U vremenu kad je fantastika u nikad većoj ekspanziji, kad se svaki dan nešto ekranizuje, bilo za veliki ili mali ekran, i kad UBIQ slavi svoj jubilarni broj, urednik Aleksandar Žiljak je odlučio da napiše uvod poražavajući za fantastiku, upravo nihilistički (deo ću mu oprostiti, jer sigurno mnogo žali što nas je prerano napustio Marko Marciuš), na način, okupilo se nekoliko nas da se isplačemo na odru naučne fantastike. No, da li je tako?
Imamo mnoštvo mladih autora u regionu koji pišu, objavljuju, pa čak i dobiju poneko priznanje. Tačno je da se mnogi od njih trude da pišu scenario za film umesto knjige, da mnogi kič zovu stilom, da se mnogi drže naučenog u školi i ne odstupaju od toga, da većina piše omladinsku fantastiku i prodaje je odraslima, ali (da, sad ide ono kad je sve pre „ali” nevažno) ko je kriv za to?
Pa urednici naravno, isti oni koji bi verovatno imali bolju i kvalitetniju povratnu informaciju da se uz to ne bave pisanjem, prevođenjem, izdavaštvom i desetinama drugih stvari gde se gubi usredsređenost, a autori gube urednike sposobne da im preprave svaku rečenicu tako da dobiju kvalitetno delo. No, pošto naši urednici nemaju taj nivo usredsređenosti i pisci se okreću raznim internet kursevima pisanja i savetima (gde ih nakaradno uče), baš kao i onome naučenom u školi (sve manje od nivoa Andrića je šund).
Postoji i činjenica da svi imaju sopstveno mišljenje, pa tako razni blogeri daju visoke ocene nekim (ne)delima i ruše autoritet pravoj kritici i urednicima. Ipak, urednici bi se i izborili sa tim da su usredsređeni na dve stvari koje su bitne, a to su autor i delo. Njih ne treba da zanima isplativost dela, kao ni mišljenje publike, to je posao kojim treba da se bave drugi, a ne sami urednici (zamislite da su o tome razmišljali Alen&Unvin ili ČiltonBuks – danas ne bismo imali to što imamo), to je nečiji drugi posao. Urednici okrenite se bitnim stvarima i ako Bog da, sutra je novi dan za uređivanje.
Verovatno bi se moglo reći da je ova vrsta časopisa otpočela svoj život 1923. godine sa izlaskom Čudne priče, potom tri godine kasnije i Neverovatne priče koji je i najpoznatiji časopis ove vrste (jedini koji je trajao, od 1926. do 2005. godine, valjda izuzetak koji potvrđuje pravilo). Jer, videvši uspeh Neverovatnih priča, 1929. godine izlaze čak dva takva: Čudesne vazdušne priče i Naučne čudesne priče. No, potrajali su samo godinu dana. To kao da je sudbina ovakvih izdanja: ne traju, blesnu poput zvezde i ugase se.
Čak i oni najpoznatiji poput Čudne priče 1923-1954. koji je pokrenut ponovo 1988. godine, kao i oni manje poznati bili su zadovoljni i sa kojom decenijom postojanja. Tako da smo mi u suštini i dobro prošli sa jednim Sirijusom (ime dobio po jednoj od nama najbližih zvezda i najsjajnijoj posmatrano sa Zemlje, glavna zvezda se obeležava sa Sirijus A, dok je pratilac Sirijus B), koji je izlazio u periodu 1978-1990. godine, sto šezdeset i četiri broja i jedan specijal, plus dva priznanja za najboljeg u Evropi, mnogo govore o ovom časopisu.
Negde u to vreme se pokreće i Emitor (deo tranzistora), fanzin sa dva evropska priznanja koji prerasta u časopis, izlazi od 1981. godine i stigao je do 491. broja. Sledeći je bio Alef (prvo slovo feničanske abecede) sa dosta kratkim rokom trajanja 1987-1991. Časopis Futura (pretpostaviću da ime ima veze sa Polom Renerom, fontovima i tipografijom) je stvoren da nasledi Sirius i tu je u mnogome i uspeo, s obzirom da izlazi u periodu 1992-2010. godine i ima čak 131 broj plus jedan specjial. Sad prelazimo na još uvek aktivne, kao što je Znak Sagite (treće najmanje sazvežđe na nebu iliti strela), koji izlazi od 1993. pa do danas i dogurao do 23. broja, dakle ne baš redovno, ali stabilno izdanje.
Dolazimo do, kako i samo ime kaže, pratioca ugašenog časopisa, odnosno Sirijusa B koji izlazi od 2011. godine i stiže do brojke 34. Postoji i mlađani Marsonic koji izlazi od 2012. godine od kojeg je do sada izašlo 11 brojeva, no oni su više usredsređeni na priče nego na druge vrste radova.
Stigosmo i do slavljenika Ubiqa (kod Dika sredstvo koje simulakrum oko nas čini realnijim), izlazi od 2007. godine i ovo je jubilarni broj 20. pa da pogledamo šta nam to nudi.
Sunce, Vesna Gorše – Makedonska saksofonistkinja, objavljivala priče u Siriusu, Alefu, Futuri i Tamnom vilajetu, takođe ima i zbirku priča Dar.
Bajkovita fantazijska pripovest puna čarobnjaka i bića svakolikih, vrlo me je zabavila. No, ne mogu reči da mi se i svidela, jer je neuverljiva i na nivou desetogodišnjaka. Ko bi dovraga ostavio dete koje donosi sunce i hranu samim tim, samo sa drugim detetom? E, pa baš takvim činom počinje zaplet, odnosno kada momku kažu da su to jedine dve stvari koje ne sme izgubiti, i on ih obe izgubi u ne baš bezizlaznim situacijama. Više nalik bajki, nego priči za ozbiljan žanrovski časopis. A da ne govorim da su rečenice kao ‘svetiljke koje su svetlile mirisima umesto svetlošću’ apsolutno nedopustive, ovo je pogrešno na više nivoa i jasno mi je da spisateljica voli nadrealizam, ali puno više očekujem od iskusnog pisca koji je bio objavljivan u pomenutim publikacijama.
Ru i oružje, Milena Benini – Pisac, prevodilac, urednik i naša saradnica. Objavila je romane Da en, Prodavač snova, Kaos, Zmajska zora, Svećenicamjeseca, kao i zbirku novela Jednorog i djevica.
Kompleksna priča tvrdog SF-a u kojoj vam do kraja stvari nisu potpuno jasne, neke su dvojake za tumačenje i nakon završetka. Vama ostavljam da steknete svoj utisak. Veoma dobra priča, prošlo je prilično vremena od kako nisam imao neku konkretniju zamerku i ovo je primer kako iskusan autor treba da piše. Kada bih tražio mane, bio bi to nešto sporiji ritam, ali pošto ja volim tako…
Zora, Jelena Crnjaković – Autorka koja je pisala priče za zbirke Nešto diše u mojoj torti, Marsonic, Sirius B i saradnica je portala Inverzija, dok čeka izdavača za svoja dva romana.
Minijaturna priča koja se može tumačiti na dva načina, od kojih je jedan fantastične prirode, dok drugi samo otkriva tamu i zverstvo u nama. Priča ostavlja prilično dobar utisak, ima tu stvari koje se trebaju popraviti za dužu formu, ali u minijaturi ne upadaju toliko u oči.
Hana, Igor Ivanišević – Pisac objavljivan u zbirkama Nešto diše u mojoj torti i Grad ukletih. A uskoro nas očekuje i njegova samostalna zbirka.
Ovo je pripovest o posmatračima koji dođu sa zadatkom, ali kako vreme protiče gube sebe i postaju mi. Autor je napredovao od vremena kad sam ga poslednji put čitao, dobre rečenice sa dovoljnom dužinom. No, ima i mana, recimo prvi pasus je vrlo nerazumljiv, i iako je lepo napisan, potrebno ga je promeniti.
Završni ispit, Nataša Milić – Objavila je priče u Emitoru, Znaku Sagite i Paralelnim svetovima, povremeno piše za naš portal.
Interesantna utopija-distopija, zavisi kako gledate. No, bit ove priče je u slobodnoj volji. Odlična pripovest iz koje bi moglo proisteći još njih. Ništa se ne da zameriti ovoj priči.
Istraživanje Jakoba Nimzowitscha, Željko Božić – Objavljivao u Siriusu B, bavi se dugo godina pisanjem kako tekstova, tako i priča.
Dobra priča pomalo sporijeg ritma u kojoj se radnja vrti oko prevoda koji će prevoditeljki izmeniti svet i pokazati joj neku širu ili barem drugačiju sliku, ali kao što sam već rekao, to je moj tempo. Mane su možda to što je jedan običan predmet toliko važan, a još k tome da to ne zna sila kojoj preti, plus nekog manje naviklog mogu zbuniti iskoraci u prošlost, jer su prenagli.
I bi svjetlo, Ivan Barić – Autor objavljivan u regionskim zbirkama Marsonic, Sferakon i Refesticon.
Interesantna priča o prelasku na viši nivo bivstvovanja, kao i sve i to donosi dobre i loše stvari, te je samo pitanje kako ćeš se poneti spram njih. Pripovest po mom ukusu, ali pomalo konfuzna i ako nisi usredotočen izmaknuće ti. Napomena za autora: citate treba prevoditi, ma koliko oni nama bili poznati.
Shinuin izbor, Vladimira Becić– Autorka iza sebe ima roman Orsia, kao i brojne priče, između ostalog u zbirkama Marsonic i Nešto diše u mojoj torti.
Onaj ko stvara oruđa smrti odavno je navikao da joj gleda u oči, možda se i zaljubio u nju, a možda je sve samo dobra stara osveta, moraćete sami da zaključite jer sem ove dve mogućnosti ima ih još desetak, pa svakom svoja. Priča ima lep tok, drži pažnju, no iako volim otvorene krajeve, u ovom slučaju želim i odgovore. Svakako bravo za autorku.
Stranci, Tamara Babić – Pored stručnih radova ima priče objavljene u Marsonicu, Vilinskim pričama, Multiverzumu, Eridanu, Afirmatoru.
Autorka nam pokazuje moguću tehno-medicinsku budućnost i mogućnost dugovečnosti u kojoj sve vremenom postane prazno. Ideja ove priče je sjajna, ali je izvedba neuverljiva, mislim da ju je trebalo sačuvati za dužu formu u kojoj se mogu bolje izgraditi karakteri.
Područje nepoznate sile, Saša Robnik – Ima objavljenu zbirku Anđeli na kocki šećera, takođe, njegove se priče nalaze u V fantastičnim pričama iz ravnice, Nešto diše u mojoj torti, te Znaku Sagite.
Sa početka deluje kao čista naučna fantastika no kako odmiče priča se pretvara u horor, opisujući jednu porodičnu tragediju koja je do svega dovela. Ono dobro u ovoj priči je upravo prelaz među žanrovima, loše je to što daje vrlo malo kako, stvari i događaji se dešavaju sami po sebi, objašnjavajući samo površno kako.
Centar za energetski protok, Riva Zmajoki – Pored priča u Ubiqu i Sferakon zbirkama ima i objavljen roman Prolaz za divljač.
Noar krimi priča u svemiru, ubistvo, politika, duše, vidovnjaci i netrpeljivost među partnerima trebalo bi da je sasvim dovoljno da vas privuče. Ovo je podžanr koji jako volim i teško mi je ne reći da je ovo odlično, ali i odlične stvari imaju mane, ovde je to nekolicina rečenica koje su mogle da imaju lepšu konstrukciju. No, unapred se radujem čitanju nekih budućih dela ove autorke.
Vilin svet, Boris Mišić – Pisac je objavio zbirku Vila Šatorica, priče mu se nalaze u Znaku Sagite, V fantastičnim pričama iz ravnice, Marsonic i Nešto diše u mojoj torti naš je povremeni saradnik.
Boris ne može bez vila, tako i ovoga puta, Jovana tako obično ime za osobu koja ima moć da spasi čovečanstvo i vile od mašine koja im naizgled daje sve što požele. Autor je napredovao: priča je tečnija od nekih prethodnih, no i ovde nastaje problem sa kako i zašto – postoji, ali je tanko.
Talason, Milena Stojanović – Naša saradnica, autorka romana Petruški zmaj, prve knjige u trilogiji Proročanstvo bogova, ima priče u mnogim zbirkama.
Naslov priče me podsetio na Dragana Orlovića i njegov roman, možda je i autorka tu našla inspiraciju. Jednostavna pripovest o sirotanu koji voli bogatu, uvek sam se pitao gde se dadoše tolike sirote devojke, no dobro te moje nedoumice nisu bitne za priču koliko blago i duh za srećan kraj. Sasvim u redu kao bajkica za mlađe, ali ako cilja stariju publiku ima niz neuverljivosti, počevši od toga da ugledan trgovac ne bi dao kći ni bogatom skorojeviću, pa do vrlo hladnog oproštaja sa duhom koji mu daje nov život i omogućava da ostvari snove. Osim toga kao uredniku mi izuzetno ide na živce kad uočim reč sa ošišanom latinicom, što je ovde slučaj; to jeste samo jedna reč, ali ne ide na dušu lektora, jer ko misli o takvim stvarima kod ozbiljnih spisatelja.
Henrijeta Granić i knjiga hudih čini, Aleksandar Žiljak – Urednik ovog književnog časopisa iza sebe ima romane Irbis i Poseidonia, kao i zbirku Božja vučica te mnoštvo stručnih radova i prevoda, devet puta je nagrađen SFEROM.
Novela koja dosta toga uzima od Harija Potera, na trenutke sam imao osećaj ,,već viđenog” osim što ovo nije za decu 18+ iliti oznaka R. Veštica nastoji skupiti sastojke za napitak koji će joj spasiti prijatelja, sledi niz zadataka, a mogu se svesti na jedan – šta mogu sve žene učiniti jedna za drugu i pokoju životinju (u krevetu).
No, bolje da se malo vratim, priča je pismena i tečna, ali to je sve. Glavne dve junakinje se seksaju tokom cele priče i tokom cele priče joj se obraća sa ,,profesorka“- da li i vi tako zvanično oslovljavate ljubavnike/ce? Autor se izgubio u nastojanju da nas šokira sa lezbo, incest, animalnim i svakim mogućim seksualnim odnosom koji bi nas mogao zgranuti. Što je sasvim legitimno pod uslovom da se ne izgubite u tome i ne oklevate da odete do kraja što se u ovom slučaju ne dešava.
Za autora je muški polni organ, kurac, a ženski je ’njena mekota’ ili ’njen stid’ što je za mene veoma seksistički, sem tog niko ne doživljava orgazam, vrhunac ili svršavanje, svi imaju draginje, zvuči ko ime neke seljanke i tu vidite da se autor snebiva onog što pokušava, a mi bi trebalo da budemo šokirani.
Još jedna stvar, bez obzira što izlazi u Hrvatskoj, Ubiq je regionsko izdanje i nikakav novogovor ili lokalizmi nisu baš pogodni za upotrebu, kakve draginje i kakvi cikilji? Nismo svi urednici i ne moramo znati izraze i lokalizme, a pisci držim žele biti prijemčivi za širu publiku se ne varam. Svakako se više očekuje od toliko nagrađivanog pisca ali, Bože moj, svi smo samo ljudi na kraju i možemo težiti samo tome da ispravimo svoje greške.
Pošto smo pročitali priče sledi deo sa stručnim tekstovima i esejima iz kojih možemo dosta toga saznati o žanru kod nas i u svetu.
Kontradikcija i otpor (predgovor iz novog izdanja „Metamorfoza znanstvene fantastike“ iz 2015. godine), Darko Suvin– Ako ne znate autora treba da idete na doškolovanje, jer je on jedan od najvećih svetskih istoričara i teoretičara naučne fantastike. Kod nas su dostupne njegove knjige Od Lukijana do Lunjika i Naučna fantastika, spoznaja, sloboda, a u sklopu biblioteke Ubiq izdano mu je Prežijveti Potop: fantasy po-robljenje i granična spoznaja. Uz mnoga izdanja, tekstove i doprinose kroz uredništvo u inostranstvu.
Prvo što moram reći je da žalim što ovaj tekst nije duži i da sam baš kao i autor umereni optimista u vezi sa žanrom i svim oko njega. Tekst govori o tome da se žanr možda jeste menjao, bio i dobar i loš, ali se uvek vraćao korenima i opstajao i nema razloga da tako ne bude u mnoštvu mogućih budućnosti koje su pred nama.
Braća Strugacki i fantastika teksta, Mark Amusin – Uvaženi književni kritičar i autor monografije Braća Strugacki: Pregled stvaralaštva.
Slavljenje lika i dela braće Strugacki, klasična oda svemu onome što su stvorili, ali i prikaz toga koliko su u svoje knjige utkali druge autore ili mitove.
Alternativna povijest: Wengerova konceptualizacija podžanra u okviru utopijskih studija, Silvestar Mileta– Filmski kritičar i glavni urednik časopisa Hrvatski filmski ljetopis, autor mnogih tekstova o naučnoj fantastici.
Dubinski pogled na podžanrove alternativne istorije i utopije sa mnoštvom referenci i citata. Biće vam potrebno više čitanja da sve pohvatate, ali fantastičan tekst, naklon autoru.
Umjetničke bajke Vladimira Nazora, Cvjeta Pavlović – Autorka je knjiga Uvod u klasicizam i Priča u pjesmi: pripovijedni postupci Šenoine epske poezije.
Ovo je tekst o Nazoru, njegovim uzorima i bajkama, ali i o tome kako smo veoma skloni više da cenimo tuđe od onog što sami posedujemo.
Glazba u filmu Gosti iz galaksije u kontekstu svjetskog znanstvenofantastičnog filma, Irena Paulus– Autorka je knjiga Teorija filmske glazbe: kroz teoriju filmskog zvuka, Kubrickova glazbena odiseja i Brainstorming – zapisi o filmskoj glazbi.
Tekst o Dušanu Vukotiću i Tomislavu Simoviću te Gostima iz galaksije, jednom od retkih naučno fantastičnih filmova u bivšoj Jugoslaviji, i naravno, o muzici i zvuku u samom filmu bez kojih ne bi bio isti. Lepo podsećanje na to da i mi imamo ovakve filmove. Za kraj pitanje za urednika: zašto ostaviti englesko ’loop’ kada je ’petlja’ sasvim legitimno?
Uloga grada u znanstvenofantastičnim filmovima, Sandra Smiljanić i Ivan Mlinar–Dvojac arhitekata, jasno je zašto je tema grad.
Rad na temu uticaja gradova u naučnofantastičnim filmovima, ali može se preneti komotno i na bilo koji drugi medij. I sam sam imao tekst na tu temu, ali više sam se bavio atmosferom i to je bio strip.
Čitajući ovaj stručni deo shvatio sam jednu stvar da urednik ovog broja nije nihilista, on je to dobio u nasleđe. Zadržaću se samo na onome što se nalazi u ovom izdanju, ali to je dovoljno da potvrdi pravilo. Naime, u tekstovima o Nazoru i Gostima iz galaksije nailazimo na prideve zaboravljen, potcenjeni, skrajnut, sigurno ne zato što su katastrofalni. Ne, razlog je taj što svaka generacija fantastičara teži tome da gradi ispočetka, a nemamo razloga za to, sve što je potrebno da se malo sagnemo, raščistimo zemlju i ugledaćemo čvrste temelje koje ne treba ponovo da salivamo, već da gradimo na njima. To se i vidi i u ovom broju kroz priče, nema savršenih, ali ima jako dobrih i dobrih, ne postoji nijedan razlog da ti pisci uz malo rada sa njima ne postanu odlični. Samo od nas i njih zavisi kojim će putem, nije sve tako crno.
