali ne bih da skačem pred rudu i iznosim detalje.

  1. Koji su vaši književni uzori? Da li su se i u kojoj meri menjali tokom godina? Pitamo sve naše goste, pa ćemo i Vas: sa kojim autorom (živim ili mrtvim) biste najradije popili kafu/čaj, tj. s kim biste uživali u ’čašici razgovora’?

Neminovno je da odrastanje proširuje horizonte – ako vam je u određenom uzrastu bio zanimljiv Žil Vern, sasvim je logično da s godinama birate pisce sa viših polica koje niste mogli da dosegnete u dečijoj dobi. Takođe, poželjno je da se u nekim „ozbiljnijim“ godinama vratite knjigama koje ste obožavali kao deca. Možda nećete otkriti ništa novo, ali će vas bar na kratko podmladiti. Dopada mi se proza Samante Šveblin. To je spisateljica koju ne možete olako svrstati ni tamo ni ovamo, ona uspešno levitira između žanra i glavnog toka.

Volim da popijem kafu/čaj (ili nešto jače) s domaćim piscima fantastike. Oni su interesantni sagovornici od kojih uvek možete da naučite. Ali ako bih mogao da biram, voleo bih da se „obeznanim“ sa Čarlsom Bukovskim i/ili Rejmondom Karverom. Od onih koji nas nisu napustili bio bi to Džonatan Kerol, američki autor koji živi i stvara u Beču.

  1. I za kraj, imate li neki savet za AVKF tim?

Manje-više svi znamo do kog mesta vodi put popločan dobronamernim savetima. Mišljenja sam da ono što radite neprestano ide uzlaznom linijom i da ste stvorili respektabilnu bazu saradnika koju na okupu drži darovit urednički tim. Sa ova četiri izdanja načinili ste ogroman iskorak i publika sada s nestrpljenjem iščekuje šta ćete im ponuditi, ali nemojte da zaboravite odakle dolazite: mislim da smo svi mi prvenstveno ljubitelji fantastike, fanovi, pa tek onda pisci, ilustratori, urednici, kritičari… Naravno, nužno se nameće ekonomska održivost projekta i ja se nadam da ćete izdavačkom vasionom putovati prvom klasom a ne autostopom, iako ovo drugo ima svojih draži kada ste mlađi.

Letopisi Narnije – Klajv Luis

Posted on by Vera Uzelac

Kada se Klajvu Luisu tokom sna pojavio Faun sa kišobranom i probudio u njemu sindrom Petra Pana, večnog dečaka koji odbija da odraste, nastala je ideja o Narniji, zemlji nestvarnih bića.

Sam pisac se možda i nesvesno upustio u avanturu stvaranja jednog novog sveta obogaćenog mitovima svog podneblja, skupljajući pod kišobran one koji još uvek u sebi imaju maštu i veruju da granica između dobra i zla postoji, da je znanje moć, a neznanje kamen spoticanja kroz život.

Letopisi Narnije su svetlost dana ugledali sredinom prošlog veka, što nije predstavljalo prepreku da danas postanu serijal od sedam delova koji su prevedeni na 47 jezika, i prodati u 100 miliona primeraka, a veliku gledanost su ostvarili i na filmskom platnu.

Romani Narnije, iako su sadržinski celina, imaju i svoju zasebnu tematiku. U prvom objavljenom romanu „Lav, Veštica i Orman“ se malena družina koju čine Lusi, Edmund, Suzan i Piter koji se bore sa kletvama Bele veštice, a uz nesebičnu pomoć Aslana lava koji predstavlja simbol snage i pravednosti, i uspevaju da oslobode Narniju od mračnih uhoda i zlih čini.

 

Nakon prvog, ubrzo je svetlost dana ugledao drugi deo „Princ Kaspijan“ gde već dobro poznata ekipa dospeva pravo sa železničke stanice Londona u novu pustolovinu u kojoj kao jataci Aslana i Princa Kaspijana udruženim snagama stvaraju snažan zid otpora omraženom stricu Mirazu.

„Putovanje Namernika zore“ je treći po redu hronološki objavljen roman gde se dva od ranije poznata čitaocima, prijatelja – Lusi i Edmund kao iznenadni gosti upuštaju u nesvakidašnju avanturu ni manje ni više nego na čudnovatom brodu u potrazi za prijateljima oca sada već kralja Kaspijana.

Na brodu „Namernika zore“ imamo priliku da upoznamo i žgolju Justasa koji će doživeti neverovatno preobraženje, a samim tim je ovaj roman i uvod u novu epizodu četvrtog nastavak „Srebrna stolica“ gde se Justas i njegova prijateljjica u potrazi za izgubljenim sinom Princa Kaspijana kroz svet Narnije sreću sa magičnim činima dame zelene odore.

 

Nove avanture spašavanja Narnije se nastavljaju i u petom delu „Konj i njegov dečak“, gde izdaja, nepravda i zloba bivaju poraženi u odlučujućoj bici za pravdu i poštenje.

Sledi „Čarobjakov sestrić“ koji dovodi samu vešticu Narnije ni manje ni više nego na ulice Londona, a opaki eksperiment zlog Čarobjaka, malene drugare još jednom odvodi u samu srž začarane šume. Toplo preporučujem da sami otkrijete odgovor na pitanje da li će veštica biti postavljena na mesto koje joj pripada i da li će eksperiment postići željeni rezultat.

Sedmi i zadnji deo Letopisa Narnije nas vraća na priču o Aslanu. Ovde potražite odgovor na pitanje mogu li deca naći pravog Aslana pre nego što jedan zao majmun uništi svet Narnije zauvek.

Čitajući ove dogodovštine imajte na umu da ne postoji pravilan raspored čitanja serijala, te ukoliko čitate obrnutim redom, ideja samog pisca ne gubi svoj smisao, što ove knjige čini jedinstvenim, a avanture engleske dečurlije koji su sa razlogom pozvani u začarani svet jesu lekcija ne samo o budućnosti o kojoj učimo iz naše prošlosti, već i saznanje da su mitovi i magija zaista i postojali.

Za one koji žele da znaju više, prilažemo trejler filma:

https://www.youtube.com/watch?v=lWKj41HZBzM

SFTERRACON 2

Posted on by Redakcija

Drage naše autostoperke i autostoperi, još jedan uspešan SFTERRACON u organizaciji udruženja „Fanovi naučne fantastike SCI&FI” je iza nas. U prostorijama Centra za obrazovanje i kulturu Božidarac, na istom mestu gde je pre nekoliko nedelja održana i promocija našeg „Fantastičnog vodiča 01”, fantastičari su se okupili ponovo. Ovaj put smo se družili sa predstavnicima regionalnih udruženja i nekoliko istaknutih predavača.

Nakon više sati neformalnog upoznavanja, konvenciju je otvorilo predavanje pisca, dramaturga i pokretača projekta Rastko, Zorana Stefanovića, o naučnoj fantastici u srpskom stripu. Zoran nas je sa izuzetno visokim nivoom detalja uputio u istoriju jugoslovenskog i srpskog stripa, povezujući elemente izlaganja na interdisciplinarni način.

Usledilo je predavanje o fantastici u filmu, prilikom kojeg nas je osnivač i direktor Festivala srpskog filma fantastike, Jovan Ristić, proveo kroz dešavanja u srpskom filmu fantastike od samih početaka i filma „Faun” od koga su ostali sačuvani samo fragmenti, pa sve do problema i anegdota iz domena organizacije domaćih filmskih festivala, kao i o promena čijih su oni bili pokretač.

 

Usledio je intervju sa prof. dr Zoranom Živkovićem koji nas je, uz ozbiljne poruke i poduke o nadahnuću za pisanje, uveseljavao dogodovštinama sa Stanislavom Lemom u Poljskoj, kao i anegdotama iz profesorske sale sa studentima.

Dinko Osmančević, pisac i kolumnista, razonodio nas je svojim aforizmima nekoliko nezaboravnih minuta. 

Istovremeno, mogli su se videti na delu vrhunski majstori crtanja – Željko Pahek i Vladimir Vesović.

Okrugli sto koji se odvijao posle razogovora sa profesorom Živkovićem, obuhvatio je temu naučne fantastike u regionu, ali i daleko više od toga: desetine humorističnih dosetki na račun etničkih stereotipa ex-yu prostora, kao i urnebesno niskih tiraža i novih naslova iz područja fantastike u regionu. Na okruglom stolu učestvovali su predstavnici/organizatori festivala fantastike iz svih šest bivših jugoslovenskih republika: Ljubomir Mihajlovski (Veles, Makedonija), Mirko Grdinić (Pazin, Hrvatska), Davor Šišović (Pazin, Hrvatska), Bojan Ekselenski (Celje, Slovenija), Andrej Ivanuša (Maribor, Slovenija), Dragić Rabrenović (Bijelo Polje, Crna Gora), Anto Zirdum (Vitez, BiH), Dinko Osmančević (Banja Luka, BiH), Tihomir Jovanović i Tamara Lujak, koja je moderirala svim predavanjima.

 

Nakon zvaničnog, tribinskog dela programa, dodeljene su diplome/zahvalnice za regionalni doprinos naučnoj fantastici. Među dobitnicima je i predsednik našeg Autostoperskog vodiča kroz fantastiku – Kristijan Šarac.

U veoma prijatnoj atmosferi, nije bilo neophodno naznačiti u programu da se zabava nastavlja i posle zvaničnog dela, budući da je većina gostiju produžila retko dostupno čavrljanje uživo do duboko u noć.

SFTerracon je još jednom demonstrirao da su uzajamna afirmacija i razmena ideja najplodnija strategija za našu raštrkanu supkulturu fantastičara.

 

Uticaj arturijanskih legendi na srednjovekovna dela engleske književnosti

Posted on by Boris Tiosavljević

Legende i mitovi su oduvek bili neizostavni deo folklora svakog naroda u ljudskoj istoriji. Pri tom, njihova svrha je uglavnom bila dvojaka. S jedne strane, oni projektuju verovanja, običaje i (podsvesne) težnje naroda u kom nastaju. S druge strane, uticaj na taj način kreiranih legendi je znao biti takav da su bile u stanju da onda one oblikuju ta ista verovanja i težnje. Verovatno najbolji primer ovog slučaja su upravo arturijanske legende, koje su, u značajnoj meri zahvaljujući snažnoj ekspanziji i ogromnoj popularnosti engleskog jezika u svetu, postale i ostale najuticajnija grupa mitskih narodnih priča, čineći značajan deo srednjovekovne književnosti britanskih naroda. U ovom tekstu ćemo se baviti upravo uticajem arturijanskih legendi na englesku srednjovekovnu književnost, odnosno značajem istih za vreme u kome su nastajale.

 

Ko je bio kralj Artur?

 

Da bismo se ispravno upoznali sa samim legendama, neophodno je najpre znati određene informacije u vezi sa samim Arturom i njegovim životom. Artur je bio legendarni britanski kralj koji je živeo i vladao na prelazu V na VI vek n.e. Rođen je kao vanbračni sin kralja Utera Pendragona i njegove ljubavnice Igerne, u tom trenutku udate za jednog od Uterovih vazala, Vojvodu od Kornvola. Ovo je imalo za posledicu nemogućnost Artura da, iako je bio jedini sin, nasledi presto posle Uterove smrti. Otuda neophodnost za nastanak čuvene legende o čarobnom maču Ekskaliburu, zarivenom u nakovanj iz kojeg ga je, po natpisu ispod nakovnja, mogao izvući samo onaj kome je suđeno da bude kralj. Kao što je opšte poznato, jedino je Arturu to pošlo za rukom, te on na ovaj način pridobija podršku naroda i ipak postaje kralj bez obzira na protivljenje barona. Već ovde, u začetku legende, otkriva se narodni ideal monarha i vođe: on, s jedne strane, mora biti plemenitog porekla, kako bi po mišljenju vlastele imao pravo da bude kralj, a s druge strane, njemu kraljevska titula nije odmah data u nasleđe, već mora da se za nju bori i tek kada se i izbori, on i po mišljenju naroda zaslužuje da vlada.

Kralj Artur 3 AVKF

Drugi negativni aspekt u vezi sa Arturovim začećem je, s moralne tačke gledišta, grešnost veze njegovih roditelja, zbog koje su, ispostavlja se, budući (muški) potomci osuđeni da ponavljaju greške svojih očeva. I zaista, Artur stupa u vezu sa Morgejzom, suprugom njegovog vazala Orkneja, koja je Arturu pri tom bila i polusestra. Iz ove veze rađa se sin Mordred, još jedna značajna ličnost arturijanskih legendi. Porodično prokletstvo „nasleđuje“ i on, te jednom prilikom, dok je Artur bio u vojnom pohodu, Mordred obmanjuje Arturovu suprugu Ginevru da je Artur poginuo na bojnom polju i na prevaru se ženi svojom maćehom. Saznavši ovo, Artur se besan vraća iz pohoda i u borbi koja sledi, Artur i Mordred smrtonosno ranjavaju jedan drugoga, Mordred umire a vile odnose Artura na čarobno ostrvo Avalon da mu vidaju rane. Na ovom mestu legende postaju nejasne po pitanju Arturove sudbine, te se ne zna da li je preživeo ili je podlegao povredama. Tako narod ostaje u neizvesnosti dok nestrpljivo iščekuje drugi dolazak svog kralja. Ovo je vrlo očigledna paralela Artura i Isusa, gde je Artur od strane naroda viđen kao novi Mesija, onaj koji će ga spasiti patnji. Još jedan značajan hrišćanski motiv ogleda se i u vezi Arturovih roditelja i posledičnoj kazni, a to je greh incesta koji se ovde otvoreno osuđuje.

 

Artur u književnosti

 

Ogroman značaj Artura ogleda se i u tome što je bio centralna ličnost obimnog srednjovekovnog književnog korpusa Matter of Britain, kako ga je nazvao Žan Bodel, francuski pesnik iz kasnog XII veka. On je prvi klasifikovao književna dela srednjovekovne književnosti Francuske, Britanije i Rima u korpuse Matter of Britain, Matter of France i Matter of Rome, pri tom u jednoj svojoj pesmi istakavši da:

„Književnost tri zemlje svakom nek’ je glavna,

  Francuske, Britanije a i Rima slavna[1]“ (Bodel 1839)

Iz X veka datira prvi zapis u kojem se pominje Artur, a to je Annales Cabriae. Po ovom zapisu, to je bio kralj koji je pobedio u 12 bitki zahvaljujući svojoj hrišćanskoj veri, tj. činjenici da je na unutrašnjoj strani štita imao naslikan lik Device Marije, motiv koji vidimo i u jednoj drugoj arturijanskoj legendi, Ser Gavin i Zeleni Vitez. Hrišćanska simbolika „apostolskog“ broja 12 se ovde ogleda i kroz Arturovu vladavinu koja je obeležena periodom od 12 godina mira.

Kralj Artur 4 AVKF

Oko 1136. godine nastaje prvi značajan zapis legendi o kralju Arturu, Historia regum Britanniae, Džefrija od Monmuta. Ovo delo je značajno jer su u njemu po prvi put na jednom mestu sakupljene različite legende i povezane u jedan celovit mit o kralju Arturu (Bertlot 1999: 61-62), a takođe predstavlja i prvi zapis o još jednom legendarnom kralju, Liru. Značaj ovog dela je utoliko veći ako se uzme u obzir da je ovo prvo delo u kojem se javlja pomen Avalona.

Sve ovo dovodi do toga da Artur postaje uzor i ideal ostalim britanskim vladarima, što je postalo posebno očigledno u slučaju Henrija II Plantageneta. U želji da ostvari određene političke ciljeve i da se narodu nametne kao duhovni i dostojni naslednik kralja Artura, Henri angažuje sveštenika Vasa da prevede Historia regum Britanniae kako bi postao dostupan i narodu koji nije govorio latinski. Vas ovaj prevod uz neke modifikacije, kao što je ubacivanje legende o Okruglom stolu, pretače u Roman de Brut.

 

Artur i hrišćanstvo

 

Verovatno najpoznatija i za spregu sa hrišćanstvom najznačajnija od svih arturijanskih legendi jeste ona o (Svetom) Gralu. Prvi pomen ovog mita u kontekstu legendi arturijanskog ciklusa nalazimo u delima francuskog autora Kretjena de Troe, tačnije u njegovoj romansi Parsifal, Priča o Gralu, koja je ostala nezavršena. Zato već 1207. godine Volfram fon Ajšenbah preuzima na sebe dovršavanje ove priče. U njegovoj verziji i ranjavanje kralja Fišera u prepone, što dovodi do neplodnosti njegovog kraljevstva, ima biblijski uzrok. Naime, istim kopljem kojim je ranjen kralj, proboden je i Isus na Raspeću.

Još jedan autor koji je svojim pričama Merlin i Josif iz Arimateje dao značajan doprinos razvoju legende, a naročito njenom povezivanju sa hrišćanstvom, bio je izvesni Robert de Boron. O njegovom životu malo se zna, uključujući njegovo pravo ime, s obzirom da je Boron zapravo ime sela francuske pokrajine Montbelijar, za čijeg je lorda, Gotjea de Montbelijara, napisao svoju prvu pesmu. U delu Josif iz Arimateje, Josif sakuplja Isusovu krv dok ovaj još visi sa raspeća, u izvesnu posudu, u ovom slučaju Gral, i zatim taj sud odnosi u Britaniju. Uz izvesne modifikacije kako bi priča imala više hrišćanski prizvuk, de Boron povezuje i legendu o Okruglom stolu sa Josifom gde se pravi paralela između stola iz Tajne večere sa Okruglim stolom (Swanson 2013), koji takođe ima 12 mesta, za 12 „apostola“, odnosno za 12 vitezova, i 13. mesto koje je upražnjeno, aludirajući na Judu, a u samoj legendi predstavlja mesto kušnje, jer ono je rezervisano samo za viteza dovoljno odvažnog da se upusti u potragu za Svetim Gralom, znajući da ga smrt čeka ako u toj potrazi bude neuspešan.

U XIII veku nastaje još jedna značajna zbirka arturijanskih priča, Lancelot-Grail. Napisana od strane nepoznatog autora, ona, kao što joj i ime govori, s jedne strane nastavlja priču o potrazi za Svetim Gralom, a s druge nam prezentuje legende o Arturovom najvećem vitezu, Ser Lanselotu i o njegovoj vezi s Arturovom suprugom Ginevrom.

Kralj Artur AVKF

U kasnom XIV veku nastaju izuzetno popularna dela arturijanskog ciklusa, Ser Gavin i Zeleni Vitez nepoznatog autora i Kenterberijske priče Džefrija Čosera, gde je jedna od njih, Priča žene iz Bata, tipična arturijanska legenda. Oba ova dela, a posebno Ser Gavin i Zeleni Vitez, predstavljaju dobar primer korišćenja samo osnovne premise legende uz eventualno pozajmljivanje nekih, obično značajnih, likova, kao što je sam Artur, nasuprot vernijem pridržavanju priče koje je uočljivo u odnosu između Ešenbahove i Kretjenove verzije priče o Parsifalu ili u odnosu Romana de Brut  i uzora, Historia regum Britanniae.

Pred kraj Srednjeg veka, nastaje možda i najznačajnije delo koje se bavi ovom tematikom, Arturova smrt Ser Tomasa Malorija. Iako je napisano 1470. godine, objavio ga je Vilijem Kakston 1485. godine. Ovo izuzetno obimno delo Malori je napisao u zatočeništvu kako bi mu brže prolazilo vreme. Važnost ovog dela ogleda se u činjenici da je to bilo prvo delo koje je „sakupilo različite tokove arturijanske legende i narativno ih povezalo“ (Bertlot 1999: 124).

 

Renesansa i smrt mita

 

U početnom delu ovog rada, pomenuto je da nakon što vile odnose Artura u Avalon, legende ostaju nedorečene i neodređene po pitanju njegove sudbine, kako bi se narod držao u neizvesnosti i s nestrpljenjem iščekivao njegov povratak. Da bi efekat ovakve narativne strategije bio potpun, bilo je neophodno da autori ovih priča prećute i lokaciju samog Avalona, kako ne bi postojala mogućnost da bilo ko „proveri“ da li i kako napreduje Arturov oporavak.

Ovakvo stanje stvari je išlo na ruku monasima Glastonberi opatije u engleskoj pokrajini Somerset, južno od Velsa. Ni onda takva mesta, naročito ako su bila smeštena van glavnih trgovačkih puteva, nisu privlačila veliki broj posetilaca, te samim tim nisu ni donosila značajne prihode, a pri tom treba istaći da je opatija u jednom požaru pretrpela veliku štetu. Zato monasi, u nameri da preokrenu situaciju u svoju korist, počinju da tvrde da se legendarni Avalon zapravo nalazi na teritoriji njihove opatije. U prilog tome daju dokaze etimološke prirode, tačnije, navode da je staro keltsko ime za Avalon bilo Ynys-witrin, u prevodu „Ostrvo Stakla“. Kasnije oni odlaze toliko daleko da čak i menjaju brojna dokumenta kako bi ukazivala da su Avalon i Glastonberi isto mesto. Na kraju, kao ultimativni dokaz, monasi „otkrivaju“ i lokaciju Arturovog i Ginevrinog groba.

Ovo je imalo dvostruku posledicu. S jedne strane, mit je, bar u datom trenutku, ojačao, dobivši na verodostojnosti legende. S druge strane, dugoročno gledano, mit počinje da umire iz razloga koji su bili više psihološke prirode. Naime, ovakvi legendarni junaci žive dok god za njima postoji potreba, te kroz priče o njihovim čudesnim podvizima njihov životni vek u ogromnoj meri prevazilazi normalan ljudski, o čemu može posvedočiti i domaća legenda o Marku Kraljeviću koji je kroz naše narodne pesme živeo više stotina godina jer je toliko trajala i okupacija i ugnjetavanje srpskog naroda od strane Turaka. Međutim, s „dokazima“ koje su priložili monasi Glastonberi opatije, kralj Artur postaje autentična, pre istorijska negoli mitska ličnost, neko ko se može precizno definisati u vremenu i prostoru, baš kao i njegov grob, dokaz da vile ipak nisu uspele da mu izvidaju rane.

Kralj Artur 2 AVKF

Možemo uočiti izvesnu dozu ironije u činjenici da je najznačajnije delo o arturijanskim legendama nastalo na samom kraju srednjovekovne engleske književnosti, i to pod imenom Arturova smrt, jer upravo početak jednog novog doba označava i smrt jedne velike legende. Renesansa predstavlja okretanje ka oživljavanju književnosti i uopšte umetnosti Antičke Grčke i Rima te samim tim označava veliki zaokret od Srednjeg veka. Ovo uslovljava pad u zaborav i najvećih narodnih legendi, poput ove, te je tokom Renesanse postao očigledan veliki nedostatak dela koja se bave ovom tematikom, a i ona koja je obrađuju, poput The Faire Queene Edmunda Spensera i opere Kralj Artur Henrija Parsela najčešće samo pozajmljuju glavne likove iz legendi dok same legende u najvećoj meri zanemaruju (Bertlot 1999: 125).

Zaključak

 

Tek u XIX veku dolazi do obnavljanja interesovanja za srednjovekovna književna dela, te samim tim i za arturijanske legende. U XX veku, sa pojavom i ekspanzijom novih vidova tehnologije, a posebno medija kao što su televizija i Internet, ove priče uspevaju da se izbore za svoje mesto u svetskoj kulturi, kao što se nekada Artur izborio za presto. U psihologiji naroda, značaj i uticaj takvih heroja je neosporan i istrajavanjem kroz vekove pokazuje da takve legende zapravo ne umiru, već se samo pritaje, do momenta kada više ne mogu da budu ignorisane.

 

Literatura

 

Anon., 1860. Chronicles and Memorials of Great Britain and Ireland During the Middle Ages, London: Longman, Green, Longman, and Roberts.

Barber, R. W., 2006. The Holy Grail: Imagination and Belief, s.l.: Scriptorium Press.

Bertlot, E., 1999. Kralj Artur: Viteštvo i legenda. Beograd: Studentski kulturni centar.

Bodel, J., 1839. Chanson de Saisnes, Paris: Paris J. Téchener, libraire.

de Troyes, C., 2006. Perceval: The Story of the Grail (Arthurian Studies), s.l.: Brewer.

Higham, N. J., 2003. King Arthur: Myth-Making and History, s.l.: The North American Conference on British Studies.

Malory, S. T., 2013. Le Morte d’Arthur, s.l.: Samizdat.

Swanson, V. G., 2013. Dynasty of The Holy Grail: Mormonism’s Sacred Bloodline, Springville: Cedar Fort, Inc..

von Eschenbach, W. & Sterling, M. B., 1911. The story of Parzival, the templar, retold from Wolfram von Eschenbach, New York: E. P. Dutton & Company, Inc..

Wikipedia, 2015. www.en.wikipedia.org. [Online]
Available at: http://en.wikipedia.org/wiki/Matter_of_Britain
[Accessed 3 2 2015].

Wikipedia, 2015. www.en.wikipedia.org. [Online]
Available at: http://en.wikipedia.org/wiki/Robert_de_Boron
[Accessed 3 2 2015].

York University, 1999. Sir Gawain and the Green Knight, Cambridge: s.n.

[1] “Ne sont que III matières à nul homme atandant,

    De France et de Bretaigne, et de Rome la grant” (prev. aut.)

Anatomija: bogovi pisane riječi

Posted on by Marija Nenezić

Ovaj tekst treba posmatrati kao uvod u seriju tekstova o temama kojima se inače bavim i koje me okupiraju. Naravno, tu je vječito razmišljanje o fantastici, o piscima, o djelima, o društvenim pojavama. Stoga ovaj tekst ima neumjetnički, suvoparan naslov i ne znam kako će ga urednik preimenovati, ali nadam se da će bar tom naslovu Anatomija biti podnaslov. Crtica koja će direktno i mene pozvati na to da ne zastranim sa pisanjem i odabirom tema, Anatomija, po uzoru na ‘Anatomiju kritike’, jednu od najznačajnijh knjiga (bar za mene), koja mi je inspiracija, baš kao svi naši pisci, bilo da su talentovani ili nisu…

***

O fantastici se piše često. Povod su, naravno, tekstovi modelovani po zakonitostima datog (izabranog) žanra. Ranije, ti tekstovi bili su uglavnom negativne kritike, ali danas su više pozitivno orijentisani, i to uglavnom zbog onih recenzija o kojima sam već pisala – ,,Ja tebi vojvodo, ti meni serdare”. Kada su u pitanju savremeni tekstovi fantastike koji se analiziraju na stručan način (valjalo bi da je tako) ili (sve češće) laički način, proučava se dati narativ sa željom da se objektivno iznese viđenje aktuelnog problema. Da, u ovom slučaju kažem da je tekst aktuelni problem. Jeste, pisalo se, a i dalje se sporadično piše i raspravlja o piscima. Tim čudnim, mitskim bićima, toliko mitskim da su naprosto na sebe preuzeli tešku ulogu nekog praslovenskog boga ili boginje. U ovom slučaju neću se pozivati na političare i metodu ,,iskakanje iz frižidera“ kao vid (samo)promocije. I o tome sam već pisala. Mada… Mada, i oni naši pravi mučenički paganski bogovi bivaju podvrgnuti piscima…

Zadržimo li se na relaciji pisac-tekst-promocija upadamo u jedno nadasve lijepo vrzino kolo u koje se s vremena na vrijeme uključe bukstablogerke čisto da inteziviraju dati trenutak obožavanja… Uz pogodnu fotografiju. Koga? Čega?

Nisam nenamjerno pomenula mitska bića, nisam tek tako spomenula bogove nekog paganskog (našeg) panteona. Puni sebe, puni sopstva, jastva, nad-sebe, pisci zaboravljaju da su obični smrtnici i na svoja nejaka pleća preuzimaju sav teret pisane riječi. Od pisanja, lekture, korekture, preloma, dizajna, kritike, promocije i, što je najpogubnije, bogovski, mučenički se gube u lošim slikama koje su im u glavama delovale i više nego perfektno. Grade svijet sazdan na lošim ciglama kojima ne dozvoljavaju popravke. Ko je onda tu kriv? Možda jednog dana saznamo. Ovaj tekst nije odgovor na to pitanje.

Pisac, bogić, koji i kada se javi nekoj izdavačkoj kući (namjerno se služimo deminutivom od imenice bog, izbjegavamo prezime/ime Bogić) smatra da su njegove riječi zapravo zapisi u nekoj svetoj knjizi koju niko ne smije prepravljati. Ali, avaj, klinja, obično to i biva klinja, nema pojma o tome da su svete knjige (sve moguće) zapravo doživjele stilizacije, prepravke, ispravke, redakcije, te se na koncu ispostavi da ništa nije sveto… Tako i njegova sveta knjižica ulazi u proces stilizacije. Baš kao i Ona sveta knjiga. Međutim, u poslednje vrijeme paganski bogovi zapravo bivaju podvrgnuti svetom trojstvu: uredniku, pomoćniku urednika i lektoru. No, rukopis se ne da. Batrga se. Na samrtnim mukama je. Posljednji trzaji. Jer, dapače, sujeta pisaca donosi probleme. Vaga se s jedne strane novac, a sa druge strane ljepota pisane riječi. Njihova sveta riječ i rečenica nije stilizovana. Nije prošla obradu, nije ispunila kvalitet, nije dosegla ljepotu. Nije se primakla onom traženom značenju. Mi ,,vidimo“ šta je pisac želio reći, ali uistinu – negdje se na pola puta izgubio. Lako je izgubiti se, pogotovo danas kada nam mnogo toga odvlači pažnju i to nije sporno, ali jeste sporno kada se ne poštuje pokušaj uspostavljanja svojevrsne kanonizacije rečeničnih nizova. Tada se javljaju određene nesuglasice oko toga ko je kompetentan, a ko nije. Ko je završio fakultet, a ko je nevaspitan. Tako rečenice ostaju nepotpune. Prazne, ogoljene, ali i kitnjaste. Znate li dekor rokokoa, sentimentalizma? Zamislite te kičaste gravure na tekstu fantastike? Zamislite ljepotu umjetnosti kako se prosipa oko šume simbola i biva prognana zauvijek.

Ti bogići kada objave prvi nacrt, ono što se zove draft, i postave ga na svom fejsbuk profilu, ili čak na svom blogu, ,,pokupi“ veliki broj lajkova. Odnosno, dosta ljudi po automatizmu označi da mu se sviđa to objavljeno, i to bez čitanja. Ako neko i pročita, obično biva zanijet ljepotom moćne rečenice, jer negdje je čuo da rečenica treba da bude baš takva. Golemo kitnjasta.

Premda se pisanje čini lakim poslom, uopšte nije lako i jednostavno, a nije ni jednostrano. Svi oni bogovi, majstori, uzurpatori pisane riječi koji su se kalili za vrijeme kaljenja čelika, koji se nameću kao autoriteti fantastičarskim kružocima, žude za dobrom uredničkom i lektorskom rukom. Ali ne onom koja aplaudira, tapše – već onom koja tjera na rad i popravljanje. Te legende fantastične riječi, i oni savremeni bogići, zajedno su velikomučenici koji svojim lošim odabirima svrstavaju fantastiku niže na vrednosnoj ili, recimo, umjetničkoj ljestvici.

Svakako, jedna stvar koja se može primjetiti a koja uveliko utiče na našu savremenu scenu jeste bogićevska upornost. Vraški su uporni. Njihovi profili predstavljaju uporište motivacionih poruka tipa You should be writting! I slično, i slično. Nekako kod nekih završi i Murakamijev citat o tome kako se piše, ali zapravo, iako je on profesionalni pisac, on je talentovan i zna šta piše. Nije tek tako tu. To je čovjek sa đavolskom disciplinom, onaj koji ide u svoju kancelariju i ima radno vrijeme za pisanje. Valjda je i King nešto poput toga (s tim što je King skriboman, šta god to značilo)… Dakle, pisci su uporni. Čast izuzecima, ima onih koji svoj pregalački rad drže tamo iza kulisa, a ovi drugi nekako izvrću na svjetlost dana (ili Mjeseca) tu svoju odliku da pišu i da se naganjaju da pišu. Možda da ih zamolimo da se ne ganjaju? Da se ostave pisanja i možda late nekog časnijeg i čistijeg posla?

 

Biti pisac je profesija. To se odavno zna. Ma šta odavno. Od kad je vijeka i svijeta zna se šta je posao pisca. Samo, nekad su, ili mi mislimo tako, oni sarađivali kvalitetnije sa uredništvom i lektorima. Sa čitavim timom koji stoji iza knjige. Imena su obično data u impresumu. Bila. Danas je češće da jedno ime bude zastupljeno od prve do posljednje linije impresuma. I na korici. Jer, pisac je bio vrijedan. Nije mu potrebna strašna ruka urednika. Nije mu potreban ni beta čitalac. Niti onaj koji grozničavo traži greške. Još manje mu je potreban onaj koji će mu reći da se rečenica ipak može malo bolje reći. Biti pisac je božanski posao. Pisac je i bog i genije lično.

Nji’ milijarde, a ja i bata sami

Posted on by Nenad Pavlović

Žanr strategija u realnom vremenu je mrtav ali nikad prežaljen, što je evidentno po broju rimejkova klasika koji svakim danom izlaze ili bivaju najavljeni. Možda baš zbog toga je i kompanija Numantian Games rešila da udahne novi život u ovaj žanr. Ali, kao što svi ljubitelji horora znaju, kada se nešto vrati iz mrtvih, ono bude drugačije, promenjeno i često užasavajuće.

Tako i igra They are billions nije klasični RTS; standardna i već pomalo ustajala formula obogaćena je elementima iz upravljačkih simulacija i tower defence igara. Dodata je i funkcija pauze, tokom koje možete davati naređenja jedinicama ili započeti izgradnju novih zgrada. Igra predlaže da igrate bez ove opcije ako ste željni većeg izazova, što se nikako ne preporučuje početnicima jer je igra i sa pauzom poprilično teška. „Kako je mnogo bitnije nego šta“-krilatica se odnosi i na temu igre. Često ćete čuti igrače kako kukaju da su im se igre sa zombi-tematikom davno smučile. Da igre sa zombijima mogu biti inovativne i zanimljive, pokazala je Zombie Night Terror (neobična kombinacija legendarnih Lemmingsa i filmova Džordža Romera), a They are Billions samo dokazuje tu teoremu.

U ne tako dalekoj budućnosti, svetska populacija dostiže dvanaestocifreni broj. Već teška situacija prenaseljenosti i nedostatka hrane se pretvara u apokalipsu kada svetom počinje da se širi misteriozna zaraza koja pretvara ljude u krvožedne zveri. Planeta ubrzo biva preplavljena hordama zombija, a ljudska populacija saterana u jedan grad ugnežden u nepristupačnom krateru. Napredna tehnologija je zaboravljena i civilizacija svedena na nivo sa početka dvadesetog veka. Godine prolaze i ovo malo, neo-viktorijansko društvo se odlučuje da konačno uzvrati udarac. Car poslednjeg grada bira vas za generala sa zadatkom da se probije kroz more nemrtvih i uspostavi nove kolonije, a uz malo sreće, i vrati slavu ljudskoj imperiji.

 

They are billions je dugo bio u early access-fazi tokom koje je brušena osnovna mehanika igre sve dok nije dovedena skoro do perfekcije. Srž svake misije je osnivanje kolonije. Osnovni resurs su ljudi, kojima pak morate obezbediti osnovne potrepštine u vidu skloništa, hrane i struje. Za rast kolonije bitni su i resursi drvo, metal i zlato, a za korišćenje naprednijih tehnologija koje dobijate kasnije u igri biće vam potrebna i nafta.

Drugi prioritet je bezbednost vaše kolonije i eliminisanje zombi pretnje. U tu svrhu poslužiće vam zidovi, barikade, zamke, ali i vojska koju plaćate zlatom. Na početku svake misije izbor vam je ograničen na drvene zidine i vojnike naoružane lukom i strelom, a kasnije ćete dobiti pristup naprednijim tehnologijama, od baruta, preko automatizovanih kupola sa mitraljezima pa sve do mechova i super-mutanata. Napredne tehnologije valja otkriti što pre jer pretnja biva sve veća kako vreme odmiče. Spori teturajući zombiji brzo bivaju dopunjeni trupama naprednijih protivnika koji trče, skaču, pljuju kiselinu itd. Svaka mapa i svaka vrsta zombija zahteva posebnu taktiku, a igra nudi/dozvoljava više rešenja za svaku situaciju i ostavlja igraču da izabere strategiju koja njemu odgovara.

Igra ima dva moda, survival u kome na nasumično generisanoj mapi morate da preživite određeni broj dana, kao i kampanju sa progresijom, gde posle svake pređene misije dobijate, između ostalog, i poene kojima otključavate nove tehnologije. Da razbiju monotoniju, tu su i posebni nivoi podeljeni u dve vrste, zombi horde i misije. U prvim ne gradite bazu već posebnim imperial-poenima kupujete trupe i barikade i raspoređujete ih na mapi pre dolaska horde. Ovaj mod najviše podseća na igre iz tower defence žanra i ume da bude zabavan i izazovan. Drugi tip misija je svojevrsni arkadni RPG, gde vodite jednog od dva ponuđena heroja i istražujete napuštene bastione civilizacije u potrazi za artifaktima kojima unapređujete tehnološko znanje vašeg carstva. Ove misije su najslabiji deo igre i očigledno je da su nakalemljene na kraju razvoja projekta. Poneka od njih ume da bude i zanimljiva, npr. one u kojima dobijete dodatne trupe ili morate da pametno koristite elemente okruženja (zamke, automatske mitraljeze…), ali većina se sastoji od pukog eliminisanja jednog po jednog zombija uz sporadičnu upotrebu granata, što jako brzo postane monotono i dosadno.

They are billions koristi izometrijski pogled i simpatičnu 2D grafiku u steampunk stilu sa puno animiranih detalja, koja u većim misijama ume da izgleda i jako impresivno, ali i pregledno, što je jako važno. Muzika je prigodno mračna i turobna, efekti solidni, dok odazivi jedinica variraju od sjajnih do jako glupih i neprikladnih („I will kill our enemies!“ definitivno neće ući ni u jednu kolekciju najboljih citata iz video igara).

 

Najveća zamerka igri je pathfinding (nalaženje putanja) jedinica, koji je na momente toliko loš da bi bio neprihvatljiv čak i po standardima igara iz ranih devedesetih: vaši vojnici će se zaglavljivati na najnemogućije stvari, od terena i protivnika do apsolutno ničega. Sa druge strane, kretanje i uopšte ponašanje protivnika je najsjajnija tačka igre. Zombiji reaguju na zvuk, kretanje drugih zombija i ponašanje vaših trupa: ako primete da su vaši vojnici u nevolji, dolaziće u sve većem broju sve dok se ne pretvore u bujicu užasa. Taj efekat horde je uvek impresivan, a osećaj odbrane od plime protivnika gotovo katarzičan.

They are billions, će vas sve vreme držati na ivici nerava. Igra ne oprašta greške: dovoljno je da samo jedan zombi zaluta u vašu stambenu oblast da bi pokrenuo epidemiju, nakon čega najčešće imate mogućnost da ili munjevitom brzinom suzbijete širenje infekcije ili klikneti na restart. Klasičnog sejva nema, već samo save and quit opcije, što ume da bude frustrirajuće, jer će vam se neretko dešavati da igrate misiju satima i onda izgubite na samom kraju zbog sitnog previda, nakon čega vam ostaje samo da igrate ispočetka.

They are billions je igra (inače dostupna za PC, PlayStation 4 i XBox One) koja će se sigurno dopasti ljubiteljima real time strategija i zombi-horora, ali i onima koji ne vole ni jedno ni drugo, jer nudi jedno sasvim novo i drugačije iskustvo. Ali budite upozoreni! Ova igra traži… moooozaaaak!