Blog

R2-D2 kolumna: Koliko su nam potrebne nepotrebne surovosti

Posted on by Petra Rapaić

Koliko su nam potrebne nepotrebne surovosti

U Putu Kormaka Mekartija likovi naiđu na vatru sa napola pečenim lešem bebe na ražnju. Delo koje je osvojilo Pulicera.

Beba zakucana na drvo u nekoj od prvih epizoda GoT.

Nemojte me držati za reč za ovo poslednje, nisam gledala nijednu epizodu, iako se jasno sećam da sam pročitala veći deo serijala. Ne sećam se ove scene u knjizi, da li zato što je nije bilo ili zato što sam samo tako prešla preko nje. Ili smo kao potrošači tuđih emocija zarobljenih u umetnosti pisane i žive reči toliko oguglali da nam malo toga privlači pažnju.

Laganje, vređanje, izazivanje. Udaranje. Mučenje. Vrlo raznovrsne metode mučenja. Silovanje.

Užasi droge. Mrtve bebe. Iskorištene mrtve bebe. Pedofilija.

Jesam preskočila nešto?

Gde podvlačimo crtu kad je dosta? Jedan drugar je podvukao crtu kad je bacio knjigu u kojoj je naišao na scenu gde sveštenik siluje devojčicu i nagovara vojnike da mu se pridruže. Drugi kad je naišao na priču gde se trudnice ubijaju da bi se plodovi koristili za drogu. Ja kod crnog humora u vicevima o pedofilima.

I odakle nam inspiracija da sve to stavimo u književno delo i nazovemo umetnošću? Pored toliko živih i itekako stvarnih užasa u svetu, odakle beg tražimo među koricama knjige, bilo da je u pitanju fikcija ili obična tralala pričica, da li želimo o istom i tu da čitamo? Šta će to tu, uostalom? Zašto da nas proganja? Možda baš zato. Ljudi jesu sposobni za velika dela, ali takođe i za velike gadosti – ali dobra većina bira da ne zna ništa ni o čemu. Ponekad iz jako dobrih razloga. Ne vredi razmišljati i nervirati se oko nečega što ne možete da promenite.

Kronos jede svoju tek rođenu decu u strahu da ga ne naslede i pošalju u zaborav, ali je uprkos strahu itekako brz da napravi nove. Dok mu jedno dete ne promakne i ne kastrira ga. Surovost? Ja bih to nazvala poetskom pravdom, ali čini se da je i Zevs nasledio dosta neurotičnih osobina. Ni njegova žena Hera nije ništa bolja, šalje par zmija da ubiju bebu Herkula u kolevci.

Tako da, izgleda, još iz mitskog doba imamo porodične incest horor priče, i bilo bi pravo čudo da se želja za takvim pričama nije održala i do danas. Neki ljudi uživaju da se plaše, koliko god drugi uživali da se ne plaše. Što me podseti na drugaricu koja je sa četvorogodišnjom ćerkom gledala čuvenu Kingovu filmsku adaptaciju istoimenog filma i rastravila se na prizor klovna koji dečaku čupa ruku da bi ga uvukao u kanalizaciju, dok je njena ćerka samo rekla ‘’Mama, pa to je kostim’’.

Ili, nama mnogo bliži primer Ivice i Marice. Ljudožderka živi sama u šumi i mami malu decu u kolibu gde ih priprema na sto i jedan način. Da Ivica i Marica nisu bili dovoljno pametni, bajka ne bi bila bajka i malo bi se drugačije završila. Je l’ zamišljate?

U jednom romanu jedemo bebe, u drugom ih spašavamo. Za prvi se pitamo Zašto takve scene?, Zašto tako surovo?, a za drugi Zašto bi oni spašavali bebu, šta im je ta beba? Ne shvatam. U oba slučaja prestaje se sa čitanjem, i u oba slučaja odgovor je isti: u ljudskoj je prirodi da radi takve stvari. Da spašava bez razloga, da povređuje naizgled bez razloga. Mnogi se iznenade šta su sve u stanju da urade suočeni sa pretnjom opstanka. Znam da zvuči smešno, ali neki i pod željom samo da ostanu mladi što duže ne biraju metode – videla sam kreme čiji je glavni sastojak placenta. Videla sam i slatku malu bebu koju je pet medicinskih radnika spašavalo iz kanalizacione cevi jer ju je rođena majka tu ugurala i pokušala da povuče vodu. Jer je beba curica a muž joj je rekao da ne može da se vrati kući sa njom. Mogla je da je jednostavno ostavi, kazaćemo svi mi sada, bez tako ispoljene ružne i nepotrebne surovosti, jer dete je i tako otišlo na usvajanje, ali pretpostavljam da niko ne može ni da zamisli pod kakvim psihičkim pritiskom neko mora biti iz dana u dan da bi bio sposoban da hladnokrvno svoju krv i meso otrese na takav način. Dobro je što zakon kaže da dete do treće godine nije u stanju da oseti traumu ni da se uplaši.

Crtu ne samo da nismo povukli nego ne znamo ni gde se nalazi. Stalno je guramo ka novim dubinama i nikad nema kraja. Taman nađemo novu smicalicu koja nas privuče ili odbije, emotivno je iscedimo do kraja, ravnodušno pređemo preko leša jučerašnje ideje i krenemo da silujemo novu. Jer niko ne pamti ono što je isto. I kad svi pišu o istom, kad svi razmišljaju o istom, da li uopšte iko razmišlja, ili se samo kopiramo međusobno? Pardon, inspirišemo se međusobno. I kad smo u poslu izazivanja emocija da bismo ostali upamćeni i izdvojeni, šta je cilj svakoga ko želi da se nazove majstorom, koliko su nam potrebne nepotrebne surovosti? I da li zaista gledamo na to na takav način? Jer ideje, kada se jave, svrbe i koprcaju se, ponekad i urlaju sve dok se ne nađu na papiru, obuzmu nam dobar deo misaonih procesa dok se ne razrade, opravdaju i ukalupe u moralno prihvatljivu viziju. Znamo da su odvratne, ali tešimo se da govorimo protiv njih, iako potiču sa naše tastature. A možda i treba tako. Taman da se upoznamo sa zlom i psihički pripremimo na odbranu. I da li je onda adekvatan odgovor bacanje knjige? Odbijanje da vidimo šta se dešava dalje?

I koja je poenta? Drugar nikad nije saznao kako je prošao sveštenik u knjizi, ni kojim silama su se normalni ljudi borili protiv korisnika tako užasne droge. Još uvek se borim da ne dozvolim sopstvenim likovima da osnuju sindikat, ali znam da većina njih može i zaista oseća krivicu zbog svojih i tuđih dela. Saosećam sa njima, ali ima li potrebe da i ja osećam krivicu zbog njih?

Koliko nepotrebne surovosti ste vi u stanju da podnesete na papiru zarad originalnosti? I da li je to zaista bila ideja koja se nije dala otresti ili uporno čeprkanje u potreazi za do tad neviđenim?

Kapetan Amerika – Marvelov No. 1

Posted on by Bojan Brnjoš

Započinjemo konačno i Marvelov opus superheroja sa nezvaničnim vođom Osvetnika, Kapetanom Amerika. Na svoj način, on je pandan Supermenu, ukoliko se uzme u obzir odnos Marvela i DC-a. Svakako da imaju nekoliko dodirnih tačaka, ali i dovoljno različitosti kako bi svaki od njih ispričao svoju zasebnu priču.

Kapetan Amerika nastao je u vreme kada je narodu bio potreban neko sa kime mogu da se poistovete i ugledaju u teškim vremenima, kada je rat bio na vratima. I to ne bilo kakav, rat koji je već decenijama inspiracija mnogim stvaraocima, ali koji je iza sebe ostavio pustoš i izmučene nacije – II svetski rat. Kreiran je pred sam ulazak SAD u II svetski rat, kako bi podigao volju i duh vojnika koji su učestvovali u ratu, ali i onih koji su ostali kod kuće da bodre svoje najdraže u nadi da će se iz rata vratiti nepovređeni. Za razliku od Supermena, Kapetan je rođen na planeti Zemlji i stvoren je sa namerom da povede američku vojsku u konačni obračun protiv nacista i narodu pruži nadu za bolje sutra.

Svakako, kao i Supermen, ima veoma „sladunjavo“ ime koje ga na jednom delu planete drži na pijedestalu uspeha, dok je na većini drugih omraženo. Obučen u plavu, crvenu i belu boju mogao bi da predstavlja veliki broj nacija, samo da ne nosi ime koje nosi. Zamislite da je takav junak rođen na našim prostorima? Teško je i pomisliti šta bi tek onda bilo… Ipak, mora se uzeti u obzir i da je Kapetan jedan od najpopularnijih junaka svih vremena. Naročito u Americi (naravno) i istočnom delu Azije, koji i predstavljaju najprofitabilnija područja za superheroje. Komercijalni uspeh koji je doneo Marvelu je velik: kako putem stripova, tako i putem filmova koji su objektivno jedni od boljih koje je Marvelov studio napravio.

A sada malo i o samom Kapetanu. Kako mu i ime govori, Kapetan Amerika predstavlja patriotizam u najširem smislu te reči. Samo njegovo postojanje povezano je sa početkom II svetskog rata. Time je popularnost superheroja bila zagarantovana. Vreme kada se Kapetan Amerika pojavio, takođe je bilo „zlatno doba“ superheroja i takvom kombinacijom, uspeh je bio zagarantovan. Stiven Rodžers odrastao je za vreme Velike ekonomske krize u SAD-u. Otac mu je bio alkoholičar i umro je još dok je bio mali, dok mu je majka preminula od posledica upale pluća nedugo potom. Sve to je uticalo na Stiva da uradi nešto sa svojim životom i krene putem pravde.

Stiven Rodžers nije rođen sa supermoćima. Čak je za prosečnog muškarca bio omalen i žgoljav. Odbačen je od strane američke vojske kao dobrovoljac, jer nije ispunjavao fizičke standarde za vojnika koji bi se u ratu borio za njihovu zemlju. Njegov najbolji prijatelj, Baki Barns, ušao je u armiju i kasnije je veoma bitna karika u stripovima Kapetana Amerike, ali o tome kada dođe vreme. Fizički je bio preslab i bolešljiv, ali su njegove mentalne karakteristike bile na mnogo većem nivou od ostalih vojnika koji su bili kandidati za armiju. Tako je odabran za eksperimentalni proces koji bi od običnih vojnika napravili „super vojnike“ i tako pomogli naciji u borbi u ratu. Naravno, kako to uvek i biva, nakon što je dobio dozu koja mu je uvećala mišićnu masu, uticala na snagu i brzinu, dolazi do havarije, negativci upadaju u laboratoriju sa željom da tu specifičnu formulu uzmu sebi i unište svu opremu dobrih momaka, ali sa smrću tvorca formule, Stiv Rodžers, tj. Kapetan Amerika, postaje i ostaje jedini supervojnik. Njegovi refleksi i snaga su se mnogostruko uvećali, čineći ga tako skoro nadljudskim. Jedno od njegovih najprepoznatljivijih obeležja jeste i štit koji nosi. Načinjen je od posebnog metala – vibranijuma, koji je veoma čvrst i neprobojan na metke. Stiv Rodžers je, takođe, odličan u borilačkim veštinama, boksu i džudou i sa svojim uvećanim sposobnostima to ga čini veoma jakim u borbi.

U svojim avanturama on se borio protiv Johana Šmita (Crvene lobanje), kao što je predstavljeno u prvoj modernoj ekranizovanoj verziji Kapetana, a možda su neki od bitnijih i Baron Zemo, Baron Volfgang, Madam Hidra, a nikako ne treba zaboraviti ni jednog i jedinog – Adolfa Hitlera. Priča je tako napravljena da bi se svaki čitalac mogao pronaći u ulozi Stiva Rodžersa, jer je predstavljao prosečnu osobu koja je spletom okolnosti postala superheroj. Pošto je bio jedinstven, vlada ga je angažovala da se bori protiv nacista. Sa ratom koji je bio u jeku i velikim brojem vojnika na frontovima, uspeh Kapetana Amerike bio je zagarantovan.

Ono šta se desilo posle rata bio je problem za celu franšizu. Nakon rata, Kapetan Amerika kao da je izgubio svoju svrhu, a time i popularnost. Kolotečina u koju je upao predstavljala je problem za nastavak stripa tako da je 1953. godine strip ukinut.

Što se tiče nastavka franšize, osveženje su bili upravo Osvetnici, gde je Kapetan ponovo predstavljen na sasvim drugi, moderniji način i uklopljen je u Marvelov univerzum kako bi se ponovo steklo veliko interesovanje za njega. I uspeli su u tome. Iako ima mana i ponekad je lik koga je teško voleti (ali zbog površnih stvari), Stiv Rodžers predstavlja sinonim za odanost, pravdu i patriotizam. Ko je voljeniji, Kapetan Amerika ili Supermen? Ko je bolji, Marvel ili DC? Svako ima svoje mišljenje, ali objektivno, najbitnije je da živimo u dobu i jednih i drugih.

„Unazad“ – Radmilo Anđelković

Posted on by Irena Ilić-Vasiljević

Upozorenje na samom početku: Da, pominjaću i radnju kao i neke detalje, tako da: SPOJLER ALERT!

 Roman „Unazad“ pisan je pažljivo, autor je vodio računa o detaljima, rečenice su lepe, ne sapliću i stranice se brzo prelaze (pri prvom čitanju – kod drugog ili trećeg čitanja rečenice ostaju lepe ali se čitanje znatno usporava). Roman je protkan brzom izmenom scena, neprestanim seljenjem iz karaktera u karakter, stalnom promenom perspektive, nagoveštajima misterije i njenim postepenim razotkrivanjem. Likovi su uspešno portretisani, ima ih puno, ali to ne doživljavam kao nešto loše.

Priča teče izuzetno glatko, radnja se veoma lako odmotava, likovi se kao od šale prilagođavaju novonastalim situacijama: Konstantin postaje vođa specijalaca,  Damjanova žena je savršeno mirna, ne paniči i sve joj je jasno, Damjan beži iz zatočeništva kao dete sa petog časa (ako uopšte beži!), preživljava oluju neviđenih razmera i… No, zar bi moglo biti drugačije? Ovo je njegova priča! On određuje pravila kojih se potom pridržava ili ne pridržava. Može mu se…

„ …ako tražimo Damjana, moramo da mislimo kao Damjan. I da, štagod da se dešava, on utiče na dešavanje…“

Iako veoma uzbudljiv i intrigantan, roman je daleko od lakog, zabavnog štiva. Ovo delo je višeslojno i duboko, ali teške teme su ublažene britkom upotrebom humora, koji ih čini pitkim i prihvatljivim.

Ono šta mi se posebno dopada su mentorske crte upućene mladim piscima (i svima nama koji se tako osećemo). Radmilo je jedan od retkih autora koji nam ne nudi samo priču, nego i objašnjenje kako se do dobre priče dolazi. On izaziva stereotipne stavove o izboru i slikanju likova, naraciji, prepričavanju i dijalozima, suprotstavlja se formalizmu u literaturi. Prisutni su naglašeni dijalozi koji zvuče veoma živo i istinito, ali prisutno je i prepričavanje, tako ozloglašeno – ali po mom mišljenju jednostavno neophodno. Narator svojim digresijama daje posebnu čar ovoj neobičnoj priči.

Inovativna forma konstrukcije ogleda se i u tome što se sam roman sastoji iz dva dela, dok se uvod nalazi nasred knjige. No, da li je to zaista uvod ili zaključak? Može li posledica biti uzrok? Da li je „Zrno“ uzrok ili posledica? Treba li roman čitati unazad?!

Naslov je svakako višeznačan i mudro izabran.

Prošlost je često zamagljenija od budućnosti. Da bismo razumeli sebe, sadašnjost, virtuelnu stvarnost,  moramo se okrenuti i pogledati unazad, ka čoveku, ka tom „zrnu“ od kog je sve počelo, jer dok zrno živi kataklizme mogu biti samo prolazne, život se obnavlja.

Roman se sastoji iz dva dela. U prvom delu radnja se vrti oko pisca Damjana Fileva koji dobija ponudu da objavi prevode svojih dela u Americi. Probuđen davno usnuli san o svetskoj slavi odvodi Damjana i njegovu porodicu u SAD, gde na intrigantan način biva upleten u zaveru svetskih razmera i kidnapovan, zbog nekog teksta koji nikada nije objavio a koji obrađuje postapokaliptičnu temu. Naime, ispostaviće se da interesovanje za njegovo stvaralaštvo nije toliko umetničke prirode koliko je inspirisano tim jednim nezavršenim delom koje se bavi temom egzodusa sa planete u slučaju kataklizme.

Gazda, kom je ponuđeno da za trideset miliona dolara po članu porodice zakupi mesto u transportu sa zemlje, odbija da plati, a kako pritisci sa druge strane ne prestaju šalje pouzdanu osobu da ispita čitav taj slučaj. Prateći trag, Gordon Tekl dolazi do Damjana, ali i neko koga je Gazda odbio ima svoje izvore a i oni žele Fileva zbog svojih ciljeva. I počinje trka, ko pre Filevu tajna je njegova… Ali da li je zaista tako?

Zna li on uopšte tajnu? Ili i sam treba da je otkrije? Da li je on taj koji skriva bitne detalje, ili se detalji dobro skrivaju od njega? Ko koristi koga i zašto?

Dok pokušavam to da shvatim radnja njegove fiktivne priče počinje da se obistinjuje u realnosti.

Gde je granica između mašte i stvarnosti?

Drugi deo romana smešten je u takozvani Baba Vanga case spakovan u „svašta i koješta“ folder. Jedan od tekstova iz tog foldera je i nikad objavljeno Damjanovo delo, upravo ono zbog kojeg su on i njegova porodica i zapali u niz problema u Americi, „Zrno“- koji predstavlja, uvod u problematiku kojom se knjiga zapravo bavi. Ne i uvod u knjigu, možda se kao takav pre može posmatrati kao kraj jedne, sve samo ne zaokružene, celine… jer ovde kruga nema, priča teče i ne vraća nas na sam početak, zapravo meni pre ostavlja utisak spirale (koja me opet asocira na DNK, što ne mora da znači da će i vas).

Sama priča morala je biti napisana u prošlosti, jer se nalazi u Damjanovom računaru, ali radnja tog neobjavljenog dela, posvećena je događajima koji su smešteni u fiktivnu budućnost, nakon Velikog Pada.

Kad se desio Pad ostaje otvoreno pitanje, kao u ostalom i to da li se uopšte desio, jer istorija je često veoma zamagljena, posebno u Raseljenim zemljama, gde se nalazi dobro sakriven bazni server za napajanje virtuelnog sveta…  A samo postojanje tog servera ukazuje na to da i virtualni svet nije samo mit nekih davnih prepadovskih vremena, već da on kao takav zaista i postoji. Da, virtuelni svet, pribežište za bogataše koji su pristali da skupo plate kartu za ukrcavanje na „Nojevu barku“ svog vremena – i ponesu sa sobom svoje hologramske projekcije dok im telo čuvaju u kriogenom stanju za neka bolja vremena.

Dakle, virtuelni svet je zamišljen kao utočište od stvarnog sveta i njegovih katastrofa, utočište od strahota, utočište od života… ali, ispostavlja se da je to mračno i turobno mesto koje ispunjavaju beživotne jedinke, smorene od čekanja da večnost prođe, zaboravljajući i zašto su tu i čemu se nadaju. Ovaj virtuelni svet funkcioniše kao svet za sebe, poseduje svoje zakonitosti i život… i verovali ili ne monarhiju! Neću daviti sa detaljima, ali objašnjenje kako je došlo da formiranja te monarhije je sjajno.

No, taj virtuelni svet, odnosno  život u njemu, postaje predmet naučnog istraživanja nekih institucija (teško je zaključiti kojih, čini se da ih ima više). Kada Emi, mladoj naučnici, pođe za rukom da stupi u virtuelni svet pojavljuje se i veoma ozbiljno pitanje egzistencijalnog problema jer je duži boravak u njemu moguć samo uz napuštanje ovog sveta. Zaglavljena u virtuelnoj tami ona dospeva u komu u ovom svetu – telo ne može da ponese sa sobom, a duh ne može da boravi u oba sveta istovremeno.  Odlučujući da se posveti istraživanju sveta u koji je dospela, Ema slučajno (?!) nabasa na jednog (možda jedinog) stanovnika –  Borivoja…

Ah, taj Borivoje! Alfa i omega, neko sa kim počinje ali i završava, neko od koga sve zavisi, pa i Emina egzistencija, jer snagom svog uma on otvara vrata i konstruiše slike sveta u kom se nalaze. Njegov mozak, sećanja, uspomene, formiraju njegov svet, sada već i njen svet, jedini svet, virtuelni svet… ili možda čak i čitav svet.

Ovo nas dovodi do Bolcmanovih mozgova kao ideje o povezivanju svetova.

Do stvarnosti virtuelnog sveta može da se dođe samo putem usamljenih mozgova koji su u stanju da reprodukuju svu složenost sistema kao što je život…

Ali, ko je Borivoje? Slepi putnik, čovek bez nade,  koji prepisuje knjige i stvara ogromnu „Aleksandrijsku biblioteku“ u koju pohranjuje svu mudrost sveta, ali ne čita?

I ko je Hak? Alter ego Borivoja?  Ako je Borivoje Herak, onda bi Hak tj. Haker bio anagram od Herak, zar ne… ili me opet mašta odvela i suviše daleko? A ako je Borivoje deo Damjanove ličnosti, onda je i Hak zapravo ništa drugo samo jedna od manifestacija Damjana, pisca.

Da li je Borivoja stvorio Damjan, kao jednog od likova iz svoje priče, ili je Damjana stvorio Borivoje slučajnim „ubadanjem tastature“ ili pak snagom svog uma? Ko je taj koji stvara? Da li bi bilo jednog da nije ovog drugog? Šta je to što ih oblikuje?

Zrno, ima sposobnost da pokrene život… da raspakuje kompresovanu stvarnost… Da li je zaista Borivoje zrno? Ili je možda to ipak Hak? Ili pak neko treći? Možda dečak koji nema vrata?! I zaista, šta će mu vrata? Da li su nam zaista potrene granice da bismo ih prelazili? Da li je neophodno podići zid da bismo pronašli izlaz? I šta ako izlaza nema? On je već napolju, zagledan u daljinu, ali… on nema vrata. On je slobodan, ali…

 I dok pokušavam da sažvaćem i progutam to pitanje koje mi lomi zube, slutim da ima gorak ukus spoznaje.

Do samog kraja romana otkrićete već polako: šta, kako, gde i ko… možda čak i zašto.

 Lepota fikcije ogleda se u tome što uz malo hrabrosti i puno mašte pruža mogućnost davanja odgovora, tamo gde nauka ćuti. Naučna istraživanja su veoma inspirativna za pisanje, naročito za pisanje fantastike, jer pružaju mogućnost poigravanja sa činjenicama, njihovo slobodno tumačenje i proizvoljno kombinovanje, u cilju dobijanja dobre priče, odnosno jedne od mnogobrojnih verzija istine.

Sve ovo možda i zvuči kao papazjanija, ali kada su sa merom i tako dobro izmešani sastojci – papazjanija je savršeno ukusna, i upravo su začini ono šta joj daje posebnu draž. Recept ne pomaže ako sami ne osetite koliko je „đumbira“ dovoljno, ne valja ako ga je malo, ali nije dobro ni previše, a Anđelković nam daje pravu meru.

Znam, sada se pitate zašto pominjem đumbir, ali nešto morate pročitati i sami, ja ću vam otkriti još samo ovo:  lako joj bilo peščano blato gde su je zakopali.

Sve u svemu, po mom mišljenju knjiga je odlična. Iskreno je preporučujem svima koji u knjigama traže i nešto više od obične priče.

Budite originalni i obradujte sebe ili druge ovom knjigom.

Adam Vajld br. 02 Juriš slonova

Posted on by Kristijan Šarac

Poduže smo bili odsutni iz Afrike i od Adamovih avantura dok prati put velikog istraživača. Ako ste slučajno zaboravili, da vas podsetim – do četvrte epizode nema fantastičnih elemenata. A uvod počinjemo sa životinjama iz naslova.

Pre pet miliona godina živeli su prodeinotheriumi, deinotheriumi, gomphoteriidaeti, mastadoni, a nakon njih, odnosno posle njihovog izumiranja (kako god da se to desilo), pojavljuje se direktan predak današnjih surlaša. I to se dešava pre oko tri i po hiljade godina. Naravno, to je mamut koji doživljava sličnu sudbinu kao i sve današnje životinje, biva lovljen do izumiranja. Doduše, iz različitih pobuda, nekada je bilo zbog hrane, a ovo danas je zbog kljova ili, drugačije nazvano, slonove kosti. Preci današnjih slonova su se razlikovali prvenstveno po gabaritima, a onda i zakrivljenim kljovama nadole ili čak ukrštenim, kao i u tome da su neki imali krzno.

Danas su slonovi mnogo manji, ali sa težinom do dvanaest i po hiljada kilograma i dalje su najveći biljojedi na planeti. Postoje tri vrste slonova, afrički, azijski i šumski, koji je posebno interesantan iz dva razloga, jer mu je DNK analizom dokazivano da je nova vrsta, i jer njegova slonovača nije zaštićena zakonom kao kod ostalih. Slonovi današnjice su na rubu izumiranja zbog sve manje staništa, a i krivolova na njih. Postoje brojne priče o ogromnim slonovskim grobljima koja mogu nekom doneti bogatstvo. Često su među dresiranim životinjama u cirkusu, jer poseduju veliku inteligenciju. Od nama dragih slonova tu su Slonić Tonić, Dambo i Ćira.

A sad da vidimo kakve nevolje donose Adamu ovi divovi prirode.

Darko Perović jedan od naših autora u Boneliju, a pored naslovnice prvog broja ovog serijala, ilustrator je i desetak celih epizoda sem ove. Nacrtao je još Magični vetar i Šangajski đavo, a njegova priča Brek je dobila priznanje za najbolji jugoslovenski strip 1987. godine.

Juriš slonova – Život slonova nije lak, što nam pokazuje i uvodna scena u kojoj pucaju u slona dok obeduje. Dok se na drugoj strani grof žali na surove čizme, takođe imamo jako zabavnu, a  istinitu dogodovštinu sa lavom. Adam govori princezi da traži lovca koga smo netom videli (po svemu sudeći ne da popiju po jednu). Sutradan princeza nije presrećna sinočnjim dogovorom, Adam i  grof pričaju, i u tom upadaju u zamku. Uspevaju da se izvuku pomoću pušaka, ali nešto je jako čudno sa poginulim ratnicima. Adam od svog prijatelja poglavice nešto kasnije saznaje istinu i vidimo vrlo feminističke scene sa princezom. Onaj koga jure usput čini neverovatne količine zverstava i okrutnosti. Naši heroji da bi što pre stigli zlikovca, idu rekom i imaju gomilu nevolja sa njenim stanovnicima. Ni zlikovci nisu bez nevolja, u poslednji čas sprečavaju pobunu. Onaj koji je podsticao bunu je ostavljen da ga rastrgnu zveri, stoga ugledavši naše junake, pomisli da je spašen, ali princeza sa njim ima neke račune za poravnati i da nije Adamove želje da juri lovca na slonove o kome ovaj zna puno, ne bi ga poštedela. Grupa se deli, Adam i nesuđeni vođa pobune će tragom lovca, a grof i princeza nastavljaju kuda su se i zaputili. Lovac ugovara velike poslove, deluje bezbrižno i zadovoljno. Kod grofa i princeze nije sve kako su se dogovorili, jer, pa, sve princeze su samovoljne. Adam i njegov privremeni vodič stižu do imanja u džungli, gde lovac večera sa poslovnim partnerima, ali ulazak na vrata Adamovog vodiča pokazuje koliko tu malo fali da se atmosfera usija do pucanja. Adamov upad i biva uz pucanje, sve zarad idealizma našeg junaka, koji ima pik na trgovce robljem. Metež u dvorištu koristi lovac da naplati svoj rad i da partnerima pokaže da nemaju posla sa naivcem, te se gubi odatle u oblaku prašine koju diže njegov konj. Razočarani Adam gleda za njim, te oslobađa robove štiteći ih dok beže, razmenjujući olovo sa Arapima, princeza se pojavljuje na slonu predvodniku krda i Arapi beže. Završne scene su razgovor Adama i princeze u kom prave plan buduće putešestvije. Negde na drugoj strani, lovac smišlja kako da napusti Afriku. I na kraju intimiziranje Adama i princeze nam nekako nagoveštava da nikad neće biti daleko jedno od drugog, ma koliko priča trajala.

Treba reći da je u ovoj epizodi iskočio popriličan broj manjkavosti Manfredijevog scenarija. Nije stvorena pozadina za neke postupke likova, Adamov idealizam belog Škota u Africi deluje šuplje bez neke pozadine, lovac koji je  i temperamentan i hladan poslovni čovek, ma koja zamisao autora bila, nije pogodio sa tom kombinacijom koja ne ide jedna uz drugu, tu su naravno, i Adam i princeza  koji za celu epizodu imaju jedan dijalog, da bi na kraju bili veoma intimni. Da i zanemarimo to što je takva intimnost pod ’nema šanse’, u vreme u kom se dešava priča – belac i crnkinja? U kom to zabludelom svetu političke korektnosti živi autor? Istorija nimalo ne podržava ovu priču. Sem toga, nisam se uopšte povezao sa junacima, ovo kao da je neka vrsta avanture zbog avanture. Nadam se da će me naredne epizode razuveriti i da će serijal krenuti uzlaznom putanjom, ako ništa drugo, zbog vrlo dobrog crteža Darka Perovića, koji je malo i premašio prethodnog autora i doneo pravo uživanje svima koji vole retro stil ili se sa nostalgijom sećaju crteža iz detinjstva. A mi vas pozdravljamo do naredne afričke avanture.

Kolevka snova – Vučja noć, Srđan Tomić

Posted on by Mira Satarić

Retkost je, u skorije vreme, da se uhvatim za neku knjigu i da se iznenadim. Zapravo, iznenadim se ali obično ne ovako prijatno.

U epskoj fantastici, svi su nekako počeli da unapred snimaju film, da radnju ubrzavaju, da rečenice skraćuju, tekst pune nasilnim razmacima i previše čestim dijalogom. Ili se dešava da nas autori (globalni fenomen) udave prepričavanjem u želji da nam što autentičnije dočaraju svoj ‘savršeni novi, i nikad ranije viđeni svet’. Aha.

Kada sam otvorila Vučiju noć, prvo šta mi je upalo u oči bilo je relativno malo dijaloga i rečenice lepe dužine. Ne preduge ali ni osakaćene. Dobar znak, pomislila sam, ali ne mora da znači.

Ili možda mora. Stil je lep i pripovedanje ide ravnomernim tokom uz vrlo mala, tek sporadična iskakanja u prepričavanje. I priča prati određeni tok, iz više perspektiva koje se nadopunjuju i prepliću. Radnja se dosta ubrzava u drugoj polovini romana i, pošto ste već počeli da se osećate komotno, počinje najednom da vas jače uvlači u svoj svet. I taman što ste se dobro upecali – autor završava ostavljajući vas da škrgućete zubima.

Epska fantastika nudi određene postulate ali to ne znači da ne možete da budete svoji, maštoviti i da pokušate da budete originalni. Ideja na kojoj Tomić zasniva svoj svet crpi postojeće postulate, ali ih prikazuje i upotrebljava na jedan veoma maštovit i nov način.

U svetu u kom ljudske moćnike zaslepljuje moć i lepota zlata, u kom prognani narod samo želi da se, na neki način, vrati kući, drevno zlo se budi. Zaplet započinje upravo u tom trenutku buđenja, kada na ledenom kontinentu stara čarolija počinje da uzima maha i da obuzima ljude i sva druga bića neprirodnim snom, snom koji je u stvari znak da započinje vučija noć, vreme kada se naprasno briše granica između sna i jave. Malobrojni su oni koji su svesni toga da kakva im opasnost preti i koliko će teško biti zaustaviti je.

Roman svakako nije bezgrešan, neke stvari su tu mogle bolje da se odrade – kao što je, na primer, priroda pojave bića koja autor naziva vampirima i njihove veze sa proteranim narodom Festa. (Napomena: nije roman o vampirima!) U ovom prilično dobro osmišljenom i uspostavljenom svetu, gde, kao što sam već rekla, borba oko zlata zaslepljuje i čini vladare obnevidelim za veće zlo i pravu, iskonsku pretnju, vampiri deluju udenuti. Nekako štrče. Ali postoje određene aluzije o njihovom poreklu i verujem da  će ih autor razjasniti kako priča bude odmicala u narednim delovima.

Zapravo, ako zanemarimo sitnice (jer niko nije bezgrešan), u stvari jedina moja veća zamerka jeste pomalo detinjasta – zašto je prekinuto na najzanimljivijem delu. Priča je presečena u trenutku kad se zahuktala i kada je počela da se razvija u punoj lepoti i potencijalu, pa mi se čini da je ostala nedorečena, nezaokružena. Ali uspela je da me upeca i natera da čekam nastavak, tako da bih rekla da je i autor u svojoj nameri – uspeo.

Približavaju se praznici, pa eto, možete da obradujete sebe ili nekog ko voli epsku fantastiku knjigom domaćeg autora koji obećava. I da se nadamo da na drugi deo nećemo da čekamo do sledeće Nove godine.

Cikcak – Hose Karlos Somoza

Posted on by Mira Satarić

Fantastika neengleskog govornog područja je nekako zapostavljena, pa kad se i pojavi negde na policama knjižara ili famoznim sajamskim rasprodajama često se iznenadimo, dok se, još češće, prosečni čitalac (nefantastike) oseti da mu je nešto podvaljeno budući da su ova dela uglavnom svrstana u kategorije trilera, akcije i sl. Pa otuda i ne čudi što im je životni put takav da, jednako često, završe na nekakvim popustima i rasprodajama.

Tako je i Cikcak dospeo do mene samo zahvaljujući tome da moja kuma ima odličan nos da izabere dobru ili barem solidnu knjigu u gomili drugih koje su se, eto, negde našle na popustu.

Hoze Karlos Somoza je španski autor poreklom sa Kube, po zanimanju psihijatar a po opredeljenju autor sa punim radnim vremenom, a Cikcak je njegov 12. roman. Verujem da upravo u tome leži glavni problem i da upravo toj činjenici imam da zahvalim za vrlo mešovita osećanja koja je ovaj roman kod mene izazvao.

Sa jedne strane, čitljiv je, radnja teče, sama postavka je zanimljiva, originalna. Iako nisam ni fizičar ni matematičar, teorija struna koja je okosnica čitavog romana, razumljivo je predstavljena, pa verujem da je autor dobro odradio pripremu. Teorija struna je postavljena kao alternativa putovanju kroz vreme. One ne omogućuju da idete u prošlost, već da tu istu prošlost vidite – da razdvajanjem struna vidite različite slike iz prošlosti. Kao što to obično biva, ukoliko postoji i najmanja šansa da nešto krene po zlu, krenuće. Jer možda ono šta se desilo u prošlosti ostaje u prošlosti ali kada se upleteno rasplete, ono omogućava da zakočeno ponovo krene.

Roman je mešavina žanrova SF-triler-horor (hm, još jedna veoma popularna moderna tvorevina, ta mešavina žanrova) i ima uglavnom dinamičnu radnju sa solidnim i neočekivanim, zaokruženim obrtom. Pročitala sam ga, uprkos povremenim mrštenjima veoma brzo i u jednom dahu – držao mi je pažnju.

Ali… Ah, to čuveno ali ‘ispred koga se ništa ne važi’… ne, zapravo, sve gore navedeno stoji.

Ali drugo čitanje je istaklo neke mane koje su, pa, kriminalne za autora kome je ovo 12. roman.

Delovi su rastegnuti, dok su drugi delovi nekako zbrzani i ovo je definitivno nešto šta pripisujem potrebi da se usled ugovora sa izdavačem ištancuje određeni broj romana u datom roku.

Karakterizacija likova je nedovoljno razrađena, i osim centralnog lika Elis, najednom je nakon nekoliko poglavlja uveden veliki broj likova, i recimo, dok mi je potpuno jasna poenta uniformnosti ženskih likova na kraju romana (služi priči), njihova raznolikost na početku nije dovoljno dobro prikazana. Na pojedinim mestima, karakterizacija je začuđujuće loša i šablonska – najbolji naučnici donose odluke nad kojima bi se svako normalan zapitao ‘zašto?’, neki od njih su sasvim tipizirani a neki su tu da ‘statiraju u filmu’.

I dok kroz knjigu ostaje provučen veliki broj dilema, moralnih i etičkih, rasprava o Bogu, dobru, zlu, ljudskoj prirodi – pravih mini-eseja, zapitanosti poput one o tome da li je zli čovek suštinski zao ili to zlo možda zavisi od trenutka u vremenu, da li postoji jasna granica između dobra i zla, suptilno udenutih u tekst u kojima se autor sasvim solidno snalazi i gde se vidi njegova potpuna posvećenost, na pojedinim mestima postoje užasavajuće rečenice tipa:

„Rekla je samoj sebi da, kad je već uložila toliki napor da dođe, posle odvratnog putovanja autobusom, ne čini ništa loše ako ostane još neko vreme, mada je slutila da zabava neće biti ništa drugo do jedna dosadna pijanka u seljačkoj atmosferi. Nije znala do koje mere će to popodne značiti početak strave i užasa.„

„Godinama kasnije će misliti da ne bi ušla u taj avion, niti bi se javila na mobilni onog dana, da je znala šta je čeka posle tog putovanja. Da je samo mogla da zamisli, vratila bi se kući i zatvorila u sobu iza zamandaljenih prozora i vrata, i ostala zauvek skrivena. Ali u tom trenutku nije znala ništa od toga.„

Ovakve rečenice (ima ih na više mesta), često su zaključne u svojim poglavljima i trebalo bi da posluže svrsi da izazovu osećaj nelagodnosti usled nadolazećeg zla. Valjda. Meni su delovale melodramatično, petparački i, nadasve, početnički nepotrebne.

Nažalost, to je i najveća mana ovog romana – ideja je veoma dobra, zaista originalna, zaplet ima odličan potencijal i obrt, ali se čini da je autoru trebalo još vremena i malo više posvećenosti da sve to tehnički dovede do izvanrednog. Ovako smo dobili veoma zanimljivu postavku u osrednjem trileru, a ja sam ostala rastrzana između ‘ovo je odlično!’ i ‘ma, daj!’ momenata.

Najočekivanija SF saga godine u najfuturističkijem bioskopu u gradu

Posted on by Vedrana Nikolić

Ne brinite, nećemo vam spojlovati osmi film u serijalu o Skajvokerima, mada je izazov Tamne strane Sile veliki, samo želimo da vam preporučimo savršen ambijent za gledanje „Poslednjih džedaja“. Bioskop Cine Grand (Capitol Park Rakovica), najmlađi u gradu, oduševljava svojim SF dizajnom i najmodernijom opremom, a oni koji su odabrali da baš tu pogledaju premijeru do koje smo nedeljama (a neki i mesecima) odbrojavali dane, napravili su pravi potez jer sada za uspomenu imaju fotografiju za nekim od najomiljenijih likova ovog epa u svemiru.

Cine Grand su u sredu uveče posetili dvojac čiji dinamični odnos predstavlja jednu od potki filma – Kajlo Ren i Rej (iz Udruženja Valinor Srbija) koji su zajedno sa najsimpatičnijim robotom u Univerzumu BB8 rado pozirali sa gledaocima, posebno onim najmlađima od kojih su mnogi došli naoružani svetlosnim sabljama. No, svaka čast novoj generaciji obdarenih Silom, zvezda večeri ipak je bio onaj od koga je sve počelo – Dart Vejder (ispod čije maske se krio jedan od najvećih ljubitelja „Ratova zvezda“ na ovim prostorima, pevač Marko Bulat). Nekoliko mališana priznalo nam je da im je upravo Lord Vejder omiljeni lik (odrasle nismo pitali, ali „javlja“ nam se da bi odgovori bili slični).

Pored mogućnosti da se druže sa Skajvoker dedom i unukom, odnosno devojkom misterioznog porekla (ne, ne, nećemo vam ništa reći), posetioci su imali prilike i da se upoznaju sa nekim od društvenih i video igara na temu „Zvezdanih ratova“, odnosno da zamahnu svetlosnim sabljama koje je za ovu premijeru obezbedila kompanija Dexy Co. I sve to u okruženju koje fotografije tek donekle uspevaju da dočaraju.

  • Cine Grand ima šest sala, odnosno oko 800 mesta – rekao je za AVKF Luka Lončar, PR menadžer bioskopa i dodao:
  • Kompletno smo opremljeni laserskim NEC projektorima, sertifikovanim Dolby sistemom, silver screen platnima… Sve u cilju pružanja gledaocima najboljeg mogućeg ugođaja.

Kada smo odgledali film, shvatili smo da smo napravili pravi izbor bioskopa. Uostalom, komentar jednog od posetilaca „kao da izlazim iz svemirskog broda“, dovoljno jasno govori.

Što se samog filma tiče – on je sve ono što je autor ovog teksta očekivao i istovremeno ništa od toga. Kada ga pogledate biće vam jasno.

Noć knjige – Sinovi fantastike

Posted on by Petra Rapaić

Noć knjige – Sinovi fantastike

Legenda kaže da nas ovog petka očekuje Noć knjige, manifestacija neviđenih popusta koje čekamo kao žedni vode i gde nam je najveći problem koliko veliki spisak knjiga možemo da sastavimo a da se uklapa u budžet koji ne podrazumeva izgladnjivane narednih pola godine. Što se nošenja kući istih knjiga tiče – pa, unajmljivanje snagatora preko omladinskih zadruga košta otprilike 200din/h.

Za nas fantastične ova vrsta pomoći bi mogla da bude neophodna dok se odlučimo da li želimo da na police uvrstimo Malašku knjigu palih ili dostupna Sandersonova dela.

Naime, Stiven Erikson je, osim studija arheologije i antropologije, završio i kurs kreativnog pisanja u Književnoj radionici Ajove. Ime pod kojim je rođen je Stiv Run Landin, a drugi pseudonim za pisanje mu je Stiv Landin. Njegov serijal Malaške knjige palih proslavio ga je u celom svetu i osigurao mu mesto među najznačajnijim autorima epske fantastike. Od deset knjiga iz ovog serijala, kod nas je prevedeno pet, a šesta je u pripremi još od prošle godine. Ni po jada da je reč samo o ovom serijalu. Neupućeni ljubitelji Stivovih pisanija – kao što sam i ja bila pre početka guglanja – obradovaće se i razočarati kad saznaju da postoji više od jednog serijala. Sudeći po Vikipediji, postoje dva serijala o Malazanima, od kojih se drugi sastoji od pet knjiga; Karkanas triologija; Karsa Orlong triologija; pet romana koji nisu o Malazanima; i šest knjiga koje je napisao pod drugim pseudonimom.

Čini se da je Laguna ipak odlučila da započeti serijal isprati do kraja, jer, kako su se obožavaoci složili, nema smisla prekidati ako su već imali živaca za četrnaest knjiga Točka vremana Roberta Džordana, što je daleko obimnije delo i vrlo se dobro prodavao. Takođe, možda se osećaju malo nostalgično jer Erikson nam je ipak bio gost tri dana novembra prošle godine. (PS. Neka digne ruku svako ko je tada otišao po knjigu/e i potpis!)

Ono na čemu će se koplje prelomiti su izgleda dela Brendona Sandersona, lika koji je završio gore pomenuto delo Roberta Džordana nakon njegove smrti i najvećeg pisca epske fantastike današnjice. Kod nas je preveden serijal Red magle. Put kraljeva i Reči blistavosti (po dva toma) delovi su serijala Arhive olujne svetlosti. Deset knjiga je planirano u ovom serijalu, treća je napisana ali ne i prevedena. Postoji još jedan serijal Reda magle, takozvana Druga era: tri napisane knjige, četvrta se čeka naredne 2018. godine.

Svi događaji iz ovih knjiga potiču iz Kozmirskog univerzuma. Godine 2016. DMG Entertainment kompanija je otkupila filmska prava za ovaj univerzum. (Jeeeej)

A ovo je samo zamršena kap u nepreglednom moru Sandersenovih mnogobrojnih romana, serijala i zajedničkih projekata. Od 2005. godine pa naovamo nije prošla nijedna nagrada za koju nije bio nominovan, od kojih je dobru većinu i osvojio. Ako mu to ne daje dovoljno inspiracije da utrostruči cifru na prava nad svojim knjigama, onda verovatno ništa ni neće.

Ovako laički i sudeći po Vikipediji, čini se da je, pored mnogih objavljenih, Sanderson najavio i mnoge knjige, serijale i romane koji ni približno nisu blizu da budu napisani, i kao da se malo više razbacao po različitim projektima. Ali brzinom kojom dela dolaze do nas, ne mogu da razlučim da li je naš sistem kriv ili je pisac malo izgubio fokus. Ono što sigurno znam jeste koliko je uporan kao pisac – počeo je kao tinejdžer i imao mnogo odbijenih rukopisa i makar sedam napisanih romana pre nego što je objavio prvi.

 

Elem, zadnjih nekoliko nedelja mnogi su imali prilike da prisustvuju i živo učestvuju u diskusijama vezano za Lagunin osećaj odgovornosti prema izdavanju do kraja već započetih serijala. Kako se ispostavilo, uprkos svoj ljubavi koju gajimo prema ovom gigantu i 40% popusta na četiri i više knjiga za Noć knjige, morali smo priznati da taj osećaj ne postoji. U početku se provukla vest da ćemo biti zakinuti za Malazane. Našli su se u čudu i oni koji su čekali da se serijal završi da bi kupili čitav odjednom, i oni koji se revnosno skupljali knjige redom i vredno ih čitali. Iznenada nam je bio poznat osećaj koji su vojnici imali na kraju tamnog vilajeta – nisu bili sretni ni oni koji su uzimali ni oni koji nisu. Hrabriji su stupili u prepisku sa Laguninim predstavnicima i doznali sve ekonomske i distibucione začkoljice. Te smo saznali koliko kao nacija slabo čitamo i kako se baš te knjige do kojih nam je stalo tako slabo prodaju da donose gubitak umesto očekivanog profita.

A onda je došao red na Sandersona i njegove ogromne serijale sa ocenama bliskim petici na Gudridsu (zahvaljujući silnim nagradama ili kolegijalnosti kolega pisaca). Izgleda da je upravo ta petica krivac za nametnute visoke cene prava, i još veće koje jedna izdavačka kuća mora da istrpi da bi prevela i objavila samo jednu knjigu: 4-5 hiljada za prava, 2.5 hiljade prevod, 2 hiljade lektura i 1.5-2.5 hiljada štampa. U eurima. Okvirno. I tako, dok se neko igra zvezde, bez obzira koliko zaslužena titula bila, neki neće moći da ga čitaju bez da založe babin bubreg ili stave dedinu parcelu pod hipoteku (sopstveni bubreg smo dali za Pračetova kolekcionarska izdanja).

Kako nam je dobro poznato kako smo se proveli sa Pračetovim knjigama, možda je stvarno vreme da počnemo da učimo engleski jezik. Ili da se oglasimo kao ponosni govornici srpskog nam i srodnih jezika, poručimo Sandersonu (naravno, u sebi) da mu tako i treba, batalimo čežnju za njegovim serijalima i nađemo drugu zanimaciju. Severnu kapiju, recimo. Petruškog zmaja. Grandiozni serijali koji su došli do drugog dela, a ako budemo fini možda dočekamo i treći. Sigurno postoji još neki pisac epske fantastike čija dela ne moramo da prevodimo.

Kako se Laguna predomislila za Eriksonova dela, velika je šansa da će se predomisliti i za Sandersonova, makar što se tiče već započetih serijala. Mada postoji i mogućnost da se obožavaoci malo navlače za nos i novčanike roditelja, jer niko pri zdravoj pameti i sopstvenim prosečnim primanjima ne bi predlagao kupovinu duplih nimalo jeftinih knjiga. Verni obožavaoci, šta da vam kažem – sinovi fantastike su se uobrazili. Ili to, ili smo bili svedoci eksplozivnom psihološkom marketinškom triku. U svakom slučaju, kako god okrenemo, da imamo sto života slobodnog vremena i blizanca Fort Noksa, opet ne bismo stigli da pročitamo sve što nas zanima.

Dakle, samo bez panike: udahnite duboko opojni miris sveže naštampanih knjiga – preporučuje se izbegavanje dela sa autobiografijama slavnih starleta – i ako nemate snažno društvo pored, pokušajte da se ograničite na četiri knjige. Taman za optimalni popust i bezbedan povratak kući.

Sretan nam provod u petak veče, i nemojte kupovati ništa što ja ne bih.

PS. Razmišljam o kompletu Eriksona, Mračnoj kuli i/ili Gejmenovim Nordijskim bogovima.

A čime vi planirate da se obradujete?

Autostoperski Zvezdani ratovi

Posted on by Vladimir Jakšić

Zvezdana negativnost

Kako znam da se bliži premijera novog Star Wars filma? Pa, za koji god proizvod da se uhvatim u prodavnici na njemu je Star Wars logo. Društvene mreže su preplavljene klikbejt člancima vezanim za taj film. Prijatelji (čak i oni koji ne znaju šta je Star Wars) na Fejsbuku stavljaju na profilne slike one dodatke sa logom filma. S obzirom da uređujem veb stranicu koja se bavi upravo “Dalekom, dalekom galaksijom” posla je znatno više, a tu je i druga konvencijska polusezona i brojna gostovanja, tako da je potrebno zacrtati raspored i isplanirati panele.

Kao neko za kog je Star Wars nešto mnogo više od “gomile filmova u kojima se likovi mlate neonkama”, premijera novog poglavlja ove franšize bi trebala da predstavlja praznik. Praznik u najizvornijem smislu te reči. Događaj u godini kom se više radujem nego sopstvenom rođendanu. U ovim danima bi trebao da budem obuzet osećanjima uzbuđenosti i sreće… Ključne reči su trebalo bi da je to tako… A zašto nije?

Pa kao prvo, uređivanje HoloNeta je na neki način posao, tako da obaveze koje taj posao podrazumeva, a kojih u proteklim danima i nedeljama ima na pretek, ne dozvoljavaju da se opustim i u (relativnom) miru dočekam taj dan kao fan. Drugo, nekako se vremenom desilo to da sam postao osoba kojoj ljudi dolaze da pitaju šta ih zanima i kad imaju neke nedoumice kada su Zvezdani ratovi u pitanju, ali i za to da podele svoja mišljenja. To mi je jako drago i na taj način sam upoznao brojne ljude, neki od kojih su mi danas među najboljim prijateljima. Međutim, u silnim razgovorima i četovima, slušam i čitam strahove i hejt ljudi prema filmu koji nije ni izašao u bioskope. Nekako, osećam se kao sunđer za svu tu negativnost i to ne prija. Bude tako jedan strah, pet strahova, deset poruka hejta, dvadeset poruka sa hejtom i onda dođe do tačke u kojoj se takvo nešto više ne može podneti.

Hejter: “Hej, drug i ja smo napravili video u kom smo naveli 40 razloga zašto će Epizoda VIII biti go*no. Da li bi bio ljubazan da to šeruješ?”

Ja: “Ukloni mi se iz Fejsbuk prijatelja, da te ja ne bih uklanjao sa ove ravni postojanja!”

Ne mogu više!

Sada je nekako došao taj trenutak – u vremenu kada bi trebao da prštim od sreće i uzbuđenja – da se ja zapravo okrećem od Star Warsa. U ovom trenutku, svu nataloženu negativnost pokušavam da lečim igranjem (euro) društvenih igara, gledanjem “Fullmetal Alchemist-a” i ponovnim čitanjem Dece Hurinove (što verovatno nije najbolji lek, ali eto, čita mi se).

Nije problem u tome što neko strahuje – kada si emotivno investiran u neku stvar to je prirodno – ali neosnovan hejt i nametanje stavova su kancer među zajednicama fanova i to nije problem samo sa Star Warsom sada. Jednostavno, objektivnost, intelektualna iskrenost i normalna komunikacija su stvari koje nekim ljudima fale. Deluje da je u današnje vreme bitnije dati ekstreman komentar (recimo na film) koji će odzvanjati na društvenim mrežama, nego dati objektivnu analizu. A još je gore kada se takvi komentari odnose na nešto što nije ni izašlo u bioskope (ili u prodaju).

Jednostavno, takav sam po prirodi da stvari (pokušavam da) sagledam objektivno i da nadolazeće stvari čekam sa optimizmom, jer optimizam je jedina strategija za uspešnu budućnost (uu, što sam opasan, citiram Čomskog).

Radujem se naravno Epizodi VIII, ali i jedva čekam da čitava ova stvar prođe.

Utopia

Posted on by Dragan Kovačević

Sudbina kvalitetnih serija u rukama je gledanosti. Ta sudbina je često kučka. Prečesto možda. Ali takvo je tržište. Surovo, i jedino je bitno kako zaraditi. Umjetnost čisto radi umjetnosti je rijetka pojava, uglavnom marginalna.

 

Serija „Utopia“ možda nije bila vrhunska umjetnost, ali je bila i jeste kvalitetna. Nažalost nije bila gledana. Štaviše. Nije bila toliko ni poznata. Bar ne široj javnosti. A ima ponuditi toliko toga. Misteriju, teoriju zavjere, akciju, malo brutalnog nasilja, malo više moralnih dilema, nešto filozofije. I da, mala napomena, antivakseri ne bi trebalo da je gledaju. Čisto zbog toga što bi im postala krunski dokaz protiv vakcinacije. No, nećemo o njima. Ionako su okupirali sajber prostor. Vratimo se seriji.

 

Grupa ljudi, različitih životnih doba, etničkih pripadnosti, i polova, sklonih druženju preko internet foruma, fascinirama je stripom tačnije grafičkom novelom „Eksperiment Utopia“. Jedan od njih im kaže da ima drugi dio i predloži da se okupe zajedno i da uživaju u remek-djelu.  Svi pristanu, jer zanima ih odakle drugi dio kad je autor mrtav godinama. Okupljanje je neuspješno, jer se ne pojave svi. Međutim to je početak haosa. Dečko koji se nije pojavio je ubijen, drugi optužen za pedofiliju, djevojka optužena za dječiju pornografiju, najmlađi je svjedok ubistva, i bježi sa stripom od dvojice sadističkih ubica, najstarijem vade oči. Ljudi kojima je život okrenut naopačke, okreću se jedni drugima, i nema druge do da bježe. Jure ih ubice koje osim što žele strip uvijek pitaju gdje je Džesika Hajd. To je pitanje  na koji niko nema odgovor. Pa bar dok naše junake ili bolje rečeno nesrećnike ne spasi upravo Džesika Hajd.

 

Serija je zaista uzbudljiva, i vizuelno je divna. Izraženost boja, slike prirode, pejzaži, nevjerovatno lijepi kadrovi, opčine gledaoca. Epizode obično počnu kadrom kojim dominiraju izražene boje, kontrast koji stvara oku ugodan doživljaj.

 

Na sve to dodajte britanski cinizam, mrvicu humora, i stalnu akciju, kao i radnju koja drži pažnju, bez ijednog minuta praznog hoda, i dobijete seriju koja se najprostije rečeno mora gledati. Ukupno ima 2 sezone i 13 epizoda. Uživajte.