Blog

Sofijino fantastičarenje – Intervju sa Mladenom Đorđevićem

Posted on by Sofija Grebenarović

Kad smisliš kako da otvoriš komšijin buđelar a da ti on sam zahvali na tome, to se zove ekonomija. Kada to isto radiš svojima, to se zove ,,nešto je trulo u državi Danskoj“. Uvek me je fasciniralo kako smo u mogućnosti da uvezemo sve potrebno i nepotrebno u sopstveni pašaluk, a da pritom i zaboravimo na sopstvene zlatne dukate. One zlatne dukate koje smo zakopali negde (ono čuveno „x“ na karti) za bolje sutra, ali to ,,bolje sutra“ nikako da nastupi. Zato danas iskopavam, tj.intervjuišem jedan zlatni dukat (*duva prašinu preko novčića*) poznatiji po imenu Mladen Đorđević, autor romana ,,Svetioničar“.

AVKF: Šta Vas je motivisalo da počnete s pisanjem kao profesijom?

MĐ: Iskreno, ne bih mogao da navedem jedinstveni i ključni razlog koji bi bio odgovoran da krenem sa pisanjem, ali bih mogao da pomenem da me je usađena sklonost ka ma­štanju od strane roditelja još iz samog detinjstva, potkrepljena prirodnom rad­o­z­n­a­lošću i ljubavi prema avanturama, nekako vodila i dovela do tog momenta kada sam primakao stolicu i otpočeo sa kucanjem.  Tek negde na polovini pisanja trilogije, pož­e­­leo sam da saznam, da li ja to zaista mogu da izguram do kraja, a kako je do trećeg dela Svetioničara ostalo još pola godine, izvesno je reći da sam u toj nameri i uspeo i zbog toga sam posebno zadovoljan. Naposletku, odgovornost za pisanje, kod sebe, a verujem i kod svakog iskrenog pisca, leži u stotinama „varnica” koje nužno prouz­r­o­k­u­ju plamen.

AVKF: Kako  motivišete sebe u svojstvu nastavljanja rada?

MĐ: Najčešće se motivišem istraživanjem tema koje me privlače, jer verujem da toliko to­ga postoji na svetu i oko nas, da u skladu sa profilom spisateljske mašte, može da se pr­onađe ono u čemu bi pisanjem voleli da se zagubimo. Takođe bih dodao da me i sopstvena želja prema razvijanju i produbljivanju već postojećih priča, sama po sebi golica, a ako se tome pridoda i želja čitalaca da zajedno sa mnom otkriju zamisli koje zajedno stvaramo, onda smatram da od svega pomenutog, nema većeg i iskrenijeg mo­t­iva.

AVKF: Kako vidite sebe kao autora i osobu?

MĐ: Sebe vidim kao, ni po čemu drugačijeg od ostalih; posedujem mane i vrline, strahove i žudnje, moralne padove i uspone, poroke i prezire… Kao jednog sasvim običnog mo­m­ka koji je poželeo ljudima da priča o onome što mu se vrzma po glavi. Ogorčen na bedu ovog sveta, ali sa druge strane, ohrabren lepotom njegove prirode koja prkosi čovekovoj destruktivnoj prirodi. Autorski, na sebe želim da posmatram kao čoveka ko­ji iskrenom pričom i stavom, želi da se bori protiv kiča i šunda. Težim negovanju čo­v­ekove mašte i želje prema otkrivanju, da zajedno sa čitaocima preskočim preko već vi­đenog i sa osećajem uzbuđenja, pomerim granice mogućeg. Svestan sam težine za­da­t­ka, ali da je lakši, pripao bi nekome drugom. Vreme će pokazati da li sam u svojim na­merama uspeo ili ne.

AVKF: Da li bi podelili sa mnom neke podatke o sebi?

MĐ: Huh, ne znam baš kakvi se podaci traže, ali ono što bi, verujem, moglo da interesuje ljude o meni, to je da sam veliki zaljubljenik u muzičke žanrove kao što su: “rock”, “he­avy metal”, “vocal trance” i “future garage”, “jazz” i “trailer music & soun­dt­ra­c­ks”. Volim da izučavam ratnu istoriju, a ponajviše temu svetske geopolitike. Takođe sam za­l­jubljenik u astronomiju i fotografiju. U slobodno vreme dušu ispunjavam “majkom sv­ih društvenih igara”, fantazijskim “Dungeons & Dragons”.

AVKF: Čime ste se vodili tokom stvaranja „Svetioničara“?

MĐ: Pre svega, vodio sam se idejom stvaranja simbola diskretnih heroja i belih vrana na­š­eg okruženja, koji uprkos problemima, odlučuju da ne posustanu, a svojim primerom, osvetljavaju put onima koji tek dolaze.  Želeo sam da pišem o pojedincu čije delo­v­a­n­je društvo i te kako može da oseti, što u pozitivnom, što u negativnom smislu. Tako­đe, sa druge strane, bavio sam se savremenim društvom i “plodovima“ promena nov­og sveta, na dr­u­š­t­vo kao ta­k­vo, u vidu neoverskih pokreta, mega-korporacija i gl­ob­a­l­n­og terorizma. Ako je “meso” trilogije distopija, duša joj je satkana od neo-noara, fi­l­m­skog žanra čiji pionir u literarnom stilu želim da postanem i tako prokrčim put za one koji bi, možda, sebe prepoznali u njemu.

AVKF: Nakon svega, šta dalje? Kujete li neke planove?

MĐ: Nakon distopijske i neo-noar trilogije „Svetioničar”, kao prve (celovite) knjige u sagi „Utočište”, uslediće jedna zasebna novela, smeštena van maločas pomenutog univ­e­r­z­uma. Ona je već napisana,a rukopis predat potencijalnim izdavačima. Radi se o ho­r­o­ru, sa po­džanrom u vidu ps­ihološkog terora, koja za ambijent ima predeo, nikada is­k­o­ri­š­ć­e­n­­im na našim pro­s­t­o­r­ima. Uveliko radim na novom romanu, čiji je avant­uri­s­t­i­č­ki žanr ovde, ta­kođe nezastupljen i o kome se malo zna. Namenjen je tine­j­dž­e­rskom uz­rastu, ali svakako da ni stariji neće imati nikakvih problema da uživaju u njemu. U zavisnosti od publike i kritičara, imaće mogućnosti da se razvija sam od sebe u vidu na­stavaka kao zasebnih priča. Nakon njega, imam u planu da napišem još jednu, zas­e­bnu horor novelu, a tek kada i ona bude izašla iz “književnog porodilišta”, prionuću na posao druge knjige iz sage Utočište, kao prirodnog naslednika Svetioničara. Nara­v­no, samo ako u međuvremenu ne iskoči koaturoski roman sa svojim imenj­akom, Mla­d­enom Stanisavljevićem (jednog od autora romana ,,Jezomor”).

Vala, Mladene, zaslužili ste da Vam skinem kapu (*dotiče nevidljivi cilindar*) . Iako Vas čekaju turbulentni putevi, smatrajte se peškirovanim, pa nemojte paničiti

Kratko o kritikama „Pljačkaša grobnica”

Posted on by Aleksandar Erdeljan

Te davne devedest i neke, kada je izašla prva igrica sa Larom Kroft, poznatim svetskim pljačkašem grobnica, bila je i ostala momentalni hit. Iako je od tada bilo par pokušaja da se ributuje serijal igara, najveći uspeh je doživeo poslednji, iz 2013. godine. Naravno, pre toga smo dobili i dva filma u kojima Anđelina Džoli glumi titularni lik. Iako veliki obožavalac lika i dela dotične, filmovi se i nisu nešto pokazali. Ipak, o ukusima ne vredi raspravljati, neki samo imaju velika očekivanja. Kad spojite dva tako prepoznatljiva likao kao što su Lara i Džoli, ne možete da nemate velika očekivanja.

U novom filmu po već pomenutoj igricu iz 2013, glavne uloge tumače: Ališa Vikander, Dominik Vest, Valton Gogins, Danijel Vu, Kristin Skot Tomas.

Mišljenja o ovom filmu su podeljena, ali niko ne spori da je Ališa Vikander odradila fantastičan posao. Mnogi kritičari su kritikovali priču i to što ona nije razbijačica glava poput Džoline Lare. Isti ti zaboravljaju da je ovaj film svojevrsni prikvel, iliti kako je Lara postala to što jeste. Teško da u toj postavci može da bude kao Džoli, te je sasvim solidno napisan za to što jeste. Prigovaraju što dobija batina – pa naravno, kad tek ulazi u celu tu priču oko pljačkanja grobnica. Da vidimo kako bi se oni snašli ka bi ih iz udobnih fotelja ubacili u sličnu situaciju. Ranjiva je i ne snalazi se najbolje u svetu u koji je zašla. Ali to je i normalno, u jednom momentu je blago traumatizovana devojka koja vozi bajk po Londonu, u sledećem jurca po džungli nekog opskurnog japanskog ostrva. Ali to ne znači da nije jaka žena. Jeste, samo nije jaka koliko će tek biti. U celoj toj stvari me nervira što su muški kritičari postavljali to pitanje. Kao da nisu imali šta drugo da kritikuju.

Druga kritika je da je sama priča razvodnjena i da nije dostojna početka jedne franšize. Meni se svideo. Lično mišljenje, ali samo svoje i mogu da ponudim. Film je vizuelno fantastičan, a pojedine scene će vam oduzeti dah. Ona u kojoj se Lara penje u zarđali avion koji se raspada govori o tome da su se trudili da isprate igricu (samo da kažem, nisam igrao, ali jesam gledao kuma). Režiser je iskazao poštovanje igri, ali takođe nije sputavao Ališu Vikander i njen talenat, te je nije primoravao na prevelike akrobacije.

Film je pravi akcioni užitak, sa fenomenalnom glumicom u glavnoj ulozi. Ostaje nada da će se franšiza nastaviti, i to predvođena Vikanderovom, da bismo dobili odgovore na sva postavljena pitanje. Nadam se da ćete mu dati šansu, jer vam sledi lep provod. To je sve od mene za ovaj put, samo napred, dragi moji autostoperi i BEZ PANIKE, molim.

Oholi princ – Holi Blek

Posted on by Jovana Pribić

Vilinskog sveta i njihovih drama – nikad dosta! I ova knjiga, kao i svaka knjiga sa vilinskim svetom, prožeta je pravom pravcatom avanturom. Holi Blek, autorka „Oholog princa“, kreirala je još jednu vanvremensku dimenziju u kojoj Džud, najobičnija smrtnica iz sveta ljudi ima velike ambicije – da bude jednaka vilama.

I pored čestog ismejavanja i provociranje od strane tih savršenih bića (makar ih tako Džud vidi), zadržala je svoj ponos, zahvaljujući kom je gurala dalje. Ipak, kako nije bilo lako opstati u ovom krvoločnom svetu, morala je da radi stvari za koje nikada nije mislila da je sposobna.

Ne znam kako vi dragi čitaoci, ali čim ugledam reč „vile“ na poleđini neke knjige, apsolutno sam uverena da je moram imati. Doduše, ne budem oduševljena baš svakom, ali ima onih štiva koje izuje iz cipela. Tako je bilo i sa ovom knjigom.

„Oholi princ“ preveden kod nas 2018. godine u izdavaštvu Publik Praktikuma, a mnogi bukstagramari, kako strani, tako i domaći, masivno su promovisali ovu knjigu, svi veoma uzbuđeni ili što čitaju ili zato što će tek čitati. Zaintrigirana, posebno jer sam se već uverila u pero Holi Blek, progutala sam 352 strane za manje od dva dana.

Ali i u Vilindomu, vile ipak nisu toliko naprednije od našeg sveta. Iako su superiornije od običnih smrtnih bića, živote provede u mržnji istih i u nipodoštavanju njihovih života. I upravo je to jedan od razloga Džudine ogorčenosti. Svoju izdržljivost i snagu testirala je na strpljenju koje joj je bilo potrebno da skuje dobar plan kako da se uzdigne u svetu koji mrzi njenu rasu i da pritom osvoji poštovanje. Ili strahopoštovanje. Nije joj bilo bitno šta će misliti o njoj, sve dok im bude ravnopravna. Sve dok više ne budu gledali na nju kao bespomoćno malo stvorenje, koje u većini slučajeva vitla mačem i ostalim vilinskim oružjem bolje od većine plemićke dece sa kojima je išla zajedno u školu.

Tu upoznajemo i Kardana, oholog princa koji zahvaljujući svom položaju uživa poštovanje koje nije ni sa čim zaslužio, osim činjenicom da mu je otac kralj. I iako u trci za presto ima još dva brata, on niti je zainteresovan za isti, niti ga zanimaju oni. Njegovi ciljevi su iz dana u dan isti. I uglavnom su opijanje i uništavanje Džudinog života. Iz njemu čak nepoznatih razloga, ima potrebu da joj nanosi bol. Jer ga užasno nervira činjenica da počinje da mu se sviđa ljudsko biće, uprkos svim njegovim potezima da to onemogući.

Ipak, kako je zgađen sam sobom, tako prenosi negativnu energiju i na ostale, a postepeno to prećutano neprijateljstvo postaje hrana za Džud, zahvaljujući kojoj ona postaje sve opasnija i nemilosrdnija.

Sofijino fantastičarenje – doček julijanske Nove godine

Posted on by Sofija Grebenarović

Oklop i vodka – Kako su LARP-eri dočekali julijansku 2019.

Midgard je zaista čudo univerzuma, najviše zbog ljudi i njihovog bizarnog ponašanja, kao i zbunjujućih navika. Bizarnost se najčešće ogleda u tendenciji proslavljanja svega i svačega, od diplomiranja večitih studija do negativnog rezultata u histeriji kupljenog testa za trudnoću. Ono što odlikuje skoro svaki narod je ljubav prema bahanalijama tokom poslednjeg dana stare i ulazak u novu godinu. Budući da nama Srbima (a tu su ponekad i Rusi, Grci, Kopti)  jedan doček, sa svim svojim doživljajima i pratećim efektima, nije dovoljan, stvorili smo proslavu po svojoj meri, koju namerno pogrešno nazivamo Srpskom novom godinom. Željna dodatnog provoda i materijala za ucenu,  kao član LARP društva ,,Angeleon” učestvovala sam u pripremi žuraje za doček „Nove godine 2”.

Počelo je opuštenom nervozom; po svojom starom običaju sam kasnila, ali, za divno čudo ili morbidnu slučajnost, nisam bila jedina. Kad sam stigla u ,,Mesnu zajednicu Čukarica” u ulici Mihaila Valtrovića u Žarkovu, shvatila sam da smo se uključili u brzi voz sa zadocnenjem. Pošto je funkcionisanje pod pritiskom nešto što ipak daje izvanredno pozitivne rezultate, makar što se ,,Angeleona” tiče, uspeli smo da se podelimo uz povike tipa ,,Ti kačiš, a ja sipam”, ,,Kako da isključim ovo?” ,,Ne razvodnu kutijuuuu!”, ,,Sofijaaaaaa, koji ulaz se koristi za mikrofon?”. Nakon što smo ustanovili da imamo (ne)sreću da nikog nije spržila neka jača voltaža, ustremili smo se na postavljanje hrane, pića i muzike i završili smo za tili čas. Žurka je konačno mogla da počne.

Gosti su bili entuzijastični i beskrajno zanimljivi – dolaskom su nas obradovali Nemanja Banović i Tijana Krstonošić iz redova ,,Crvenih gavranova” iz Novog Sada kosplejeri Dimitrije Šobot, Celeluin Ingalaure, Deanna Deather i Milan Borivoje Kostić, drugari Anđela Mandić i Marko Guču, LARP-kolega Mirko Ivanić. Što se tiče ,,Angeleonaca” prisutni su bile sjajne persone poput Marka, Kristine, Vladimira Febe, Milana, Igora Jokića, Vlade (sa Milicom Vlajčić), Vide, Stefana, Lazara i, naravno, nezaobilazne mene.

Đuskalo se, pevalo se, učestvovalo se u igrama ispijanja, low key smo glumili kockare u ,,kocki lažova”, ožderavalo se, vodile umne priče, kovale zavere. Dakle, dešavalo se sve ono što se i inače odigrava kad larperi organizuju srednjovekovni bal pod maskama, kao što je i tog, 12.01.2019, bio slučaj. Naravno, sve je proteklo bez panike i sa maksimalnom dozom peškira, te vam svima, na kojoj god astralnoj ravni, planeti i dimenziji se nalazite, u ime ,,Angeleona” želim srećnu (julijansku) Novu 2019.godinu!

Morgan Lost br. 20 – Tuđi snovi

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: fantazija/triler/horor
ORIGINALNI NAZIV: Sogni di qualcun altro
SCENARISTA: Klaudio Kjaveroti
CRTAČ: Đovani Talami
ZEMLJA: Italija
GODINA IZDAVANJA: 2018.
OCENA: 10

 

 

Znate bar pet puta u toku svog pisanja o ovom serijalu se desilo da stignem sa pisanjem tempo izdavanja. I taj osećaj osujećenosti kad znaš da nema više vam je sigurno poznat,… e pa ovo je jedan od takvih momenata.  No, ipak ne mogu da se žalim – živim svoj san, čitam i pišem o stripovima i knjigama, dok mnogi sanjaju tuđe snove, što je izgleda slučaj i u ovoj epizodi Morgana.

San je moždana aktivnost (nevoljna i iracionalna) dok smo u nesvesnom stanju u periodu spavanja. Nekih se ne sećamo, neke sanjamo na javi, ali nikad ne prestajemo da sanjamo. Mnogi su tumačili snove i pokušavali skinuti veo sa misterije zašto sanjamo. Egipćani su verovali da duša u snu biva oslobođena telesnih okova i uranja u nebeski praokean da bi, nakon buđenja izronila podmlađena. U Grčkoj nisu svi snovi bili dostojni tumačenja, već samo oni koji su poslati od bogova. Kuran kaže da se snovi u kojima spavač nešto čuje u islamskoj tradiciji nazivaju istinonosnim snovima i od boga su došli. No, pretpostavljam da se Morganova lovina najviše pronalazi u tumačenju čika Frojda da se analizom sna dobija pristup podsvesnom, odnosno da je shvatanje suštine snova „carski put u nesvesno”. Snovi mogu biti proročki, ali najveće znanje bi bilo da možemo videti kako je to zaviriti u Tuđi san.

Klaudio Kjaveroti – autor je Brendona, te nekih kultnih epizoda Dilana Doga. Ovaj serijal je vrhunac njegove karijere.

Đovani Talami je poznat je po radu na Niku Rajderu i Magičnom vetru koji je nešto manje poznat kod nas.

Uprave i birokratija su krvotok svakog grada i kada se to poremeti dolazi do haosa u ionako prividnom redu. Tačno to preti da se dogodi Novom Heliopolisu kada službenici uprave počnu da sanjaju brutalne i divljačke scene nasilja. Da se još više mašinerija izbaci iz ležišta, pobrinuće se ubica sa maskom pacova koji ubija tri službenika. Što povlači za sobom nagradu na njegovu glavu, a prilična svota je Morganu kao ajkuli krv. Kreće u poteru za pacovom, čak u tu svrhu kontaktira staru simpatiju od koje saznaje i o snovima. U kojima on vidi više od drugih – čini se da službenici sanjaju javu monstruma. Sa druge strane, služba je posesivna prema svojim radnicima i učiniće sve da ostanu posvećeni radu i isključivo radu, dok naš heroj pokušava ući u trag belom pacovu tako što poseti Pandoru da mu pomogne sa profilom ubice i uvek gunđajuću Inge (već ih dugo nismo videli). Nije mu baš pomogla, ali sam nalazi trag. Ubica nastoji da počisti za sobom. Stvari postaju brze i Lorna, cura koju Morgan simpatiše, se nalazi u velikoj opasnosti. Hoće li heroj stići da spase devojku? Da li će saznati razlog istinitih snova? Sve to saznajte čitanjem ove epizode.

Jedna od najboljih epizoda u serijalu, samo naizgled je sve prosto i jednostavno. Međutim u Kjaverotijev scenario je duboko ukorenjeno kafkijansko ugnjetavačko, košmarno, komplikovano, bizarno i nelogično ponašanje birokratije (mada taj kafkijanski izraz apsurda i ironije niko ne može dočarati sem samog Kafke, koji to čini kroz zadnji vapaj bezdušne mašinerije umirućeg carstva). A kroz gotovo kultnu rečenicu „Sviraj to ponovo, Seme“, Kjaveroti daje omaž Kazablanki, ali i filmu Vudija Alena koji nosi naslov po toj rečenici. Iako ona zapravo nikada nije ni izgovorena u legendarnom filmu. Naime, Ilza kaže Semu „Sviraj jednom, Sem, za stara vremena“, Rik zaista govori Semu da svira, ali ne baš onim rečima toliko puta citiranim, već You played it for her, you can play it for me (Svirao si to za nju, možeš svirati i za mene). Talamijev crtež je bez greške i sada je jasno da je jedan od najboljih crtača u serijalu. Zaključak: ovu priču možete čitati površno i da vam bude zabavna, ali možete i zagrebati ispod površine kao ja, pa da vam bude sjajna. Možda Morgan Lost 21. Zemlja Oz neće skoro, ali ne brinite biće drugih recenzija stripova iz mog pera, pozdrav, čitamo se uskoro.

Zašto je Anton Gorodecki morao da umre?

Posted on by Petra Rapaić

Napomena:

1. Za one koji nisu pročitali serijal Noćne straže Sergeja Lukjanjenka, naslov ne govori o stvarnom stanju stvari. Da biste izbegli dublje razočaravanje, nemojte čitati dalje.

2. Lukjanjenko već piše / je napisao novi serijal, a vi ni ovaj niste pročitali? Stvarno?

Dobro, možda nije baš najbolji naslov ako razmatramo sa gledišta ogromnog spojlera, ali verujete mi – stvari nisu onakve kakvima se čine. Pogotovo kada se u živote običnih ljudi upetljaju spletke viših Inih, opisane perom ruskog pisca Lukjanjenka.

Nekada davno, prorečeno je da će iz loze dva velika maga nastati čarobnica tolike snage da će biti nulta, tj. ona koja može da upije svu magiju oko sebe. Da bi se osigurali da će čarobnica preći baš na njihovu stranu, i Svetli i Tamni se bore da prvo regrutuju njihove roditelje.

Anton Gorodecki rođen je kao čovek, unuk Tamnog Zavulona, šefa Dnevne straže. Svetli su prvi došli do njega i regrutovali ga. Ocenjeno je da je mag srednje snage, i da možda tek u ekstremnim uslovima može da dođe do drugog nivoa. Radio je u Noćnoj straži kao programer, sve dok ga nisu poslali na terenski zadatak gde upoznaje svoju ženu. U početku, Sveta je zbunjena i Anton je oruđe Velikih koje treba da joj pomogne da odluči na koju stranu će stati. Nakon toga, odlučeno je da njihovo druženje treba da prestane jer bi Anton mogao da je koči u njenim višim stremljnjima. Naravno, i ona je postala Svetla.

Čini se da su teški dani nastupili za Tamne. Ravnoteža je bila toliko pomerena da je Sumrak iznedrio Ogledalo, fenomen koji preslikava moći svojih protivnika i staje na slabiju stranu. Sveta u jednom sukobu gubi svoje moći, što Antonu daje šansu da bude sa njom. Da skratimo priču, njihova kćerka Nađa je ta nulta čarobnica, esencijalna za dobrobit sveta.

Međutim, mi se ovde koncentrišemo na Antona i njegovu ulogu u svetskom poretku Inih. Od programera relativno neznatnih moći koji tek rutinski odlazi na prvi zadatak, postaje terenski agent. Još uvek ne zna da je Zavulonov unuk i uživa da mu poremeti planove. Ne preza ni da se posvađa sa sopstvenim šefom Geserom kad god oseti da ga njegove spletke stežu oko vrata i prete sreći njegove porodice. Lako je upao u ulogu oca i zaštitnika.

E sad, ako pričamo o potrebama i potražnjama, logično je da će maloj Nađi pretiti velike opasnosti i da bi Tamni mogli da je se dokopaju. Uprkos primirju, nesreće se dešavaju. Tako, baš pre nego što se jedna od takvih nesreća desi, Anton igrom sudbine i mimo svih predviđanja, postaje Viši Ini. Moći koje Sveta još uvek nije u potpunosti obnovila, ovim su kompenzovane. Time zaštita koju njihova kćerka uživa postaje neprikosnovena.

Ali kada Nađa dovoljno poraste, prihvati sve svoje moći i inicijacije, kada jednom za svagda i neopozivo postane nulta – šta onda da radimo sa praktično veštački stvorenim Antonom Gorodeckim? S njegovom ulogom je gotovo. Ispunio je sve što je mogao. Zaljubio se, kao i svaki čovek, i u tom pogledu nije izgubio ništa od ljudskosti. Napredovao je kroz nivoe moći i na poslu. Sprijateljio se sa stvorenjima Sumraka, prošao kroz sve nivoe Sumraka (što nikome nije uspelo), razbio legendu o Udvojenom bogu, rešio svaku misteriju potrebnu za spasavanje sveta, kako Inih tako i ljudi. Bukvalno, više nije ostalo ništa što je mogao da uradi, samo da krene u novu avanturu. Osim što je njegovo vreme prošlo, a ovo sadašnje i buduće pripada nekom drugom, vrlo verovatno Nađi.

Anton Gorodecki je nadživeo svoju ulogu, a dok ju je igrao bio je i više nego dostojan. Takođe je bio i anomalija. Kao Viši Ini, bio je u stanju da prozre spletke drugih Inih (to valjda dolazi sa iskustvom i dugogodišnjim radom sa Geserom), ali je sam odbijao da se bavi njima. Znao je dovoljno da shvati da su Tama i Svetlo samo dve strane istog novčića, da su pravila birokratski ustupci i da njihovo dobro ne mora nekom drugom biti dobro. Takav stepen filozofije Ine obično dovodi na stupanj Inkvizitora, ali Anton je u startu odbio da postane njihov član. Takođe, koliko god uživao u svom poslu, porodica mu je bila na prvom mestu i kada im je zapretila opasnost, nije oklevao da i Gesera i Zavulona nadigra. Nije dozvoljavao da njegove voljene neko iskorištava.

Hipotetički, možemo zamisliti šta bi bilo da je poživeo na takav način. Gde bi mu kraj bio. Šta bi sve bio u stanju da uradi, s obzirom na ono što je već uradio za jedan kratak ljudski život. Postao bi heroj doba, nepremostiva prepreka, deus ex machina. Mudri starac sa planine, samo ni izbliza toliko neaktivan. A to ni Sumrak, život, subina – šta god želite – nije mogao da dozvoli. Ali, zarad onih koji ga vole i zarad pravde i nesklonosti ka tragičnim krajevima, Lukjanjenko ga je sačuvao, darovavši mu život u miru. Kao neka čudna mantra Sumraka: od čoveka je postao, u čoveka se vratio.

Nastupalo je doba nulte čarobnice, a to doba ne bi ni izbliza bilo tako dobro da je čarobnica ostala bez voljenog oca.

AXL – Dobra metalna kuca

Posted on by Nenad Jevtić

Volite pse? A još više vam se dopada tehnologija? A šta ako taj pas još i poseduje veštačku inteligenciju, apsolutnu lojalnost svom vlasniku i pripada vojno-tehnološkom privatniku? Aksel. Novi proizvod Krejn Industrije, iste one koja je stvorila rojeve dronova sposobnih da napadnu bilo koji metu na bilo kom mestu. Poručite odmah ili sačekajte da se Aksel prototip otgrne kontroli i nađe utočište blizu vas.

Ovog puta, predstavljam vam film „AXL“ iz 2017-te. Film koji je namenjen mlađim osobama i porodičnom druženju tokom praznika.

Priča o Akselu je priča o odgovornosti. Radnja nam je, verujem, već poznata ako ste odgledali bar tri filma za decu, jer sam film ne pruža mnogo novotarija i teških pitanja. Scene se prirodno nadovezuju jedna na drugu i tu nema mnogo pretpostavki šta će se desiti sledeće.

Priča sama po sebi govori o lepom, o pravilima, o ispravnim odlukama i greškama.

Razgovor o stvaranju dugometražnog filma počeo je 2015-te kada je eksperimentalni kratki film ‘Majls’ objavljen na internetu s namerom da se prikupe sredstava i nađu sponzori. Kada je došlo do produkcije, ideja je dobila na kvalitetu i odabrana je drugačija glumačka postava od one u kratkom filmu. Na površinskom nivou tematika nam je predstavljena u nizu međuljudskih odnosa između glavnog lika Majlsa Hila i sporednih likova. Radnja prati Majlsa, tinejdžera i zaljubljenika u motokros koji podbacuje u svim sferama života. Od škole i finansija, do tegoba prateći svoja interesovanja za sport, njemu jedino trke ostaju kao neka nada za karijerom. Svuda je predstavljen kao neuspešan, siromašan, ali ambiciozan i s pravim vrednostima. Ovo je priča kako jedan gubitnik može postati pobednik, ili kako pravi put nije nužno slava i novac.

Majls pri svojim avanturama ima pomoć i sa svakim od likova, on ima drugačiji odnos. Otac je tu kao vrh svih mudrosti i pun je saveta i razumevanja, dok Sara Perez koju tumači Rebeka Gomez, igra slatku curu s ciljem da ga dozove pameti, utiče pozitivno na junaka i natera ga na pravi korak. AXL je ovde skoro sporedan lik, neko ko vuče radnju dalje, ali ne dominira svakom scenom.

Pisac i producent dela Oliver Dali, svojim prvencem je hteo malo da se poigra arhitipovima loših i dobrih osoba, s tim što je klasičnu generalizaciju dobra i zla zamaskirao ponekim odstupanjem od pravila tako da zloća nije uvek zao, a heroj nije savršen.

U taj svet, producent je uveo ratnog psa kao orijentir, dok ljudi oko njega pričaju svoje i Akselovu priču.

Tehnološki gledano, film jedva da se dotiče fikcionog, jer je tehnologija kojom se služe u povoju i već postoje prototipovi slični fikcionom. Spomenuo bih ‘Hornet“ dronove iz filma kao kopiju ‘Swarm’ koncept roja dronova s namenom da nadgledaju, lociraju i unište metu. Takođe, kopija ‘AXL’ bespilotnoj kopnenoj jedinici, naveo bih ‘Mula’ ili ‘Big Dog’ koncept DARPE koja kreira sličan prototip hodajućeg robota za potrebe Marinaca i sa funkcijom prenošenja tereta po otežanim klimatskim uslovima i brdovitom terenu. Uz to, dodajte i samoučeću veštačku inteligenciju u sklop i dobijate koncept Aksela.

Upoznavanje sa AXL-om je obavljeno u prvim scenama kao i njegova namena. Attack Explore Logistic – vojni robot, osmišljen je kao zamena službenim psima. Ovaj aparat, koristio bi se u ratnim zonama kao pomoć/podrška ljudstvu na terenu, a operater zadužen za ovaj aparat bi biometričkom vezom sa AXL-om garantovao bezbednost i kontrolu nad apartom. Ta veza je neraskidiva, tako da operater zadužen za vojno pomagalo mora biti čovek od razuma, časti i s povećanim osećajem za moral. Sve se svodi na potrebu za odgovornošću i veliku pažnju na detalje, što nas drži dalje od negativnih uticaja okoline.

Dobre Stvari

Umesto prenatrpanih vizuelnih efekata, produkcija se odlučila da koristi ‘animatronik’ model AXL-a sa čovekom u odelu i pomoćnim animatorima koji će pokretati razne delove tela. Korišćenje modela prilikom snimanja dodaje realnost, jer glumci imaju fizički i vizuelni kontakt sa lutkom, time uvodeći emocije u delo i lutku, stvarajući privid realnog. Ovaj vid rada me dosta podseća na film ‘Pravi Čelik’ sa Hju Džekmenom. Kada razmislim, ova dva filma bih opušteno stavio na istoj polici, jer imaju mnogo dodirnih tačaka, samo je glumačka postava možda iz ‘B kategorije’.

Dijalozi su odrađeni na lep način i deluju stvarno, kao da se tako nešto desilo. Glumci lepo donose dijaloge i emocije tokom scena ne manjka, što je uglavnom problem kod sličnih ostvarenja. Stičem utisak da su svi glumci morali da prođu neku vrstu obuke kako da intoniraju svoj deo teksta, jer su sve rečenice savršeno skladne. Izuzetno lepo sročene rečenice i fraze. Moram dodati i da se tokom filma robotski zvuci Aksela transformišu u više životinjske, pseće tonove čineći ga više živim. Tu se ogleda proces razvitka duše u mašini i stavlja akcenat na uticaj pozitivnih ljudi na okruženje.

Sporedni likovi imaju funkciju. Nisu statični, kruti i hladni i ne glumataju, već stvarno žive u filmu.

Objekti i stvari koje vidimo kao detalje, koriste se više puta tako da ništa nije promaklo tokom detaljnog planiranja scena i snimanja. Ono što upali prvi put, koristi se opet, tako da su svi događaji dosledni. Mahom su za to zaslužni animatori koji su imali zadatak da robota AXL-a načine što bližim osobinama i ponašanju psa.

Muzika, posve moderne numere elektronske i rok, kao i ambijentalne numere pričaju svoju priču, svakom notom komplimentirajući scene.

Loše Strane

Moram da priznam da mi fali malo intrige, malo više preokreta i uzbuđenja tokom filma. Iako nije sve u savršenom skladu, ništa ne pođe po zlu kao u realnim situacijama, već sve stoji nekako blizu granice da stvari postanu ozbiljne.

Negativac ove priče, opet je postavljen kao glavni naučnik, osnivač, glavni i odgovorni za stvaranje pomahnitalog robota. Sporedni likovi oko junaka na momente opravdavaju negativca, što dodaje ljudskost zloći, ali istovremeno i ubija zlobu. Da, vojska pravi oružja, a oružja služe za loše stvari, a Aksel je oružje. Ako je negativac plaćen da proizvede nešto, taj projekat skrene s puta i on ga želi natrag, šta njega tu čini zlobnim? To što radi svoj posao?

Da bi otklonili tu ljudsku stranu u antagonisti, negativac dopušta da eksperimenti sa živom osobom teku svojim putem, možda i previše dugo da bi se održala kontrola. Na sve to ga upozorava njegov asistent, stalno upozoravajući da komande koje Aksel dobija mogu da postanu komadne za ubijanje i da veštačka inteligencija u Akselu nema ugrađene moralne kodove. Naučnik baš zato i dopušta Majlsu da edukuje Aksela tim vrednostima i pretekne mukotrpan rad za pet godina unapred, dakle, zloća eksploatiše dobrotu junaka.

Uz sve to, naučnik u jednom momentu zarobljava junaka i njegovu devojku, preteći da će narediti svom psu da učini nešto užasno ukoliko se junak ne odrekne biometrijske veze sa psom. Ovo je deo gde se pravi vlasnik robota stavlja u poziciju ludog naučnika i to je opet jedan od mnogobrojnih klišea s kojima smo se susreli i po sto puta susreli.

Po meni, previše je klišea, već viđenog i predvidljivog sleda događaja. Ipak, film je namenjen tinejdžerima, nema scena nasilja niti krvi.

Očekivao sam neki pomak u pravljenju filmova ove kategorije, neku novost pri režiranju, novost u radnji i temi, neku promenu, eksperiment ili bilo šta tog tipa. Jednostavno, očekivao samo evoluciju žanra za decu. To nisam dobio ovog puta.

Pored odgovornosti kao teme ovog filma, međuljudskih veza sina sa ocem, momka i devojke, teme lošeg uticaja društva i pogrešnog fokusa na slavu i novac, slabo je odrađena veza čoveka i psa, to jest, čoveka i mašine. Ovde se ne postavlja pitanje da li čovek može da voli mašinu i kakva bi to veza bila. Ovde se to usvaja bez polemike da li je Aksel živo biće ili gomila metala. Fali mi intriga, egzotika misli da čovek i mašina mogu da budu članovi istog čopora.

Tema veštačke inteligencije i čoveka, odrađena je u nekoliko navrata. ‘Nadogradnja’ je jedan od skorašnjih filmova koji se bavio sličnim, opet spominjem i ‘Pravi čelik’ koji je se po mnogim segmentima poklapa s ovim filmom.

Mislim da je ideja ovog filma mogla dublje da zagolica maštu, da se ozbiljnije pozabavi vezama čoveka i nečeg „bezživotnog“.

Zaključak

Film mi se jako dopao. AXL ima veliki potencijal koji nije šire eksploatisan, ali je ipak zabavan s obzirom kojoj publici je namenjen. Treba se povesti razgovor s decom nakon filma i objasniti im samu radnju i pozadinu da bi se najbolje usvojila poruka. Iako nije preterano uzbudljiv, „AXL“ me je okupirao na sat vremena. Mogao bih da ga pogledam još par puta, zahvaljujući glumcima i lepim scenama koje nisu bespotrebno šarene i vizuelno stimulativne.

Od ‘5 Marvina’ sa peticom kao najvišom ocenom, „AXL“ od mene dobija solidnih ‘4 Marvina’. Ukoliko se ne slažete s ocenom, molim vas da mi kažete vaše utiske o filmu. Do sledeće recenzije, bez panike i peškire u ruke.

Morgan Lost br. 19 – Sećanja video-kamere

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: fantazija/triler/horor
ORIGINALNI NAZIV: Memorie di una telecamera
SCENARISTA: Klaudio Kjaveroti
CRTAČ: Kristiano Spadavekia
ZEMLJA: Italija
GODINA IZDAVANJA: 2018.
OCENA: 8

 

 

 

 

 

Napolju je ovo grozno sivilo, sneg, odnosno zima koja nam je donela atmosferu mnogo sličniju Novom Heliopolisu nego Beogradu  – ili u kom god ste gradu brdovitog Balkana. Mnogi od nas po ovom vremenu imaju i mračne porive, kao u slešer filmovima. Samo nas okvir normalnosti drži čvrsto prilepljenim za ovo zrno ljudskosti. Neki i posrnu, ali za one koji ne prelaze tu liniju, jedini uvid u to kako to izgleda je Morgan Lost. I to nakon duže pauze, pa će vas obradovati i više nego obično.

Često pominjem slešer filmove, pa da pojasnim malo: naziv je izveden od engleske slasher (koljač). To je podžanr horora u kom se potencira krvoproliće, teško nasilje i brutalne scene mučenja. Uglavnom, radnja ovih filmova ima serijskog ubicu ili više njih i proganja grupu (uglavnom) tinejdžera (prvi uvek stradaju seksi plavuša i crnac). Iz celog krvavog haosa, izađe jedan preživeli, većinom devojka, često štreberka, naravno zgodna do besvesti kad skine naočare (sindrom ružnog pačeta). Ovi filmovi su niskobudžetni pravljeni da brzo zarade, a oni najuspešniji i najpoznatiji imaju brdo nastavaka i svi ih znate. Petak 13. (12 delova), Noć veštica (10 delova), Strava u Ulici brestova (9 delova), Teksaški masakr motornom testerom (8 delova) Pogrešno skretanje (6 delova), Poslednja ekskurzija (ima 4 dela), Vrisak (3 dela), dakle, štancanje unedogled i dokle god se isplati. Tematika Morgana Losta često nas vodi na takva mesta gde je samo slešer pogodan izraz za opisati viđeno.

Klaudio Kjaveroti – autor je Brendona, te nekih kultnih epizoda Dilana Doga. Ovaj serijal je vrhunac njegove karijere.

Kristiano Spadavekia – crtač koji se proslavio radom na serijalima Brendon i Magični Vetar, sa kojim sam imao intervju u broju 15 – Pesma mrtvih.

Priča počinje sa ubicom koji snima svoje zločine. No, gubi greškom snimak, koji dolazi do policije, a potom i do Morgana, koji zahvaljujući svom hobiju lako ulazi u trag počiniocu. Hvata ga na delu i obračunava se sa njim pred onom istom kamerom, tako da, umesto da bude režiser, počinilac postaje glavni glumac u svom filmu. To sve se dešava na prvih dvadesetak stranica i priča se čini završenom, ali… Znate kako kažu, sve pre ali možete mačku o rep okačiti i upravo je tako u ovoj priči.  Naime, počinju da se dešavaju čudne i lude stvari svim učesnicima priče. Toliko stvarne, a nemoguće, ali sami ćete morati videti da li su samo posledica traume ili ima mnogo više u ovim kadrovima priče.

Ova priča spada među one solidnije, u kojoj je i naš junak pokazuje da je samo čovek. Toliko je potresen i uznemiren da se mora izviniti devojci jer… To je veoma važno za serijal, deo je te stalne unutrašnje borbe da se ne pređe linija dok lovi. I upravo tu Kjaveroti impresionira sa scenariom ove epizode, jer nije samo Morgan u moralnoj dilemi ovaj put, tako je lako preći liniju, zlo je zavodljivo lako mu se prepustiti, a teško odoleti. Spadavekijin crtež je standardan, usredsređen na lica i emocije, dok okolina trpi. Ništa što ne očekuje neko ko prati serijal i crtače koji defiluju njime.

Sve u svemu jedna dobra priča, iako to možda ne biste rekli posle prvih trideset strana. Pozdravljam vas i ako ne izazovem neki slešer, vidimo se uskoro na ovom istom mestu sa nekim novim stripom, možda upravo Morganom Lostom 20 – Tuđi snovi.

Strip revija „Bosona“, peti broj

Posted on by Mirnes Alispahić

Malo kasnimo s prikazom petog broja strip revije „Bosona“ i preuzimam taj teret na svoju dušu u potpunosti. Praznici, putovanja, prehlada. Uobičajene stvari koje čovjeka drže podalje od tastature u ovo doba godine. Da ne dužim previše, zaronimo u peti broj „Bosone“ na kojem ćete, kao i obično, odmah primijetiti sjajnu naslovnicu koja savršeno ide uz naslov „Grička vještica ponovo u modi“ i evocira na misteriju.
Ovaj broj ima sjajan intervju s Mladenom Bjažićem, ali je nažalost tu i in memoriam za njega jer je umro u toku spremanja časopisa za štampu. Većina nas nije ni čula za g. Bjažića, a riječ je o čovjeku koji je bio urednik više strip revija i listova za mlade te tvorca kultnog „Plavog vjesnika“, ujedno i njegov prvi urednik od 1954. do 1959. što će reći da je on čovjek koji je mnogo zadužio strip industriju regije. Ne znam kako vi, ali ja naprosto obožavam čitati intervjue s ovakvim ličnostima u kojima možete saznati stvari poput kako su nastajala određena djela te sitnice o autorima i saradnicima. Može se reći da osjetite dio atmosfere koja je vladala u to vrijeme, kao i saznati zašto kolekcionari „Plavog vjesnika“ lude zbog nejednakih dimenzija pojedinih brojeva.
Alija Balta kao predgovor novom dijelu „Gričke vještice“ donosi kratki tekst o istoimenom djelu u modernom dobu i njegovu najavu u raznim medijima, dok Zoran Đukanović donosi jedan opsežan i poučan tekst o „Gričkoj vještici“, koji je kao i sve tekstove „Bosone“ milina čitati. Kako je Zagorka radila na „Vještici“, šta je to značilo u to vrijeme kao i o samom stripu Maurovića i Neugebauera i mnogo više, možete saznati na nekoliko stranica.
Sergej Karov piše predgovor za Fernandezovog „Draculu“, kao i dirljivu posvetu svom ocu na kraju revije čime se završava tekstualni dio iste i može se reći da budi određenu sjetu dok je čitate, baš zbog tih momenata.
Sada ćemo da pređemo na stripovski dio koji se uglavnom sastoji od nastavaka stripova koji su započeti u ranijim brojevima. Tako imamo već pomenutu „Gričku vješticu“, zatim nešto svjetliji dio inače mračnog Breccianog „Perramusa“. Tu je i nastavak fenomenalnog „Dracule“ kao i treći nastavak, ujedno i kraj FILMstripa „Kleopatra“.
Iztok Sitar nam predstavlja svoj novi strip pod nazivom „Parada“, o homofobiji i posljedicama iste, što se da naslutiti iz naslova. Potresna, ali izuzetno realna priča kako nas je Sitar i navikao. Za kraj nam ostaje kratki „Billy the Pljuc“.
Mada se na prvu čini da je ovaj broj sirot što se stripa tiče, nije. „Grička vještica“, „Kleopatra“ i „Dracula“ su pozamašni komadi i oduzimaju prilično stranica pa ćete imati u čemu uživati.
Sve u svemu, još jedno kvalitetno izdanje „Bosone“. Do sljedećeg čitanja, budite mi pozdravljeni.

Sofijino fantastičarenje – Intervju sa Bojanom Krnjajićem

Posted on by Sofija Grebenarović

Primakla se kraju još jedna godina naših bednih života. Standardni smeđi čemer na koji smo navikli smo zamenii kapitalistički šljaštećim čemerom – uobičajenoj depresiji smo nabili na glavu kapu određenog bradonje čiji holesterol iskače iz žive na termometru i majkldžeksonovske tendencije. U godini posvećenoj antiherojima, posebnu pažnju je zavredio Dedpul, tj.“Lajavi plaćenik“, koji nikad nije bio popularniji te smo zaključili da i mi konja, tj. plaćenika za trku imamo. Trka, doduše u formi tribine, održala se 26.12.2018. godine u “Domu omladine“ u Beogradu, dok se u ulozi našao ko drugi nego izvanredni kosplejer Bojan Krnjajić koji je pristao da mi nakratko otvori dušu, tj. skine masku.

 

AVKF: Kako ste uplivali u kosplej vode?

BK: Od 2013. do 2015. godine sam živeo na Filipinima i jedne godine sam došao na ideju da napravim neki malo kompleksniji kostim za maskenbal za Noć veštica. Želeo sam da uradim nešto što će šokirati i oduševiti ljude koji me vide. To se desilo sa pripremanjem kostima lika kojeg obožavam iz horor filma i igrice „Silent Hill”, Piramid heda (Pyramid Head). Trebalo mi je sveukupno nedelju dana da ga spremim radeći na njemu noć i dan. Kada sam ga završio i otišao da se prošetam „Global City”-jem u Manili, ljudi su se oduševili misleći da se radi o promocija filma. Nekoliko stotina ljudi se fotografisalo sa mnom to veče, što me je navelo da sutradan na internetu istražim da li postoji nešto više od pravljenja kostima za maskenbal što bi moglo da postane profesija ili čak nesto ozbiljnije.

Tada sam saznao za svet koji se zove kosplej i evo sada se već pola godina time bavim kao hobijem/poluprofesijom. Kada sam se 2015. godine vratio u Srbiju nastavio sam rad na kostimima kao što su Baki Barns iz filma “Kapetan Amerika – Zimski vojnik” i Fin the Human iz crtanog filma „Vremene je za avanturu”, a ove godine sam ponovo napravio sada već ozbiljniju verziju Pyramid Head-a za Games.Con u Beogradu. I naravno, radim za sada moj najpopularniji kosplej – lik Dedpula iz Marvelovih stripova.

AVKF: Otkud Vam interesovanje za hobi kao što je kosplej?

BK: Pošto se već godinama bavim pravljenjem kostima, nakita, crtanjem, gravurama, bilo je nekako logično da će me ovaj svet fascinirati i pružiti mi izazov da pravim što bolje i detaljnije stvari, kostime, delove itd.

AVKF: Da li bi s nama podelili nešto o sebi?

BK: Naravno, sa zadovoljstvom. Neke od zanimljivosti vezanih za mene su stvari koje su me pokretale i koje me pokreću sa moje 33 godine života – interesovanja i strasti kao što su umetnost, digitalni marketing, filantropija, kosplej (naravno!), gejming, sport. Trenutno sam uklopio sve to delom u svom poslu SEO direktora u američkoj firmi, delom putem kospleja koji se razvija sa sve kompleksnijim kostimima, delom u daljim planovima. Gejming je u mom životu aktivan od prvih igrica koje sam igrao na “Commodore 64” kad sam bio klinac pa sve do danas. Borilačkim veštinama sam se bavio oko 15 godina i imam crni pojas u karateu, i visoki stepen u ninđucuu i kung fuu.

AVKF: Zašto Deadpul i kako ste se poistovetili s „Lajavim plaćenikom“?

BK: Dedpul je strip koji pratim od osnovne škole i Dedpul je lik koji me je oduševio sa svojim kostimom, humorom, stavom, ličnošću i svojim poznavanjem borilačkih veština.

AVKF: Kakav je Vaš stav o tribini posvećenoj Dedpulu koja je održana u „Domu omladine“?

BK: Tribina koja je održana u Domu omladine u ogranizaciji izdavačke kuće Čarobna knjiga povodom izdanja stripa “Dedpul satire Marvelov univerzum“ koji je ilustrovao Dalibor Talajić je jedna neverovatna i fantastična stvar koja je ljudima koji su fanovi Marvelovog sveta i Dedpula pružila mogućnost dobiju informacije i detalje o dešavanjma iza kulisa – kako se stvara strip, kako izgleda kreativni proces i čuju lično mišljenje jednog od Dedpulovih očeva. I veoma bitna stvar za mene kao ljubitelja Marvelovih stripova jeste da se ova promocija desila oko rođendana Stena Lija, oca velikog broja mojih omiljenih superheroja. Bila mi je velika čast što me je Čarobna knjiga pozvala da budem deo tako nečega i da imam priliku da popričam sa gospodinom Talajićem koji mi je pohvalio kostim i zalaganje za predstavljanje Dedpula. To je jedan od najvećih i najboljih komplimenata pored predstavljanja mene kao srpskog Dedpula od strane našeg sjajnog glumca Stefana Kapičića koji je Kolosus u Dedpul filmovima.

 

Dok mi vatromet buši ušne opne, a pas šizi zbog petardi (iskulirajte s time, Ostroga vam), brojim sate do 2019. godine (reći ćemo da je autorka mislila na srpsku – prim. ured, jer je urednik kriv). Ne zavaravam se da će biti sranje kao i prošla, ali smatram da će pored sranja biti i lepših trenutaka.

Do tada, ne zaboravite peškir i nemojte da paničite, jer nećemo ni Bojan ni ja. Svoje živote sami oblikujete. Srećne praznike želi vam vaš „Autostoperski vodič kroz fantastiku“. Zato kažem: ,,Tai šar, Midgarde, tai šar!“