Blog

Autostopom do bioskopa – Bajke, uglavnom

Posted on by Petra Rapaić

Bajke – uglavnom

Jeste, znamo svi da je Novembar, jedva smo do pola zagazili, a sa svih medijskih strana nas bombarduju nadolazećim novogodišnjim praznicima. Što bi se nekako i dalo razumeti da je decembar. Za sada tolerišemo gradsku rasvetu – priznajemo logiku iza postavljanja kilometara i kilometara lanaca sijalica i svetlucavih električnih potrošača, iako nam nije jasno zašto su morali i da ih uključe.

Gledanje samo par Simpsonovih epizoda pre par dana bilo je dovoljno da smori i ispuše svaki Novogodišnji duh koji je možda imao neke slabe šanse da se razvije pred monotonim licem obične televizije. Tone i tone zvučnih naslova danima obiluje Deda Mrazevima, kućnim i raznim drugim vilenjacima, Božićnim bajkama, romantičnim novogodišnjim čudima…

Elem, ne moramo da gledamo televiziju. Još uvek je lepo vreme, idemo u bioskope, u avanturističku potragu za fantastikom.

 

Liga pravde 2017

Liga pravde je američki film o superherojima baziran na istoimenom DC stripu, distribuiran od strane Varner Bros Pictures. Ovo je peti film po redu iz ovog univerzuma. Režira ga Zak Snajder a scenario su pisali Kris Terio i Džoš Vedon.

Glumačka ekipa je obožavaocima jako dobro poznata: Ben Aflek, Henri Kavil, Ejmi Adams, Gal Gadot, Ezra Miler, Džejson Momoa, Rej Fišer, Džeremi Ajrons…

Dakle, kako to obično biva, svetu preti velika opasnost, a kako nema Supermena, nema više dežurnog heroja da ih spašava. Betmen i Čudesna Žena se ujedinjuju, pridružuju im se Flaš, Akvamen i Kiborg. Osećaju da su dužni da ispoštuju Supermenovu žrtvu i spremni su na sve da bi zaštitili svet od Stepenvuka i njegove vojske Parademona.

Film je najavljen još oktobra 2014.godine pod nazivom Liga pravde deo prvi, sa drugim delom koji bi ga pratio 2019. godine, ali je drugi deo odložen zbog filma Betmen sa Aflekom u glavnoj ulozi.

Gledaćemo ovaj film u bioskopima od 17. Novembra 2017. godine.

Bajke vladaju

Glasine kruže da je Dizni u pregovorima sa kućom 21st Century Fox zbog potencijalne kupovine jednog njihovog ogranka, što bi im konačno donelo u ruke prava nad likovima i sudbinama unutar franšiza X-men i Fantastična četvorka.

Za one koji ne znaju, Marvel je devedesetih godina preživeo finansijsku krizu koja je dovela do trenutnog stanja, a to je da je Marvelovo carstvo rasparčano i u rukama različitih produkcijskih kuća. Dizni je još davne 2009. godine kupio deo Marvelovog studija za četiri miliona dolara, ali su likovi Fantastične četvorke i X-mena ostali u vlasništvu Foksa, a Spajdermenovi likovi u vlasništvu Sonija.

Ovo je dovelo do ekranizacije priča koje su veoma odvojene jedna od druge, osim onda kada su Soni i Dizni sarađivali i dozvolili Piteru Parkeru da se pojavi u Kapetanu Amerika: Građanski rat i Spajedermen: Povratak kući.

Još jedna Diznijeva kupovina mogla bi mnogo da promeni stvari u Marvelovom univerzumu i da omogući razvoj priče sa mutantima u svetu Osvetnika. Što bi obožavaocima nateralo okice da zacakle pri pomisli na scenario Osvetnici protiv X-mena.

Bez panike – zvanični dogovor još uvek nije postignut, pa reč mutant neće biti izgovorena ni u jednom Diznijevom filmu. Jer izgleda kao da ih je već malo poterao maler: razgovori su vođeni prethodnih nekoliko nedelja, ali su trenutno obustavljeni.

Sa finansijske strane, cena akcija 21st Century Foxa je skočila za skoro 10 % na sam pomen glasina prodaje bilo čega Dizniju, dok je cena Diznija porasla za 2%, a njihovi predstavnici odbijaju da bilo šta komentarišu.

Za sada znamo da su razgovori između ostalog usmereni na preuzimanje Foksovih filmskih i televizijskih studija, kablovskih mreža FX i Nešnel Geografik, zajedno sa međunarodnom imovinom poput indijske mreže Star i evropske TV stanice Skaj.

Dizni jedino ne želi da kupi Foksov informativni i sportski program. Već poseduju ESPN mreže pa bi regulatori mogli da se pobune.

Zvezda

A kakva bi to priča o bajkama bila ako ne uključimo crtani film ili dva?

17. novembra u bioskope stiže jedno Sonijevo Novogodišnje ostvarenje za najmlađe. Znam, rekli smo da je Novembar, ali ako je reč o crtaću, sve je dozvoljeno.

Mali i hrabri magarac Bo zarađuje za život u seoskom mlinu sve dok ne skupi dovoljno hrabrosti da se oslobodi i konačno krene u avanturu svojih snova. Udružuje se sa ljupkom ovcom Rut i Dejvom, golubom sa neobičnim težnjama. Zajedno sa tri mudre kamile i nešto ekscentričnih domaćih životinja, Bo i njegovi prijatelji prate zvezdu i slučajno postaju heroji prvog Božića.

Nema mnogo fantastike ni filozofije, osim ako ne računamo činjenicu da životinje govore i uopšte rade sve dozvoljeno i nedozvoljeno da bi se sakrili od tri mudraca, nadmudrili nekoliko stražara i pomogli Mariji. Koja, s druge strane, ne može da razume uoprno Boovo njakanje i želi da ga češka po stomaku.

Ovo ostvarenje izašlo je iz ruku tvoraca Oblačno sa mogućim ćuftama, pa ga ne bi valjalo otpisati prerano.

Koko

Malo kasnije, 22. novembra, Dizni i Piksar donose novo ostvarenje za mlade – zabavno, poučno, i što je najvažnije fantastično.

Migel je dečak koji ne može da kaže ne kada ga baka pita da li želi još hrane, i ne može da izvuče objašnjenje za čudne tradicije na Dan mrtvih. Poštuje porodičnu zabranu da nema muzike, ali potajno želi da postane veliki muzičar kao njegov idol Ernesto. Željan da makar pokuša, pronalazi staru gitaru na tavanu. Vođen čudnim događajima, Migel se nalazi u zemlji mrtvih, prelepoj i čudnoj dimenziji iz koje treba da izađe do zore. Sreće šarmantnog varalicu Hektora i zajedno pokušavaju da shvate misterije Migelove porodične istorije.

Bajke – zauvek

Ako smo mislili da smo prerasli bajke o Pepeljugi i Crvenkapi i tri glupa prasića i vukom toliko gladnim da ne može da smisli ništa pametno, možda treba da razmislimo ponovo. Nisu bajke te koje evoluiraju, osim kroz oko posmatrača, kroz dušu odraslog deteta, i u malo drugačijem izdanju podsećaju na sretnija i jednostavnija vremana, na porodicu i osnove lepog življenja. Uvek je dobro protiv lošeg, Biberče protiv devetoglave ale, Frodo protiv Saurona, Supermen protiv svih zlikovaca. Isti recept, druga priča, isti mi.

Zato se zavalite, ponesite kesicu kikirikija, i ne zaboravite peškir.

 

Momci su opet u gradu

Posted on by Mirnes Alispahić

Kao što naslov kaže, Momci su opet u gradu. Ne, nije riječ o ekranizaciji istoimene pjesme Thin Lizzyja, već o fenomenalnoj vijesti da je Amazon, u svojoj trci da dostigne Netflix i HBO, dao zeleno svjetlo za prvu sezonu serije Momci (The Boys) koja će se raditi po istoimenom stripu sjajnog Garta Enisa i Derika Robertsona.

U posljednjih desetak godina Marvel i DC nas bombarduju svojim strip junacima, koji su mejnstrim, u svojim šljaštećim oklopima, sa silnim rodbinskim vezama koji ih povezuju i stalnim izmjenama u tokovima priče kako bi ostali zanimljivi publici. Zahvaljujući Setu Rodženu i Evanu Goldbergu, koji su nekim čudom, uspjeli pokrenuti ekranizaciju Propovjednika (Preachera) skupa sa AMC-om i pogodili iz prve, došao je red na one malo drugačije stripove i njihove junake. Inače, ovaj dvojac stoji i iza produkcije Momaka.

U slučaju da niste čuli za Momke, riječ je stripu kojim je Enis odlučio zamijeniti Propovjednika (Preachera), sjajan serijal poznat po uvrnutim likovima, još luđoj priči i blesavoj količini apsurdnog i veoma grafičkog nasilja, po kojem su njegovi stripovi poznati te mu je to jedan od zaštitnih znakova. Sam on je rekao da će „Momci nadmašiti Propovjednika„, u originalu ta izjava puno bolje izvući („out-Preacher Preacher), u smislu svega, a sam Propovjednik je bio uvrnut.

Svijet Momaka je tipični stripovski svijet, na prvu ništa drugačiji od onoga koji možete vidjeti u Marvelovim i DC-jevim stripovima. Superheroji na sve strane, lete i bore se međusobno. Ovdje ih zovu „supovi“, ali ovo je pisao Enis. Čovjek koji je pobio cijeli Marvelov univerzum u jednoj epizodi. Čovjek koji je napisao Propovjednika. Ništa nije onako kakvim se čini.

U tom, naizgled, idiličnom svijetu superheroji su superzvijezde, poznate ličnosti. Oni su seksualni manijaci, pedofili, alkoholičari, narkomani. Oni prave seksualne orgije i prisiljavaju mlade superheroje na seks kao čin primanja u svoje elitno društvo. Oni su raskalašeni i pokvareni do srži, uprkos sjajnim uniformama i blještavom izgledu. Oni su korov koji treba iskorijeniti ili, u krajnjem slučaju, držati pod kontrolom. Kako to uraditi?

Tu na scenu stupaju Momci, CIA-in odred koji heroje drži pod kontrolom svim mogućim sredstvima i brine se za one koji su baš prešli preko granice. Momci je inače termin za ekipu koju bi u Ist Endu u Londonu slali da obavi posao tamo gdje je bilo potrebe za tim, da ohlade usijane glave. Inače, cijela skupina Momaka je onako baš simpatična, sastavljena uglavnom od psihopata i sociopata, koji su pojačani sa Formulom V, tajnim napitkom koji daje super moći. Jedini izuzetak od psihopatije i sociopatije je Hjui, poznat još i kao Mali Hjui, koji je postao član Momaka nakon što mu je djevojku ubio jedan od supova pregazivši je dok je trčao natprirodnom brzinom. Inače, kao što je Dilan Dog crtan po liku Ruperta Evereta, tako Hjui ima izgled poznatog glumca i scenariste, Sajmona Pega.

Vođa Momaka je Bili Mesar, čovjek prepun unutrašnjih demona, ali i mržnje prema superherojima, koja ga pogoni u njegovoj borbi protiv njih i u kojoj on ne bira sredstva. On ubija, muči, ucjenjuje, tuče. I ima tajni plan.

Bit će ovo jedna zanimljiva serija, ako bude i pola stvari koje su u stripovima. Skupa sa šuškanjima po kuloarima o tome da se Amazon sprema na TV adaptaciju Gospodara prstenova, te hit seriji koju već imaju, Čovjek u visokom dvorcu, ovo bi moglo dati itekakav vjetar u leđa za Amazon i njihov serijski program. Ako dadnu odriješene ruke Rodženu i Goldbergu, ne sumnjam da ćemo gledati jedan veoma zanimljiv serijal na kojem će se lomiti brojna koplja. Ali, kad je mogao proći Propovjednik sa svojim izvrtanjem religije na glavu, ne vidim razlog zašto ne bi mogli proći Momci kao izvrtanje cijelog blještavog svijeta superheroja?

 

Metro 2033 – Dmitrij Gluhovski

Posted on by Mirnes Alispahić

Objavljivanje svojih radova na Internetu nije loša stvar, pod uslovom da vam valjaju čemu i da niste previše sujetni pa prihvatate kritike i savjete jer u tom slučaju možete slušati savjete čitatelja i dalje raditi na poboljšavanju svojih radova. To vam dođe kao besplatno uredništvo, jer na kraju, ko čita ono šta napišemo? Čitatelji.

Godine 2002, mladi Dmitrij Gluhovski je odlučio na svojoj web stranici objavljivati poglavlja svog romana Metro 2033, knjige koja je radnjom smještena u postapokaliptični svijet moskovske podzemne željeznice, 20 godina nakon izbijanja Trećeg svjetskog rata. Slušajući savjete čitatelja kojima se njegov roman svidio, Gluhovski je prepravljao poglavlja, širio radnju i tkao priču donoseći nam jedan od najautentičnijih postapokaliptičnih romana koje je je ovaj svijet vidio.

Zapravo, jedina knjiga iz tog postapokaliptičnog žanra koja se može porediti sa literarnom snagom Metroa jeste Put Kormaka Makartija. Tri godine poslije objavljivanja na Internetu, roman je dobio i svoj papirni oblik u rodnoj ruskoj grudi, da bi tek nekoliko godina poslije, pred izlazak istoimene igre, roman dobio i engleski prijevod te tako dobio međunarodnu slavu koju je i zaslužio.

Kao što već rekoh ranije, radnja Metroa 2033 je smještena u tunele moskovske podzemne željeznice 20 godina nakon izbijanja Trećeg svjetskog rata, u godinu 2033. Podzemni svijet moskovskog metroa je dom šačici preživjelih koji su se okupili oko stanica, koje su postale poput gradova-država antičke Grčke. Stare filozofije i doktrine čovječanstva su se zadržale i u tom novom mračnom svijetu punom mutiranih čudovišta i drugih, puno gorih, opasnosti. Manje-više, i dvadeset godina nakon propasti čovječanstva, ljudi su ostali isti, egocentrični, paranoični, rušilački nastrojeni, ksenofobični. Hrana je gotovo luksuz u tom svijetu, baš kao i svjetlo, a jedina valuta su meci. Svaki od njih je vrijedniji od suhog zlata.

A onda, poslije pet minuta tišine, gotovo nečujno, starac uzdahnu i reče, više za sebe negoli Artemu: „Gospode, kako divan svijet smo upropastili…“

Usred tog okrutnog svijeta nalazi se mladi Artem, tek djetešce na početku rata, ostao je bez majke pred navalom krvožednih pacova, sada stasit mladić koji živi na VDNP stanici, sa čovjekom koji ga je spasio, jedinim ocem kojeg poznaje. Nova opasnost, do sada neviđena, nadvila se nad njihovu stanicu. Mračni, nova vrsta neprijatelja se pojavila u metrou, negdje u blizini VDNP-a. Ljudi žive u strahu jer kako dani prolaze tako i nada ljudi da će preživjeti stalne napade Mračnih, blijedi. Nakon susreta sa misterioznim Lovcem, Artem odlučuje otići dublje u metro na odvažni zadatak koji će odlučiti sudbinu njegove stanice, metroa, a možda i bijednog ostatka čovječanstva. Ali, da li je spreman na ono što će otkriti tamo? Sam, u tami, gdje mu jedino društvo pravi paranoja i zvuk tutnjanja vlastite krvi u ušima.

Kao i Martinova Pjesma Sudnjeg dana, i Metro 2033 je mješavina žanrova i teško ju je strpati u neki određeni žanr. Jeste on postapokaliptični roman onako kada gledate, ali je i horor roman. Onaj horor od kojeg vam se krv ledi u žilama dok čitate o Artemovom bauljanju kroz mrak moskovskog metroa. Užas vas obuzima jer znate da je čovječanstvo zaista onakvo kakvim ga je prikazao Gluhovski. I da će čak i u trenucima najgore tragedije posrnuti u mrak bezumlja, ideologije i mržnje. Jeza vam prođe niz leđa kada samo pomislite na to da je možda sve što je ostalo od čovječanstva tih 40.000 ljudi smještenih u hladne, vlažne, mračne tunele moskovskog metroa i da nema nade u bolje sutra. Uz to što je postapokaliptični i horor roman, Metro 2033 je isto tako i filozofski roman, ali i dobra društvena studija. Ukratko, roman koji nećete moći ispustiti iz šaka dok ga budete čitali.

Ono šta mu neki zamjeraju jeste da nema jakih ženskih likova u ovom romanu, tačnije gotovo da nema ženskih likova uopće. Gluhovski je sebi u odbranu rekao da se nije usudio napisati ženski lik u tim godinama jer nije znao kako, s obzirom na to da je roman počeo pisati sa nekih 18 godina i polako ga proširivao. Sama ideja mu je nadošla dok se vozio metroom i posmatrao brojna vrata ugrađena u zidove metroa, a i sam moskovski metro je izgrađen s tom namjerom da bude jedno ogromno atomsko sklonište i o njemu se ispredaju razne legende, što je on jednostavno odlučio upotrijebiti.

Na osnovu ovog romana je napravljena i sjajna istoimena video igra, a navodno su i producenti otkupili prava na film. Urađen kako treba, bio bi to sjajan film, ali vidjet ćemo.

Novi Gospodar prstenova najgora od svih ideja

Posted on by Mladen Vukčević

Kada je ovog vikenda odjeknula vest da su Tolkinovi naslednici postigli dogovor sa Varner Braders (Warner Brothers) o snimanju serije prema Tolkinovim romanima „Gospodar prstenova“ i „Hobit“, svet je za ljubitelje fantastike gotovo stao. Inicijalno ushićenje, radost i uzbuđenje o svemu onome šta bismo mogli da vidimo su ubrzo zamenili zbunjenost i radoznalost, da bi kada se sve sleglo, usledio apsolutni užas i neverica. Jer, prema svemu onome što se dešava, jedno od najcenjenijih i najuticajnijih dela moderne fantastike će postati predmet koji će nečija pohlepa i dobra stara holivudska mašinerija raščerupati.

Malo je stvari jasno o tome šta se zapravo desilo i kako je do ovog dogovora došlo. I vrapcima je više poznato koliko se Kristoferu Tolkinu smučilo Džeksonovo skrnavljenje opusa njegovog oca. Tri zasebne parnice koje su Tolkinovi naslednici vodili protiv producenatskih kuća završavale su se privatnim dogovorima o kojima je javnost malo znala. Međutim, čini se da je Kristoferu Tolkinu dosadilo da se na delo njegovog oca gleda kroz prizmu Džeksonove estetike, pa je odučio da napravi dogovor koji je, da budemo iskreni, zaista bizaran.

 

Prema svemu sudeći, Tolkinovi naslednici (ili, tačnije, Sol Zentzova Middle-Earth Enterprajzis koja poseduje prava na adaptaciju „Gospodara“ i „Hobita“ još od šezdesetih godina prošlog veka) i Varner Bros su odlučili da skrajnu svoje bivše razmirice i krenu sa produkcijom serije koja će se, pazite sada, isključivo baviti „Gospodarem prstenova“ i „Hobitom“. Dakle, dogovor koji je napravljen je samo za ova dva romana, i svakako ne uključuje ono čemu su se, na prvi pogled, mnogi nadali – „Silmarilion“, „Nezavršene priče“ ili pak „Decu Hurinovu“. Cena za prava ovog projekta, dakle svota koju će neki TV studio morati da iskešira je, perverzno visokih 200 miliona dolara, uz pravnu obavezu da se snima serija čija bi sezona koštala između 100 i 150 miliona dolara. Ukoliko se ovo ostvari i neki studio pristane na ove uslove, TV serija rađena po Tolkinovim romanima bi postala najskuplji televizijski projekat svih vremena. I to ne sa malom razlikom.

Imajući u vidu ove cifre, samo su tri studija u opticaju – HBO, Netfliks i Amazon. HBO svakako nije u igri, baveći se poslednjom sezonom „Igre prestola“ kao i svim spinofovima koje pripremaju. Netfliks je, ukidanjem „Marka Pola“, „Sense8“ i preorganizacijom dogovora sa Marvelom, stavio na znanje da su postali malo osvešćeniji o trošenju novca na serije. I tu je upao Amazon. Džef Bezos, direktor Amazona, je već izjavio da je Amazon u potrazi za „svojom Igrom prestola“ i prema nekim izvorima, lično je uključen u pregovore sa Tolkinovim naslednicima i Varener Braders. Bezos, za koga je već poznato da je ljubitelj epske i naučne fantastike, je bio neko za koga se opravdano sumnjalo da će udomiti Sonijevu adaptaciju „Točka vremena“. Ukoliko se ispostavi da Bezos zaista planira da dovede hobite i vilovnjake na Amazon, to bi svakako značilo i da je Sonijev projekat adaptacije „Točka vremena“  u ozbiljnom problemu. Nažalost, kao i uvek, dok jednome ne smrkne, drugome ne svane.

 

E, tako stoje stvari. Pa, u čemu je problem? Zašto je TV adaptacija „Gospodara prstenova“, toliko voljenog i uticajnog serijala, loša ideja? Pre svega, treba li podsetiti da je „Bitka Pet Armija“ završila trilogiju „Hobit“ pre samo 3 godine? Ili pak na uticaj koji je Džeksonova originalna trilogija imala na sam žanr? Čak i 14 godina nakon premijere „Povratka Kralja“, trilogija ostaje kao relevantna tačka u istoriji holivudske kinematografije. Ne samo da je „Povratak kralja“ bio tek drugi film koji je prešao zaradu od milijardu dolara na blagajnama širom sveta, već je trilogija uspela da pokupi 17 Oskara. Sveprisutnost „Gospodara prstenova“ i kultni uticaj trilogije se može meriti samo sa uticajem koji imaju „Hari Poter“ i „Ratovi Zvezda“. Stoga je zaista čudno da bi bilo ko uložio tolike svote novca kada je sećanje na prvu adaptaciju toliko živo.

A da se razumemo, ono jeste itekako živo. Iako je Džeksonova verzija „Gospodara prstenova“ imala dosta problema, od korišćenja CGI do nedostatka sadržine i suštine Tolkinovog romana, ne može se osporiti veličanstvenost kinematografskog produkta. Svaki detalj, od kostima do same estetike raznih rasa, preko scenografije, je toliko utkano u umove svih onih koji su gledali trilogiju. A onda je tu i fenomenalna postavka. Ko može nadmašiti Gandalfa Ser Ijana Mekelena (Sir Ian McKellen) ili dostojanstvo, glas i harizmu pokojnog Ser Kristofera Lija (Sir Christopher Lee). Vigo Mortensen je briljirao kao Aragorn, postavivši standarde za sve ostale heroje, a Kejt Blančet je bila gotovo nestvarno briljantna kao Galadrijela. Setimo se samo zabavnih replika Džona Riza Dejvisa ili Legolasove plave kose koja je proslavila Orlanda Bluma. Toliko detalja, toliko delova slagalice koji su se pre 20 godina sklapali kako bi nešto izuzetno bilo predstavljeno publici je teško ponoviti. Posebno ne nakon tako malo vremena od prvobitnog projekta.

Šta se tačno želi postići ovim projektom nije najjasnije. Da li je to želja da se napravi nešto novo, bliskije Tolkinovom peru? Sasvim moguće. Ali koliko i kako će se moderna holivudska produkcija uklopiti sa Tolkinom, to je veliko pitanje. Da li je samo novac u pitanju? Šta god da je, čini se da smo krenuli unazad. Jer, ako je „Igra prestola“ bila predstavljena vlasnicima HBO kao „Sopranovi u Srednjoj zemlji“, kako smo, za ime svih Valara, došli do toga da „Gospodar prstenova“ bude „nova Igra prestola“?

Holivudu ponestaje ideja, a ovo priča je gotovo fantastičan primer toga. Nažalost, ukoliko ovo uspe da ugrozi adaptaciju „Točka vremena“, da li smo krenuli napred, ili se vratili na 1999. godinu? Ali, kada smo mogli da progutamo „Buđenje Sile“ kao „nov“, valjda nam ni ovo neće biti tako strašno. Ali jeste tužno.

Srećan dan mrtvih (2017)

Posted on by Nemanja Veljković

„Get up. Live your day. Get killed. Again.“ (Ustani. Proživi svoj dan. Pogini. Ponovo.), glavni je citat iz najnovijeg američkog horor filma „Srećan dan smrti“, koji je objavljen ovog oktobra na petak 13. Film je urađen sa budžetom od nešto manje od 5 miliona dolara, a do sada je od datuma objavljivanja zaradio minimum deset puta više. Glavne uloge tumače Džesika Rot i Izrael Brusard, dok je film režirao Kristofer Landon. Čovek koji stoji iza scenarija filmova kao što su „Disturbija“, odnosno svih nastavaka horor serijala „Paranormalna aktivnost“, od kojih je poslednji deo i režirao.

Film prati studentkinju Tri Gelbmen (Džesika Rot) koja na svoj rođendan biva ubijena od strane nepoznatog ubice, nakon čega se budi i proživljava isti taj dan iznova i iznova. Kako vreme bude odmicalo i Tri se bude navikavala na situaciju u kojoj se nalazi pokušaće da otkrije i ubije svog ubicu u nadi da će tako prekinuti svoj dan koji se ponavlja.

Premisa ovoga filma o danu koji se ponavlja i nije toliko originalna. Već je viđena u filmovima poput „Dan mrmota“, „8 minuta“ (Source Code), te „Na rubu vremena“ (Edge of Tomorrow). Međutim, ideja o ubici sa maskom koji te ubije svaki put na kraju istog dana čini ovaj film posebnim i zanimljivim. Sam ubica predstavljen je kao i većina drugih iz nekog prosečnog slešer filma. Sa velikim nožem, kapuljačom preko glave i maskom bebe anđela?, koja najviše podseća na onu iz filma „Dan zaljubljenih“ (Valentine), ali je dosta jezivija.

Uvodna sekvenca ‘prvog’ dana je ono što možemo i očekivati u jednom ovakvom filmu, gde vidimo Tri kako normalno provodi vreme, upoznajemo je kao osobu, a upoznajemo i ostale likove koje ćemo često viđati. Scena u kojoj prvi put vidimo ubicu prilično je jeziva i napeta. Urađena u klasičnom horor stilu, gde imamo mračnu lokaciju udaljenu od ljudi, sa nepoznatim ubicom i bespomoćnom devojkom koju on juri. Naravno, ubije je i ona se budi.

Problem sa ovim filmom nastaje, ironično, u njegovoj premisi. Što se više Tri bude upoznavala i prihvatala svoju trenutnu situaciju to će film gubiti na napetosti. Strah će polako nestajati jer će Tri biti ta koja će tražiti svog ubicu, takođe i uz pomoć svog prijatelja Kartera Dejvisa (Brusard). Film tada odlazi u potpuno drugačijem smeru, ne znajući da li želi da bude horor ili komedija. Što je najgore, pojedine scene imale su u pozadini muziku koja bi se sasvim sigurno uklopila u neku klasičnu komediju. Sećam se da su tada ljudi u bioskopu počeli da se smeju, što me je definitivno odvratilo od filma jer sam očekivao čist horor. Te scene dosta su podsećale na one iz pomenutog filma sa Tomom Kruzom, u njegovim pokušajima da prekine vremensku petlju.

Neko bi ovaj film nazvao i slešerom samo zbog toga što se u njemu nalazi ubica sa nožem. Međutim, u skoro svim scenama ubistava, u većini njih kraj nije ni prikazan, a krvi gotovo da i nema. Kad god bi scena dobila svoj vrhunac, bilo da je to zamah nožem ili drugi način ubistva, bila bi prekidana brzim prelazom na devojku koja se budi u narednoj sceni. Gledalac se vremenom navikne na to i zna šta da očekuje, što je još jedan razlog zašto je napetost u filmu opadala.

Ipak, svaki put kada se ubica pojavi film dobija na dinamici i uzbuđenju koji vraća osećaj gledanja nekog slešer filma, što je pozitivna stvar. Svojom pojavom unosiće strah dok ga gledamo kako trči prema žrtvi, a u par situacija to će raditi na zaista čudan način, što mislim da nije slučajno i da je to i bila namera reditelja. Nažalost, koliko god film imao dobru ideju što se horor žanra tiče tako on podleže i dosta klišeima. Kao što su, recimo, nespretnost ubice prilikom jurnjave ili skoro pa uvek prazne bolnice u toku glasnih dešavanja. Biće i par solidnih fleš-horor scena, ali ništa više od toga.

Ono šta film ne gubi jeste stalno razmišljanje i pitanje gledaoca o tome ko bi mogao da bude ubica. Tako da smo u ovom filmu dobili neku mešavinu filmova između „Dana mrmota“ i „Vriska“. Jednom kada je otkriveno ko je ubica, ako ponovo razmislite o filmu shvatićete da to baš i nema nekog smisla i ne uklapa se potpuno u priču. Sam preokret na kraju vas neće ostaviti sa nekim osećajem zadovoljenja i ostaćete sa pitanjima i ne baš najbolje rešenim razlogom za uzrok svih tih dešavanja.

Rekao bih da film pokušava doći do što većeg broja gledalaca i zadovolji različite ukuse auditorijuma. Jer, iako je njegov glavni žanr horor, film se ne oslanja konstantno na njega, i sadrži elemente i nekih ostalih žanrova. Ako želite čistu zabavu to ćete uz ovaj film i dobiti, pogotovo ako vas kvalitetan i smislen kraj nije toliko presudan. Pravi ljubitelji horor filma će verovatno biti blago razočarani, ali je najbolje da u ovaj film uđete bez ikakvog predznanja o njemu i jednostavno uživate u onome šta jeste.

Borderlands 2 (Pogranične zemlje 2)

Posted on by Boris Marković

 

Pogranične zemlje 2

Jednom davno na planeti zvanoj Pandora, četiri lovca na blago (Vault Hunters) doveli su do velike promene kad su otvorili Vanzemaljski trezor (Alien Vault). Njihovo vreme je prošlo i vreme za nove heroje na Pandori je došlo.

Pogranične zemlje 2 je čudan sastav više igračkih žanrova, First Person Shooter (FPS, pucačina iz prvog lica), Role Playing Game (RPG, žanr igre gde se rade zadaci i eliminišu neprijatelji da bi se dobilo iskustvo XP i tako napredovalo) sa primesama exploration (istraživanja) i puzzle solving (rešavanja slagalica/zadataka). Podržava umrežavanje do 4 igrača preko interneta ili lokalne mreže (Lan Party Baby) i jako, ali jako je zabavna… pogotovo kad uništite eksplozivno bure u blizini svog prijatelja dok se bori protiv grupe neprijatelja i traži vašu pomoć. Osnova igre je, naravno, FPS jer većinu vremena ćete provesti ubijajući gomile i gomile neprijatelja koji mogu biti sve od životinja pa do ogromnih letećih bunker robota sa topovima dva do tri puta većim od vas. Ako imate sve DLC-ove (Downloadable Content, dodaci za igru koji se skidaju/kupuju) postoji 6 likova koje možete da birate (u običnoj verziji 4). Svaki od likova ima 3 skilltree-a (skilltree je posebno grananje osobina koje pojačavaju lika ili dodaju nove osobine) i specijalni ultimate skill (ultimativna osobina jedinstvena za svakog lika) i, naravno, veliki izbor promene izgleda likova koje otključavate misijama ili napredovanjem u nivoima (levelovanjem). Jedinstveno za ovu igru je napredovanje u tome koliko ste zajebani (badass), gde imate neograničeno nivoa (drug koji pored mene upravo igra Pogranične zemlje 2 ih ima preko 5000). Ima mnoštvo načina kako da ih zaradite, previše da bih ih navodio u ovom članku… toliko ih ima da i nakon toliko vremena provedenog za igrom još nisam ni blizu da ih sve otkrijem, a sa svakim dlc-em ste u mogućnosti da dobijate nove.

 

Likovi iz igrice Pogranične zemlje 2

Što se tiče oružja… postoji više podela, neke od njih su osnovne kao, na primer, da li je u pitanju pištolj, mitraljez ili bazuka, itd. Pa do podele po proizvođaču ili po retkosti common<uncommon<rare<epic<seraph<legendary, to jest: uobičajeno<neuobičajeno< retko<epsko<anđeosko (seraph-oružja su retka i specifična, ali slabija od legendarnih, neću da vam kvarim iznenađenje ako odlučite da probate Pogranične zemlje 2)  <legendarno. Veoma bitna stvar za ovu igru je da oružja mogu da imaju različite dodatke na sebi (povećanu štetu, elementarno dejstvo) i u teoriji ima neograničen broj mogućnosti jer mogu da se razlikuju u tolikom broju stvari da skoro nikad nećete naći dva potpuno ista. Jedini relativni izuzetak ovde su legendarna oružja, ali ona imaju svoje sopstvene dodatke plus skrivenu osobinu koju vi kao igrač morate da otkrijete ili da potražite na internetu šta tačno oružje radi.

 

Primer oružja iz igrice

Priča igre je fenomenalna (u bukvalnom smislu) i o njoj neću da pričam jer i najmanja reč o tome će pokvariti iskustvo kampanje. Ono o čemu mogu da govorim, barem malo, su sporedne misije i priče koje mogu da imaju ogroman raspon radnji, od skupljanja delova za automobile do pravljenja ljubavnog napitka i spasavanja venčanja ili pak, recimo, ubijanje određenih mutant tinejdžera i njihovog učitelja u kanalizaciji (usingpizza to lurethemout *hint *hint). Naravno, ima i jednostavnih misija kao što je skupljanje magazina za odrasle za napaljenog robota. Naravno, ako imate DLC-ove ima i interesantnijih misija.

Pogranične zemlje 2 mogu biti malo frustrirajuće na određenim mestima, kao na primer kad vam se bombaš samoubica prišunja sa leđa i raznese vas uz povik „I’m immortall” (ja sam besmrtan), ili kad vas constructorbot (Građevinski robot koji pravi druge robote) bombarduje pratećim projektilima sa tolike razdaljine da će te pomisliti da radi za NATO, ali ovo je jako zabavna igra za koju bih svima preporučio da nikako ne propuste (barem da ih jednom raznesu).

 

Constructor (pucaj u crveno)

Filmski vodič za Noć veštica- dobar, loš i uglavnom zao

Posted on by Stanislava Smiljanić

Uskoro se opraštamo i od ovog varljivog oktobra, koji je kako nam se čini, ozbiljno shvatio temu maskenbala. Bogami nas je iznenađivao često kamufliran, ponekad u neki septembar, avgust, u nekim momentima i u jul. Ali sada su, konačno, sve maske pale i  tu je  miris kiše, nešto hladnije vreme i neobična igra jesenjim nijansama crvene na sivom platnu. Naravno, iako je jesen sinonim za melanholiju i depresiju zašto svaki oproštaj mora da bude tužan? Ispratićemo ga uz crveni tepih od lišća, u visokom holivudskom stilu. Jer šta je za ovo vreme idealnije od filmskih večeri? U solo izdanju, sa prijateljima ili za romantične duše uz sveće u dvoje – mogućnosti su samo na vama. Pošto nam se približava Noć veštica a.k.a. Halloween, zašto ne bismo iskoristili euforiju  oko ovog praznika i napravili veče horor filmova? I pre nego što krene salva kritika da ovaj praznik nije ‘naš’ i da prihvatamo sve što nam se sa zapada servira – meni je sve izgovor za filmsko veče, naročito za horor filmove. A i uostalom, za nas žene, Noć veštica je kao Osmi mart. Ista stvar, samo noću.

Fright movie night

Dakle, šta nam je potrebno od esencijalnih stvari za jedno lepo filmsko veče: kokice u velikim količinama. Topla čokolada ili kakao, takođe, ćebe i dobro društvo. A onda večita dilema – šta da gledam? Kao veliki ljubitelj horora mislila sam na sve vas pa sam našla za svakog ponešto. Potražite na listi ili pak dopustite da budete nađeni, buhahaha (zloslutni smeh).

Za romantične dušice…

Uvek je interesantna strategija da gledate horor film sa vašom dragom. Pa kad naiđe neka strašna scena pa se vi postavite zaštitnički… a ona, gospa u nevolji, ne vidi da vi potajno motrite šta se to čuje, šta to mrda u ćošku. Je l’ to kaput ili ipak neki zli duh?  Prisetite se da su vam rekli da njih privlače vaše misli i sad ne znate šta dalje a vaša draga se drži za svog heroja i zaljubljeno gleda. I onda mislite „Trebalo je ipak da gledamo „Sumrak sagu“….“. Da biste izbegli dalje mučenje i traume za ove situacije, gotički horori su vam dušu dali. Na primer, ako ste ljubitelj stripa Dilan Dog vrlo će vam interesantan biti film „Dellamorte Dellamore“ iz 1994. godine. Rupert Everet u ulozi tragičnog heroja, prelepo snimljene scene, za sve koji su romantični na malo drugačiji način. Ako kojim slučajem volite filmove nešto sporijeg tempa, tu je Džarmušov „Samo ljubavnici opstaju“ – film je prava ljubavna priča sa vampirskim obrtom. I to dobrim. Niko ne svetli na suncu.

Dellamorte Dellamore (Cemetery man) 

Giljermo Del Toro je donekle pokušao da ponovo oživi žanr gotičkog horora sa „Grimiznim vrhom“ prošle godine. Vizuelno je prelep film, dobra glumačka postava. Ima momenata na koje se iskače iz stolice tako da je potrebna doza adrenalina zagarantovana. Ljubavne scene su tu da izbalansiraju sve. Mogao je biti maaalčice bolji ali naravno da vas neće razočarati.

Ako gledate sa društvom…

Što više to bolje! Jer na kraju krajeva, možete jedni druge da pratite kućama svi zajedno. A šta bude sa osobom koja ostane poslednja i da nema ko da je prati kući – eto vam ideje za novi scenario za creepypastu. Pošto su ukusi različiti u svakom društvu, nekad se treba držati klasika. „Poltergajst“ je i posle toliko godina nešto što je odolelo vremenu baš zbog jezive mitologije koja je pratila celo snimanje filma kao i misterioznih smrti glumačke postave. Što daje naravno potpuno novu, jezivu dimenziju. Film ima za svakog po nešto – od klovnova, druge dimenzije i  duhova. To su motivi koji su se pojavljivali i kasnije ali nikada ukombinovani na tako dobar način. Sada, nećemo se zadržavati samo na holivudskoj kinematografiji – japanska, skandinavska i španska kinematografija imaju sve svojih bisera. Meni je trebalo bogami malo više vremena da se naviknem da  gledam japanske horore jer sam ispočetka mešala lica pa mi je svaki takav film bio kao horor monodrama. „Audicija“ – japanski biser iz 1999. godine će ostati dugo, dugo sa vama. Zgadiće vam se akupunktura svakako i neće vam padati na pamet da pravite audiciju za vašu sledeću suprugu. Jer u ovom svetu Pegi Bandi za čas postane Ted Bandi.

Audition (1999)

Ono na šta bih vam skrenula pažnju je da se manete američkih rimejkova koji film operišu od svakog šarma i ne prenesu jezive elemente na pravi način. Jeste da je „Krug“ s početka 2000-ih bio dostojan naslednik ali pre toga vam preporučujem da pogledate sve delove ove sage – ali na japanskom. „Ringo 0’“ iz 2000-te godine je više psihološki horor nego što je natprirodni i biće vam savršen uvod u mitologiju celokupnog serijala.

Nastavljamo dalje i prelazimo na skandinavsku kinematografiju – tu je „Pusti pravog da uđe“ – horor poslastica za ljubitelje vampirskog žanra. Prijateljica mi je preporučila da obavezno pre ponovnog gledanja filma pročitam knjigu i da će mi film dobiti potpuno novu dimenziju i bolje razumevanje cele priče koja stoji iza filma. Recimo da mala vampirica Eli nije najveće čudovište u celoj priči.

Što se španske kinematografije tiče, uvek izdvojim prvo same početke Giljerma del Tora – „Đavolja kičma“ – jeziva priča o dečacima u sirotištu za vreme Španskog građanskog rata i, naravno, duhovi prošlosti se vraćaju. Bukvalno. Ako ste kojim slučajem vi ili vaši prijatelji obožavatelji found footage žanra obradovaće vas španski film „REC’“. Religiozni preokret na zombi žanr, dve muve jednim udarcem!

The Devil’s Backbone (2001)

Oni koji su ljubitelji telesnog horora sa primesama psihološkog biće oduševljeni francuskim filmom „Martyrs“. Jer ko bi rekao da od Francuza koji su prepoznatljivi po ljubavi, vinu i siru može da dođe nešto tako jezivo i uznemirujuće?

Naravno, nikad nećete pogrešiti sa filmom „Noć veštica“ ili „Petak 13.“ ali gledajte da su stariji delovi u pitanju jer posle toliko nastavaka su stvarno izgubili svaki smisao (tebe gledam sa prekorom, Jason X). Takođe, „Isterivač đavola“ i dalje radi posao ali samo ako je u pitanju prvi ili pak treći deo. Treći deo ima jednu jedinu specifičnu scenu, neću vam reći koju, ali vredi, jako. Od novijih horora uvek preporučim i „Babadook“ i „Prizivanje zla 2“- jer spavaćete sa upaljenim svetlima i nećete kačiti više jezive portrete po kući, garantujem.

Ako volite filmove koji će vas učiniti paranoičnim imate „To prati“ – jer šta je gore od osećaja da vas neko stalno prati i nema baš lepe namere? Idealna metafora za polnu bolest kroz horor.

Bonus: „Dosije X’“! Od nedavno sam počela da pratim omiljenu seriju mog detinjstva ispočetka. I mogu samo da kažem da i dalje ima isti efekat. Verujem da ste taman zaboravili ko je Tums? Ja jesam i sad mrzim sebe što sam se setila.

Za ljubitelje horor komedija ili horor treša

Samo dve reči – Brus Kempbel. Znate ga iz „Zle smrti“, naravno. Lično obožavam „Armiju tame“, koja je po žanru više komedija nego horor, tako da će se sasvim lepo uklopiti u veče zabave sa prijateljima. Brus Kempbel je sam po sebi kralj treš horor filmova – tu bih izdvojila „Moje ime je Brus“ u kome glumi samog sebe. Prikazan kao propali glumac Brus se suočava sa pravom natprirodnom pretnjom – kineskim duhom koji je zaštitnik tofu sira. Pored tog bisera  filmskog treša imamo i „Čovek sa vrištećim mozgom“ – šta se desi kad Brusu Kempbelu bude presađeno pola mozga bugarskog taksiste? Pogledajte, svakako.

My name is Bruce

Pre nego što je Piter Džekson postao slavan sa „Gospodarom prstenova“ imao je jedan simpatičan filmić sa zombijima „Braindead“. Horor komedija sa puno akcije i puno krvi, idealno za zabavu kada vam zatreba odmor od svih. Nedavno sam naletela i na naslov „Rabbid grannies“ i „Death bed – the bed that eats“ i planiram da pogledam to u skorije vreme. „Rabbid grannies“ je verovatno priča o bakama čiji unučići su odbili hranu a „Death bed“ zvuči kao noćna mora za lenštine poput mene. Komičar Patton Oswalt sa strašću mrzi ovo remek delo treš kinematografije što možete poslušati i u njegovom stand up nastupu. Ako ste ikad mislili da imate lošu ideju, razmislite još jednom, možda baš vi budete začetnik nekog novog talasa u treš horor kinematografiji.

Bonus: Sve iz serijala „Treehouse of horror“ od Simpsonovih.  I „Elvira, mistress of the dark“ – smeh zagarantovan.

Sada kada sam vas naoružala sadržajem sa dobrim ukusom… ili bar sadržajem čiji ćete ukus dugo, dugo pamtiti ostaje vam samo da se prepustite. Prepustite se divnom osećaju kad vam žmarci prolaze celim telom, kad vam srce malo jače zalupa i adrenalin vas obuzme. Ne, to nije zaljubljenost, to je samo znak da film dobro radi posao. I to đavolski dobro.

 

 

Blizanke – Matilda Veljković

Posted on by Redakcija

Zovem se Leptirka, ali me svi u selu zovu Leptirka s brda. Rođena sam kao treća kćer na babino leto. Otac Jova, Bog da mu dušu prosti, govorio je kako je na dan mog rođenja kroz rupu na pragu u sobu uleteo leptir raskošnih krila, kakvih ne beše ni u jednog leptira ikada viđenog, i sleteo mi pravo na teme gde je proveo tri dana i tri noći. Mati Ljubica, koju pamtim kao najtopliju svetlost koja je ikada sjala, trećeg dana reče: „Neka se zove Leptirka, i nek bude lepa kao ovaj leptir.“ Majku sam izgubila četiri godine kasnije dok je rađala sestrice Voru i Goru, a otac osta udovac sa sedam kćeri.

Najstarija beše Vukosava, čusta i garava. Dobiše je nakon tri slabašna sina, pokopana tu poviše kuće na brdu. Ona se već devojčila kada se mater upokojila, pa je se najbolje seća i čuva uspomenu na nju. Nekad, kada padne mrak i zaguli zima, mi se sve do jedne uvučemo Vuki u postelju i teramo je da nam priča o majci. A ona, koliko god da je bila stroga, kada bi govorila o majci, na njoj bi se sve promenilo, i oči i obraz i grlo, pa bi se u sam glas pretvorila:

„Nigde na svetu nema očiju kao što su majkine. Kada te gleda, ko da ti kose miluje. A kada ti kose miluje, ko da sa neba tera oblake. Nigde nema očiju kao što su majkine.”

“Pričaj nam o zagrljajima!”, vikala je Svetlana.

“O, sestrice moje mile, kad majka grli, to je kao da u sred zime od koje pucaju i voda i kamen, neko zapali vatru i uvije te u vuneno ćebe. Oko tebe sama studen, a ti kao pod jarkim suncem”, nastavila bi Vuka.

“Je l’ i nas tako grlila?”, opet će Svetlana, ne odvajajući pogled sa blede slike na zidu.

“Još jače i nežnije, Lana. Jače i nežnije.”

Uz Vukine priče o majci tonule smo u lepe snove, srećne što to nije samo dečja mašta. Vuka je stvarno videla kako svaku od nas majka sa puno ljubavi miluje i ljubi, a najviše onu koja je tih dana nazebla ili je hvatala vatra.

Druga beše Rosica, rođena u proletnji dan. Majka je lako donese na svet, pod vedrim nebom dok su kupili seno, i rosom joj umi lice. Sitne građe, suvih obraza i velikih svetlih očiju, ličila je na vilenicu. Da li zbog toga što je majka rodi na polju, Rosa nije mogla da se svrti u kući. Krasila je sanjarska, vesela priroda, pa je vazda šetala po pašnjacima i šumama. Nakon materine smrti, jedva da smo je u kući sretali. Dolazila je katkad da noćiva u postelji, a katkad bismo je nalazili u štali ili toru kako spava u jaslama. Po selu su zli jezici šaputali da je Rosica mesečarka, što je žalostilo očevo srce, pa je vezivao za gredu da ne lunja okolo, da ne priča selo. Džaba. Iskobeljala bi se ona onako suvonjava, pa jurcala po livadama i danju i noću. Al’ ni jedna od nas nikada nije videla da Rosa po avliji jaše vrtilo i da skida mesec na zemlju. Ovog časa bih ruku u vatru stavila da Rosa nije bila mesečarka.

Ja se rodih treća, a Ruža odmah dogodine. Bela, rumena i kratkonoga, prćastog nosa, toplih dlanova i prgave naravi. Bila mi je najbliža od svih sestara. Jedva da je među nama stajala godina, pa su nas svuda zajedno slali. Zajedno smo u školu pošle i zajedno se devojčile. Mater je pamtila kao i ja: kao svetlo, kao sliku iz Vukinih priča i kao molitvu.

Peta beše Svetlana, živih očiju i grguravih kosa. Opojnog glasa, vita i hitra. Što Vuka il’ otac okom, to Lana skokom, pa sve uz pesmu. Za nju je stari govorio kako će prva da se uda. Oduvek se trudila da se dopadne ljudima, jer se još od najranijih dana morala boriti za svoj komad zagrljaja.

I na kraju stigoše i one, najmlađe i najdraže, najćudljivije. Rodiše se i majku nam upokojiše. Zagorka i Javorka, Gora i Vora, kako smo ih zvale. Pirgave, šućmurastih očiju, tihe i mirne kao lutke od porcelana. Nisu se odvajale od Vuke koja je o njima brinula kao da ih je rodila. Dok su bile male, Vuka bi ih uzimala u ruke, a Svetlanu povezivala na leđa, pa bi se njihala kraj ognjišta levo–desno uz pesmu, dok ih, sve tri, ne uspava.

***

Čudna deca, pa još blizanke. Riđe i pirgave, nit na oca, nit na mater. Namučiše se na rođenju sirote, obaška što majku Ljubicu upokojiše. Krili su i otac i sestra Vuka da je sa njima nešto nevaljašno još od najranijih dana. Znam ja. Jes’ da sam bila mala, ali pamtim. Priča se da ih je mater toliko volela da nije mogla duša da joj se od njih odeli.

Dok su sestre bile odojčad, nisu zadavale nikakve brige. Mirne, tihe, bebe kakve bi svak’ poželeo. Al’ gde to ima, ljudi ljudski? Ja ću da vam kažem – nigde. Što kažu stari: mirno dete i mlada baba, to ne biva. I tako se, ne lezi, vraže, jedne letnje noći desilo nešto što je nagovestilo da tu nisu čista posla.

Nebo beše vedro, osvajala je mladina. Sestra Vuka je, ko i svaku noć, smestila blizanke u kolevku. Spuštala ih je unakrs, da jednoj budu noge gde je drugoj glava, i ljuljala bi ih dok ne učvrste san. Bila je to velika kolevka od ptičijeg javora. Otac je baš za njih odeljao. Lepo drvo, sjajno kao sedef. Naročito se sjajilo po mesečini. A šareno, čvornovato, te je kolevka ličila na one iz bogatih kuća. Često sam mislila da se drvo sjaji od očevih suza, jer je u kolevku klinom urezivao svoju tugu za pokojnom majka Ljubicom, ali i svu radost što je dobio još dve zdrave kćeri. Drvo trpi, što srce ne mogade. Život uvek pobedi – tako je govorio moj dobri otac, a onda bi do kasno u noć glačao grube daske sve dok ne bi zasjale poput ogledala.

Tu noć, kad su svi otišli na počinak i sa snom zašli u gluvo doba, probudi Vuku blago ciguljanje: cigu-ligu, cigu-ligu… Isprva, mislila je da sni. Al’ ono jok. Cigulja nešto, ne staje. Okrete se ona ka kolevci i jasno pod mesečinom vide da se kolevka ljulja velikom silinom. Njiše se tako, a jedna od blizanki tiho guguče, pa se kao smejulji, onako bebeći. Sva prestrašena, Vuka probudi Rosu do sebe, a ova, kroz san, misleći da je njen red da ustane i pobrine se oko dečice, odšeta do kolevke i nastavi da ljulja. Počim gugutanje i smejuljenje prestaše, Rosa se vrati u postelju i nastavi da spi. Ujutru Vuka nikom nije o tome govorila ni reč, ali kako se čitava stvar počela ponavljati iz noći u noć, ona skupi snage i sve odreda ispriča ocu. Stari je prvo mislio da se Vuka umorila, jer je velika briga snašla u mladim godinama. Blizankama je menjala rođenu mater, a i sama je majku trebala. Nije stizala jadna ni da je ožali, ni da je oplače. Njena se bol pretočila u brigu o nejači, iako je i sama bila nejaka. Prođoše dani i tako se na Vukinu priču zaboravi.

Međutim, kada su Javorka i Zagorka porasle i progovorile, često su u igri majku pominjale. Lana, Ruža i ja smo mislile da one to Vuku zovu majkom, ni ne sluteći da se grdno varamo. Drugačije su bile od malena, pa se niko od nas nije zapitao od koga to njih dve beže po dvorištu i kriju se po košu. Sve dok jednom nisu s prvim mrakom krenule niz sokak. Bilo im je dve, a možda i tri godine. Otac se vratio sa vašara i kapija osta otvorena za njim. Vuka, u poslu oko večere i stoke, zaboravi da zatvori kapiju pošto je stari uterao našeg konja Garu. Strah me je i da pomislim šta je sve moglo da nas snađe. Sva sreća, pa sam Bog vrati sestra Rosu kući te noći. Rosa nikada nije koristila kapiju, ko sav normalan svet, nego bi uvek bežala preko grdine i preskakala tarabu, pa niz šljivike i vinograde pravo u šumu. Istim bi se putem vraćala.

Te večeri, pre nego da uđe u kuću, Rosa primeti otvorenu kapiju i pođe da je zatvori. Slučajno baci pogled niz sokak, kad tamo ima šta i da vidi: dve malene glavice se pod mesečinom nespretno njišu niz drum, držeći se za ručice. Rosa ciknu i jurnu da ih stigne. To čuše otac i sestra Vuka, pa i oni pohitaše iz kuće da vide šta se dešava. Vuka se utom osvrnu ka meni i po navici naredi: „Leptirka, pazi na malecke, idem da vidim što Rosa viče.“

Okrenuh se po sobi i nešto me preseče po sred utrobe – od Vore i Gore ni traga. Ubiće me otac – pomislih, pa se razleteh po kući, tražeći ih. Nema gde ih sve nisam tražila: ispod kreveta, iza kredenca, oko stola, u škrinjama…U trenutku kad svaka nada da ću ih naći beše izgubljena, eto njih. Uvode ih uplakane u kuću, a one se otimaju i viču kako hoće da idu sa majkom, pa kroz suze mole oca da ih pusti iz svog čvrstog zagrljaja. Plakali smo svi sa njima.

Posle tog događaja, stari je na savet žene iz susednog sela uzeo Erduvana Ciganina nama za pobratima. Kažu: sreća je imati Ciganina za kuma ili pobru.

Svi smo voleli Erduvana. Sestra Vuka kaže da nam je njegov otac, stari Rudo, prodao Garu kada je bio ždrepče. Živeli su nedaleko od nas u staroj blatari, pa su Erduvan i njegova mlađa sestra Lila odrastali sa nama na drumskoj prašini. Siročad bez majke, kao i mi. Prehranjivali su se od čiča Rudovog potkivanja i gajenja konja, a Lila je pomagala po kućama i nadničila.

Stari Rudo se silno obradovao kada je otac pitao da se Erduvan pobratimi sa Vorom i Gorom, ali je naslućivao da nije po dobrom.

“E, jesi mi, Jovo, učinio radost na današnji dan. Sedi da popijemo po jednu, karing!”, veselo će Rudo i ponudi mog oca da sednu na dva panja pod krivom kruškom nadomak kućnog praga.

“Akana, nemoj pogrešno da me shvatiš. Naše se kuče od veka poštuju. Veliko poštovanje. Jeste, znam da nemaš sina, sve to jeste, haćarav”, govorio je Rudo birajući reči, a otac je sa odobravanjem klimao glavom. “Ti si dobar čovek i domaćin, haćarav. I trgovali smo. Nema šta. Tebi svaka čast. Al’ znam ja da se ne uzima Ciganin za pobratima od miline.”

Otac mu se zagleda u zenice, pa sa oklevanjem ponovo klimnu glavom.

“De, de, razumv, ako neko zna kako izgleda nesreća, onda smo to mi Cigani. Je l’ tako?”, viknu Rudo i udari mog sirotog oca po leđima. “Akana, navrni. Dobra rakija, mnogo dobra.”

I tako je Erduvan sestrama bacao krstove i one se, dobivši pobratima, bajagi, malo umirile. Ali mir ne potraja dugo, te one opet počeše dozivati majku po dvorištu.

Otac tada nađe vračaricu koja ume da “odvaja”. To se radi kada se duše sa onog sveta vežu za svoje najmilije. Vuka kaže da su sestre sa vračaricom išle na groblje i stajale kraj majčinog uzglavlja dok je vračarica otključavala i zaključavala veliki zarđali katanac. Tada se, veli, vrata između dva sveta zatvoriše i devojčice su bile slobodne.

Nedugo potom srete otac komšiku Stanu. Ona i moja mati su se mnogo volele, skoro pa ko sestre. I govori njemu Stana da je sanjala majku kako se razgovaraju na sokaku.

“Kako si, Ljubo? Kako ti je tamo? Treba li ti šta?”, pitala je teta Stana u snu.

A majka Ljubica joj odgovara:

“Ništa, Stano, meni ne treba. Svega ti ja ovde imam, samo mi je tuga što me od dece odvojiše.”

Autor: Matilda Veljković

Hladna preporuka – Ghost in the Shell: Stand Alone Complex (+ 2nd gig i Solid State Society)

Posted on by Petar Josifljević

Verovatno su mnogi od vas čuli za anime film „Ghost in the Shell“ iz 1995. To jest, makar se nadam da jeste. Neki od vas su ga možda i pogledali!

Ova serija ima jako malo veze sa tim filmom. Ovo je zasebna priča smeštena u sličnom, ali odvojenom svetu, sa donekle sličnim likovima i srodnom tematikom. Dakle, recimo, ono što su novi Star Trek filmovi za Star Trek serije – samo ne po pitanju kvaliteta.

Priča se dešava u Japanu, 2030. godine. U ovom dobu, većina ljudi su makar delom kiborzi. Skoro svi imaju kibernetički mozak i to im dozvoljava da se povežu sa raznom mašinerijom, drugim ljudima, i internetom, bez potrebe za dodatnim uređajima.

Glavni likovi su članovi vladine organizacije za javnu bezbednost pod imenom „Odsek 9“ – u suštini specijalna jedinica koja se sastoji od izuzetno veštih ljudi, primarno kiborga, prikupljenih uglavnom iz vojske i policije. Ovaj odsek se bavi rešavanjem zločina povezanih sa kibernetski poboljšanim pojedincima i korupcijom unutar državnog sistema.

U prvoj sezoni, glavni slučaj se bavi potragom za izuzetno veštim, anonimnim hakerom koji je već prešao u legendu, pod imenom „The Laughing Man“. Tokom te istrage, članovi Odseka 9 nabasaju na nešto mnogo veće…

Druga sezona (2nd GIG) se dešava dve godine posle prve. Zaplet se vrti oko terorističke organizacije pod imenom „Individual Eleven“, i njenom povezanošću sa sve većim nemirom među izbeglicama koje je Japan udomio posle trećeg i četvrtog svetskog rata.

Film, Solid State Society, se dešava dve godine posle druge sezone. Tokom njega, Odsek 9, kroz istragu misterioznih samoubistava bivših vojnika iz zemlje po imenu „Siak“, otkriva izuzetno čudnu zaveru.

U obe sezone, epizode su u suštini podeljene na dva tipa – one koje se bave glavnim zapletom sezone i „samostalne“ epizode koje se bave pojedinačnim slučajevima, nevezanim, ili slabo u vezi sa glavnom istragom. Prva sezona ima više „pravih“, samostalnih epizoda koje uopšte nisu povezane sa centralnom istragom, dok su u drugoj skoro sve na neki način u dodiru sa glavnim zapletom.

 

Serija, kao celina (uključujući i film), ima skoro sve što biste poželeli – dobru akciju, misteriju, intrigu, dramu, nešto komedije tu i tamo, i tako dalje. Sve je to upakovano u lepu sajberpank ljušturu sa dobrom animacijom i glumom.

Glavni zapleti obe sezone i filma su puni intrige, dobrih preokreta i uzbudljivih momenata, ali nisu laka hrana. Morate pomno pratiti radnju da bi pohvatali sve jer ovo nije serija koja će stati i detaljno objasniti šta se zbiva ili ponoviti neke informacije više od jednom.

 

Što se tiče samostalnih epizoda, tu kvalitet varira. Neke su sjajne i mogu se gledati kao odlična samostalna dela, dok su neke užasne i na nivou neke slabije serije sa SyFy kanala.
Ipak, uopšteno gledano, ima više dobrog nego lošeg. Skoro svaka epizoda predstavlja neki zanimljiv naučnofantastični scenario (često inspirisan klasičnim filmom ili stvarnim događajem), i obrađuju interesantne teme, ali ne rade to uvek na zadovoljavajući način. Serija upotrebljava puno različitih pristupa pripovedanju u tim samostalnim epizodama – nekada je to iz perspektive sasvim novog lika, nekada je sve uramljeno u priču sa nepouzdanim naratorom, i tako dalje. Postoji čak i čitava epizoda zasnovana na razgovoru gomile anonimnih ljudi u nečemu što je u suštini VR verzija internet četruma. Naravno, ovakve eksperimentacije ne funkcionišu uvek.

Ipak, čak i loše samostalne epizode su često iskorišćene za dalje razrađivanje odnosa između glavnih likova i produbljivanje njihovih ličnosti, često kroz veoma proste, svakodnevne situacije. Stoga, nijedna epizoda nije potpuno traćenje vremena.

Nisu svi likovi jednako dobro karakterizovani, ali oni bitni su prikazani kao potpune osobe, sa vrlinama i manama, i nisu tu samo da ispunjavaju neki stereotip. To važi i za dosta likova koji se pojavljuju samo u jednoj epizodi.

Većinu antagonista, takođe, nije lako strpati u neku kategoriju kao što je „belokosi nihilista“, ili slično. Nisu ni zli čisto da bi bili zli i često možete da saosećate sa njima na neki način, a povremeno su i veoma slični glavnim herojima. To je zato što članovi Odseka 9 ne prezaju od korišćenja nekih veoma neherojskih metoda i sasvim je jasno da ni oni nisu u potpunosti klasični „pozitivci“.

Neke od tema koje ova serija obrađuje su, recimo, razmatranje granice između čoveka i mašine – gde je i da li uopšte postoji jasna granica. Zatim, uticaj sveopšte povezanosti i interneta na ponašanje ljudi. Postojanje duše i njen prenos u digitalni oblik. Odnos između uma i tela i njihova povezanost ili odvojenost. Mogao bih do sutra da nabrajam.
Takođe, ovo je jedan od retkih animea koji skreće pažnju na izuzetnu mržnju prema strancima koja postoji u japanskom društvu, nešto na šta se japanski mediji retko osvrću.

Mnoge od ovih tema su i dan-danas veoma relevantne (možda čak i više nego tada), iako je prošlo oko petnaest godina otkad je ovaj anime napravljen.

Animacija i dalje izgleda impresivno, i ovaj petnaestogodišnji anime sa lakoćom može da posrami mnoge aktuelne TV anime serije u ovoj oblasti. Čak i po pitanju mešanja CGI modela sa 2D animacijom je daleko ispred većine skorašnjih naslova. Akcione scene prednjače po pitanju kvaliteta animacije mada ima i nekih sporijih, jednostavnijih scena koje su prelepo skrojene.

Najveća zamerka u vizuelnom predelu je to što se glavni ženski lik, Motoko Kusanagi, oblači kao striptizeta. Niko ne nosi takvu odeću svakodnevno. Prosto izgleda blesavo. Makar u drugoj sezoni navuče neke pantalone umesto čizama do butina.

Muziku je komponovala Yoko Kanno. Ako ne znate ko je, potražite je, i verovatno ćete shvatiti da ste gledali makar jedan anime na kojem je radila. Spomenuću Cowboy Bebop, Escaflowne, Darker than Black,…itd. Muzika je ovde, stoga, veoma dobra i prikladna, sa dosta elektronskih i tehno uticaja. Zvuči prikladno futuristički u većini situacija, mada ima i lepih, laganijih melodija na klaviru ili akustičnoj gitari, rezervisanih za emocionalnije scene.

Sve u svemu, ovo je majstorski napisana i sjajno animirana akciono-detektivska serija, ogrezla u sajberpanku. Ima mnogo više ispod površine od tipičnog animea i obrađuje neke zanimljive filozofske, psihološke i sociološke teme. Ako želite da vidite nešto takvo, ovaj anime je za vas.

Mada, čak i ako samo hoćete da gledate dobar akcioni anime sa zanimljivom pričom, lepo će vam leći, a sve ostalo što sam spomenuo će biti samo zgodan bonus. Svakako pruža više od neke aktuelne sezonske tabačine.

Ova serija će vam se verovatno svideti i ako volite Psycho-Pass, pošto taj anime liberalno i očigledno krad-ovaj, mislim, vuče inspiraciju iz GitS:SAC.

Toliko od mene, za sada.

Dizni princeze nasmejale mališane u Tiršovoj

Posted on by Redakcija

Dizni princeze i jedan vitez s mačem izmamili su humanitarnom posetom u četvrtak popodne osmehe malim pacijentima Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj. Članovi Udruženja Valinor obučeni kao likovi iz popularnih crtanih filmova i kompanija Santamed, distributer zdrave hrane, obišli su decu sa odeljenja gastroenterologije i endokrinologije i podelili im slatkiše i slane grickalice specijalno prilagođene njihovim zdravstvenim stanjima.

  • Mnogi su i danas nedovoljno obavešteni o netoleranciji na gluten i sličnim stanjima i misle da je u pitanju pomodarstvo, ali zapravo se radi o oboljenjima koja veoma komplikuju život i odraslih osoba, a kamoli mališana. Zamislite kako je detetu koje odrasta svesno da ne sme da jede slatkiše kao njegovi vršnjaci, koje čak ni na rođendanima ne može da se počasti. Pritom, na ovim odeljenjima ne leže samo deca koja pate od celijakije, nego i od drugih oboljenja poput dijabetesa i slično. Želeli smo da im pomognemo da bar na jedno popodne zaborave na svoje stanje i da ih malo razveselimo i drago nam je što smo u tome i uspeli – rekla je Ljubica Dolašević Čurguz, potpredsednik Udruženja Valinor, objasnivši da je Santamed kompanija koja uvozi dijetetske, bezglutenske, organske i niskoproteinske prozivode bez šećera.

Od mališana, među kojima ima i beba, ali i tinejdžera, saznali smo da su Pepeljuga i Snežana i dalje jednako popularne kao i nove princeze, poput sestara Ane i Else. Sa junakinjama „crtaća“ želeli su da se slikaju i dečaci i devojčice, mada su oni prvi priznali da im je ipak nešto draži bio bradati vitez čijim su mačem svi želeli da malo zamahnu. Zajedničko svima, od najmlađih do onih starijih, bilo je dobro raspoloženje koje je ova poseta izazvala.

  • Valinor ima dugogodišnje iskustvo u organizaciji Tolkinfesta i Tolkindana, kao i promocija knjiga i filmova, a srećni smo što naša saradnja sa dečjom klinikom postaje već tradicionalna. Prošle godine posetili smo mališane kao superheroji, ove kao Jasmin, Pepeljuga, Ariel, Elsa, Ana i vitez, a nadamo se da ćemo i ubuduće naći način da im izmamimo osmehe na lica – dodala je Ljubica Dolašević Čurguz.