Kočije su uranjale u maglu kao u fino tkanje nekog drugog, skrivenog sveta.
Sava se polako približavao Risnici, uspavanom selu u srcu Banata. Išao je da proda tovar prosa. Bilo mu je žao napaćenih konja koji su po hladnom vremenu vukli ogromni tovar od jutros, ali se radovao pri pomisli na novce koje će doneti svojoj porodici, i na vruć beli hleb koji će usput kupiti.
Negde u magli, u nadolazećem sumraku, začuo je krik usamljene ptice. trgao se i pomislio kako je to nekakav loš znak. Od svog dede je često slušao priče o pticama zloslutnicama koje svojim kricima najavljuju nemile događaje. Sava po prirodi nije bio sklon verovanju u takva predanja. Bio je pobožan, blag porodični čovek koji je svakog nedeljno jutro provodio na službi u crkvi koja je krasila njegovo selo, Donje Slapovo. Ipak, okruženje u kome se sada nalazio ga je na tren gotovo u potpunosti uverilo u istinitost takvih predanja. Pogledao je još jednom u pravcu iz kog se začuo krik i otresao je glavom. Umoran sam od puta i svakakve misli mi prolaze kroz glavu, pomisli. Prekrstio se i poljubio mali drveni krst koji se klatio oko njegovog vrata.
Velika banatska ravnica je prostrla svoja polja i puteve pod kopita i točkove zaprege. Pružala je Savi dobro poznati prizor, beskrajni horizont koji se u nejasnoj liniji razmuljanoj maglom, utapa u nebo. Sve njive izgledaju isto u magli, a pogotovu banatske, pomislio je. Nagnuo se na naslon kočije, i namestio se udobnije. Putovanje se odužilo više nego što se nadao i pomrčina se polako zgušnjavala u prvi mrak, kroz koji je, zahvaljujući sve gušćoj magli, još samo Mesec obasipao krajolik dalekim i zatupljenim sjajem.
Krajičkom oka je opazio nekoliko svitaca kako hitrim pokretima malenih krila preleću put koji se pružao pred njima. Svici. Oni koji dele svet dana od sveta noći. A opet, ovo gde sam sada nije ni noć, a ni dan, već tanak prostor sumraka u kom čovek može da vidi i susretne dnevne životinje kako se sklanjaju u svoje zbegove, a i noćne kako ulaze u svoje doba.
Ubrzo potom stigao je u Risnicu.
Ulice su bile sablasno puste. Mora da je ovako pusto jer je već mračak. Požuriću da nađem Milunovu kuću.
Išavši kroz selo, sve ga je više hvatala nekakva neobična drhtavica, da je hteo iz kože da iskoči. Takođe, svaka nejasna senka ukraj puta izazivala mu je pozornost i stezanje u grudima. Ubeđivao je sebe da je to od hladnoće i umora, ali je duboko u sebi slutio da nije samo to.
Konačno je pronašao Milunovo imanje. Bila je to prostrana banatska kuća sa velikim dvorištem, baštom i već usnulim guskama koje su polegle na polu-počupanu ogradu. Na žici kraj samog ulaza u dvorište visio je veoma ravno postavljen veš. Bele košulje koje su se lagano klatile na vetru bile su bez i jedne mrlje. U dvorištu se moglo primetiti da domaćini ne kose travu redovno. Na mestima je već dostigla visinu preko kolena i zaklanjala veliki, stari vodenički točak koji je težinom ulubio deo šupe za drva. Velika, mesnata zelena bundeva se dobro primila ispod orahovog stabla. Pored nje, nehajno odložene vile.
Sava je poterao zapregu ka ulazu, ali na njegovo zaprepašćenje, konji nisu hteli ni da maknu ka dvorištu. Koliko god da ih je gonio ka kapiji, nisu pristajali da se pomaknu ni pedalj. Propinjali su se i jezivo njištali.
Sava je već dugo bio napregnutih živaca. Koža mu se ježila. Sada je, nemogavši da zanemari ponašanje konja, bio ošinut spoznajom da nemir koji je putem osećao nije imao nikakve veze sa hladnoćom i umorom, već sa nečim sasvim drugim. Utisak su mu neumoljivo potvrđivali uznemireni konji. Imanje je bilo senovito, a konji su to mogli da osete.
Nije želeo više ni trenutka da ostane. Pogotovu jer niko nije izlazio da ga dočeka. Bez mnogo razmišljanja, okrenuo je zapregu nazad i krenuo ka izlazu iz Risnice. Konji su zdušno prihvatili smer.
Znoj ga je oblivao. Prvo je pomislio da zamoli nekog od meštana za prenoćište, ali onda je shvatio da meštana – nema! Vrata i prozori na kućama su zjapili prazni, a iz unutrašnjosti je dopirao samo mrak. Setio se da nikoga nije video celim putem. Nije bilo ni ljudi, a kako je potom shvatio, ni pasa. Ni jednog jedinog psa.
Sve u Savi je govorilo da mora što pre otići iz tog mesta, makar ga uhvatio mrkli mrak na sred banatske ravnice.
Lagano su se približavali izlasku iz sela. Ali što su više odmicali, činilo mu se kako im je tovar sve teži, a konji sve sporiji i nervozniji.
Pokušavao je da umiri damare koji su mu tukli u grudima i da, ponavljajući Očenaš u sebi, odagna bezimeni užas koji ga je obuzimao. Osetio je neprijatan, oštar grč kako mu se širi iz leve šake i pogledavši u nju, primetio je kako su mu zglavci na rukama pobeleli od jačine stiska kojim je držao uzde.
Glatki, dugi bič je sevao kroz vazduh, razjarcavajući već uznemirene životinje koje su svesrdno upinjale da vuku zapregu što brže.
Međutim, ona je postajala sve sporija. Sava poče ponovo da besomučno vitla bičem. Konji su krenuli da se muče i njište, propinjući se pod silovitim udarcima biča. Zaprega se, uprkos njihovim upinjanjima, u potpunosti ukopala.
Tresući se i šapćući Očenaš sebi u bradu, Sava je pustio uzde. Ustao je sa sedišta, triput se prekrstio i okrenuo. Na prikolici nije bilo ničega sem njegovog prosa. Sagnuo se i pogledao ispod. Točkovi su bili dobro i ništa vidno ih nije kočilo.
Pokušao je ponovo da pokrene zapregu. Konji su upinjali iz petnih žila da povuku tovar, ali nisu uspevali ni da mile pod njim.
Tada su se u Savi probudila ona stara, gotovo zaboravljena sećanja na priče njegovog dede u kojima je uvek postojao način da se čovek izbavi iz smrtnog stiska nečistih sila – morao je da im nešto da! Shvatio je da će morati da plati cenu za svoju dušu, kao i duše sopstvenih konja.
Ponovo je pustio uzde i sišao. Otišao je do zadnjeg dela prikolice i oborio stranicu. Džakovi prosa su počeli da ispadaju kao ludi. Sava je u čudu gledao kako se prikolica prazni sve do poslednjeg džaka. Nije verovao da će baš svi ispasti. To se nikada nije dogodilo pre. Prekrstio se i ponovo seo na svoje mesto. Poterao je konje, i zaprega je poletela od brzine, dok su životinje radosno njištale kada su izašle iz Risnice. Sava je gotovo celim putem mrmljao molitvu za zaštitu od nečistih sila.
Idući kroz maglu i nepregledna polja Banata imao je utisak da ne zna gde se nalazi. Misli su mu se rojile. Pitao se da li je naišao na mesto gde se dodiruju dva sveta. Znao je od ranije da su se takve stvari i drugima dešavale. Svako je te događaje tumačio prema svojim verovanjima, ali prava istina ostajala je skrivena. Tako je bilo i sa njim. Kao što nije mogao tačno da razabra šta se upravo dogodilo, tako je i vagao da li je na pravom putu ili je skrenuo pogrešno. Sve njive u mraku izgledaju slično, a pogotovu banatske. Orijentisao se prema starim đeramima i poljarskim kućicama kraj puteva. Vetrovi su mu pomagali tako što su rasterivali oblake sa zvezdanog neba i maglu sa dotrajalog, izlokanog puta. Činilo mu se da putuju čitavu večnost, a izjedala ga je bojazan da su skrenuli sa puta ka kući. Međutim, konji su celim putem bili mirni, a to ga je hrabrilo. Negde pred zoru ugledao je poznata polja i kućerke na početku Donjeg Slapova i radosno odahnuo. Konji su, osećajući poznati miris u nozdrvama, radosno njištali i, hramljući od umora, trošili zadnje zalihe snage kako bi što pre stigli kući. Ubrzo je Sava stigao i na sopstveno imanje, ispregnuo konje, zahvalio Bogu što je živ i zdrav došao i konačno ušao u svoju kuću. Njegova žena je još uvek spavala. Nežno ju je poljubio u obraz i zavukao se u topli pokrivač pored nje. Bio je siguran. Barem tog jutra.
***
Sanja je išla za Banat, kod svojih. Ispitni rok je bio završen i sada je, manje više ponosno, putovala u svoje selo. Majka joj je najavila da je spremila sarme. Već je mogla u mislima da je vidi kako postavlja sto za nju. Znala je da majka neće sesti sa njom da jede, izgovarajući se kako će se pridružiti svakog časa. Pokušavala je da prizove miris doma iz sećanja. Ubrzo je autobus stigao na njenu stanicu. Dugačka, pusta ulica koja je vodila ka kući nije se promenila. Mala mesta poput ovog su odavno počela da odumiru, pa tu nije bilo puno novina koje bi se mogle primetiti. Samo zatvorene kapije i prozori. Nije bilo previše ljudi na vidiku, a od nedavno, ni pasa. Ni jednog jedinog psa. Došla je do zloglasne okuke, čuvene i van ovog mesta, na kojoj su se desile brojne pogibije i nesreće. Uvek je sa jezom i posebnom pozornošću prolazila tuda. Hodajući lagano kroz dobro poznati kraj, primetila je pomalo neobičnu stvar. Nad okukom je počeo da se nadvija oblak magle, kao i uvek kada bi puno kiše natopilo rukavac koji se pored iste pružao.
A onda je iz magle koja je obavijala ulicu i davala joj nestvaran izgled, začula jezivo njištanje, koje je postajalo sve jače. Činilo se kao da se neočekivani zvuk s mukom otima iz tkiva magle i polako postaje stvaran. Pred njom su se ubrzo ukazale kočije sa podivljalim konjima. Kočijaš je pokušavao da ih obuzda, ali je sila izbezumljenih životinja izmicala njegovoj snazi. Rožnata kopita i gubice oblivene penom su užasnule Sanju koja je stajala tačno na putu čitave zaprege, skamenjeno gledajući u izbezumljene životinjske oči. Iz nekog, do sad nepoznatog dela sebe, osetila je da gleda u oči same smrti. I nije mogla da se otme tom užasu. Ali je istovremeno iznedrila iz sebe nekakvu, makar i majušnu snagu koja joj je pružala utisak da se može odupreti naletu konja. U istome trenutku, kočijaš je zaustavio zapregu i počeo da se krsti. Potom je sišao i oborio stranicu prikolice, iz koje su ispadali nekakvi džakovi. I povrh svega, pred njenim očima je čitava scena počela da bledi, da bi konačno nestala poput pare koja se razilazi kada se prozori otvore. Put je sada bio čist, kao da se ništa nije dogodilo.
***
Godinama nakon ovog događaja, često se u mislima vraćala na crnu tačku u nesrećnoj, rodnoj Risnici i pokušavala da razume šta se dogodilo, kao i šta joj se tog dana ukazalo. Kao i za mnoga druga pitanja u životu, ni na ovo nije mogla da nađe tačan odgovor. Ali jedno je sigurno znala: zacelo je postojalo objašnjenje.
Probudila se tog jutra lošijeg raspoloženja nego inače. Slava je danas, a ona ne voli ta, pomalo neiskrena okupljanja u njenoj okrnjenoj porodici. Nije poznavala kakav je osećaj kada je tu još neko osim majke, neko ko treba da bude prisutan, i čije se odsustvo smatra gubitkom i štetom. Njegova slika u porodičnom albumu joj je uvek delovala prazno, nestvarno i pomalo kao izgovor za odsustvo. Volela bi da zna kakav mu je bio glas, jer bilo je prisutan jako davno u prošlosti. Kažu da je bio divan čovek.
Sanju je iz misli prenulo zveckanje svečanog escajga koji je majka stavljala pored tanjira na stolu. Pečena, hrskava riba hladila se na velikoj srebrnkastoj tacni. Sama površina vina u čaši sa tankom nožicom se povremeno lagano talasala, obrazujući male i jedva primetne kružnice. Njihova slava je uvek bila posna, prava zimska slava. Velika slavska sveća je gorela, topeći vosak od kog je načinjena. Plamen se lagano zatresao kada je u prostoriju ušla njihova tetka, očeva rođena sestra Stevanija, uvek rado viđen gost. Tetka je volela da provodi vreme sa porodicom pokojnog brata. Uvek je kupovala vredne poklone Sanji. Govorila je za nju kako je likom povukla na oca, ali temperamentom na majku.
Vreme je lagano odmicalo, i rani, zimski sumrak je počeo da se zgušnjava oko uličnih svetiljki. Ublažavao je jačinu svetala koja su Sanji odvlačila pažnju sa razgovora nasmejanih i zajapurenih gostiju, već lepo napojenih vinom. Žao mi je što majka nikad ne priča o njemu. Pa šta, kao da se to samo nama dogodilo. Druge porodice imaju i gore probleme, s kojima se i dan danas nose.
Razmišljajući tako, osmelila se i izdvojila tetku od svečanog stola za kojim su novopristigli gosti veselo razgovarali i smestila je u udobnu fotelju u privatnosti svoje sobe.
– Tetka Stevka, moram te nešto upitati. – reče ona prigušenim glasom – Možeš li da mi ispričaš šta se u stvari desilo sa tatom?
Na ove reči, Stevanijino lice se smrači i njenu pređašnju razgaljenost zameni izraz duboke tuge.
– Jao dušo, pa zašto ti to majka nikad nije ispričala… – reče ona tiho, shvatajući Sanjino zavereničko ponašanje. – Bio je to divan čovek, Bog da mu dušu prosti. Ali, prava priča, po meni, počinje mnogo ranije, sa njegovim dedom, a tvojim čukundedom… – nastavi Stevanija, zapalivši novu cigaretu i nasuvši još vina u čašu.
– Bilo je to čudno vreme. Ljudi nisu tako lako postajali bogati. To ti je, Sanja, valjda jasno. Ni danas nije puno drugačije. Misliš da je sve ovo što naša familija ima tek tako nastalo? – Stevanijin ton je postao mračan i dobio notu čudne i neočekivane gorčine.
– Znam. Morali su mnogo da se odriču i puno da rade… – odgovori, no preseče je tetkin mračan cerek. – Eh, dete moje. Tebi majka zaista ništa nije pričala. – Sanji se stomak zaveza u čvor.
– Tvoj čukundeda, Milun, bio je trgovac. Veoma bogat i cenjen čovek. Barem, od ljudi iz Risnice. Umeo je da kupi robu kad je svi prodaju, a da je preproda kad je niko nema. Nije mu bilo ravnog širom Banata. Ali ne boj se, nije Milun bio samo srećan. Znao je on dobro šta je radio ljudima i na kakve je neljudske načine varao. Kažu da je petljao sa nečistim silama, ali ja u to ne želim da verujem. – reče tetka, prekrsti se, počupa za pramen kose i pomeri jedva primetno u stranu. – Ali jedno je sigurno, varao je ljude. Pričaju i dan danas kako je jedan nesrećnik iz Donjeg Slapova zbog njegovih mućki izgubio razum. A znaš šta se dešava kada tvoji preci čine takve stvari… Bog počne da im vraća, ali tek od trećeg kolena. Zato je moj divni brat i tvoj tata tako i nastradao. Počele su da mu se priviđaju nekakve kočije, sa besnim konjima kako ga jure. Nije ga čovek mogao smiriti. Ta tri dana pred njegovu smrt, nismo znali šta da radimo. Ništa ga nije moglo povratiti. Taman kada smo prelomili da ga odvedemo na lečenje, ukazalo mu se nešto užasno, a on je rukama mahnito začepio uši i…srce mu je otkazalo. Nismo ništa više mogli da učinimo za njega.
Sanja spusti pogled i skupi ruke ka naglo otežalim grudima, počevši tiho da plače. Tetka ustade, snažno je zagrli i nežno pomazi po leđima. Dok su se suze spuštale niz lice, Sanja preko njenog ramena zapazi dobro poznati prizor: kroz orošena stakla prozora, prkosna kočija je u punom trku proletela ulicom, razvejavajući okolnu maglu. Nakon nekoliko trenutaka, ona lagano ustade, odvoji se iz zagrljaja i staloženije reče:
– Tetka, hvala ti na iskrenosti. Molim te da me sada ostaviš malo nasamo. Moram nešto da obavim.
Bez puno zapitkivanja, Stevanija se povuče za slavski sto u drugu prostoriju. Kada je konačno ostala sama, Sanja odlučno priđe ka prozoru. Nedaleko od njene kapije, zimski put je bio izbrazdan samo njoj vidljivim otiscima kopita i točkova, rugajući se razumu palih predaka. Bol i strah su utihnuli u grudima, a njeno lice je poprimilo novostečenu hladnokrvnost.
Možda u magli sve banatske njive izgledaju isto, ali osobe nisu.
Dlanom je obrisala zamagljene oči i pridružila se porodici u slavlju.
Autor: Jovana Banić
