Blog

Borba za “primitivnu budućnost”

Posted on by Redakcija

Kevin Gunstone i Slobodan Jovanović pozivaju nas i žele nam dobrodošlicu u spektakularni svet Future Primitive, epske priče o mitskoj avanturi.

Prvu avanturu FUTURE PRIMITIVE – Memory of Being – objavila je Markosia Enterprises 2016. Oduvek je bio u planu nastavak i prošle godine su ponovo stekli prava na izdavaštvo, tako da su bili u mogućnosti da planiraju njegov povratak. Ovog puta predstavljajući ga u formatu koji je inspirisao njegovo stvaranje – jer vole retro naučnofantastične i fantastične svetove poput Heavy Metal, Savage Sword of Conan, Warren’s 1984/94, Epic Illustrated, i mnogih drugih…

FUTURE PRIMITIVE je VELIKA priča, pa je potrebno da se predstavi od početka. U prva tri izdanja ponovo se izdaje originalna priča, prebojavaju stranice i dodaje dodatni materijal da bi poboljšali ovaj jedinstveni svet.

Od samog početka, FUTURE PRIMITIVE je za ovaj tim posao iz ljubavi. Kreativni izazov za proizvodnju stripa inspirisanog strašću prema čudnoj naučnoj fantaziji, legendarnoj avanturi i epskoj izgradnji sveta i mitova.

Ako uživate u stripovima i filmovima poput Conana, Eternals, 2001, LOTR i Planeta majmuna … Ako vam maštu bude drevne misterije, izmišljena mitologija, spektakularna umetnost i vizije alternativnih Zemalja onda obavezno proverite da li je ovaj strip za vas.

Future Primitive Mag # 1 ima 56 stranica A4 i u punom je koloru.

U prvom izdanju timu se pridružio legendarni umetnik DC / Milestone-a Prentis Rollins koji je zaslužan fantastičnu varijantu naslovnice.

Autori su Kevin Gunstone (pisac) i Slobodan Jovanović (umetnik), boje Stefan Mrkonjic i slova / dizajn Patrick Foster. Future Primitive biće objavljen pod kolektivnom zastavom Studija Azoth.

A vi možete da podržite ovu ekipu na Kikstarteru.

Podzemlje

Posted on by Redakcija

Brak nije dugo potrajao. Nepune dve godine.

Prva godina je prošla u padanju maski, sve ono što jedno ne može znati o drugom, dok ne počne živeti sa tom osobom. Druga godina prošla je u jačanju Jelenine odluke da ostavi Danijela. Lako bi to bilo da nisu imali Enu, kćerkicu kojoj se bližio drugi rođendan. Brutalnost Danijelovog karaktera, koja se sve više pojačavala, dovela je Jelenu do ivice ambisa. Sa detetom u rukama, samo je zažmurila i zakoračila …

I dočekala se na noge. U tri ujutru, pokucala je na vrata svojih roditelja, sa Enom u rukama i par kofera.

Trebalo je vratiti život u normalu. Samo malo vremena, da se rane kolko – tolko zacele; sav teret roditeljstva, spao na Jelenu; osećaj izdaje, neverice i svega što razvod nosi.

Vratila se sedativima da ubije teške nesanice, anksioloticima, barbituratima za sve i svašta. Kad je primetila da je počela da se utapa, da je zombi, rešila je da se vrati na posao. Da izađe nekad vikendom, ima ko da pričuva malenu.

Povratak u društvo, brzo je vratio i stare navike, volela je da popije. A volela je i po koju liniju kokaina, nije odbijala kad se ponudi. Kokain je vraćao osećaj samopuzdanja, i ubijao hronični umor, težinu uloge u kojoj se prvi put našla. Od retkog čaćavanja, počela je da završava, kupuje često. A telo, istrošeno porođajem koji je jedva preživela, maksimalnim trudom da zaradi što više, da bude dobra majka, dobra kćerka, da ubije bračni košmar i bes prema bivšem mužu, nije više podnosilo kao pre. Izdalo je jedne subote, kad se vratila iz grada i poljubila usnulu Enu. U grudima osećaj nenormalnog zatezanja, plitak dah, srce koje preubrzano kuca i slika plafona koji se okreće … Pod!

***

,, Dobro došla, draga! ’’, sa osmehom je dočekao Uliks na dnu zemljanih, malih stepenica, ko u nekom podrumu. Jelenina životna, nikad preboljena ljubav. Nestao je bez traga godinu dana pre nego se udala za Danijela. Mislila je da će Danijel izbrisati osećanja i sećanja, ali ne ide to tako. Pružila je ruku i nasmejala se, bol u grudima, zamenilo je osećaj opštenosti, rasterćenosti, lakoće kakvu nikad osetila nije. Pitala je gde se to uopšte nalazi, a Uliks je zagrlio oko ramena i poveo u obilazak. Zemljani plafon, pod, tuneli i sobe prepune ljudi, dragih, poznatih lica.

,,Ne brini, u Podzemlju si. Ovde se dolazi kad umreš. Ovde su svi ljudi koje si poznavala, i umrli, živi koji su živi i željeni u tvom sećanju, oni koji su ti bili dragi. Nećeš sresti nikog kog po lošem pamtiš. Svi te čekaju, a ja sam imao tu čast da te dočekam. To mi laska, jer to znači da si za života najviše mene željna ostala! ’’, vodio je Uliks i pokazivao Podzemlje. Uz njegovom zagljaju, nije joj teško pala vest da je mrtva. Posegla rukom u džep da proveri gde joj je inhalator, teški asmatičar, i gde je kesica kokaina. Nije bilo ničeg, prepala se i rekla Uliksu. Uteha je odmah došla. U Podzemlju, nije ti potrebno ništa jer sve je već u tebi. Sve što si kao živ uzimao, jeo, pio, muzika koju si voleo, sve što te radovalo – sve je u tebi. Nema tuge, bola, uživaš u onom u čemu si uživao. I pošto je Jelena ostala željna Uliksa, koji je bio njena duša i njihovog zajedničkog društva koje se raspalo, tako je Podzemlje i primilo; ono svakom daje drugačiju ’’sliku’’, ali uvek onu koju je ostao željan u životu. Tek tad mrtvo telo sklopi oči, sve joj je Uliks lepo objasnio.

,,A Ena, i moji roditelji, zašto nisu ovde, rekao si da su ovde i živi u mom sećanju? ’’, uspaničila se.

,,Neko mora da te sahrani, i da srcem ožali, oni ostaju gore. Ništa nije savršeno, mala. Njih ne možeš da vidiš sve do časa njihove smrti, i to samo ako oni tebe požele u svom Podzemlju, tako funkcioniše. Nadajmo se da će ti Ena upamtiti lik. Ah, da, imaš pravo jednom da pogledaš na svet živih. Stvoriće se slika koja te najviše zanima ’’, reče joj i dovede do jedinog prozora u tim beskrajnim podzemnim tunelima.

Prizor beše stravičan, videla je sebe u grobu, samo čarafom obmotanu, čiju belinu mrljaju krvave fleke. Nad rakom majku, smršalu, usahlu, sa borama ko brazdama, kako je u raku zakopava, rukama mršavim ,punim žila i ožiljaka, trpala je žurno zemlju lopatom, ukopavala je, a Ena, izbezumljena, vrišteći od plakanja, poče da bezi nejakim nogicama i da se sapliće, pada, ustaje i ide dalje, trči ka šumi, gubi se …

,,Ulikse! Moje dete, nešto će se loše desiti! Moram nazad, pustite me odavde..!’’ , poče Jelena da jeca i lupa snažno po staklu, al’ staklo se ne razbija nikako.

’’Iz Podzemlja se samo jednom izlazi, samo jednom iz mrtvih ustaješ, i to ako imaš baš jak argument. Sledeći put kad umreš, nema povratka. Koji je tvoj razlog, šta ti srce kaže? ’’, uhvatio je za ruke i gledao pravo u oči, iz njih se istina čita.

,,Znaš koliko te volim. To što me sad držiš, za mene je raj, ja sam ceo život samo tebe i želela, znaš sve. I sad, kad si konačno tu, ne znam kako da te pustim. Ali moram da odem po dete, samo mene zaista ima. Među živima biću nesrećna bez tebe, a ne mogu da ostanem zbog Ene i …’’, zagrlio je Uliks da umiri njen bol, plač najikreniji.

,,Idi, tvoj razlog je iskren i jak. Ako je suđeno, opet ćemo se sresti, beži sad, ’ajde ’’, mukom pustio iz zagrljaja i otvorio ta jedina vrata ; ukazalo se svetlo, potrčala je za Enom …

Odjednom se oluja u grudima smirila, a jako svetlo prosto se zabijalo u Jelenine oči. Gola, na krevetu, privezana na nekoliko nepoznatih joj aparata, i visok ženski glas ’’ Imamo je, ovo je čudo ! ’’

Lako i brzo se prizvala svesti i saznala da je preživela teški srčani udar. U krvi bilo joj je toliko kokaina da ubije slona, kamo li krhku ženu poput nje. Prvo je pitala za kćer ; zamolila doktorku da niko to sazna za uzrok srčanog, u strahu da će joj socijalno oduzeti dete, i ispričala joj sve o Podzemlju.

,, Mnogi pacijenti su mi pri buđenju pričali jako živopisne slike, ali Vaša me baš zaintrigirala. Ako ste ostavili čoveka kog volite, znači da Vam je stvarno stalo. Ja nisam policajac, Jelena, ja sam kardilog. A Vi znate šta treba da uradite, da budete dobri detetu i sebi, jesmo se razumele ? ’’, pita i očekuje obećanje, a Jelena ga daje ko iz topa, ali iskreno. Setila se upozorenja. ,,Samo jednom se izlazi iz … ’’.

,,A taj vaš, Uliks? Je l preminuo, ili je bio tamo jer je živ u vašem sećanju? ’’, zanimalo je doktorku.

,,Ne znam ’’, setila se da ga najvažnije nije pitala. ,, U meni je živ ’’.

 

Autor: Srebro

Tkanje po potki postojanja

Posted on by Elena Alexandra

U širokoj paleti svega što je moguće da se iznedri kod čitaoca, posebno mesto zauzima priča. Bez dobre priče, jasno, nema ni dobre knjige. A šta ako je sama priča glavni akter dela? Ako bi priča bila osoba?

Ovaj neočekivani obrt u pripovedanju donosi nam Vladimira Becić sa svojom knjigom „Početna nit“. Možda nije novina na književnom nebu ideja ali je svakako iznenađujuće postavljeno. Koristeći se stvarnim crticama iz života mesta pod nazivom Dugo selo ona ispreda priče kako je to možda moglo da izgleda iza kulisa. Videti stvarni isečak iz lokalnih novina, datiran na daleku prošlost samo po sebi je poslastica za ljubitelje vintaž momenata. Ako pritom dodamo da nisu u pitanju bilo kakvi isečci već oni koji uredno prenose vest od sasvim neočekivanom samoubistvu aristokrate na pola popijene kafe ili prijavu poltergejsta u poštenom seoskom domu onda je to za ljubitelje „realne misterije“ apsolutni spektakl.

I kao da već nije samo po sebi neobično i krajnje, iz ugla čitaoca, namensko nekulturno zavirivanje u poslednje sate kakvog mučenika, Vladimira donosi novi preokret u stvaranju dela. Ne samo da ćete krajnje non bonton imati uvid u najtanije tajne, prohteve i društvene prećutne norme jednog vremena i ljudi već ćete dobiti i Magdu.

Magda je sasvim nova vrsta pripovedača. Njoj nije dovoljno da prenese trač ili da zabavlja druge uz ognjište u krčmi prepričavajući priče. Magda ih bukvalno Tka. Ovo čilo biće, pomalo usamljeno pokušava da isprede priče pa zatim i čitavo selo.

Od njih sve živi, živi ona.

Tkalje imaju svoj red i poredak pa se tako i ona pridržava toga. Sem kad je poklopi usamljenost pa joj i tkanje završi na nemili način. Ipak Magda iz svog ugla, sa svojom zanimacijom ne vidi ništa loše u tome da svoje priče dovršava kako se njoj dopada. Uglavnom sretnog ishoda. Sa druge strane Martin, entitetski Sudija u nevolji i u potrazi sa eliksirom koga slučajno Magda ima u okruženju, voli stroga pravila. Iz nekih svojih razloga prećutkuju jedno drugom šta ih je to spojilo pomalo ugrožavajući ceo taj svet. Njihov voljom odlučeni, rodbinski odnos čini da Magda sa potpunim odsustvom straha pred jednim Sudijom za Tkalje skakuće okolo i nadmeće se sa njim u pričama. Daruju ih jedno drugom pletući nevidljive konce stanovnika sela. Povezujući naizgled nepovezive sudbine koje su smrtnici sa ove strane realnosti doživeli daleko šturije i eto s konca dovršili omalenim novinskim člankom.

Oni traže sebe, nekog pored sebe, muče ih greške u prvim naivnim potezima Tkanja i pokušavaju celim putem da sačuvaju Potku bez koje bi se sve to raspalo.

Magda je devojčica kojoj se boja haljinica menja shodno osećanjima dok je Martin neko ko svoju formu štiti od preterane potrebe za hranom iz etera tako što ponekad postaje govorljiva lisica. Dubina ovog dela je u pokušaju prikaza dvojnosti i unutrašnjih previranja. Posebno same Sudbine koja nema ni malo mio zadatak da sve priče koje započne i svede do kraja. Napuštanje sela je skoro nemoguće ali kad se ipak dogodi kroz Magdu vidimo onaj proboj iz komforne zone. Suočenja sa onima koji bez pardona krše pravila Tkanja zarad spasavanja iz ličnih pobuda. Jer svuda negde, tamo napolju postoji neka Zita. Pitanje morala se proteže od onog smrtničkog u vidu vanbračnog deteta čiji je otac neupitno najgori mogući odabir jer je u liku sveštenika preko ubistva jednog drugog svetog čoveka preko koga zajednica prelazi kao preko nužnog odabira pa sve do tužne duše koja je sasvim slučajno ostala vezana sa svoju nit ovog sela i to greškom same Tkalje. One, prve nikad prežaljene Marte. Poput svake greške, baš te prve i najbolnije koju svi ponegde imamo. One koja je to postala jer smo mislili da radimo najbolje za nekoga. Ili da znamo šta to baš nekome treba. Nije izostalo ni dubinsko pitanje o zamagljivanju onoga što nam se ne dopada. Magda vidi močvare koje ukrašava svojim selom na mestu gde odavno postoje naselja. Kao i svoje priče.

Vladimira je spajajući, naizgled, priče koje se ne dotiču isprela Tkanje gde nakon čitanja više ne postoji ni opcija da to ikako drugačije vidite. Sigurno je to po sredi. Eto, logično. Ko bi rekao?

Nije izostao ni momenat kad taman pomislite da ste sve pohvatali kad ono čvor na Tkanju. Obrti, usaglašavanja, pojašnjenja kroz pitke tokove prosto skliznu u vaš um. I ne prestaje da vas iznenađuje unutar otkrivanja, raspleta zaostalih nedoumica.
Koliko je zapravo, velika moć pristrasnosti? Koliko mogu biti jake veze u kojima ponekad svesno moramo žrtvovati svoja napajanja da bi smo ih održali? Istakla bih jednu posebnu stvar, a to je krajnje pristojan čin u kome Tkač odnosno pripovedač dok ispreda ima priliku da vodi svoju priču. Ako i postoji uplitanje onog drugog ono je bezazleno ili dobronamerno. Podseća neodoljivo na mešanje drugih u život kakvog pojedinca i lep je prikaz da svako zapravo priča svoju priču. Ima pravo na to. Šta god da je osmislio. Kao i momenat u kome nam se vid zamagli usled raznih okolnosti iako imamo sve šanse da vidimo ono ispred nas. Što je Magdu zadesilo pri napuštanju svoje konforne zone.

Vladimira Becić ovim delom prelazi granice realnog zaključivanja, zalazi u srž bića koje ovde predpostavljamo kao stvarnog a koje pati, žali se i saoseća. Sa neverovatnom potrebom da stvara, da postoji od svog Tkanja. Da prosto, živi i ima pravo na to.
Priče Dugog sela su krajnje nestvarne same po sebi ali im ona svaki put udahne onu posebnu notu mistike. Otelotvori ih da budu opipljive, životne, od kostiju i mesa pa kad udahnu stiče se utisak da nikada nisu ni bile nepojmljive ili izmišljene. Ta vizura magijskog realizma ostavi čitaoca na pola puta između mašte i stvarnosti.

Ili na pola puta kroz močvaru. Magdinog puta. Gde bi vrlo lako mogli biti upitani: Želite li biti stanovnik njenog sela?

S ljubavlju, Elena Alexandra

Četiri knjige Rjua Murakamija

Posted on by Miloš Mihailović

Kada bih nekome zainteresovanom za japansku književnost rekao da ona u očima publike postoji samo preko imena Murakami, bez sumnje bi se složio s tim, ni ne pitajući — o kom Murakamiju zapravo govorim? Možda bi mu na pameti bio Haruki Murakami, čuveni književnik čiji su populistički (i popularni!) romani magijskog realizma — iz nekog razloga — postali predstavnikom japanske kulture u svetu; ali, ako je iole sličan meni, razumeo bi da je reč o — Rjuu Murakamiju, zvezdi književnog podzemlja i jednom od najboljih horordžija modernog doba. Paradoksalno, drugi Murakami, koji prevashodno piše žanrovske romane i retko kada napušta domen kontroverznog, mnogo dublje ponire u svest savremenog Japana nego što to čini njegov prezimenjak sa svojim šarenim mesecima, mladim umetnicima i džogiranjem kroz prirodu. U ovom tekstu želeo bih, pre svega, da ukratko predstavim — i preporučim — Murakamijeve romane koje imamo priliku čitati u srpskom prevodu.

 

Plavo, gotovo prozirno (限りなく透明に近いブルー)

 

Majstorov debi. U pitanju je verovatno najmanje komunikativno i pristupačno delo od četvorke koju ću predstaviti; Plavo, gotovo prozirno bavi se isečkom iz života jedne grupe narkomana u Japanu. Napisano u tradiciji pikarskog romana, gotovo da nema zaplet, a formalna podela na poglavlja je izostala; žestoka, barouzovska mešavina seksa, droge i roka predstavlja skoro celokupan sadržaj ovog dela. To može smetati onome ko traži jasnu priču sa početkom, krajem i naravoučenijem; onima, pak, koji prihvataju da život nikako nije takva artifijelna forma kakva je roman, već mnogo nejasnija zbrka, mnogo bolje će shvatiti domete i poentu ovog dela. Knjiga bez objašnjenja, knjiga koja sama sebe objašnjava; u svakom slučaju, delo vredno čitanja i razmišljanja, a to je danas retkost.

Karaoke strave (昭和歌謡大全集)

Prosto je neverovatno koliko je ovaj roman zabavan! Grupa mladića u dvadesetim godinama – otuđeni, čudni, infantilni – druži se međusobno, a okosnica njihovog druženja su karaoke. Jedan od njih, bez ikakvog pravog razloga, ubije ženu na ulici, tako započinjući osvetnički sukob između njenih prijateljica (društvo Midori, žene koje su se združile zato što imaju isto ime) i mladića. Prava tema dela je, naravno, otuđenje; i muška i ženska ekipa predstavljaju beživotne, bezvoljne živuće stvorove… sve dok im osveta ne podari novi život. Psihološka pozadina i društvena analiza stvarno su fantastični: neverovatno je koliku dubinu sadrži ovako kratko delo (stotinak stranica, kao i ostala Murakamijeva čeda). To samo dokazuje moju tezu da su današnja Kunc-und-Kingovska prenemaganja od hiljadu šlajfni, detaljnim istorijatima svih glavnih i sporednih likova i beskonačnim sabplotovima unutar sabplotova (podzaplet, za jezičke čistunce) koji dostižu fraktalni nivo, samo besmisleno udovoljavanje neukusu čitalačke publike, koja ima previše vremena koje ne zna gde da utuca.
Nasuprot tome, Karaoke stoje kao sjajan primer jezičke ekonomije, promišljenog pisanja i originalnosti, i zato ovo delo mogu drage volje da preporučim svakom čitaocu.

Audicija (オーディション)

Da, to je taj roman. Audicija je književni predložak za istoimeni film, remek-delo najznačajnijeg živog japanskog režisera, Miikea; ono što najviše iznenađuje jeste da je dobar skoro koliko i ekranizacija! Da, zaista su se morala spojiti takva dva genija da bi se izrodilo takvo delo: Miike prepušten sebi zapada u svoju notornu razvučenost i rimejkovanje, te stoga tek ovakva osnova uspeva u potpunosti da oslobodi njegovu krvopljusno-oniričnu razuzdanost. Za sve koji su gledali Audiciju, neće biti nikakvih ideja; zaplet romana potpuno je identičan sa zapletom filma (sem dodate scene dekapitacije), i tek u opisu finalne scene konfrontacije Asami i Aojame se razilaze (tu film prednjači, sa prelepom Eihi, kiri-kiri i iglama, nasuprot nešto prozaičnijoj Murakamijevoj viziji). Miike je jeziviji, nelinearniji, oniričniji; Murakami, pak, pruža širi uvid u prošlost i psihologiju likova. Ove razlike su, naravno, objašnjive formatima samih dela. Opet moram pohvaliti ekonomičan Murakamijev stil pisanja – precizno, jasno i jednostavno pisanje bez bombastičnih metafora, hipertrofiranih stilskih figura i sličnih poštapalica amatera-sledbenika američke škole pisanja, koji je jeziv kad to treba da bude, na mahove erotičan (zaista sjajan opis seksualnog čina, neverovatno je koliko je to teško naći), ali uvek odličan! Masterpiece.

U miso supi (イン ザ・ミソスープ)

Perfektno delo. Počinje kao kao priča o Kenđiju, vodiču kroz seksualne usluge na japanskim ulicama i Frenku, pomalo jezivom strancu koji ga upošljava; Kenđi brzo počinje da sumnja da Frenk stoji iza zločina koji su se desili u kvartu. Dve trećine svog trajanja ovaj roman je unikatno jeziv, nihilistički horor-triler, koji kulminaciju doživljava u verovatno najjezivijem, najbolje opisanom horor set pisu u bilo kom romanu koga sam čitao; nakon toga Murakami naprasno odbacuje svaku žanrovsku povezanost sa hororom, time pokazavši da je U miso supi u stvari roman ideja. Taj zaokret u stvari dodaje na težini delu, iako će sledbenicima raznih sumnjivih pisaca verovatno biti bezvezan, ali u stvari predstavlja jedno od najboljih dokaza onoga što uvek ponavljam: žanr nije nikakvo ograničenje, već samo odskočna daska koja omogućava novi pogled na stvarnost.

Arigato & sayonara.

Zvijezde, prah nebeski – Adnadin Jašarević

Posted on by Redakcija

Zvijezde, prah nebeski… Ovako, kroz okular teleskopa, izgledaju tek kao hrpa svjetlucavih kamenčića kojima se ovdje ukrašavaju žene. Istina, kada god pogledam ta lakoumna privlačna stvorenjca posumnjam kako su i „one” sazdane od zvjezdane prašine kao da ne pripadaju našem univerzumu. Valjda sam ostario. Prije o ženama nisam razmišljao; ili bar ne na taj način. Pažljivo osmatram nebo nastojeći izdvojiti među svjetalcima makar jedno koje se naočigled kreće. Ništa. Opet ništa. Tu i tamo ka atmosferi zazuji kamenčić koji će prošarati poput baklje kroz noć. Ništa više. Jebi ga! Dosta mi je za večeras!

Spuštam se s mukom sa visoke stolice. Artritis, i ko zna što još. Svaki korak je povijest bola. Ipak, nisam čovjek kojeg je lako zaustaviti. Znaju to moji prijatelji. U prirodi mi je ići dalje, daleko, makar puzao. Stoga šepuckam do ulaza/izlaza – sve je to stvar tačke gledišta – silazim niz stepenice i onda desno, iza zavojitog zida osmatračnice. Nikada ne bih ovo mjesto nazvao opservatorijem. Konačno, znamo mi i za bolje. Osmatračnica će biti dovoljno.

„Hej, haj, konačno, i tačno na vrijeme.” Starac lica nalik na osušenu šljivu sjedi kraj logorske vatrice. Miješa jelo ugodna mirisa u malehnom loncu.

„Dakle, konačno, ili na vrijeme? Ta, odlučite se”, nasmijem se i odmah pokajem. Vilica koju mi je ugradio lokalni zubar nastojala je poletjeti van. Uvijek.

„Pa, tako… konačno, jer sam se ucrvljao čučeći sam kraj vatrice. Ne volim pričati sam sa sobom. Odveć se dobro poznajemo da bi bilo zanimljivo.”

„Na vrijeme?” Sjedam do vatre, na ponuđenu hoklicu.

„Na vrijeme za pojesti specijalitet kuće.” Starac će sipajući jelo u zdjelicu.

„O?”

„Znaš ti već. Baš sam dodao malko viskija u grah. Poseban ukus.” Dodaje mi zdjelicu preko utihlih plamenova. „Znaš da mi se dopada. A o onome `malo` viskija dalo bi se raspravljati. Nego, šta ima novo?” Starina je bio majstor u promjeni teme, kad mu smjer razgovora ne odgovara.

„Ništa, doktore. Baš ništa, kao i prethodnih dvadesetak godina.”

„Pametnjaković bi znao tačan zbroj u dan.” Nasmija se kiselo.

„Nedostaje mu meta za začikavanje, zlobne primjedbe, i još koješta.”

„Nego, gdje je? Očekivao sam da ćemo sva trojica provesti noć vani. kao nekad…”

„E, da. Skoknuo je do Pazina…”, gucnuo sam malko viskija iz pljoske, pa onda uzeo zalogaj obogaćenog graha.

„Do Pazina? Ma zašto?” To mjestašce je izgledalo previše mirno za njegov ukus.

„Ma, tamo se okupljaju neki čudni tipovi. Nekakav skup ljubitelja fantaziranja…” doktor nikada nije pokazivao znake razvoja mašte; cinizma da.

„Ma ne…”

„Ma da! Mislim da bješe Istrakon. Da, upravo tako.”

„To je mjesto ili šta?”

„Ne, ne…” Novi zalogajčić. „Tako nazivaju svoje okupljalište čudni dečki.”

„I dalje ne razumjem šta bi tip posvećen logici radio među njima.”

„Ni ja. Ali, kako nikada nisam uspio slijediti puteve njegovih vijuga…”

„Pazin, ha? Svašta ću čuti.”

Ćutke jedemo grah. Barem toliko liči na nekad. Uspjeli smo održati svoj mali ritual sve to vrijeme otkako smo zaglavili u Višnjanu. Trojica Robinsona. Istina, ne baš da smo zaglavili na pustom ostrvu. Okoliš je napućen življem, dakako. Ali, eto, nikada se nismo osjećali kao da stvarno pripadamo tom dekadentnom vilajetu. Bili smo naopaki Robinsoni: sami među mnogima.

„Nego, doktore, gledao sam u bioskopu zanimljiv film. Zapravo smješan, ali, eto.”

„Ne gledam filmove, ne gledam TV, ne slušam radio!”

„Oho! Baš nikada!?”

„Znate to. Radije čitam.”

„Nekako sam očekivao da ćete Vi, sa vašim staromodnim nazorima, usvojiti navike ovdašnjih.”

„Te navike ne. Čisto gubljenje vremena!”

„Ipak, volio bih da ste pogledali ovaj film. Zvjezdani ratovi…”

„Glupost!”

„U suštini ste u pravu, doktore. Gomila tipova sa svjetlosnim mačevima sjeckaju jedni druge, preganjaju se u brodovima širom svemira i tako to.”

„Brodovi?”

„Smiješni uistinu. Ne vjerujem da bi sa takvim dizajnom ikada poletjeli.”

„Eto, vidite, budalaštine!”

„Slatko sam se nasmijao. A opet, podsjetilo me na stara dobra vremena.”

„Nostalgični? Malo viskija?” Pljoska putuje iz moje ruke u njegovu.

„Aha, smijao sam se. Ali, skoro sam zaplakao u isto vrijeme.”

„Hmmm, nije da sam odustao. Ali, nekako, svejedno mi je da li će me penzionisati ovdje ili kući.”

„Vrijeme…”

„Da, dragi moj, sve to vrijeme, izgubljeno.”

„Teško ih je samo posmatrati kroz teleskop.”

„Zvijezde…”

„Da, prijatelju. Tako daleke i hladne se čine.”

„Znam. Često izlazim u šetnju noću.”

„I Vi, dakle?”

„Da, i ja. Gledam ih, daleke, na noćnom nebu. Predaleke…”

Sjedimo u tami kraj skoro zgasle vatrice, umotani u sjenke dublje od noćnih. Nekako kao da nas sjećanja nastoje zgrbiti, stlačiti, više no godine. Nekada su blagoslov, nekada prokletstvo. Ovisi o tome koliko izgubiš.

„Admirale, doktore… Lijepo vas je vidjeti zajedno.”

Skoro da smo poskočili sa stoličica. Nismo čuli ni šuma. Visoka sjenka se prikrala i smjestila u polučučanj kraj vatrice. Sada smo izgledali, skoro geometrijski savršeno, kao vrhovi istostraničnog trokuta.

„Veče. niste izgubili ništa od Vaše vještine. Nismo Vas ni naslutili.”

„Ah, nisam se trudio.”

„Dakako da nije. Naš super čovjek, šta je to za njega: sitnica!”

„Dok, dosta!”

„Ops! Izvinite! Naš super polučovjek!”

„Dok!”

„Ne mari, admirale. Ne dodiruju me njegove žaoke.”

„Vas ništa ne može poremetiti.”

„Istina, admirale. No, kako znate, Vi više no drugi, moj je štit logika.”

„Logika, logika! Baš nam je pomogla!” Doktor rasturi ostatke vatre vrškom cipele.

„Ali, doktore, naš položaj jeste logičan.”

„Kako to!?”

Majku mu, opet stara rasprava u novom izdanju. Zar moram iz noći u noć slušati ista sranja? Izgleda moram.

„Vidite, poigravanje sa vremensko-prostornim kontinuumom moralo je dovesti do izvjesnih poremećaja…”

„I baš da se na nama zalomilo, majku mu!!!”

„E, sad…” pokušao sam ih primiriti.

„Zašto da ne? Baš nas trojica našli smo se u žiži djelovanja vremenskih tokova…”

„Pa da, ko nas je tjerao da se igramo spelologa.” natuknuo sam.

„Vi, admirale.”

„Jeste, sunce ti garavo! Ti si nas nagovorio na to majmunisanje!” Doktor poskoči sa stoličice. Onako pogrbljen djelovao je ne ljutito već bizarno.

„Polako, dok…”

„Nemoj ti meni, `polako`…” dobrom doktoru se persiranje, u verbalnom repertoaru, izgubi usljed navale adrenalina.

„Admirale, već sam Vam objasnio. U toj jami su nanizana čvorišta vremenskih tokova i prostorno-energetskih pulseva…”

„Jest vala, ali baš ništa od tog objašnjenja nisam shvatio.”

„Dobro,” uzdahnuo je duboko „stvar je jednostavna. Da dobri doktor nije pokrenuo potisnike na aeročizmama ne bismo zaglavili ovdje.”

„Eto, opet sam ja kriv!” Doktor se vrtio u krug poput zvijeri u kavezu.

„Narušili ste tananu ravnotežu sila u jami i eto nas ovdje.”

„Ovdje nije baš precizno.” Ha, uhvatio sam ga u krivu.

„Istina, admirale. Ovdje je zapravo isto ovdje otkuda smo krenuli, ali ne i kada.”

„Nekoliko stotinica godina… sitnica.”

„Aha, još trebamo biti sretni što nismo zaglavili u srednjem vijeku.”

„Pa, ta neizvjesnost oko vremena doskoka me buni sve vrijeme.”

„Neizvjesnost?” Prodžarah ugarke rašljastom granom.

„Ne raspolažem sa dovoljno podataka za izračunati tačku doskoka u našem vremenu.”

„Ah, tako. To smo već čuli.”

„Ne znam koliko je energije doktor oslobodio u trenutku skoka. Ne znam ni tačan položaj skočne tačke…”

„Da, da, a Vi, kao i uvijek, ne možete nagađati.”

„Pametnjaković!”

„Nagađati? Moje nagađanje moglo bi nas baciti u doba trilobita ili dalje…”

„Jebena jama!

„Ako nastavite tim tempom doktore moraćete se poslužiti priručnom apotekom.”

„Da ne bi! Ni u ludilu! Zar ove otrove koje oni nazivaju lijekovima!?”

„Bili ste u jami?” Odlučujem ignorisati doktora.

„Da, admirale. Provjerio sam još dvije žiže događaja.”

„I?”

„Jedna od njih bi nam mogla poslužiti, ali…”

„Uvijek to `ali`.” Odbrusio sam pomalo nabusito.

„To `ali` veliko je stotinjak godina, možda i više.”

„Da nije opet riječ o mojim potisnicima? Možda sam trebao dopustiti da se skrham u provaliju i slomim vrat!?”

„Upravo tako, doktore. Ne znam koliki ste priliv energije obezbjedili za aktiviranje žiže.”

„E, mješanac, da ti kažem nešto! Ne znam ni ja!” Dok vrišti nekontrolisano.

„Doktore…”

„Nemoj ti meni, doktore! Dosta mi je ove stare budale što noćima bulji u nebo iščekujući spasioce!”

„Ali…”

„Dosta mi je i tebe, pametnjakoviću! Dvadeset godina petljaš po tim žižama i što ja znam čemu, a za reći nam imaš `ništa`!”

„Nisam…”

„I na vrh mi je glave pacijenata i one posrane ordinacije podobne srednjem vijeku!!!”

„Ma, dok.”

„Ma, odjebi Džime! Zar ti nije dodijalo da te ovaj šiljouhi magarac još uvijek oslovljava sa `admirale`!? Pun mi vas je kufer!”

„Dobro ste savladali ovdašnji žargon.” Pohvali ga Spok.

Na to doktor izvede nalijevo krug, kao u stroju, i odmaršira prema zvjezdarnici.

„Ode on…”

„Uobičajeno, admirale.”

„Znaš, mogao bi prestati sa tim.”

„Molim?”

„Mogao bi me oslovljavati sa Džime, nekada si to činio.”

„Ne sjećam se, možda prije Genezisa?”

„Možda. Možda i ne. Gutljaj viskija?”

„Znate da ne pijem.”

„Znam.” Odgovorim i gucnem iz doktorove pljoske. „Viski je bolji u 2010. Jedino viski.”

 

Autor: Adnadin Jašarević

Šta mori Dilana Doga i Sergeja Jesenjina?

Posted on by Natalija Tanasković

Kako obuhvatiti reč mora jednom definicijom, kada ima toliko nijansi u svakoj mori i kada njihove posledice mogu biti različite po čoveka? Neke od njih prolaze vremenom i sa iskustvom. Međutim, ima onih tihih, podmuklih mora koje se uvlače pod kožu, kosti, naše misli, koje nas obuzimaju kao groznica i koje nam ne daju mira u trenucima dokolice i/ili kada veo noći pokuca na vrata. Da li ste nekad imali osećaj da se od nekih mora osećate paralisano, nemoćno da išta uradite, pod utiskom da gubite razum?

Svi mi imamo poriv da o svojim mukama pričamo. Međutim, te podmukle more – e, one su potpuno drukčije. O njima je teško govoriti. A može li se nekad o njima govoriti? Koliko je samo neuspešnih pokušaja bilo da se o njima priča sa drugima? Koliko njih je na te priče odgovorilo: Ma, to nije istina, to si umislio, to je sve u tvojoj glavi?

Da li je pravi odgovor čuti svoje vlastito ja i pobediti moru koja te proganja ili je prosto prigrliti i prihvatiti je takvom kakva je? Da li nekad stvarnost može da bude mnogo opasnija od naših unutrašnjih demona?

Možda zato stvaraoci biraju da o tim demonima naše duše pričaju kao noćnoj mori koja je na granici između stvarnosti i fikcije – jer kao što ljudi teško veruju da neki osećaji izjedaju individuu iznutra, tako je teško poverovati u nešto što se graniči sa natprirodnim. A ponekad ljudske more mogu biti užasnije od najstrašnije horor priče.

Da, možda se sve te more odigravaju u našoj glavi. Da, možda one navode da vidimo nešto što ne postoji. Ali, to ne znači da one nisu stvarne.

Dilan Dog i Sergej Jesenjin su nas u to uverili.

 

Noćna mora Dilana Doga i Sergeja Jesenjina

 

Jedan u naslovu je fiktivni lik, a drugi je pesnik koji je ostavio pozamašno delo iza sebe. Ipak, u neku ruku, jesu slični. Obojica imaju određenu dozu romantike i sete u sebi. Bude nam osećaj da su to osobe koje sa godinama nikad ne stare. Oni imaju želju da istraže novo i instinkt da opaze ono što drugi ne mogu i u naizgled običnim pojavama. Dilan je to nazvao peto i po čulo.

Slučajno ili ne, postoji epizoda Dilana Doga koja nosi isti naziv kao jedna od poznatih pesama Sergeja Jesenjina. Upravo u tom nazivu skrivaju se one najgore muke sa kojima se neko može suočiti. A njih dvojica na različiti način imaju pristup ovoj temi.

Za one koji vole i jednog i drugog (ili možda jednog od njih), evo male igre pogađanja. Dve reči postoje u naslovu. Prva je najtamnija boja u spektru, a druga je reč za biće koje za sad predstavlja poslednji stupanj u evoluciji živih bića.

Tako je. Epizoda Dilana Doga i pesma Sergeja Jesenjina nazivaju se Crni čovek.

Prvo ćemo analizirati pesmu Crni čovek Jesenjina. Zatim ćemo analizirati lik Crnog čoveka iz epizode Dilan Doga. Na kraju sledi zaključak koji bi sumirao sličnosti i razlike između dva dela. Prevod pesme Crni čovek koji je korišćen za analizu možete naći na linku: CRNI ČOVEK. Pročitali? Pa, da počnemo.

 

Crni čovek (Sergej Jesenjin)

 

Već na početku imamo stihove gde lirski subjekat govori trećem licu: „Prijatelju moj, bolestan sam mnogo, mnogo!“ Nakon pročitane pesme možemo reći da je ta bolest lirskog subjekta posledica podsvesnog razmišljanja o sopstvenom životu, kao i razdvajanja ličnosti. Taj osećaj samo pojačava motiv iz prirode. Možemo reći da sam pejzaž odražava stanje lirskog subjekta – samoću koju dodatno naglašava zvuk neprijatnog vetra i koji dodatno nagoveštava da će nešto loše da se desi.
Opis pejzaža koji se opet pojavljuje nešto kasnije ukazuje na nešto zlosutno. Postojanje motiva drveća koje lirskog subjekta asocira na oživele konjanike, takođe, nije slučajan i može se tumačiti na različite načine. Sa jedne strane, motiv oživljavanja konjanika postoji u Puškinovom delu Bronzani konjanik, gde ostaje misterija da li je čuveni spomenik Petra Prvog zaista oživeo ili je to bio plod mašte lirskog subjekta. Sa druge, svima su nam poznati jahači apokalipse i šta oni znače.

I ovde imamo naznaku o stanju lirskog subjekta – on je pod dejstvom alkohola. Neko će reći da ono što je usledilo dalje u pesmi jeste plod delovanja alkohola, ali sa druge strane osećaji koje lirski subjekat ima dok u dijalogu sa crnim čovekom preispituje samog sebe, svoja delanja, svoj život jesu istiniti.

I dolazi crni čovek. Možemo ga tumačiti na različite načine.

Sa jedne strane, lirski subjekat ga poredi sa monahom koji čita tekst za upokojenje duše. Motiv knjige koja opisuje čovekov život je motiv koji se isto pojavljuje u književnosti (recimo, u Enciklopediji mrtvih Danila Kiša postoji motiv biblioteke u kojoj postoje knjige koje detaljno opisuju život ljudi).

Sa druge strane, imamo opis crnog čoveka gde se ukazuje da nosi cilindar i frak. Zanimljivo je to što i đavo koji razgovara sa Ivanom Karamazovim, takođe, obučen u odelo, a pred Ivanom se on pojavljuje kad se ovaj bolesno, bez snage i u trenucima nesanice (ista situacija kao i sa lirskim subjektom). Crni čovek, dakle, može simbolisati i ono demonsko u nama. Sa druge strane, cilindar takođe aludira na temu dvojništva. Dokaz za to postoji i na samom kraju pesme. Ako obratite pažnju, lirski subjekat koji razbija ogledalo na kraju ostaje sam u sobi, a na glavi mu ostaje-cilindar. Pojava crnog čoveka u ogledalu takođe nije slučajna. U književnosti one površine na kojima se možemo ogledati (voda, ogledala, itd.) jesu jedna vrsta vrata za ono onostrano.

Po stihovima možemo videti da crni čovek može simbolisati racionalni (ili možda osuđujući, samokritični) deo nas koji pamti svaki naš postupak i svaku našu misao. To je onaj glas koji nas navodi da od svojih reči i postupaka osetimo najviše gnušanje, tako što i ono što je dobro u nama izgovara sa nekom dozom ironije. Stoga želimo da taj glas ućutkamo. U tom glasu vidimo pretnju, što se da videti po sledećim stihovima:

„Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala –
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, Hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.”

Ova pesma govori o poetskom stvaralaštvu, kao i posledicama koje takav način života može da ima. Iako ga crni čovek naziva hrabrim, sa “nevelikom ali ozbiljnom snagom”, možemo zaključiti da on ima osuđujuć stav prema njegovoj poeziji jer je naziva “trulom i teškom lirikom”. Stoga nije teško zaključiti zašto je lirski subjekat ućutkivao crnog čoveka koji je citirao njegove stavove. Možemo da zamislimo kako ih crni čovek sa ironijom izgovara, aludirajući na to da su to više puste uzvišene reči, lišene bilo kakvog životnog iskustva:

„Sreća je – zboraše on –
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.
U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan, tih,
Najveća je umetnost na svetu.”

Sa druge strane, vidimo lirskog subjekta koji odbija da sebe naziva pesnikom:

„Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj.”

Ovo možemo da tumačimo kao momenat u kome čovek u nekoj kasnijoj dobi ima osudu prema samom sebi i načinu na koji je razmišljao/delao/stvarao.

Cela pesma simboliše borbu da se očuva duša i razum lirskog subjekta. Razbijanje ogledala i teranje crnog čoveka simbolično pokazuje pobedu nad onim mračnim delom sebe. Dodatna simbolika koja se tu pokazuje je scena svitanja. Svitanje donosi dan, a dan tera sve mračne misli koje za sobom može doneti noć.

 

Crni čovek u Dilanu Dogu

 

U stilu tradicionalnog Dilana Doga, i u ovoj epizodi imamo mešavinu detektivske priče, fantastike i realnosti. Mudre izreke junaka u priči navode nas da pomislimo da te natprirodne pojave i noćne more koje Dilan istražuje jesu odraz naše svesti.
Junak koga proganja crni čovek je dečak Timoti. Na čitaocu je da zaključi da li je crni čovek stvarnost ili opsena. Ono što je zanimljivo kod Timotija jeste da i u licima odraslih nekad vidi čudovišta, a ne ljudska bića. Na prvi pogled ovo bi se moglo objasniti dečjom maštom. Sa druge strane, kako kaže Timotijeva dadilja, on vidi čudovišta na licima onih ljudi čije je ponašanje sve, ali samo ne ljudsko. To mu daje jednu vrstu intuicije koja je tako svojstvena deci, a koja im omogućava da neke stvari mnogo bolje opažaju i osećaju u odnosu na odrasle osobe.

Crni čovek proganja dečaka. Iako željan razgovora, niko ne gleda na njegove strahove ozbiljno sve dok za tu priču ne čuje Dilan. On kaže zanimljivu stvar: „Iz iskustva znam da neki strahovi lako mogu postati stvarnost.” On razume da strah kao takav može u nama da izrodi različite vizije, ali da duže prisustvo straha od bilo čega dovodi do toga da on postaje stvaran jer oblikuje svakodnevicu. Sa druge strane, Dilan savetuje Timotiju sledeće: „Imao sam posla s mnogo strašnijim morama od tvog crnog čoveka. Naučio sam da protiv nekih čudovišta ne možeš ni begom ni metkom. Katkad je dovoljno s njima malo pročavrljati. Oni su bojažljivi, ali vole razgovarati s ljudima.” Ovde Dilan pokazuje da neki ljudi u stvarnom životu, pa čak i sama stvarnost mogu biti mnogo užasniji nego strahovi i nesigurnosti koje imamo u sebi. To i sam Timoti shvata kad biva otet i kad se crni čovek pojavljuje pred njim. Kad se probudio iz ružnog sna, crni čovek mu kaže: „Ne postoje ružni snovi dečače… Uostalom, nema te noćne more koja je ružnija od stvarnosti.”

Kada je Dilan rekao Timotiju da treba da popriča sa crnim čovekom, pod tim je podrazumevao da je nekad najbolji način da se pobedi strah bilo koje vrste prosto prihvatiti da on postoji. Zatim, u razgovoru sa samim sobom treba prihvatiti da taj strah ne mora nužno da bude loš po nas ako ga racionalizujemo.

Crni čovek kaže dečaku Timotiju: „Ja se hranim strahom, teskobom, besom i svim neizraženim osećanjima. Čak i ljubavlju katkad.” Možemo reći da crni čovek, takođe, ovde simboliše onu našu stranu koja ne ume uvek da se nosi sa svakodnevicom. U primeru Timotija možemo da razumemo razlog ovog odgovora. Naime, iako su mu roditelji obezbeđivali najbolje, on je bio usamljen – nisu mu pružali dovoljno vremena i pažnje. Isto tako, bio je okružen rodbinom koja ga nije prijateljski gledala. Sve ovo moglo je biti okidač za osećanja koja je crni čovek naveo. Ali, zašto onda crni čovek kaže da se nekad hrani ljubavlju? Zavoleti svoju slabiju stranu jeste jedna vrsta pobede nad samim sobom. To je simbolično pokazano time što je crni čovek pomogao dečaku kada je bio u životnoj opasnosti.

 

Zaključak

 

Iako ova dva dela na suprotne načine prikazuju naše unutrašnje demone, možemo ipak reći da im je nešto ipak zajedničko. Crni čovek se uvek prikrada u onim trenucima kada smo prepušteni sami sebi. Prisustvo drugih ljudi tera ga od vas. Ipak, on je i dalje prisutan. Čeka i vreba momenat da budemo opet sami. Samo su drukčiji načini na kojima se sa njim hvatamo u koštac.
A kako vi postupate? Da li vaš crni čovek stoji rame uz rame sa vama ili se trudite da ga nadglasate i oterate od sebe?

Opanci

Posted on by Redakcija

Miris pržene kafe širio se ćerpičarom, skoro je sakrio užeglost kokošinjca. Stara baka nadvila se nad šporetom i mladalačkom spretnošću pripremala sebi kafu. Vešto je u avanu mrvila svojim krivim, artritičnim prstima, ispržena zrna budućeg reskog napitka. Kao u magnovenju, podvezala je okovratnik da istakne obraze, namestila skute i sela na trošnu hoklicu da, uz kafu, završi ritual. Još se nije razdanilo, bilo je vremena za mir.

Bližila se devedesetoj. Ništa joj to nije značilo. Preživela je ratove, glad i bolesti, ovo je bio bonus koji je uzet na veresiju. Dok ima šta za pojesti, čime upaliti vatru i ne pokisnuti, a ponekad i častiti sebe kafom i mirom, neće misliti na vraćanje duga. Uostalom, zar je neko smrti ostao dužan?

„Ako išta znam, onda znam da mi ove moje koke vrede više čak i od ona moja dva beskorisna sina. One me makar hrane“ – mislila je mrzovoljno gledajući starijeg sina kroz prozor.

„Kurvar! Opet je zamrk’o sa ženama po selu.“

Pridigla se polako, posegla za vrećom kukuruza da nahrani svoje ljubimice koje su sa njom delile sobu.

„Jeste poselara ali makar mi je ostavio ovaj kućerak, da mi kukuruz i brašno, a onaj drugi mi ni na vrata ne dođe, baksuz!“ – ovo gunđanje je bila jutarnja mantra.

Izgleda da je u životu jedino važno ko nas hrani, na početku kada smo nejaki, a i na kraju kada smo, pa opet-nejaki. Niko ne kaže da to mora biti čovek.

Nisu svi bili korov u bašti. Volela je svog unuka od starijeg sina. Delom što je ličio na nju sa tim plavo-prozirnim očima, delom što je bio vredan i pažljiv, a najviše što je bio odbačeni višak bez majke, kao i ona sama. On je znao da joj donese malo sirove kafe kad negde iznadniči za to. Ona mu je, pak, davala po koje jaje. Bio je to prećutni pakt, ali na njenoj lestvici važnih, unuk je stajao u ravni sa kokoškama.

A sada, da stvar bude bolja, oženio se finom, dobrom curicom koja joj se dopadala. Bio je to svojevrsni presedan jer staroj baki je od silne mrene razočaranja malo nove ljubavi ostalo.

Sa prvim suncem dan je potekao uobičajeno. Malo rada u baštici iza kuće, skromni ručak u samoći, malo šetnje po selu i nazad u sklonište. Krug je zaokružen. Sada će pre spavanja još malo da gleda kroz prozor i proklinje surovost sveta u kome su stari balast čak i mesu svoga mesa.

U tom seocu pokraj velikog grada život je proticao mirno i jednolično. Mlađima je bilo lakše, nadničenja su ih izvlačila iz učmalosti svakodnevnice, to malo groša što bi dobili je bilo dovoljno, makar za snove i nadu, ambicija je, ipak, pripadala retkima. Ali starima, njima je ostajala samo ustajalost močvari nalik. Zato je ta blatna kuća, nekoliko kokošaka i skromna bašta bila bakin ceo svet, komad plavog neba u sutonu života. Na gomili je imala skoro vek i kućerak.

Znala je da kaže, više za sebe, gledajući u svoje zeleno ofarbane prozore, da je takav dom dostojan jedne dame. „Mada, istini za volju, dame ne nose opanke, niti kopaju po bašti, ali nazuću i ja cipele jednoga dana!“

Mlada snajka joj se divila zbog toga, uvek je govorila da nema veće snage volje od upornosti jednog starca. A i poštovala ju je, najviše zbog dostojanstva koje je sačuvala kroz život, a i zbog toga što je znala da nikada nije besmisleno biti doteran zbog sebe samog i znati ugoditi sebi koliko god to bilo skromno.

A onda dunuo je dašak promene. Unuk joj se odselio u selo pored. Sada je, konačno, imala gde da ode i koga da poseti. Stare kosti bi živnule svaki put kada se spremala na kratko putovanje. Boravak kod jedinih ljudi koje je iskreno volela celivao joj je izranjavanu dušu.

„Možda ovaj kraj i neće biti tako pasji“ – mislila je sa obnovljenim optimizmom.

Nažalost, život često nije darežljiv prema ljudima koji znaju kako, a i koliko mogu da trpe nedaće, iskušenja i zla. Svaki udarac ih jača do trenutka kada ih jedan – poslednji uništi. Kao razmaženo dete igračku, savija i vuče dok se ne polomi.

Staroj baki umro je sin.

I to onaj stariji, bolji. Onaj koji je mario. Onaj kome nije bila teret jer je sa par džakova kukuruza mirio svoju savest prema onoj koja mu je dala život.

I tako je došla zima, ona napolju i ona u srcu. Studen je grizla i dušu i vremenom zgaženi kućerak. Baka je oskudevala u ogrevu. Imala je nešto malo drva još od prošle zime, pa je uz pomoć njih sušila grančice koje je skupljala u bašti iza, smrznute i mokre od snega. Imala je i nešto slame što joj je unuk odnekud doneo. Najteže joj je padalo to što nije imala čime da hrani svoje kokoške. Zalihe koje joj je snajka krišom dala su bile pri kraju.

Napolju je zima pokazala svoju snagu punim kapacitetom nanevši smetove po nekoliko metara. Nije mogla da ode u posetu niti da je primi. Izbor je bio otužan – ili će ložiti slamu ili će njome hraniti kokoške.

„E moje koke, ko li će iz ovoga izaći živ, vi ili ja?“ – skoro da se zasmejala svojom situacijom.

Mlađi sin nije došao kod nje još od sahrane, pravdao se nedostatkom vremena, sada se pravda, verovatno, neprohodnošću dvorišta.

„Lako je bitangi da nađe opravdanje, to je uvek džabe.“ – ljutila se baka kroz suze, samujući još jednu dugu zimu. Mislila je, biće lakše s proleća.

Sve dok jednog dana ranog proleća, mlađi sin nije došao u iznenadnu posetu.

Godine su je naučile da iznenadni, nevoljni gost uvek sa sobom donosi nesreću.

Nije morala ni da pita, nije mu rekla ni da sedne, skupljena uz šporet zebla je u iščekivanju udarca.

„Znaš, rešio sam da pređeš kod mene u kuću. Daću ti jednu sobu. Lakše je, neće ti trebati drva, a ni kokoške, njih ćemo da pokoljemo, za supu, a i za daću koja će uskoro. I baštu ćemo da preoremo, šta će nam kad imamo njivu. To je da ti olakšam, znaš. Sutra ću doći da te pokupim.“

Tada je puklo, kao da je moglo da se čuje. To je bio onaj udarac, kada duh pod pritiskom klone, to je bio onaj korak dalje, korak previše. Duša se rasula na komadiće. Ostao je samo ponos i prkos.

„Lakše je samo tebi. Ne znaš ti ništa da daš, već samo da uzmeš. Nema potrebe da kupiš išta. Kada izađem odavde i ostavim kuću i moje koke, doći će ti samo ljuštura bednog postojanja. Idi sad, ostavi me samu.“

Brzo se pokupio i otišao, nijednog trenutka nije se dvoumio. Laknulo mu je što je i to prebrinuo.

Sutradan, baka se spremila kao i obično, uzicom je podigla obraze, navukla damski izraz lica i umesto u kuću mlađeg sina, otišla u posetu unuku i snajki. Dok je bila tamo nije im rekla ništa o selidbi, samo je na polasku, skoro šeretski, dobacila: „vidimo se 29og!“

„Što baš tad?“ – doviknu snajka veselo.

„Pa eto, tako mi došlo“ – neodređeno reče baka.

29og nisu mogli da je nađu. Snajka je došla vođena nekom zebnjom. Jednostavno je znala gde treba da je potraže. Tu nečast imao je bedni sin.

Zloslutni zvuk čuo se iz ćerpičare, kao samrtni ropac, otvorili su vrata i kajanje ih je zagrizlo i pre slike koja ih je čekala.

I ovaj put je vezala okovratnik, čvrsto i o gredu. Ostala je punih obraza zauvek, posmrtna maska biće lepa, kad već život nije bio. Bose noge lagano su se njihale 10cm iznad zemlje, kao neki nakaradni ples u ritmu cviljenja daske, opterećene težinom tela koje visi na kanapu.

Bio je to završni čin bunta i inata. Jer dame, zna se, nikada ne nose opanke.

Autor: Lalina

Skokamo do početaka sajberpanka

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: naučna fantastika/sajberpank/svemirska opera

ORIGINALNI NAZIV: The Stars My Destination

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

AUTOR: Alfred Bester

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 1956.
OCENA:

 

Uređivačka politika Čarobne knjige mi se sve više dopada. Takoreći objavljuju knjige koje su promenile lice žanrovske književnosti. Nabolje, naravno – a jedno takvo delo je upravo i ovo o kome ću vam pisati. Ova knjiga je otvorila vrata jednom od podžanrova naučne fantastike za…

Sajberpank – podžanr naučne fantastike sa fokusom na „visokoj tehnologiji i lošem životu“. Idiom sajberpank ima polazište u marketingu, u fantastiku ga je uveo Brus Betki 1980. u priči „Sajberpank“. Godine 1985. u Interzoneu br. 14 je objavljen članak Nova naučna fantastika kao prvi manifest sajberpank pokreta. Žanr je stvoren ’70-ih godina, a naziv je dobio jer su ga s pank muzikom povezivale i poistovećivale sa njom anarhističke ideje. Fanzin sajberpanka Cheap Truth koji je popularisao žanr bio je besplatan i nezaštićen kopirajtom. Članci su bili objavljivani pod pseudonimima radi izbegavanja stvaranja kulta ličnosti. Nakon što je žanr paradoksalno prerastao u kult, fanzin je ugašen. Glavni junaci ovog žanra su marginalci, otuđeni samotnjaci poput mene, obitavaju u svetu u kom  se brzo živi, u kom postoji globalna kompjuterska-komunikacijska mreža, tehnološka ili biološka usavršenja čoveka, virtualna stvarnost i holografske simulacije, visoko razvijena veštačka inteligencija. Žive u svetu gde su informacije dostupne i gde je modifikacija tela nešto sasvim uobičajeno. Uglavnom se radnja vrti oko konstantne borbe između hakera, veštačke inteligencije i velikih korporacija, sve se dešava na Zemlji, u dalekoj budućnosti, često distopijskoj i prepunoj ekoloških katastrofa. Inventivniji autori uključe i  međugalaktičke sukobe. Najznačajniji autori ovog podžanra su: Vilijam Gibson (Neuromonser), Nil Stivenson (Potpuni raspad), Filip K. Dik (Sanjaju li androidi električne ovce), Brus Sterling (Ostrva u mreži), Tad Vilijams (Presto od zmajokosti) od autora neprevođenih kod nas (ako ne računate Kadiganovu kratku priču u Emitoru) tu su Pat Kadigan, Mira Kakan, Rudi Raker, Volter Džon Vilijams, Aleksander Bešer i Džon Šerli. Za razliku od novotalasne NF, koja je stilski izvučena iz glavnotokovske književnosti, sajberpank nije postojao u naučnoj fantastici pre nego što se izborio za mesto pod suncem. Sa pojavom više pisaca i eksperimentisanja je bilo više, pa se iz ovog žanra apstrahovalo još nekoliko podžanrova, kao što su stimpank, biopank, postsajberpank.

Alfred Bester (1913–1987) – pisac, scenarista i urednik. Autor romana naučne fantastike. Njegov prvi roman, Razoreni čovek, 1953. godine je dobio prvu dodeljenu nagradu Hugo za najbolji roman. Važi za jednog od začetnika sajberpanka. Udruženje američkih pisaca naučne fantastike proglasilo ga je za velemajstora žanra, a 2001. godine je uvršten u Dvoranu slavnih naučne i epske fantastike.

Osnov ove priče čini želja Gulivera Fojla da se osveti brodu i ljudima koji su ga ostavili na milost i nemilost svemirskoj pustoši. Šta može mali čovek sa margina, nebitan svima, protiv bogatih i moćnih? Glavni protagonista ove priče će nam pokazati da može mnogo toga uprkos preprekama. A sve se dešava u svetu koji je otišao pet koraka napred. Ljudi su probili barijeru nekorištenog dela mozga. I sad su telepate, i skokaju, tačnije mogu da se mišiju teleportuju na mesta koja mogu da vizualizuju. Uz to spoljne kolonije vode rat sa matičnom planetom. U takvom okruženju ova priča ne može da bude dosadna.

Naučna fantastika uvek teži tome da kaže više, da saopšti nešto važno. Kao uostalom i svaka dobra književnost. U ovom slučaju, Bester ogoljava ljudskost, potpuno je dehumanizujući, jer junaci ove priče su skoro bogovi. Imaju novac, moći i modifikovali su telo, barem pojedini. Ovo sve čini da roboti deluju ljudskije, i sa više izbora. Veliki roman, puno više od proste avanture. Ovo je propitivanje granica mogućnosti čoveka i onoga dokle je spreman da deluje u jednom zacrtanom cilju, u uslovima maksimalne motivacije. Momentum u kom prosjak postaje kraljević je vrlo poznat književni alat. Idealan za ovu vrstu žanra, i Bester ga je idealno preoblikovao za potrebe fantastike i svog romana.

Šta da vam kažem, moraćete odskokati po knjigu da proverite da li je hvalim bez osnove. Sledeće vaše odredište…. zvezde.

Pahulja snega – Nemanja D. Pavlović

Posted on by Redakcija

Plavi dan IV, Pastirov mesec, 1020. godina Zvezdanog Kraljevstva

Pod jarkim, plavim sjajem Gospe, njegova krv poprimila je purpurno-crnu boju. Zajedno sa znojem slivala se na tlo, obeležavajući mu putanju. Osećao se poput gonjene zveri, na čijem je tragu lovac.

Osećao je da ga neko prati, iako se činilo da je to u ovom trenutku nemoguće. Čudio se svojoj snazi i volji da se i dalje kreće. Nakon što mu je razbio nos i zatvorio, oko otac ga je posekao mačem. Verovatno bi ga i ubio da se kuvarica nije pojavila. Grešim, o njemu više ne treba da razmišljam kao o ocu. Priznao je da sam kopile koje treba ubiti. Rekao je da će svet biti spasen ako sa njega nestane čudovište kao što sam ja. Onur nije sasvim razumeo ono što je otac govorio dok ga je tukao. Bio je zbunjen, uplašen i bolan dok je pokušavao da se zaštiti od pesnica i ledenih očiju koje su pokušavale da mu priđu. Zapravo, da li je ikada išta dobro razumeo? Svi su govorili da je glup.

Dok je lutao ulicama približavajući se moru, čudio se svome besu. Trebalo je da bude uplašen i tužan. Nešto iz očeve priče, smisao koji nije mogao u potpunosti da uhvati, potpirivalo je Onurov gnev. Čovek koji mu je bio otac pomenuo je kako je Onur ubio svoju majku. Nije to bio prvi put da čuje ovu optužbu, ali večeras je ona zvučala stvarno. Ali nisam mu verovao, bio sam mali da bih se sećao majke. Kako je maleno dete moglo da ubije odraslu ženu?

Izašao je na plažu sa zapadne strane pristaništa, čuo je šapate talasa dok mu je pesak, još uvek topao od današnjeg sunca, milovao tabane. Kapljice krvi izgledale su mekše i nestvarnije dok ih je pesak gutao. Svežina otvorenog mora nije mu ovoga puta donosila mir, ali jeste mu promenila tok razmišljanja. Večerašnji događaj samo je potvrdio verovanje u balans. Nije znao koji je domen balans zauzimao u Panteonu, niti je znao da li neki određeni entitet vlada njime, ali je znao da je stvaran. Muzika dodiruje sluh, magija dodiruje sva čula, a šta radi balans? Njegova moć poimanja nije bila tolika da shvati, ali je znao da ga osećaj ne vara.

Šapati talasa postajali su sve glasniji i zamršeniji kako je prilazio. Sreću koju je doživeo sa drugarima, nakon nekog vremena zamenili su gubitak prijatelja, očeve batine i stroga pravila. Susret sa Mariom, koji mu je spasao život, doveo je do toga da izgubi oca. Nadao se da će se njegov prijatelj pojaviti kao prvi put kada ga je spasao, ali njega nije bilo već dva dana. Možda je to i bio uzrok što je izazvao oca. Onur je znao da je Mario u grad došao na neko vreme i znao je da će jednom otići, ali nije verovao da će otići bez pozdrava. Nešto ga je na tu pomisao gadno i oštro zagrebalo u stomaku.

Talasi su mu dosegli do stopala, njihova blaga studen mu je prijala. So mora i so krvi sada su se mešali, dok je on lagano ulazio u vodu. Šapati su postali glasniji i čudni. Učinilo mu se da čuje reči. Ne, ne, ne, Suvi Vuče! Ne tvoja krv! Konačno je izgubio dovoljno krvi da se ne uznemiri što je odrešio ludilo u svome umu. Krv će privući ajkule, ima ih ovde na zapadnoj obali, struja dovlači mnogo hrane.

Tvoja krv ga zove! Ne treba da budeš ovde! Idi na sever! Čudnovato šaputanje talasa postalo je jasnije kada mu je voda prešla preko struka. Uskoro će biti gotovo… reče sebi, nemajući volje ni da se uplaši. Video je repove kako izranjaju pa zamahuju ka njemu. Ajkule se utrkuju, iako čovek nije bio retka hrana, bio je poslastica, pretpostavljao je Onur.

Nije se uzbudio kada je po komešanju osetio da su blizu, ali se jeste iznenadio kada je shvatio da nije ajkula ta koja je izronila iz vode i udarila ga u grudi kako bi ga potopila. Bio je to delfin. Pre nego što je potonuo u tamu, osetio je promenu i video svetlost. Suvi Vuče! Ovo više nije bio šapat, već jasan glas besnog muškarca, a u toj magijskoj svetlosti razotkrilo se morsko biće. Njegov gornji oblik nije u potpunosti mogao da se poistoveti sa ljudskim, ali jeste imao udove koji su podsećali na ruke, samo sa više zglobova, krljušt mu je bila prošarana belom, crvenom i crnom, a peraja na repu bila su neproporcionalno dugačka, poput kakvih zavesa, duga i prelepa. Glava mu je bila okruglasta, a to što je imao vrat Onura je takođe podsećalo na nešto što nalikuje ljudskom. Oči su mu bile ogromne, okrugle i crne, a usta izbačena, dok se pod naborima krljušti moglo zaključiti da ima izražene i zašiljene zube.

Možda još nije kasno! Izlazi iz vode! Ovo je bila molba koliko i naredba. Onur je osmotrio okolinu. More je prigušivalo magijsku svetlost, ali je ipak mogao da vidi delfine. Više od deset velikih stvorova kružilo je po tim senkama što su se preplitale sa svetlom. Zašto se on uopšte brine? Ja samo želim da umrem. Nemam nikoga…

Imaš petoro braće i sestara čiji bol može da slomi svetove. Tvoja krv je ovde prizvala krakena, a kraken će privući ogromno uništenje. Zar vas, ljude, sećanja nisu ništa naučila? Polazi!

Onur se bez razmišljanja okrenuo i zaplivao ka obali. Nije jasno razumeo, ali hitnja u glasu morskog čoveka probudila je u njemu neku duboku stravu. Nekako je bio siguran da postoje stvari strašnije od smrti. Činilo mu se da oseća drhtaje u vodi, koje nisu proizvodili delfini što su plivali oko njega kako bi mu pomogli da se što pre povuče iz vode. Zaposela ga je ona vrsta bespomoćnosti koju je često doživljavao u snu – kada bi trebalo da potrči, nije mogao da se pomeri, kada bi trebalo da govori, nije mogao da otvori usta.

Misao se nije do kraja razvila u njegovoj glavi kada mu se nešto obmotalo oko noge i povuklo ga unazad brže od te iste misli. Nestala je svetlost morskog čoveka, nestao je očajni lelek delfina, nestalo je okeana, dok je on visio naglavačke u vazduhu. gledajući u nešto ogromno i smrdljivo. Bila su to razjapljena usta veličine kuće. Ogromni zubi, veliki koliko i on sam, plavo su iskrili na mesečini, delimično zaklanjajući ždrelo koje je vapilo za Onurovom krvlju.

Nije mogao da čuje sopstveni vrisak kada je stvor pod njim iz čeljusti ispustio grmljavinu propraćenu smradom ribljeg raspadanja. Onur se ponadao da će umreti od smrada pre nego što upadne u to ogromno ždrelo puno mračnih tečnosti. Vretenast jezik plesao je u toj duplji, razbacujući zelenkaste bale po oštrim zubima. Obrgrlio se i čvrsto zažmurio, pokušavajući da se fokusira na užasni bol u članku koji je izazvao krakenov stisak. Oči od leda su mu prilazile i prvi put nešto je izgledalo strašnije od njih.

Stigao sam brate moj!, začu Onur poznati glas u glavi. Navala radosti bila je prekinuta naglim trzajem krakenovog pipka i novog urlika. Tresnuo je o površinu okeana i hteo da vrisne kada mu je slana voda ugušila krik. Jedan delfin je doplivao do njega i namestio se tako da je Onur mogao da mu se osloni na leđa, a zatim se pokrenuo ka kopnu.

Tek kada mu je voda bila do pojasa, uspravio se i okrenuo ka pučini, tražeći svog prijatelja. Ono što je tamo zatekao, oduzelo bi mu dah da ga je imao.

Obasjana plavom mesečinom, krakenova glava sa pipcima bila je iznad površine vode. Pipci su pokušavali da zarobe ponoćnog zmaja. Dva pipka su mu zarobila udove i pokušavala da se obaviju oko jednog krila, dok se zmaj otimao.

Onur je bio siguran da je taj zmaj upravo njegov prijatelj. Kako da mu pomognem?, pomisli očajno.

Upotrebi led, Suvi Vuče, ti si dete bogova, začu glas morskog čoveka.

Kako? Gde da nađem led? Pa u Brodogradilištu nikada nije pao sneg. Zapravo je padao nekoliko puta u dalekoj prošlosti, to im je pričao učitelj pokušavajući da im opiše kako sneg izgleda.

Kraken je biće Malinta, ali je satkan iz drugačijeg domena. Tvoj izvor se takođe nalazi u Malintu, ali mora da prođe kroz Ang.

Ništa ne razumem, morski čoveče! Pobunio se plačno kada je zmaj bljunuo crveni plamen, zaslepevši ga. Kraken je ponovo toliko prodorno zarikao da je Onur pao u vodu. Ovi urlici će probuditi čitav grad. Uskoro će se na plažu sjatiti more vojnika, Plava gilda će ispuniti noć magijom.

Zmaj se oslobodio, pa očajnog krakena ponovo zalio plamenom. Zver bi zaronila, pa onda opet izletela iz mora kako bi zgrabila zmaja. Samo jedan deo krakenovog tela, onaj koji je izronio iz vode, bio je tri puta veći od njegovog prijatelja u zmajskom obličju.

Moramo da mu pomognemo! Onur je iskolačio oči od iznenađenja. Novi, sada već treći glas obratio mu se u glavi. Ovaj mu je bio jako poznat, ali nije mogao da se seti odakle. A onda je shvatio. Pokrenimo se brzo!, nastavile su da mu šapuću oči od leda koje su prišle toliko blizu da je Onur oko njih video vučju glavu bele dlake. Pruži se ka meni ako misliš da preživimo. Ja ti nisam neprijatelj i nikada to nisam bio, ja sam mi. Onur se nikada nije osećao gluplje. Niti je razumeo šta ovi glasovi pričaju, niti šta hoće od njega.

„Ja sam potpuno poludeo!“, viknuo je, hvatajući se za glavu.

Uzmi led, dete bogova, i uništi Davitelja!, prošaputao je morski čovek.

Uzmi nas!, rekle su oči od leda.

Imam ga!, rekao je Mario, dok se sa visine ustremio na krakena, bljujući plamen. Ovoga puta, umesto da se povuče bežeći od vreline, stvor je izronio još više i zgrabio zmaja.

NEEEEE! Tri glasa u Onurovoj glavi zaurlaše zajedno sa njegovim vriskom.

Kraken i zmaj su nestali pod vodom. Urlajući, Onur se pružio ka ledenim očima. Znao je da obličje koje mu je prilazilo nije sa ovoga sveta, ali nije sebi umeo da objasni ništa više od toga. Sav strah koji je osećao sada je bio dalek i neosnovan. Oči su značile moć, oči su značile život, oči su značile smrt. Smrt? Možda zato. Kada se osvestio od očevih batina, video je tog čoveka i njegovu kuvaricu mrtve. Bili su zaleđeni!

To je u ovom trenutku bilo nebitno. Njegov prijatelj, koji ga je jedini voleo, sada bi mogao da umre. Vuk sa očima od leda stopio se sa Onurom. Zaurlao je kada mu je ogromna moć buknula u grudima. More se razdvajalo dok ga je silina snage podizala od zemlje. Lebdeo je iznad sada ogoljenog morskog tla dok su mu se mišići napinjali i podrhtavali od moći. Sada je sve jasno video i zasmejao se od oštrine saznanja. Oči od leda nisu bile strane, oči od leda bile su njegove oči koje je obuzdavao iz straha da nekog ne povredi. Ponovo se zasmejao, sada zbog ironije situacije. Zloba ljudi ga je stalno povređivala, a on je obuzdavao sebe kako ne bi povredio njih… Zle ljude. Ali njegov prijatelj nije bio zao! Možda zato što je bio zmaj a ne čovek!?

Svet je bljesnuo u svetlosti moći! More se pred njim povuklo, praveći mu put direktno do krakena. Na ivicama tog puta uzdigli su se nasipi od snega i leda, držeći more na odstojanju. Znao je da se iza njega more izliva na deo grada u podnožju. I neka! Da bar udavi i odnese malo zla.

Donji deo krakenovog tela bio je u zglavkarskom oklopu sa šest pari špicastih udova, na trupu su se nalazila klešta, dok je iznad trupa počinjao deo koji je izgledao kao oktopod. Njegova ogromna glava nesigurno se okrenula ka Onuru kada su nebo prekrili beli i snegonosni oblaci.

Osetio je ispitivačke pipke moći koju je zver usmerila ka njemu dok je u pipcima od mesa mlitavo držala Maria. Odahnuo je od olakšanja kada je shvatio da je njegov prijatelj još uvek živ. Onur je svojim ledenim moćima zgrabio krakenove pipke. Zver je uplašeno ispustila zmaja i krenula da se penje uz nasip od leda kako bi pobegla u okean. Daleko snažniji, Onur ga je zgrabio šakama od leda, uzdižući se sve više ka nebu. Bilo je lako kao da je zgrabio miša u podrumu.

Osetio je nove nalete moći koji su dolazili iz grada, iz onog dela koji nije bio potopljen. Plava gilda je pokušavala da dopre do njega. Osmehnuo se. Oni su bili mravi naspram krakena, a zrnca prašine naspram njega. Da je želeo, mogao je odmah da ih oduva.

Suvi Vuče! Prenosim ti upozorenja Plave gilde. Ako odmah ne povučeš moć, oni će delati, čuo je poznati glas morskog čoveka u glavi i opet se nasmejao.

Prašina preti bogu. Ne marim za njih, morski čoveče, oni mi ne žele dobro.

Oni ti žele dobro, ali ti dobro ne mogu doneti. Tvoj jedini spas je na severu. Poslušaj me dok nisam otišao. Ako sada ne uništiš krakena, on će se vratiti i uništiti sve nas. Još uvek je beba i njegova moć je trunčica naspram odraslog stvora.

Obećavam ti, morski čoveče, da ga tvoj narod više neće videti.

Hvala ti i hodaj dugo u miru, Suvi Vuče, ovaj svet ti je naneo mnogo zla, nemoj ga prihvatiti. Sada odoh.

Onur ga je pozdravio dok se fokusirao na otvaranje ledenih svetova, tražeći pogodnu moć. Znao je da sirovi led može samo da rani krakena, morao je naći delotvornije oružje. A onda se setio!

Morski čoveče! Kako ti je ime? Želeo bih da ga zapamtim! Ja sam Onur. Stvarno sam ti zahvalan što si pokušao da me spaseš!

Začuo je gorak smeh u glavi. Moje ime je Žrtva Suvog Vuka.

Nije imao kad da promisli o onome što je čuo. Našao je šta mu treba i odrešio moć. Snažne ćeljusti od leda spustiše se na krakena. Talasi se uzburkaše i preliše nasip. Oluja je hranila gnev okeana dok su oblaci rikali snegom i ledom.

Osetio je moć Plave gilde koja se probijala kroz oluju kako bi doprla do njega. Postavio je štitove da mu ne bi smetali, bar za sada, dok ne odluči šta će sa njima. Morao je da se fokusira na čaranje. Gnev ga je zaslepeo kada se na nebu razbuktao krug od vatre i iz njega izronila vatrena ptica.

Zaurlala je gnevno i preteće, dajući mu do znanja da će ga napasti ako odmah ne zaustavi užas koji je pokrenuo. Žar-ptica, dete boga leta i zaštitnik juga. Onur je bio opčinjen lepotom vatre koja ga je bolela. Bio je tužan što ne može da se pruži i pozdravi je.

Shvativši da je ignoriše, stražar juga se spremao da nasrne magijom leta. Onura je srce zabolelo, ali nije imao izbora niti je mogao da misli o posledicama. Stisnuo ogromnu pesnicu nabreklu od moći i udario pticu koja je nestala u zlatnom krugu. Osećajući i dalje blizinu bića leta kroz vatreni otvor, Onur je poslao lavinu leda kako bi zatrpao prolaz. Ubrzo zatim sa neba je nestao bilo kakav trag vreline. Zašto niko ne shvata? Zar sam ja svesniji od žar-ptice? Svestan sam da ću narušiti poredak vremena, ali kako bi ga tek narušio kraken?

Moć ga je izmorila. Morao je što pre da završi posao koji je započeo. Video je svog prijatelja u ljudskom obličju kako slabašno puzi, sklanjajući se od razderotina sveta iz kojih je kuljala moć.

Drži se, moj prijatelju, tvoj poziv je prihvaćen, odlazim sa tobom na sever. Još jednom je proverio kanale koje je obrazovao, svetove koje je otvorio i pustio različite nivoe moći da se sudare.

Iz četiri nivoa moći pokuljale su ledene sile i udarile u krakena. Prasak magije rasterao je nasip, još jače odgurao more i bacio Onura unazad. Moć mu je klizila iz ruku dok je posmatrao kako kraken potpuno nestaje. Pokušao je da zadrži trunčicu moći da bi ga sačuvala od pada i blesavo pomislio: Kako su mi rane od batina i mača zarasle? Osmehnuo se. Postao sam bog, bogovi ne krvare.

Pre nego što je snažno lupio o kaldrmu, probio je i napravio rupu koju bi za sobom ostavio meteor, pomislio je na ime morskog čoveka. Konačno je pustio moć, ne osećajući telo pre nego što mu je svest zakatančena. Video je pahulje koje mu dodiruju lice i osmehnuo se toj lepoti.

 Autor: Nemanja D. Pavlović

Fantastika: Klasik ili palp literatura?

Posted on by Lazar Vuković

Inspiracija za ovaj tekst mi je došla sasvim slučajno. Naime, kako bih popularisao fantastiku i slične književne pravce delim naše tekstove po grupama na Fejsbuku čime informišem ljude o radu našeg udruženja. Ipak, u jednoj književnoj grupi, koju namerno neću da imenujem, jedan moj tekst je izazvao pravi požar i otvorio je pitanje da li je fantastika deo književnosti ili samo zabava za malograđanstvo. Što je najgore, naknadno sam saznao da je po pravilima u toj grupi zabranjen svaki vid fantastike što me je nateralo da se u ovom tekstu pozabavim nekim pitanjima.

Počeću od jednog od najstarijih poznatih književnih dela. Ep o Gilgamešu je priča o čoveku božanskih osobina koji kroz svoje avanture počne da spoznaje sebe. Iako je pola čovek, pola Bog nije imun na smrt koja mu se polako približava. Prihvata svoju sudbinu i vraća se u svoje kraljevstvo kao ponovorođeni čovek koji je od egocentričnog vladara postao mudriji kralj. Uprkos tome što ima fantastične elemente ovaj klasik nam govori o smislu života i o ljudskoj sudbini na čijem kraju nas čeka neizbežna smrt. Da li je zbog fantastičnih elemenata njegova vrednost manja?

Sledeći je pisac koji po kriterijumima te grupe nije vredan da se smatra klasikom. Žil Vern, uprkos tome što je na svetskoj književnoj sceni ostavio neizbrisiv trag, po njima ne ispunjava uslove da njegova dela budu priznata za klasike. Čekaj, ako nečija dela mogu da privole najmlađe da zavole čitanje i uživaju u njemu to su onda Vernove knjige. Ovo vam govori neko ko je ronio 20.000 milja pod morem, obišao svet za 80 dana, išao u središte zemlje i imao bezbroj drugih avantura, a to sve zahvaljujući Vernovoj nenadmašnoj mašti. I sada vi meni kažite da nabrojane knjige ne spadaju u klasike književnosti?!

Šta tek treba da se kaže za njegovog savremenika Herberta Džordža Velsa koji je svojim originalnim idejama inspirisao današnje savremene pisce da pišu o temama koje je on prvi obradio? Romani Vremeplov, Ostrvo doktora Moroa, Nevidljivi čovek i Rat svetova se i danas čitaju i daleko su od zabave za malograđanštinu. Vremeplov nosi jasnu poruku da ponekad nije dobro znati budućnost koja nas čeka, u Ostrvu doktora Moroa se predvideo poguban uticaj bioinženjeringa, Nevidljivi čovek nosi poruku da pojedini eksperimenti mogu biti pogubni po nas. A Rat svetova? Šta ćemo sa time? Pa da, to je onaj čuveni klasik gde se čovečanstvo prvi put susrelo sa invazijom vanzemaljaca, tačnije Marsovaca. Ovo delo je utemeljilo pitanje šta bi bilo kada bi se neka jača civilizacija ponašala prema nama kao mi prema našim kolonijama. Ovaj klasik se može pohvaliti da je uvršten na listu 100 Mondovih najboljih klasika dvadesetog veka i da je po njemu nastala istimena radio emisija koja je izazvala masovnu paniku u Americi. I sada vi meni kažite da je ovo palp literatura!

Istovremeno su mnogi zavoleli knjige uz magični svet Zemlje Čuda i njene neobične stanovnike. Zec koji kasni, Ludi šeširdžija, Crvena kraljica i Nasmejani mačak su samo neki od likova koje smo upoznali zahvaljujući devojčici Alisi koja nam je pomogla u istraživanju ove neobične zemlje i naučila nasl ogičkom sledu događaja. Treba li pomenuti da je Alisa u zemlji čuda utemeljila žanr književne besmislice? Isto se može reći i za Guliverova putovanja koja su poslužila kao satira na tadašnje popularne putopisne priče iz vizure mornara koji je obišao plejadu neobičnih zemalja i koji kroz njihov prikaz jasno nagoveštava na koje se prave ljude i carstva odnosi.

Gotski romani vam sigurno nisu nepoznanica. Sablasne kišovite noći praćene grmljavinom, grana koja udara u okno prozora, ukleti zamkovi, pauci u ćoškovima tavanice koji se spuštaju, drevna porodična prokletstva…. Eto atmosfere za pravi gotski roman. Kada je Horas Volpol te davne 1764. godine napisao Otrantski zamak nije ni sanjao da je stvorio novi unikatni književni pravac koji je ostvario veliki uticaj kako u književnosti tako i u drugim vidovima umetnosti poput arhitekture, muzike i pojave nove društvene subkulture. Najpoznatiji primeri su, pretpostavljate, Frankenštajn Meri Šeli, Stokerov Drakula, Stivensonov Doktor Džekil i Gospodin Hajd i Vajldova Slika Dorijana Greja. Kao što svi već znate Frankenštajn je prvi napisan naučno fantastični roman sa tematikom odbačenosti i neprihvatanja drugačijih od sebe u vidu čuvenog Stvora. Drakula može da posluži kao alegorija na večnu ljubav, Doktor Džekil je priča o skrivenom zlu u nama koje vrlo lako može da izađe na površinu. Tu bih se nadovezao na citat Stivena Kinga da čudovišta postoje duboko u nama, ali da nažalost ponekad izađu na površinu. Slika Dorijana Greja jasno govori o prolaznosti života kroz magični portret i o zlu koje obuzima naizgled nevinu dušu. I neka mi sada neko kaže da pomenuta dela nisu klasici fantastike koji imaju vrednost?

Posebno bih se pozabavio Edgarom Poom. Jedan od predvodnika književnog romantizma je bio i prvi pisac koji je napisao detektivsku priču Ubistva u ulici Morg i koji je svojim horor pričama pored pomenutih romana iz prethodnog pasusa doprineo dodatnom razvoju gotičkog horora i toka svesti koji su popularizovali pisci poput Foknera, Džojsa i Vulfove. Setimo se samo priča poput Pada kuće Ašer, Crne mačke, Izdajničkog srca, Ligeje, Maske crvene smrti... Da li je ovo dovoljno da ovaj velikan bude omalovažavan?

Kladim se da su Šekspirova dela bila predmet lektira u školi? Za neupućene i tu ima fantastičnih elemenata u vidu duhova u Hamletu i veštica u Magbetu. I da li Šekspirova dela uprkos jakoj prisutnosti fantastike, imaju istu književnu vrednost? Svi znamo kolika je Šekspir veličina u književnosti i da li ćemo mu zbog fantastičnih elemenata osporiti sav rad?

Svi se radujemo Božiću, bar većina nas. Jedan od najradosnijih praznika koji provodimo u krugu porodice. Svakako najpoznatije delo vezano za ovaj dan je Božićna priča Čarlsa Dikensa o gospodinu Skrudžu koga posećuju tri duha Božića koji će iz korena promeniti njegov život. Uprkos fantastici ovo je poučna priča o promeni jednog čoveka kroz sećanja na prošle i sadašnje događaje kao i na budućnost koja ga čeka ako nešto ne promeni u svom životu. Da li ova poučna priča zbog elemnata fantastike manje vredi?

Da ne pričam samo o zapadnoj književnosti prećićemo i na istok. Znam da prekaljena plava krv da se tako izrazim voli knjige Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva i drugih, ali šta je sa Bulgakovim, čovekom koji nam je podario Majstora i Margaritu? Ovo daleko da je priča o balu demona u staljinističkoj Rusiji, već jasna alegorija na totalitarni režim i večnu ljubav koja sve pobeđuje. Sličnu poruku nam nose i Gogoljeve Mrtve duše u kojima možemo da prepoznamo naznake distopijskog pravca kroz posedovanje kmetova koje nazivamo dušama i koji su naše vlasništvo i nakon smrti. Da li i čuvene pripovetke Vij i Šinjel možemo da smatramo šundom uprkos jake poruke koju nam donose?

Verujem da ste čuli za Orvelovu 1984 i Haklsijev Vrli novi svet, najpoznatije predstavnike antiutopija, ali da li im dajete vrednost kakvu zaslužuju zbog fantastičnih elemenata, uprkos tome što se nalaze na Mondovoj listi sto najboljih knjiga dvadesetog veka? Novogovor i podela ljudi na kaste je danas naša realnost i ova dva dela su itekako aktuelna. Ne treba zaboraviti ni Mi od Jevgenija Zamjatina koja je poslužila kao kritika komunističke Rusije i kao inspiracija pomenutoj dvojici kao ni Bredberijev Farenhajt 451 gde su knjige zabranjene zarad jednakosti među ljudima. Kada smo već kod antiutopija ona je, pored Majstora i Margarite, prisutna i u još jednom klasiku koji smo svi čitali, a čija vrednost je poljuljana zbog fantastičnih elemenata. Kafkin Proces je savršena priča o službeniku protiv koga se vodi nepoznati proces, ali se kroz prisustvo sudskih službenika koji nam još iz ormara ne izlaze nazire uticaj totalitarnog režima koji ispija pojedinca do smrti. Šta tek reći o Gregoru Samsi koji se jednog dana pretvorio u bubašvabu? Da li je ovim Kafka omalovažavan?

Dotakao bih se još i naše drage trilogije uz koju smo zavoleli žanr epske fantastike. Svi se sećate rečenice o rupi u kojoj je živeo Hobit. Da li ste verovali da je time Tolkin udario temelj stvaranju jednog kapitalnog dela? Koliko je Gospodar prstenova važan govori i Tolkinov trud da stvori svet i mape. Delo koje je bilo u trci za Nobelovu nagradu zaslužuje veliki naklon, a da li će to čistuncima da smeta budući da je u pitanju delo fantastike? Pored nekih od navedenih dela je takođe na Mondovoj listi najboljih klasika dvadesetog veka koje čita tzv. elita.

Mogao bih do sutra da nabrajam o klasicima koji u sebi sadrže fantastične elemente, ali to nije poenta ovog teksta. Želim da nateram grupu suprotnu našoj da stavi prst na čelo i da se zamisli. Da li umeju da prepoznaju klasike ili ne i da li su za njih klasici samo Dostojevski, Tolstoj, Kami, Sartr, Andrić, Selimović, Hemingvej… I ja vrlo rado čitam pomenute pisce i volim njihova dela, ali bih želeo da ova druga grupa odgovori na postavljena pitanja. Za kraj bih citirao Teodora Sterdžena: „Istina je da je 90% naučne fantastike đubre,a ali 90% svega je đubre.“