Blog

(R)Evolucija jezika i pisanja

Posted on by Kristijan Šarac

Verovatno se najznačajnija poruka filozofije nauke nalazi u Dijem-Kvajnovoj tezi, koja u vrlo uprošćenoj i skraćenoj verziji glasi: „Teorija je uvek nedovoljno podređena eksperimentu”.

Pisanje je od privilegije postalo nešto šta se smatra podrazumevanim, dok je nepismenost danas jednaka izopštavanju, čak i ako ovim ne zalazimo u to koliko je ko naučio gramatičke i/ili stilske finese. Samo ćemo saopštiti činjenicu da je protestantsko načelo i nastojanje da se, uz elitistički latinski jezik, u crkvu uvede narodni jezik, promenilo svet. Slobodno taj trenutak istorije možemo posmatrati i kao momentum, koji su pisanje i književnost iskoristili da razbuktaju svoju (r)evoluciju.

Vera i književnost su neraskidivo vezani zajedničkim početkom, ali sem toga imaju još jedno zajedničko svojstvo – neverovanje u evoluciju, i naravno tradicionaliste koji nisu spremni odstupiti od zadatog učenja. Ako izuzmemo ekstremni fanatizam, ova karakteristeristična težnja da se održi trenutno stanje je u potpunosti ljudska. Nijedna žrtva nije velika da se zadrži sadašnje stanje, tako stoje stvari odvajkada, ali evolucioni tok nema zastoj. Verovali mi u nju ili ne, evolucija je potreba vremenskog toka, potreba da se uspostavi poremećeni balans. Evolucija je najveći mecena umetnosti, i vesnik novog doba.

Proces opismenjavanja nije nikada bio revolucionaran u smislu da naučite gde dolazi zarez ili tačka. To je bilo otvaranje kovčega znanja, do tada, nedostupnog širokim masama. Evolucija je posledica revolucije. Masovnost, koliko god da je loša, iz ugla elite, proizvela je sve književne stilove koje danas poznajemo. Trenutak u kom su i kralj i prosjak mogli pročitati šta piše na parčetu hartije jeste onaj u kome je rođena savremena vizija književnosti.

Možete li da zamislite svet u kome smo ostali bez Dostojevskog i Gogolja jer je pisanje odnosno znanje dostupno samo Tolstoju, vlasteli?

Ne mogu ni ja. Evolucija neće stati, slomiće svaku vrstu elitizma, prirodnim putem, izumiranjem neprilagođenih vrsta. Stoga, veoma je bitno da do tog neophodnog prilagođavanja i dođe, sa ciljem da se obezbedi evolutivna nadogradnja na dobre i kvalitetne osnove a ne da se omogući da uporednom evolucijom korov izbije na prvo mesto. Ovo je nažalost upravo ono šta se desilo domaćoj fantastici, pa se sada merilo kvaliteta mora iznova uspostavljati.

Cela nauka je slična polju sila, čiji granični uslovi jesu iskustvo. Sukob sa iskustvom na periferiji dovodi do ponovnog podešavanja u unutrašnjosti polja. Potrebna je nova raspodela istinskih vrednosti za neke od naših stavova. Prevrednovanje jednih stavova izaziva prevrednovanje drugih, zbog njihovih međusobnih logičkih veza, jer su logički zakoni prosto izvesni dalji iskazi sistema, izvesni dalji elementi polja. Ako imamo prevrednovan jedan iskaz, moramo prevrednovati i neke druge, koji mogu biti logički povezani sa prvim ili mogu predstavljati same logičke veze. Ali, celo polje je tako podređeno svojim graničnim uslovima, iskustvu, da postoji vrlo velika sloboda izbora u pogledu toga koje iskaze treba prevrednovati u svetlu bilo kog pojedinačnog protivnog iskustva. Posebna iskustva nisu vezana sa posebnim iskazima u unutrašnjosti ovog polja, izuzev indirektno kada se uzme u obzir ravnoteža polja kao celine… Jedinica empirijskog značenja je celina nauke.

V. Kvin, „Two Dogmas of Empiricism”, From a Logical Point of View, Harvard, 1964.

godine.

(R)evolucija jezika i pisanja je činjenica. U svetu se neprestano događaju metamorfoze i transformacije, koje imaju nesagledive posledice na pisanje i književnost. Preoblikovanje sveta se konstantno dešava, što dovodi do lagane ali neumitne izmene percepcije ljudi, ponašanja i posmatranja do juče poznate materije.

Ova metamorfoza se odvija pred našim očima, a imamo dokaze za to i u prošlosti. Dolaze iz različitih aspekata života, i zasnivaju se na nezavisnim metodologijama. Nije prvi put da se ovo dešava, samo je nama prvi put. Pojedini detalji mogu biti netačni, ali realno nemoguće je da tako ogroman broj datosti slučajno podstiče na isti zaključak, i da se nehotice uklapa u isti obrazac, čime dolazimo do svrhe teksta i problema za koji sam uvideo da postoji u svetu književnosti i pisanja. Teoretičari književnosti su skloni elitizmu (kao iskonski čuvari književnog znanja), i to onoj njegovoj često ne baš poželjnoj vrsti, da je za njih sve iz prošlog veka vrhunska umetnost i da današnjica nema ništa iole vredno da im ponudi sa umetničko-teorijskog stajališta. Ovo nije ni blizu istine, umetnost ne može postojati samo radi umetnosti, jer čak i najveći pisci su stvarali zarad materijalne dobiti i čiste egzistencije. Nimalo umetnički, zar ne? Međutim, i prema Aristotelu, umetnost uvek ima neki cilj. Stvar je u tome da ni ne treba da bude umetnost zarad pukog dojma, cilj umetnosti je stimulisanje čula, uma i duha; prema tome, utemeljena je sa namerom da se prenesu emocije i stavovi. Nešto šta stimuliše samo čula ili samo um, ili slučaju kada je cilj isključivo profit, ne smatra se umetnošću, ali dela moderne umetnosti ozbiljno uzdrmavaju temelje ove tvrdnje. Stil je način pisanja koji autor koristi pri stvaranju dela. On odražava njegovu filozofiju ili cilj. No, ne treba zaboraviti ni vreme kao uticajnog činioca; pisanje kao i sve ostalo potpada pod njegov sveprisutni uticaj. Očigledno da ništa što se tiče umetnosti nije više očigledno. (Volter Viver)

Stvarnost se menja brže i lakše od ljudi. Pisanje, međutim, ne zavisi od ljudi, ma koliko to suludo zvučalo, jer pišu ljudi. Jasno, ali oni žive u svom vremenu, i nije u pitanju povodljivost za praćenjem trendova. U pitanju je brzina življenja, nova percepcija realnosti. Jučerašnje suviše brzo je današnje suviše sporo. Ne posmatramo svet očima onog čoveka koji je mesecima čekao na prekookeansko pismo, za ovog današnjeg i reakcija na klik, koja se meri u milisekundima, nije dovoljna brzina kojom se otvara mejl.

To je razlog za moju teoriju da se kroz određeni niz godina stvore uslovi pogodni za (r)evoluciju u načinu pisanja. On većinom leži u uvreženom sistemu vrednovanja kvaliteta i neprihvatanju promena u svetu oko sebe, ne nužno nabolje. Međutim, potrebe čitaoca se menjaju, i ne to nema veze sa kvalitetom pisanja, samo sa različitošću. Smatram da je linearni način pisanja stvar prošlosti, a da pri tom ne osporavam vrednost dela, koja su stvorena kroz istoriju. Ne bih išao ni tako daleko da osporim vrednost i kvalitet savremenih dela koja su ispričana na taj način, i ona su deo evolucionog živućeg procesa. Ipak, sa sigurnošću mogu da vam potvrdim da je nelinearno pripovedanje stil budućnosti. Na kraju krajeva, ovo je i dalje samo nepotvrđena teorija (ali i neopovrgnuta) da je nelinearni način pisanja, način kojim će se sve više pisati u budućnosti.

Teorija, u filozofiji, predstavlja apstraktno, uopšteno znanje o nekom problemu koje je rezultat traganja za istinom. U empirijskim naukama, sistem međusobno povezanih i usklađenih tvrdnji koji nastaje sažimanjem i generalizacijom nizova parcijalnih empirijskih nalaza, kao i smisaonom integracijom većeg broja proverenih činjenica, hipoteza i zakona koji se odnose na jednu oblast stvarnosti.

Ivan Vidanović, „Rečnik socijalnog rada”

Izraz „teorija” laici koriste za ideju koja može, ali ne mora da bude ostvariva. U nauci je teorija najviša instanca: model po kom se interpretiraju i skupljaju informacije. Značajnija je od „zakona” – na primer, teorija gravitacije je partikularna shema, u kojoj je zakonitost gravitacije samo jedan matematički niz. Slično važi i za sve druge teorije, pa i književnu.

U osnovi, teorija književnosti se ne bavi vrednovanjem različitih umetničkih postupaka, već ih samo opisuje… što se svodi na to da ne postoji loš metod, već loš pisac. Istina, književnost ne stoji, ide dalje, napreduje, dobija nove forme, nešto je moderno a nešto zastarelo. Sve je stvar izbora, ukusa, senzibiliteta i doba u kojem obitavamo. Ali, da li je to baš tako? Imamo li izbora? Možemo li pisati kao Šekspir, i biti dobar pisac današnjice? Naravno da ne. Stvari su se promenile, ubrzale, elitizam više nije mogućnost, sem na najvišim nivoima. Znanje je svedostupno. Budite otvoreni za novo, poštujte i vrednujte staro. Ovo vredi i za pisce i za teoretičare.

Zanimljivo da principi i norme književnog jezika zahtevaju izbegavanje upotrebe arhaizama, što znači da je jezik živa stvar, evoluira. Metamorfoze su neminovnost, možete biti linearni i diviti se idolima, ili biti nečiji idol, biti pokretač transformacije. Promene će se desiti, hteli vi to, ili ne. (R)evolucija guta i pokretače, a sa protivnicima nema milosti. Sutra mora da stigne po svaku cenu!

Sutra donosi promenu a promena rađa strah i taj strah od novog, neznanog, mnogo više prožima male zatvorene sredina. Uzmimo ponovo za primer književnost, ili još bolje, njenu malu nišu, fantastiku. Koliko god ogledalo prikazivalo odraz inventivnosti i napretka, iza ogledala se nalazi, bojazan. Možemo čak i da kažemo iskreno- prestravljenost, jer (r)evolucija može doneti toliku transformaciju poznatog stanja, bojazan da ćete postati zastareli, takoreći višak u svojoj kući. Stoga, moderno se radije proglašava nekvalitetom, i održava se sigurnost poznatog, na uštrb sutrašnjice. Što bi Sterdžen rekao, postupak koji je više nego ljudski.

Neminovnost ne treba apriori odbaciti, a još manje joj se slepo i bespogovorno pokoriti i prihvatiti je, tako slepo se ne treba držati ničega, pa čak ni samog naziva stvari.

A što se naziva tiče, tvrdim da nijedna stvar nema stalan naziv i da ništa ne stoji na putu da se ono što sada zovemo „okruglim” nazove „pravim” ili pak, da se „pravo” nazove „okruglim”, a ukoliko neko stvarima promeni i da suprotne nazive, nijedan od tih naziva neće biti čvršće povezan sa stvari od onog prethodnog.

Platon, „Sedmo pismo” (cca. 370 P.N.E.)

Ovim ni slučajno ne pozivam na Bredberijevsko konačno rešenje, niti osporavam vrednost starog, dakle, bez lomača. Umetnost nikad nije bila egzaktna, ona je duh vremena, svedočanstvo. Upravo to je najveća njena vrednost, ne način i kvalitet, već zaostavština. Razumevanje prošlosti je veoma važan segment za sadašnjost, a razumevanje sadašnjosti je još važnije za budućnost. Ne brinite, oduvek je teško razlučiti ta tri i dati im podjednaku vrednost, baš zato i nije dato ljudima da to čine, evolucioni proces sve jednako vrednuje ne pitajući nas.

Sve šta znamo o budućnosti jeste da će biti drugačija. Piter Druker

Gost

Posted on by Redakcija

GOST

Da li i ti osećaš tog nezvanog gosta? Gosta koji se uvek prikrade, gotovo nevino, sa dečijim smehom, hladnih usana? Sa tim tihim šapatom, slatkorečivih đakonija, što bednim srebrnim odsjajima tvoje oci gladne mami. I prevariće ih tom rđom koja se od tih tvojih lepih očiju krije ispod kore prividne, gotovo božanske lepote. Hoće sigurno, taj gost moje je redovno društvo. Znam ga odavno. Dolazi uvek kad me svi ostave. Kad sam sam. Čeka i kao senka dođe, sedne mi na rame i sluša. Sluša moje misli, i znam da je tu. Gotovo da mogu da osetim njegov hladni dodir. To je njegovo vreme, vreme kad mu otvaram vrata, kad teske misli teškog dana lome katance i puštaju slatkorečivog gosta na večernje druženje. I dok slušam njegove savete, gledam kako mi se ispod očiju podsmeva, kao se svakim mojim slaganjem sa njim više mojoj duši raduje. Svakog gosta tri dana dosta, al’ ovaj je baš uporan, želim da mu se zahvalim na vremenu koje je posvetio meni, ali on izgleda vise želi to zrno ispod mojih rebara nego što sam ja svestan toga, pa mašicama raspaljuje oganj. Kako drugačije objašnjavaš te reći koje niotkuda dolaze baš kada si najranjiviji? Kad se sva svetla pogase mrak mora pasti. Zašto ne vidiš da to što te ubeđuje da budeš loš, da poželiš nešto tuđe, da zavidiš drugima na sreći koju nemaš nisi ti, ono najdublje ti, već da to svoje telo ima. Truležno telo noćnog gosta. Svakim tvojim neljudskim pomislima, svakim šapatom koje usvojiš od njega, svakim njegovim dahom sa kojim se poistovetiš on kupuje tvoj duh. Da imam snage upaliti ovu sveću, rasterao bi mrak. Malo svetla je dovoljno da tama nestane. Mrak ne može postojati u svetlu, ali svetlo može postojati u mraku. Najbolji dokaz da malo vere može uzdignuti čoveka i oterati nezvane goste. Da li si negde videla po sunčanom danu oblak tame, nisi jer to je nemoguće? Ali si zato milion puta videla svetla u tami. Čim neko upali lampu tama se sklanja i ustupa mesto svetlosti. Gde si ti videla da neko zapali tamu i da tama otera svetlo? Zato uvek pali velike baklje koje stvaraju mnogo svetla. Ne daj tami mesta u tvojoj duši. Ne daj da ti bujice čemernog života dozovu mog noćnog gosta, njega je baš teško oterati. Ponekad moraš naučiti da živiš sa takvim gostima isto kao što moraš naučiti da živiš s svojim postupcima. I zašto mi on uvek priziva te postupke, ko da ja ne znam šta sam grešio? I zašto bi me uopšte bolelo nešto što na stazi prošlosti ostade. Taj put je iza mene, neće me voditi dalje, zašto je njemu stalo da moj pravac krug postane. Želi da mu se vratim na druženje, ne želi da odem u jednom pravcu. Želim da ti ispričam iz početka o mom druženju sa noćnim gostom, kako sam ga upoznao i kako smo provodili noći u našim ćaskanjima. Videćeš i sama da da je taj isti gost svraćao i kod tebe ali ga još nisi sasvim upoznala, još ti nije otkrio svoje pravo lice.

 

SREĆA

 

Da li se ikad neko bavio pojmom „sreća’’ više od čoveka koji stoji na sredini mosta zagledan u te mutne vode? Taj budni dokaz vasionske dinamike, to otelotvorenje teorije da sve što izvire teče, umire i uliva se u nešto veće, pa se onda ponovo uskrsne i rodi u vidu sitnih kapi kiše koje padaju na njegovo lice. Opominje ga da tekla mutna ili bistra, zagađena ili pitka, prljava ili čista ona odlazi u svakom slučaju. I sam mladić se pita kojim vodama plovi lađa njegovog života, mutnim ili bistrim. Da li će ga dočekati na ušću lovorike ili riblje truležne glave kad se kao stari kapetan otisne ka večnom horizontu? Da li se taj prolaznik koji žurno prolazi pored njega sa nervoznim pogledom pitao nekad kuda žuri i da li uopšte negde stiže? Da li juri za svojom srećom ili za svojom propašću svakodnevnice, tim bajatim hlebom koji žvaće svakog dana, dovoljno žilavim da ga žvaće još dugo, dovoljno gorkim da ne želi da ga proguta? Taj čovek na mostu, to sam ja. Prolaznika ne poznajem ali ga u dušu znam. Videh mu oči, i nervozan grč na licu…dovoljno da ga znam kao brata rođenog. Znam mu ishod ovog dana, leći će nezadovoljan i tužan na počinak uveče. Kao i ja, on svaki dan jaše u bitku ali ne i u pobedu. Galopira u juriš na protivnika kojeg ne može da savlada. Ide bitke samo radi. Kao da misli da je dovoljno da prkosi protivniku, da se žrtvuje a da na kraju krvopira ne prođe trijumfalnom kapijom već se zadovoljava da njegovo telo kljucaju gavrani na opustošenom bojnom polju. To su naši ljudi, to su naši poznanici. Krvava zaostavština Lazarove žrtve, večno u slavu i u poraz. Dok tako, jesenji povetarac grebe moje trepavice, setih se kako sam noćima tražio razlog da se radujem novom danu. Dok je naravno, moj verni noćni nezvani gost iznosio teoriju da se uzalud trudim jer sreća uvek ide onima koji je ne zaslužuju.

Govorio mi je „evo, vidi ovako, daću ti primer. Stalno se jedeš, kuneš sebe, zašto ti koji si u redu i nisi loš uvek izvisiš za sreću dok ljudi zli i podli imaju i zdravlje i ljubav i ljudi ih vole. Najlakše ću ti objasniti to pomoću jedne amajlije. Zečja šapica je svima sreća ali je ponajmanje sreća samom zecu kome su tu šapicu odsekli. On kune tu svoju losu sreću dok krvari u bolovima. Eto tako i ti, da je pravde od Boga na ovoj suznoj i prokletoj zemlji ljudi poput tebe bi trebalo da imaju osiguranu sreću, dok ovi bi drugi trebalo da pate. Zato se pomiri sa prokletstvom palog bića kakav je čovek.“

Ja bi najradije njemu te noći odbrusio, ali bio sam tako slab. Tunel je bio tako dugačak, a svetla nigde. Ljubav, tako bitna, jako mi je falila. Društvo gosta mi je jako prijalo i sve sam ga slušao. I bio mi je u pravu. Svaka reč kao nakovanj teška ali pravedna.

Šizofrenija nije izlečiva ali nije ni bolest. Ako nije bolest onda i nema veze što nije izlečiva. I zašto neki tamo bradati nosilac diplome medicinskog fakulteta mene smatra ludim zato što drugi zlo posmatraju kao fikciju u glavi dok ja princa tame vidim rođenim ocima. Pričam sa njim kao sa najbližim članom porodice. Ljudi nesvesni da to zlo nije personalizacija njihove čiste svesti, već bukvalno gost iz ognja nečastivog. Kad bi mogli da ga razdvoje od sebe da ga ne smatraju za svog sijamskog brata, možda bi i znali da se bore protiv njega. Ovako svo zlo poistovećuju sa sobom, a na sebe se boje da udare ali neće. Jednostavno, on je tu da vas ubeđuje da vam nudi šarene laze, lepo upakovane u sjajne papire. Lep poklon, lepo zapakovan a unutra bomba…i još piše na poklonu bomba. I ako znate da će vas ta lepota ubiti na vama je da li ćete otvoriti. Strašno je što većina ljudi otvara, i dok se komadići mesa i krvi razleću oni kunu onog koji mi je poklon doneo. U svojem licemerju i gordosti ne žele da priznaju da ih mračni vitez nije ubio već da im je samo pokazao put svoje propasti a da su samoubice oni sami. Zato svojom svešću, koja je po doktorima teško obolela od akutne poremećaji iste, zaključujem da je najveće čudo koje je Bog stvorio ništa drugo nego SLOBODNA VOLJA. Kako je to savršenstvo stvaranja, otac zna šta ćete uraditi ali to sami birate. Ta logika je neshvatljiva ljudskom poimanju stvarnosti, jer ljudski mozak je suviše ograničen svojom prostom ljudskošću. Kako to da savršeno biće ne dozvoljava da vas crno biće povredi ali ga u tome ne sprečava? Dovoljno je što vam je dao neosporno i legitimno pravo da sami odlučujete, to savršenstvo njegove kreacije. Dobro, dao vam je i veliku pomoć, kroz usta odabranih, da znate šta je dobro, a šta ne, šta je crno a šta belo. Tako da vas moj noćni gost ne može povrediti, ne može učiniti da uradite neko svetogrđe, neki greh, ali vas vrlo vešto može staviti u priliku da to uradite. Na vama je da slušate svoju volju.

A što se doktora tiče, bolje da su mi dijagnostikivali jednu hroničnu boljku, nedostatak sreće i previše vida za ljudske patnje. Po svim testovima bio sam medicinsko čudo. Intelekta i percepcije za svaku pohvalu, harizme vredne divljenja. Jedina boljka je što sam video i previše. Ili za lomaču ili za pijedestal proroka. Zavisi u kojoj eri sam živeo ili bi me spalili kao vešticu ili bi me slavili kao mesiju. U svakom slučaju sam se žalio na upornog gosta kojeg niko nije video osim mene. Zanimljivo, ali viđao sam lude ljude ali sebi nisam delovao tako. Medicinski, ja sam bio neupotrebljivo zamorče. Nisam urlao, nisam paničio, nisam servirao salatu od reči, nisam se žalio da mi ljudi kradu misli. Jednostavno sam se usudio da toliko otvorim oči da rđav duh pustim u materijalni svet. I nije kako ga svi zamišljate, sa rogovima i repom, nije nakaznog lica. Lep je i prijatan, majstor laži, majstor iluzija. Želi da vam se predstavi lepog lica. Nemoguće je to objasniti. Nekad je prelepa žena nekad je inteligentni muškarac. Zavisi od toga šta mi iščeprka po osećanjima tog dana. Da li želi da patim za ženama još vise ili da mi deli muške savete. To je strašno teško objasniti kako on izgleda materijalnim očima. Kao kad sanjate, vi znate da ste sanjali nekoga ali sigurno se ne sećate njegovog lica. Elem, da on postoji to svi znaju ali je to javna tajna. Niko mi nije priznao da ga je video. Niko ga ne razdvaja od svog ega, on u stvari se i zove tako EGO. Čemu ego, koja je njegova svrha? Da li ste se zapitali? Čemu gordost da ste baš vi iznad drugih? Čim mislite da ste iznad drugih, a u to vas šapatom na desno uho ubeđuje moj gost, vi poredite sebe sa drugim i dodajete sebi đavolske vrline kako biste bili iznad tog, kako ga vi zovete, bednog nižeg bića. I dok vi tako živite u životu tog nižeg bića, gledate u svojoj zlokobnoj TV seriji šta će pogrešiti kako bi srebrnjaci vaše sreće punili kesu za put u pakao, kako ćete imati čemu da se naslađujete pred odlazak na spavanje, vaša mutna reka života protiče ispod mog mosta, žurno da se ulije u prljavo more vaše propasti. A čemu to? Zato što ste sami odabrali da svoju sreću gradite na tuđoj nesreći. Bog vas nije takve stvorio, takvi ste postali. Bog nije čoveka stvorio da bi bio bolestan, čovek je sam svojim nehigijenskim životom bolest pustio u svoju dušu. A znate da meni lepite etiketu bolesti uma, samo zato što sam gosta javno predstavio kao stranca koji nije ja. Licemeri.

 

 

OGLEDALO

 

Sećam se, na samom početku, kada su mi prvi i jedini put navukli ludačku košulju. Tog sam se jutra pogledao u ogledalo. Očaj me je obuzeo, kao da su se sama vrata bezdana otvorila. Bio sam sam sebi neverovatno ružan. Oči prazne, upijale su sve svetlo spavaće sobe. Zenice kao crni kobaltni kamen, žrtveni oltar, propuštale su samo strah i tugu u moju dušu. Zar je taj odraz moj, zar je to ono što čovek stvara i gradi ceo život? Rodi se, voli, želi da bude voljen, trudi se da ostavi trag u moru vaseljene, da živi onako kako je čitao u bajkama a sudbina mu dodeli odraz u ogledalu. Mračan i tužan, avetinjski. Ali, možda se i tog jutra desilo nešto, nešto što će postaviti novi putokaz na raskršću. Koliko god da bio ružan odraz u tom ogledalu, utisak njegove grdobe je bio jači, dovoljno jak da se usnula dusa trgne. Jer sve u životu što se nudi lako, kratkog je veka. Ni zena nije voljena ako je osvojiš lako. Tako i važne odluke. Odluka koju donesemo bez jakog i gotovo zastrašujućeg pritiska nema snagu, nema jačinu. Jednostavno pritisak stalne opasnosti daje nam snagu da se protiv opasnosti borimo. Želeo sam u tom trenutku da se odraz skloni, da ode od mene, da ga ne gledam. Znajući da je rat objavljen ali bez znanja ko mi je protivnik, prvo što sam uradio – razbio sam ogledalo. I drugo, i treće…I razbijao sam sve što je stvaralo moj odraz. Imao sam fobiju od odraza. Etiketa licemernih umova odmah mi je bila žigosana na čelu. Zašto ljudi vole da seckaju i igraju se hirurga. Seciraju ljudske duše kao da rešavaju ukrštene reči? Jednostavno ne vole uzroke, vole posledice. Nikoga nije briga kako se desilo, već desilo se hajde da seckamo, da krpimo, da budemo mehaničari da popravljamo.

Šta čoveka natera da polomi sva ogledala? Šta čoveka natera da mrzi sebe? Kroz ta pitanja ja sam našao svoje novo rođenje. Tačku ponovnog poletanja. Našao sam uzrok. Upoznao sam noćnog gosta, upoznao sam nekog ko je sa mnom celog života, nekog za koga sam mislio da je deo mene, da sam ja. Ali nije…niti može biti. Kada se pogledamo u ogledalo mi vidimo sliku, odraz. Iako taj odraz ima naš lik, naše pokrete, on je samo iskrivljena refleksija u kojoj ne stanuje naša duša. Ona se ne može ogledati. Ljudski strah i brige stanuju u toj refleksiji, one su pokloni noćnog gosta, princa tame. I tako dok doktori lece odraz, ja sam počeo da lečim svoje lice, svoju dušu. Uspeo sam da tu personu non gratu izvučem iz svoga tela i oteram u materijalni svet, gde će moći da me posećuje ali ne i da živi u meni. Gde će biti ono što nisam ja, blizanac koji je sa mnom rođen, ali zli blizanac koga sam se odrekao i za čije postupke ne želim da odgovaram. Ljudska duša bez gosta je savršena i sija svetlošću, ali kao i latice ruže jako je krhka. Uvek kada je zli blizanac pravio požare u njoj ja sam ih rasplinjavao kriveći sebe za njegove postupke. Avaj mom nevinom neznanju, ali sreća sudbini što sam ga upoznao. Većina ljudi živi ceo život sa njim misleći da je deo njih. U takvim srcima gost je najsrećniji. Takva srca na zgarištima svoje duše pale požare u našem svetu. Ali ne mislim da je armagedon završen, da vojska spasa galopira mojim pašnjacima samo zato što sam prestao da lomim ogledala. Lucifer je napravio veliku prednost kada je ubedio ljude da ne postoji, ali nije mu to jedino jelo koje je servirao nama siročićima ovog olujnog sveta. Njegov jelovnik je raznovrstan, trovač dusa i alhemičar galaksija lukaviji je od najlukavijeg. Ako misliš da si pametan, da si lukav već si izgubio, jer si pao u zamku njegove kreacije. Pao si u zamku prvog greha, gordosti da si pametan. Bez vere svaka borba sa njim je osuđena na propast. Svako mora imati veru, ko nema veru u sebi ne može se boriti. Ima ljudi koji su toliko gordi da kažu „ja ne verujem ni u šta, ja sam jak i sam mogu sve da pobedim, meni ne treba niko“. Primećujem da je to sada jako moderno, jer danas ako veruješ u savršeno biće, u Boga, mnogi će te osuditi da si slabić, da nemaš samopouzdanja…da si kukavica. Ali takve „snage od ljudi“ sa tom svojom snagom ništa ne urade, naprotiv, moj gost se takvim dušama najviše raduje. Duša gordog čoveka kada padne na dno jako odzvanja do pakla. A ti moja prijateljice koja čitaš ovo moje pismo iz ludare, moraš znati protiv kakve sile se boriš. Ti koja pališ baklje noću, čuvaj ih od povetarca, jer ako ne paziš povetarac može postati uragan, od njega ne možeš sakriti svoje vatre. Jer kad ti trepavica zadrhti, kad ti oko postane umorno, kad se dan već sprema na istoku, kad si ti najpospanija i kad već misliš da će sunce zasjati, ON je tada najbudniji. Pred toplinu zore će te zalediti, usnuli dah će ti ukrasti. Sve tvoje slabosti on već zna ti ni jednu njegovu. Ne trudi se sama da ga pobediš, da li ti naivna znaš protiv koga se boriš? Ako znaš koliko je veliki Bog, koji nema početak a nema ni kraj, koji je svaki kamen beskraja sakovao iz ništavila, koji stanuje u svakoj rosi, u svakom tvom treptaju u svakoj zvezdi na nebu, svaki tvoj dah je njegov dar. Ne trudi se da znaš, nemoguće je sagledati njegove širine, ali zamisli da taj protiv koga se boriš ima trećinu snage Tvorca. Toliko je moćan, nekada najomiljenije stvoreno biće. Lucifer, arhanđel Denica bio je najlepši Božiji dar, njegovo ime bukvalno je značilo „onaj koji luči svetlost“. Dok su svi Arhanđeli sklanjali glavu od siline savršene svetlosti, čak ni njihove svete oči nisu mogle da gledaju u nju, Denica je jedini gledao u Tvorčevo lice, toliko lep bio je sam odraz Božjeg lica. Da li je to početak vascele vaseljenske drame koja traje do sadašnje sekunde, to moja smrtna svest niti svest bilo kog čoveka ne može znati, ali u jednom trenutku Denica je sakovao nešto što je pokrenulo sve. Izmislio je gordost. Stao je pred Tvorca i rekao da želi da bude ravan njemu. Iako je najlepše biće koje postoji, iako ima najveću silu koja je data, iako je samo Božije ogledalo njemu je to bilo malo. Bog se rasrdio i sa svojom vojskom na celu sa Arhangelom Mihailom gurnuo je Lucifera sa neba. Toliko silan dok je padao povukao je trećinu anđela sa sobom u ponor. Od tog trenutka, večno proklinjući Boga, stalno smišlja način kako da mu se osveti. Znajući koliko Bog voli čoveka, jadno biće koje poseduje dušu, Lucifer celu večnost radi na tome da nam te iste duše otima od Tvorca. Zato se svakoj duši koju otme toliko raduje. Zato želi i tvoju dušu koja je čista, što čistija njemu ima veću cenu. Odgovor zašto dobre duše vise iskušava, prljave mu nisu interesantne one su već njegove. Njih pusta da uživaju u materijalnom svetu dok taj svet ne potroše, dok pesak zemaljskog života ne istekne. Zato moraš imati veru, da mu se otrgneš. Zato imaš slobodnu volju da biraš. Iako toliko moćan, ima sve moći koje ima Bog osim jedne. Nema moć stvaranja. Ne može da stvori iz ničega, ne može da udahne život. Jedino što može je da ti prikazuje iluzije, da te vara kao na pokeru, da blefira. Da te mami praznim pričama, da te kupuje lažnim srebrnjacima. On je jednostavno samo odraz u ogledalu.

 

Autor: Slavomir Milanov

Pročišćenjem do druge šanse

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: naučna fantastika

ORIGINALNI NAZIV: Downward to the Earth /Return to Belzagor

IZDAVAČI ZA REGION: Makondo i Lokomotiva

AUTOR: Robert Silverberg

SCENARISTI: Filip Tiro

CRTAČ: Laura Cukeri

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 1969/2019.
OCENA:

 

Ovaj strip dolazi iz produktivne saradnje izdavača Makonda i Lokomotive. Interesantna pojava u domaćem strip izdavaštvu, sve više je ovakvih zajedničkih projekata. Nemam ništa protiv, to je samo pokazatelj da se koriste svi mogući resursi da budemo u korak sa svetskom scenom, a često i ispred nje. Mnogi ne shvataju da je biti u poslu sa knjigama i stripovima više od posla, to je život sam. Jako često je cela dobit iz rada samo izdanje kao izdanje. To pogotovo razumeju stripadžije, ali i manji knjiški izdavači. Nema te finansijske dobiti koja je u rangu držanja u rukama još jednog svog toma. Iz tih razloga mi je jasna ova pojava, važno je objaviti, važno je nastaviti disati, ušmrknuti miris sveže štampe je cilj, živeti za to je cilj. A u ovim, teškim vremenima za sve, u neku ruku posebno za izdavače, jer to je kako mnogi kažu nevažno za preživljavanje, treba iskoristiti svaku pomoć prijatelja. Drago mi je da su to mnogi prepoznali, jer ima nas kojima su knjige i stripovi u istoj ravni kao i hrana, na kraju krajeva nečim treba nahraniti i dušu. Ja se raznovrsno hranim, ali uvek se na kraju vratim poslastici zvanoj naučna fantastika i strip. Ljubav prema tom žanru je duboko ukorenjena, volim i druge žanrove fantastike, ali ovo je onaj sa kojim je sve počelo, pa sa njim i stripom, to je i razlog zbog kog pišem ovaj tekst. Razlog zbog kog se nalazim na ovom mestu i ne bih se menjao ni sa kim.

Značaj stripa kod nas je vrlo velika, mnogi iz moje generacije su naučili čitati uz stripove, pa tako i ja. Možda to nisu bili stripovi ovog ranga, ali baš to je i bio put do ovog nivoa. Naučna fantastika je bila ono sledeće dostupno, sledeća stepenica ekspanzije, horor i epska fantastika praktično nisu postojali. A tek u manjim gradovima, jedini izbor je bio biblioteka, pošto jedino što si mogao da kupiš su bili čuveni kompleti na metar. Šta hoću da kažem? Evoluirali smo, prosperitet u ovom segmentu je faktički toliko enorman da je neobjašnjiv. Ne mogu da zamislim današnjeg sebe osuđenog na nekolicinu naslova, ne mogu da zamislim da nemam sve na klik, da nemam ovoliki izbor. Kada imate uvid i u prošlost, mnogo je lakše vrednovati ispravno današnje. Ovaj strip je na neki sve ono za šta se borim i boriću se. Napredak dostojan naučne fantastike. No, u maniru Silverberga i ja mislim da nikad ne treba biti zadovoljan, koliko god da smo sada dobri, sutra je dan u kome ćemo biti bolji. Naša borba, naša stvar.

Robert Silverberg – dobitnik četiri Huga, šest Nebula i tri Lokusa. Autor dela kao što su Noćna krila, Knjiga lobanja, Pozitronski čovek, Mrtvi gradovi, Umiranje iznutra, Sin čovečiji, Spuštanje noći i Dete vremena. Njegov poznati urednički rad je dvotomna zbirka Legende.

Filip Tiro – scenarista dela Dno pakla i Hiljadu lica.

Laura Cukeri – poznata po serijalu Stakleni mačevi.

Glavni junak priče se vraća na planetu na kojoj je doživeo najlepše i najgore momente u životu. Ali posao je posao – doveo je dvoje naučnika da vide zabranjenu ceremoniju urođenika, zabranjenu za strance. Postoje dve inteligentne vrste Nildorori i Suildorori. Fizički potpuno različiti, ali obe vrste vezane za svoj svet. Avantura Gundija vodi u prošlost u suočavanje sa greškama, u ljubavni trougao i na put. Put pun avantura, a na kraju puta je – pročišćenje.

Adaptacija Silverbergovog romana Dole ka zemlji. Romana koji je on povukao iz trke za Huga i Nebulu. Misleći da nije dovoljno dobar i da je samo kopirao Kiplinga i Konrada, te da delo nema dimenziju misticizma. Ali, silno je pogrešio – ovaj roman i strip su naučna fantastika u svom punom sjaju. Ona koja i postavlja pitanja i daje odgovore. Ona o kojoj razmišljate dugo nakon završenog čitanja. Scenarista je uradio lavovski posao sa prilagođavanjem dela novom mediju. A šta reči tek za fenomenalnu crtačicu, koja je uradila sjajnu stvar sa florom planete, pa čak i erotske scene na način koji oslikava Silverberga, jer kao što znamo pored fantastike pisao je i erotske romane. Kao vrlo produktivan, roman nedeljno, time se izdržavao. Što bi on rekao delo je ozbiljno onoliko koliko ga shvatiš ozbiljno, barem mislim da bi on nešto slično rekao.

Ovo je fantastika kakvu volim na kakvoj sam odrastao. Onakva kakvu vam mogu preporučiti sa žarom, bez da to bude neka puka reklama. Možda nam se ukusi i razlikuju, ali mislim da trebate proveriti. Čitate me uskoro opet, šta da se radi navukao sam vas, sad je red da vam dajem redovne doze.

Solaris

Posted on by Lazar Vuković

Polako, ali sigurno bližimo se kraju ove apokaliptične 2020. godine. U njoj sam započeo misiju predstavljanja značajnih klasika koje bi svaki ljubitelj fantastike trebalo da pročita, pisao tekstove van ove rubrike, priče koje su prošle na nekim konkursima (da i Karpenterova će doći na red) i započeo neke druge radove o kojima ne bih sada da govorim. U današnjem tekstu ćemo otići malo na istočnu hemisferu jer i tamo ima značajnih pisaca koji zaslužuju da se nađu u ovoj rubrici.

Prva asocijacija ljubitelja naučne fantastike u vezi je sa autorima sa američkog i engleskog tla. Mnogi će prvo pomisliti na Klarka, Asimova, Hajnlajna, Legvinovu, Bredberija, Filipa Dika i ostale pisce koji su imali odličnu reklamu zahvaljujući marketingu. Sa druge strane, oni neupućeni neće znati da je žanr iznedrio i značajnije pisce sa istočne hemisfere. Tako iz Rusije imamo braću Strugacke, Jevgenija Zamjatina, Aleksandra Beljajeva, Alekseja Tolstoja i druge pisce, Poljska se može pohvaliti Stanislavom Lemom i Jacekom Dukajem, Češka Karelom Čapekom i Jozefom Nesvadbom, Japan Šiničio Hošijem i Kobo Abeom, Kina Liju Cisinom… Ne treba zapostaviti ni francusko ni skandinavsko tlo, ali otom potom. Spisak je širok pa da tekst ne bi prošao u nabrajanju odlučio sam se za one najvažnije predstavnike. Nadalje ćemo se baviti jednim piscem koji se uspešno izborio za svoje mesto kako na Istoku tako i na Zapadu, Stanislavom Lemom.

Ime Stanislava Lema (Stanislaw Lem) zaslužuje da ima počasno mesto u svim krugovima naučne fantastike. Ako je neki pisac svojim delima i pristupu žanru zaslužio da se njegovo ime nađe među počasnim članovima Udruženja američkih pisaca naučne fantastike onda je to on. Pored zanimljivih priča i romana pisao je i stručnu literaturu u kojoj se bavio mogućem razvoju nauke u budućnosti i kontaktu sa vanzemaljcima. Da, Lem je tvrdio da je za uspešan kontakt sa vanzemaljcima neophodno da budemo na istom tehnološkom nivou, kako sam naveo u tekstu o Saganovom Kontaktu. Njegove studije iznete u studiji Fantastika i futurologija vezane za stav da je američka produkcija pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka čist šund uz izuzetak 1% kvaliteta naljutile su njegove kolege po peru koji su ga izbacili iz udruženja. Koju godinu kasnije, zalaganjem nekolicine pisaca na čelu sa Ursulom Legvin članstvo mu je vraćeno i američka publika je ponovo dobila pristup njegovim romanima i knjigama. Ubrzo mu je ponuđeno i stalno članstvo u udruženju što je Lem odbio.

Velika odskočna daska u njegovom spisateljskom stvaralaštvu je zbirka priča Zvezdani dnevnici Ijona Tihog, zbirka humorističkih priča čiji je glavni protagonista istraživač Ijon Tihi. Ne treba zanemariti ni zbirku Invazija sa Aldebarana, Bajku robota i urnebesnu grotesku o androidima Kiberijadu koje po kvalitetu ne odskaču sa avanturama Ijona Tihog.

Sa druge strane, širu slavu je stekao delima u kojima se pesimistički oslanjao na moguću budućnost čovečanstva i komunikaciju sa vanzemaljcima. Takvi su romani Memoari pronađeni u kadi, Solaris, Glas gospodara, Nepobedivi, Fijasko i Eden gde je na videlo izneo nesposobnost razumevanja drugih kultura i nespremnost da prihvatimo sopstvene slabosti, ali smo zato spremni da se vinemo u granice nepoznatog.

Pored romana i priča vredi izdvojiti i stručne knjige kao što su već pomenuta Budućnost i futurologija, Filozofija slučaja – književnost u svetlu empirije i Summa Technologiae koja se bavi mogućim budućim razvojem nauke i koja je obavezno štivo svakog istinskog ljubitelja žanra. U ovom tekstu ću se baviti delom za koje se može reći da je Lemov magnum opus i prva asocijacija na ovog velikana. Dame i gospodo, pred vama je Solaris (Solaris), roman iz 1961. godine.

Kao što već znate, Solaris je ime planete iz naslova koja je celom površinom prekrivena okeanom, uz nekoliko ostrvaca, koji predstavlja masivni misaoni entitet. Iznad nje je izgrađena mala svemirska stanica čiji članovi proučavaju misleći okean koji uporno odbija svaku komunikaciju sa njima. U fokusu naše priče je Kris Kelvin, psiholog, koji po zadatku dolazi na stanicu gde zatiče posadu u stanju nervnog rasula i saznaje da je malo po njegovom dolasku njegov prethodnik izvršio samoubistvo. Počinje da viđa neobične „goste“ na koje su ga domaćini upozorili. Stvari postaju zanimljivije kada ga jednog jutra u njegovoj sobi poseti njegova žena koja je nekoliko godina ranije preminula.

Šta je nagnalo Lema da napiše ovo filozofsko delo? Misao da su ljudi spremni da se vinu u neistražene predele, ali zato nisu spremni da se suoče sa svojim najdubljim osećanjima i strahovima. Sam okean predstavlja najbolju personifikaciju naših slabosti koje manifestuje kroz naše snove poručujući nam da nismo spremni za međusobnu komunikaciju, a o komunikaciji sa višim entitetima da ne govorim. Najbolji primer se vidi kod našeg glavnog junaka. Uprkos svojoj psihološkoj struci ne može da se pomiri sa gubitkom svoje supruge, a za čiju smrt je indirektno kriv što dolazi do izražaja kada je ponovo sretne na stanici i počne ponovo da se zaljubljuje. Slične muke imaju i ostali članovi posade stanice, ali su nam samo dati nagoveštaji da su njihove muke možda teže od Kelvinovih.

Treba pomenuti i Solaristiku, nauku koju je Lem osmislio, a čiji je jedini zadatak proučavanje mislećeg okeana koji je ostao enigma. Kroz knjige koje Kris čita u svojoj sobi saznajemo razvoj nauke i dostignuća kao i svedočanstva ranijih ekspedicija u proučavanju tajanstvene planete i iskustva. Ovde možemo pohvaliti Lemov doprinos u osmišljavanju imaginarnih nauka zbog kojih je smatran Borhesom naučne fantastike.

Solaris je više od romana sa tematikom prvog kontakta. Glavna filozofska nit je koliko smo spremni da pogledamo u dubinu naše duše i suočimo se sa brigama koje nas muče. Npr. rekli smo nekome nešto loše i povredili ga. Da li smo spremni da izgovorimo reči izvinjenja kao što smo spremni da ostvarimo ciljeve na poslovnom planu? To je poruka koju Solaris donosi. Ovaj roman se može interpretirati na više načina, od frojdovskih poruka do kritike komunizma kako je Lem govorio u intervjuima. Njegovoj težini doprinosi i kompleksno – mermerni stil jer je pisan u prvom licu pri čemu ulazimo u um Krisa Kelvina i zajedno sa njim prolazimo kroz njegova iskušenja i nedoumice. Zahvaljujući svom stilu koji krase korišćenje neologizama, robotska poezija i idiomatska igra reči Lemove knjige predstavljaju pravo iskušenje za prevodioce.

Koliko je Lem poštovan kao pisac znači i to što je često poređen sa klasičnim autorima žanra poput H. Dž. Velsa i Olafa Stejpldona. Teodor Sterdžen ga je u svom predgovoru Solarisu iz 1976. godine nazvao jednim od največih pisaca naučne fantastike ikada. Šta tek treba reći o Ursuli Legvin koja se iz protesta odrekla članstva u udruženju američkih pisaca naučne fantastike i Nebula nagrade za novelu Ružin dnevnik kada je Lem zbog svojih stavova izbačen iz istog. O uticaju i zaostavštini koju je Solaris ostavio na kulturu ne treba trošiti reči.

Klasik je doživeo dve filmske adaptacije. Prva i svakako najpoznatija je od Andreja Tarkovskog iz 1972. godine za koju mnogi smatraju da je Sovjetski hladnoratovski odgovor na Kjubrikovu Odiseju i druga iz 2002. godine od Stivena Soderberga koja nije najbolje prošla kod publike i kod kritike. Sam Lem nije bio zadovoljan nijednom adaptacijom smatrajući da nijedna nije pogodila suštinu romana.

Veliku zahvalnost što je ovaj klasik dostupan domaćim čitaocima dugujemo izdavačkoj kući Solaris koja je 2014. godine pred Beogradski sajam knjiga započela objavljivanje Lemovih sabranih dela počevši upravo od ovog romana. Ne treba zaboraviti ni ranija izdanja naročito Kentaurovo iz 1988. godine u sklopu najboljih dela žanra.

Na kraju mi ostaje da vam čestitam Novu godinu i preporučim ovaj klasik jer predstavlja obaveznu lektiru za svakog istinskog ljubitelja žanra. Zavidim onima koji ga budu čitali prvi put jer će dugo ostati pod utiskom knjige, dok će joj se ostali sa vremena na vreme vraćati.

Najava romana Pukovniče, stoj!

Posted on by Redakcija

Autostoperski vodič može da se pohvali još jednim čedom koje će oduševiti sve zaljubljenike u naučnu fantastiku i detektivske filmove starog šmeka. Naravno, reč je o romanu Pukovniče, stoj!, vrlo interesantnom delu poteklom iz pera autora Mire Satarić. Pukovnik je prilično ostvareno delo koje svojim dubokim slojem značenja, ali i složenijom tekstovnom formom, uspeva da se kreće na stvaralačkoj osi između Dikovog androidskog sveta i nadgradnje žanra kakvu je utemeljio Dostojevski kada se poigrao potkom detektivskog romana u Zločinu i kazni. Drugim rečima, ovaj roman je jedan od onih koji sasvim uspešno ilustruju da SF u sebi može (često i mora) da sadrži visok umetnički potencijal, koji nadizilazi žanrovsku etiketu, i uprkos tematskoj ili motivskoj „uslovljenosti“ uspeva da ispuni kriterijum originalnosti.

Ideja romana se zasniva na futurističkoj viziji, a taj svet budućnosti u koji je smeštena radnja još je dodatno zabiberen distropijskim začinom. U urbanističkoj i hologramskoj izmaglici sivila vidimo kako su ljudska tela postala puke „školjke“ za svest, zbog čega se može videti snažna depersonalizacija čoveka, a gotovo virtuelni grad kroz koji se glavni junak kreće odiše pritajenim otrovima i svim mogućim zaverama i represijama, kao u nekom od romana Čajne Mejvila. Priče tih ljudskih „školjki“ podvlače sliku statusne distinkcije između androida, klonova i ljudi, jednu vrstu inkarnirane predrasude koja pojačava ideju dehumanizacije i otuđenosti, naspram koje naizgled stoji pokret Otpora koji se suprotstavlja svemoći genetskih kompanija. Međutim, kao što to biva i kod svih originalnih i kvalitetnih priča, te distropijske crte, buntovnički krik u NF maniru, kao i specifični detektivski narativ i atmosfera romana misterije utkani su strateški u knjigu, kako bi se poigralo ustaljenih NF uzora, idejom namernog klišea, detektivskih tipskih junaka i ostvarila jedna dublja priča o nasušnoj potrebi za humanošću i odgovorima na pitanja ko je čovek i šta čini jedno ljudsko biće.

Problematika depersonalizacije, dehumanizacije, detronizacije mašte, kreativnosti, etičkog koda, kao i pitanje slobode ljudske vrste prožima svaku poru ovog dela, a ta činjenica se strateški akcentuje time što i jedan od dominantnih junaka – Pukovnik, Danijel P. (po kome je delo i dobilo naslov), nema istaknuto ime, već se potencira njegov nadimak. Imenovanje književnih junaka po Rolanu Bartu jednako je stvaranju samih književnih likova, i ono često ima simboličnu funkciju. Zbog toga dodatno je zanimljiva činjenica da autor u više navrata demistifikuje šabloniranu funkciju lika pukovnika kao „večitog“ spasioca sveta, koja je potekla iz starih holivudskih ekranizacija i zakucala u mozak junacima iz sveta umetnosti herojski kompleks.

A ako bismo Pukovnika gurnuli pod kritički mikroskop i analizirali tehničke karakteristike knjige, videli bismo da je očigledno kako se autor dobro služi jedinstvom forme i sadržine, njihovom harmonizacijom, ali i posebno interesantnom tehnikom – tj. destrukcijom ustaljenih tekstovnih (i kinematografskih, scenarijskih) rešenja, i to baš kroz namerno isticanje istih, a zatim i njihovu inverzivnu poziciju, čime se narušava linearnost teksta i otvara prostor narativnih pukotina i mesta neodređenosti. Pukovnik je zbog toga takođe vrlo pitka knjiga u kojoj čitalac sa uživanjem na svakoj stranici otkriva vešto preplitanje fabule i sižea, a zatim i oštroumno poigravanje frazama iz književne i filmske tradicije. Pitkost romana potiče pre svega od dobre ideje i priče, ali i od vrlo dobro uravnoteženih pripovednih tehnika, te je roman pretežno prikazan u narativnom maniru, ali je protkan tokom svesti, kao i deskriptivnim, dijaloškim, monološkim elementima u kojima se ogledaju fluidnost, prirodnost teksta, zbog čega se lako uspostavlja sinteza između književnoumetničkog i razgovornog stila, a zaintrigiranost čitaoca održava od prve do poslednje stranice knjige.

Drugim rečima, ako bi se i za jedan NF tekst slobodno moglo reći da je uspeo da dočara tu filmsku notu bez suvišnog gomilanja epiteta, a da istovremeno očuva dubinu, stvaralačku maštovitost, kvalitetnu tehniku i snagu književnog dela moderne epohe, onda je Pukovnik Mire Satarić definitivno taj odabrani biser naše savremene naučne fantastike.

 

Autor: Kristina Kecman

Emajlirani kavez

Posted on by Redakcija

Implodiram. Implodiram svaki dan, po par puta, a najviše u večernjim satima. Pružiću jedno pseudonaučno objašnjenje za ovu tragediju – moje kosti su toliko šuplje da u njih stane sve loše ovoga sveta, čak i ono van njega. Možda bi se neko zapitao a što onda ne stane i sve dobro? Pa znate, one su šuplje. Sreća se ne rađa u šupljinama. Ja sam ptić koji od svega ima samo šuplje kosti. Zašto ptić? Ne mogu biti ptica, potajno mislim da su moje kosti previše šuplje i za prave price, stoga možda nisam ni ptić, možda neki krajnji kvazi-ptić. Da, kvazi-ptić.

Pad i dno. Mulj i ja bez krila, bez pravih krila. I umesto da se vinem u nebesa, ja tonem na dnu neke močvare i više ne znam šta me izjeda, kakvi insekti, bakterije, pijavice ili fosili dinosaurusa koji su odjednom oživeli. Metafora sa ovoliko istine bi se možda pre zvala tragedijom. Ležeći u tom močvarnom mulju mislim da ipak počinjem da okoštavam kao neko ko je predugo u jednom mestu, predugo ovde, već ne znam koliko je prošlo. I osećam razdvajanje svoga tela na sitne čestice i kao da sve lete oko mene jer vidim nekakvu prašinu, a da li je to slepilo pa samo gledam implodiju, pogled ka unutra, gledam u sebe ili u ovaj emajlirani kavez oko sebe koji nema bravu, samo jedan dušek.

Nebitno.

Kažem da je nebitno jer uistinu obožavam zagrljaj melanholije, ona je najbolji melem za bol u kičmi i nogama, pogotovu u šupljim kostima, a i za druge rane. Mislim, da li i vi očekujete da nađete nečiji zagrljaj na dnu močvarnog mulja, i da li biste se obradovali da pronađete bilo kakav zagrljaj? Možda ne. Uistinu, mislim da je tanka linija između ovoga i bezdana crne rupe. Jednako tanka kao ona od sunca do crne rupe. Opet, pseudonaučno, definitivno lažem. Ali zvuči lepo. Uostalom, i pored tolikog prostora koja budala bi se zaletela u crnu rupu, ili močvaru. Ne ja, nikako ja. Možda.

Verovao sam da mi ova kaciga čuva nešto kiseonika da ne umrem, ali nisam verovao da ću ipak umreti, čak i sa njom. Izgleda da nije nedostatak vazduha jedina pretnja. Mada niko nam to nije rekao. Ima nas više ovde, nas putnika u bezdan crnog dna i mulj. Ne volimo mnogo da pričamo između sebe, ove emajlirane šipke su nam se isprečile, jednog od njih vidim bez desog oka i sa pola nosa i nekada mi je to urnebesno smešno dok ne shvatim gde se nalazim. Samo što nikad ne shvatim gde se nalazim, pa se smejem i kad ne treba.

Počinjem da mislim da je razlog što sam ovoliko sitan taj što konstantno upadam u sebe. Mislim da ću uskoro otkriti novu crnu rupu – sopstveno telo. Isuse, da li sam ja crna rupa? Mislim da je ovo veliko naučno otkriće, možda se mogu obogatiti ako prodam samog sebe nekome ko voli da trguje trošnom robom i crnim rupama. Ja sam antimaterija! Voleo bih da mogu da unovčim ovo, možda bih uspeo da pridobijem nove rešetke, možda zlatne. A ako bi me ipak osudili da sam varalica možda bi postavili neki zid oko mene, kameni, ne bi trošili novac na mermer. Onda ne bih video saputnika sa pola nosa i bez jednog oka i mislim da više ništa ne bi bilo smešno, možda samo neka delimična sećanja na njihova delimična lica.

Možda to ipak i nije smešno, nikada verovatno i nije bilo, ali sam ubeđen da biste se i vi smejali, a i oni. Zašto ja njima nisam smešan?

Možda me žale, e pa, žalim i ja njih! Žalim tebe , čoveče bez pola nosa, žalim te što samo sa levim okom možeš sagledati ovu prostoriju i ovu rupu u kojoj se svi nalazimo i ovu rupu koji sam ja, ja sam rupa nad svim rupama!

Mislim da su nam skinuli odela jer više ne polažu nade u naš povratak, a mi i dalje putujemo. Niko ne očekuje da se ljudi vraćaju iz crne rupe. Smešni čovek nekud ide. Previše se kreće ovih dana. Smeta mi, mi nismo predodređeni da se krećemo toliko već da se gledamo kroz ove šipke i ćutimo. Čudni čoveče, gde ćeš, gde ideš a da još uvek nisi spoznao čari ovih emajliranih kreveta koji čine da izgledamo urnebesno?!

I ja ga zaista to pitah. Prve reči.

„Kući“, odgovori mi čovek s pola nosa, mada sad je imao ceo. Da sam ja imao ceo nos kao njegov voleo bih ipak da ga je pola.

„Ne očekuju ljude iz crne rupe“, to je sve što sam mu rekao pre nego što se okrenuh ka zidu da se nasmejem jer njegov nos mi tad bi još smešniji.

I došao je novi, novi čovek bez desnog oka, mada, ovaj saputnik ga zaista nje ni imao i više mi nije bilo smešno. Nisam imao čemu da se smejem. Ali ipak smo svi nastavili da putujemo zajedno, a ja sam se pitao gde je Polanos otišao, jer kuća ne postoji, nisam ga razumevao i proveo sam naredne dane razmišljajući o tome. Možda ipak godine.

Kada su mi rekli da je vreme da i ja pođem rekao sam da još nisam unovčio ovo što je ostalo od mene, pa su me ostavili na miru. Ubrzo sam dobio kamene pregrade umesto emajliranih šipki. Ne znam gde sam pogrešio.

 

Autor: Zlatnik

Je*eno se budi, samuraju, treba da spalimo grad.

Posted on by Slađan Teodosin

Na XBOX E3 konferenciji 2019 godine, milo čedo interneta i čovek koga niko na ovoj planeti ne mrzi, Kijanu Rivs, je izašao na scenu i predstavio najnoviji projekat firme CD Projekt Red, Cyberpunk 2077. Famozno dobacivanje iz publike Kijanuu „You’re breathtaking!“ je razvalilo internet, mimovi su eksplodirali, i ostalo je istorija. No, da se vratimo malo unazad.

Početak

Poljska kuća video igara CD Projekt Red je najpoznatija po svom radu na serijalu „Veštac“, o kome je već pisano, i naročito treći deo im je zacementirao mesto među velikim zverkama. Po mnogima igra decenije (veka, ako mene pitate) je podigla granicu očekivanja, tako da ne čudi što se od ove igre mnogo tražilo. Međutim, put nije nimalo bio lak.

Prvi put je igra najavljena daleke 2012. godine, a naredne, 2013. smo dobili i prvi tizer. I to je bilo to za narednih pet godina, što je možda i razumljivo, jer se tim posvetio „Vešcu 3“ (izašao 2015.). U toku 2018. i 2019. više informacija i video materijala je počelo da izlazi u javnost, i hajp je počeo da raste.

 

Originalni datum izlaska je trebao biti april 2020. godine, ali nije bilo suđeno da bude tako. Igra je odlagana prvo za septembar, pa za novembar, da bi na posletku izašla 10. decembra ove godine. Interesantno je da ova zavrzlama podelila fanove, neki su shvatali da treba vremena da se peglaju bagovi, dok su drugi slali pretnje smrću developerima, što je po meni posebna kategorija idiotizma.

Osam miliona primeraka je naručeno u pretprodaji i igra se konačno našla na tržištu.

O čemu se zapravo radi?

Ukoliko ste fan ovakvog žanra, znaćete šta je u pitanju. Mega korporacije koje se otimaju za tržište i resurse, neonska svetla, robotske prostitutke i sumnjivi tipovi koji se vrzmaju mračnim ulicama su neke osnove sajberpank kulture. Igra uzima ovaj pristup, i iako sam na mahove viđao odsjaje Blejd Ranera i sličnih ostvarenja, taj uticaj nije prejak, i ne mogu reći da je film bio inspiracija.

 

Osnova priče je da se nalazite u ulozi plaćenika V, koji sanja o tome da postane veliko ime u Noćnom Gradu. Da ne otkrivam previše, dolazite u kontakt sa legendarnim Džonijem Silverhendom, koga glumi Kijanu Rivs, i koji mu je takođe dao glas.

Kroz zadatke i glavne misije stičete reputaciju, iskustvo i novac, koji možete trošiti na opremu, oružje ili implante i delove tela, koji su posebna priča. Za razliku od pomenutog Blejd Ranera, promene na telu su u ovoj igri drastične i bitan su faktor toga koliko ćete biti uspešni u tome što radite. Nervni sistem, oči, srce, noge, ruke i ostali delovi se mogu menjati i poboljšavati, što naravno utiče na pristup igri i rešavanje problema. Posebno mi je bio zanimljiv deo priče gde shvatate da u tom svetu možete direktno mozak da prikačite na internet, nešto na čemu Elon Mask radi već neko vreme.

Naravno, igra je prepuna referenci na pop kulturu. Veštac, Blejd Raner, Fallout, Pobesneli Maks, Portal, Death Stranding su samo neki od poznatih imena koji se pojavljuju u nekom obliku kroz igru.

Za i protiv

Slično objavama o odlaganju, i ovde je publika drastično podeljena. Neki smatraju da je igra nedovršeno đubre na koju ne treba bacati pare, dok drugi misle da je Cyberpunk 2077 nešto najbolje što je ikad napravljeno. Ja sam negde između, mada naginjem ka drugoj strani.

Kreiranje glavnog lika je fino urađeno, dovoljno opcija postoji da može da se napravi ono što se želi, ali moram da vas razočaram po pitanju genitalija, jer je to bio jedan od glavnih mimova pre izlaska igre. Ne očekujte „tronožac“, opcija ima svega par, i tu su više fore radi.

Vizuelni doživljaj je neverovatan. Igra izgleda prelepo i bukvalno „breathtaking“. Međutim, mora se uzeti u obzir da je ja igram na PC-ju, sa solidnom konfiguracijom (Ryzen 5 1600, 16 Gb RAM, RX 590 SE). Vlasnici konzola nisu te sreće, i koliko sam mogao da vidim, sa pravom su ljuti. Framerate je očajan, i tehnički igra ne izgleda ni blizu onoga što bi trebala da bude. Ovo je naročito slučaj kod PS4 i Xbox One. Novije konzole su ipak malo bolje prošle.

Noćni Grad je detaljno i planski napravljen, tako da se vide očigledne razlike između japijevskih trgova, favela i napuštenih delova gde vladaju haićanske bande. Međutim, čak i prazniji delovi grada nisu ogoljeni, često se vidi saobraćaj, ambijent koji se menja, što sve doprinosi utisku da grad diše i živi, čak i kada se ne čini tako.

 

Priča je fino integrisana u igru, ne forsira vas da gurate glavnu liniju sa tačno određenim pauzama za dodatne zadatke. Osećaj slobode da radim šta hoću i šta mi se radi u tom momentu je veliki plus za mene, tako da ako volite ovakav pristup, sigurno će vam se svideti.

Kad smo kod priče, za sada mi drži pažnju i želim da vidim kako će se završiti. Postoje pritužbe da je stereotipna i loša, ali ja nisam stekao takav utisak. Još jedna stvar je bitna za utisak o priči, a to je takozvana „siva zona“. U Vešcu je ovaj pristup uzet drugačije, likovi na koje nailazite nisu jasno dobri ili loši. U ovoj igri, V je taj koji je siv. Primera radi, rešavao sam zadatak o snimku ubistva deteta koji je kružio netom, da bih došao do oca i sina koji se bave prodajom ovakvih stvari. Prvo sam hteo da ih pustim, jer oni su samo prodavci, i već sam okrenuo leđa da odem, ali sam se ipak vratio i sručio pravedni gnev na šljam i ološ. I igra me nije kaznila zbog toga što sam uzeo pravdu u svoje ruke.

Borba je dosta solidno urađena i moguće je u većini slučaja da se izbegne šunjanjem i hakovanjem dronova i ostalih sistema, ali kad olovo počne da pršti okolo, V nije nesposoban. Međutim, primetio sam razliku između hladnog i vatrenog oružja, i za sada mi je katana apsolutni favorit, i čini igru prilično lakšom.

Moje glavne zamerke se odnose na vožnju. Kontrole su robusne i treba dosta vremena da se ruke naviknu, i kad na sve to dodam solidan broj gličeva na koje sam nailazio, jasno je da na tome CDPR mora ozbiljno da poradi. Doduše, ni na jedan bag nisam naišao koji ponovno učitavanje nije rešilo, i koji me je sprečio da nastavim, i većina ih je više smešna nego što smeta.

Što se tiče muzike, nisam preveliki fan elektro stvari, ali me je plejlista prijatno iznenadila. Uklapa se u ambijent, i za sada mi je favorit Night FM radio, tako da slobodno bacite uvo.

Konačna presuda

Podvući crtu i reći da je igra dobra ili ne nije lako u ovom slučaju. Ako igrate igre na PC-ju i niste mogli da dočekate Cyberpunk 2077, i ne smeta vam povremeni glič, onda je ovo igra za vas. Opet, ako možete da se strpite, sačekajte neko vreme da CDPR ispegla probleme, i dodatno unapredi igru. Sa treće strane, vlasnici konzola će sigurno morati još malo da se strpe, jer u ovom stanju, igra nije vredna novca.

Moj lični utisak je taj da mogu lako da zaronim i utopim se u svet neonskih reklama, losih ljudi i jos losijeg alkohola, gde se problem lako reši nožem među rebra u mračnoj uličici, i da mi nije dosadno dok vozim Kusanagi CT-3X osvetljenim ulicama Noćnog Grada.

Neobični vodič: The Show Must Go On

Posted on by Elena Alexandra

Lako je njima, glumataju i zgrću milione, obično pomislimo. Realno, fanovi vrište pored crvenog tepiha zaboravljajući da njihovi likovi iz filmova i serija nisu oni zapravo. Ali ma koliko mislili da je to samo zabava koja donosi nekad i neverovatno veliki novac mnogi u potrazi za tim uspehom nisu prošli baš najslavnije. Od preranih smrti usled zavisnosti preko bahatih vožnji do potpunih nervnih slomova kad ih zamene mlađi ili spremniji da pomere granice ukusa (davno beše šok zbog obrijane glave Demi Mur). Holivud je obeležen večitim teorijama zavera o reptiloidima, pedofiliji, orgijama, starletama, jednoličnim facama koje počinju sve da liče međusobno, skandalima koji pune tabloide, religijskim i okultnim kao i nerešenim smrtima. Čak i da sve ovo pošaljete u La La zemlju postoji mogućnost da se ne bi ste dobro proveli ni na samom setu. Ne, ne mislim na probijanje rasporeda, svađe na setu, tehničke probleme već na lucidne reditelje pa čak i uroke (za uroke detaljnije: tekst „A od kuma egzorcizam“).

Isijavanje: Priča koja prati pisca pod blokadom Džeka Toranka (Džek Nikolson), njegovu suprugu Vendi (Shellez Duvall) i malenog im sina Denija (Denny Loyd) u misterioznom, izolovanom i praznom hotelu u divljini Kolorada koji Džek dolazi da čuva. Celo zdanje se hrani strahovima porodice pa svi polako lude i terorišu jedni druge. Nastalo je po knjizi Stivena Kinga (koji je film smatrao mlakim) a pamtimo ga i po čuvenim jezivim bliznakinjama u sceni na hodniku kao i po Nikolsonovom razvaljivanju vrata sekirom kroz koja onako zlokobno viri. Džek je za ovo dobio oskara ali njegova filmska žena nije prošla tako sjajno. Reditelj Stenli Kjubrik se dobrano potrudio da dotična stalno izgleda rastrojeno. Kinjio ju je i izolovao tokom snimanja da bi bila što uverljivija u ulozi pa je nesretna glumica na kraju mentalno popustila izgubivši čak i veliki deo kose. King je bio razočaran kako su prikazane porodične veze a način na koji je prikazana i tretirana Vendi nazvao je uvredom za žene. Scena sa vratima snimana je 60 puta, scena sa bejzbol palicom čak 127 a retkost je i što je film sniman hronološkim redom. Nikolson je sebe mučio jedenjem isključivo sendviča sa sirom koji ne voli ne bi li stalno bio nervozan. Kjubrik je naterao sekretaricu da prekuca knjigu koju u filmu piše Džek čak 500 puta sa istom rečenicom: „All work and no play makes Jack a dull boy“. Ono, živeo fotokopir ili printer, zaboga miloga.

Dau: Reditelj Ilja Krazovski (Illya Khrzhanovsky) je od životne priče nobelovca Lava Landaua uspeo napraviti spravu za mučenje glumaca i čitave filmske ekipe. Terao ih je da nose isključivo odeću kakva se nosila u Rusiji sredinom 20. veka, gde je i smeštena radnja filma što ne deluje kao strašno no zabranio im je i mobilne telefone, pominjanje bilo čega savremenog, hrana im je služena u konzervama iz tog perioda a sva nerverbalna komunikacija je išla putem pisaće mašine. Za svako kršenje pravila sledila je kazna. Zašto su članovi ekipe pristali na ovo nije poznato. Sem možda njihovom bankovnom računu.

Eraserhead: Kao da film nije dovoljno lucidan i uvrnut takvo mu je bilo i snimanje. Dejvid Linč (David Lynch) se pobrinuo da dočara atmosferu. Čuvena je scena sa bebom. Junak filma Henri koji naseljava bezimenu industrijsku pustoš, završi sa bebom na rukama koju mu uvaljuje bivša devojka a koju bi najlakše mogli opisati kao reptilsko crvoliko čeljade. Do danas se ne zna i ne sme da se zna kako je Linč napravio bebu, pošto čudo izgleda poprilično živo. On je zabranio svaki pomen oko pravljenja tog deteta. Predpostavlja se da se radi o očuvanom fetusu teleta. Postoje izbrisane scene koje govore u prilog ovome kao opciji a to je recimo ona gde je mrtvu mačku rasporio i potopio u katran (stvarnu mačku). Neki čak misle da je počeo snimati filmove da bi opravdao „hobije“ koje bi svejedno izvodio.

Skippy: Nominovan za Oskara (najbolji film 1931) ima scenu gde Džeki Kupe (Jackie Cooper, 9 godina) treba da plače moleći se nad posteljom. Reditelj Norman Taurag je hteo da izgleda verodostojno pa je za potrebe iskrenosti uzeo detetovog psa, odveo ga iza studija i pretvarao se da ga ubija. Iako je klinac shvatio nakon scene da je pas živ ovo je na dete ostavilo veliku traumu. U svojoj autobiografiji („Please Don’t Shoot My Dog“) navodi traumu koja ga je promenila.

Osmi putnik: O, svi znamo scenu probijanja grudnog koša u Alienu. Ali, mnogo je strašnija priča scenariste Dena Obenona (Dan O Bannon) o umetniku H.R. Gigeru koji je dizajnirao ovu spodobu ali i skoro čitav svet tadašnjeg SF filma. Da bi napravio glavu ksenomorfa Giger je iz Indije kupovao prave ljudske lobanje koje je rastavljao i istraživao. Obenon je ovo uklopio u scenario za „Povratak živih mrtvaca“ (The Return of the Living Dead). Kad se saznalo da je Indija zatvorila sve fabrike koje su se bavile prodajom kostiju, Obenon svoje svedočenje zaključuje poražavajućom i jezivom izjavom: „…zubi lobanja sa kojima je Giger radio bili su izrazito sitni kao dečiji“.

Aguirre, Wrath of God: Hercogov film (Werner Herzog) bio je poprište obračuna. Reditelj je na nišanu pištolja držao glumca Klausa Kinskog preteći mu da će ga ubiti ako napusti set. Kasnije, iz Klausove biografije saznajemo da je glumac jedini na setu imao pištolj no njegove kolege sa tog snimanja tvrde da je Klausu bilo krivo jer mu je reditelj taj isti pištolj uspeo oteti. Bilo je pucanja na kolibu u kojoj se ekipa okupljala (navodno od strane ljudi okolo kojima je tolika buka smetala). Metak je tada uspeo otkinuti vrh jednog prsta a Kinski zamalo nije ubio statistu kad mu je mačem „otvorio“ lobanju tokom scene borbe (spasio ga je šlem). Uz sve to jedan od leševa na snimanju je bio stvaran, Hercegov brat ga je avionom doneo iz Evrope a pošto nije imao poverenja u prtljažnik aviona držao ga je na sedištu pored sebe tokom leta.

End of Evangelion: Kultni japanski anime devedesetih koji je zacementirao stereotip nasilja i nedokučivog simbolizma ovakvih filmova je možda najbizarniji. Govori o proročanstvu koje priča o smaku sveta pokrenutog naukom i monstruoznom energijom. Protagonista ima halucinacije u trenutku svoje smrti koje su pune dečijih crteža i pesmica. Ispostavilo se da su ove crteže crtala stvarna deca koja su bile žrtve zlostavljanja. Među pismima su se ubrzo našle i pretnje smrću reditelju Hidekiju Anu (Hideki Anno) izazvana predhodnim filmom (ovo je deo serijala). Najgore od svega, glumica koja je davala glas jednom od likova zaista je davila drugu glumicu tokom snimanja scene davljenja. Posledice su bile ozbiljne pa se snimanje jedva nastavilo.

Idi i vidi: Sovjetski film (Idi i smotri, 1985) je među najboljim ratnim filmovima ikada. Pored realizma stradanja pod nacističkim terorom tokom drugog svetskog rata, reditelj Elem Klimov je uzeo realizam kao opšti moto snimanja. Odlučio je da se na ekipu recimo, puca pravim mecima. Glumac Eleksej Kravčenko svedoči da su meci zujali samo na nekoliko cm od njega. Mnogima je ostala trauma usled mnogih realnih opasnosti sa ovog seta.

Poslednja kuća sleva: Ves Krejven (Wes Craven) prestavio je film za koji i sam smatra da je preteran. Krejven, ali i glumci Dejvid Hes (David Hess) i Mark Šafer (Marc Shaffer) potvrdili su da je atmosfera bila preterana sa obe strane kamere. Da bi dobio originalnu reakciju partnerke Sandre Kasel (Sandra Casell), Šafer je držao nad liticom i pretio da će je baciti ako ne uradi sledeći „tejk“ kako treba. Kasnije tokom scene silovanja Hes je pretio realnim napadom glumici da bi izazvao reakciju kod nje. Nakon toga je i Hes pretrpeo slično kada ga je glumac koji je u filmu igrao njegovog oca napao pravom motornom testerom i to vrlo funkcionalnom. Glumci su u scenama zaista udarali jedni druge.

Čovek iza Sunca: Delo T.F. Mousa je film koji je trebao dočarati strahote sistematskog mučenja i eksperimentisanja na živim ljudima tokom drugog svetskog rata. Zanemario je razlike između filma i realnosti pa iako su scene rađene specijalnim efektima scena autopsije dečijeg tela nije. Realno telo deteta je ostalo na traci a ovaj film mnogi opisuju kao najodvratniji koji su gledali.

Maratonac: Dastin Hofman (Dustin Hoffman) je u sceni izvadio zub zaista i to sam sebi. Lorens Olivije (Laurence Olivier) mu je na to rekao: „A da pokušaš glumiti?“.

Ko to tamo peva: Kultni film domaće kinematografije iz koga se citati izgovaraju svakodnevno a scene i posle 40 godina diskutuju zamalo je obeležila tragedija. U to vreme Pavle Vujisić i Danilo Bata Stojković nisu razgovarali ali su bili prilično trpeljivi jedan prema drugom. Tačnije, ta priča je kružila kuloarima a mišljenja o tome su bila podeljena. Jedno je sigurno, odnos im jeste bio intezivan i komplikovan. Istinitost priče koja sledi potvrdila je u svoje vreme i Batina supruga Olga. Naime, Paja je spasio Bati život. Sećate se scene gde Bata kaže: „Ja bih ovde proterao autobus“? E pa, ograda mosta puca i on pada u vodu a zatim se zaključuje da se utopio jer su mu džepovi bili puni kamenja (bio je kolekcionar istog). Trebalo je da otpliva do sredine reke i da kamerman počne da snima dok on pliva unazad. To je ono što vidimo u filmu. Bilo je hladno pa su mu pronašli gornji deo ronilačkog odela ali Bata je bio krupan i jedva se uvukao u njega. Od silnog napora gacanja kroz mulj do kolena Bati je pozlilo. Malo odelo je počelo da ga guši. Filmska ekipa nije primetila ništa čudno jer je Bata bio vrsan glumac i izgledalo je kao da taj napor i muku kao i uvek glumi savršeno. Jedino je Pavle, vrsni poznavalac reke i čovek koji je dobar deo života proveo kraj vode (njegov je brod u filmu gde mu Sonja Savić sa dečkom krade lađu) shvatio kolika je opasnost. Glumac je već bio skroz poplaveo. Mali budžet primorao ih je da svakoga dana po nekoliko sati putuju na set (od crkve Sv.Marka do Deliblatske peščare) jer se za smeštaj blizu seta nije imalo novca. U zavrnim scenama, kada putnici optuže muzičare da su Aleksi Simiću ukrali novčanik, reditelj je tražio krupan plan pa je Danilo Bata Stojković zaista odalamio malog Nenada Kostića kome su suze pošle pa je pobegao iz autobusa čak do Pančeva. Ekipa ga je ceo dan tražila. O naravi i navikama nekih učesnika… recimo Pavla Vujisića, da ne govorimo.

The Poughkeepsie tapes: Američki mokumentarni horor film (2007, režija Džon Erik Dovdle) je priča o ubistvima serijskog ubice u Njujorku a napravljen je od intervjua i snimaka koje je zabeležio sam ubica. Preko 800 filmskih zapisa ubice Edvarda Karvera zabeležili su sve od otmice pa do postmortem unakažavanja žrtvi. Prva žrtva je bila osmogodišnja devojčica pa je razumljivo što je bilo dosta problema da se ovakav film dozvoli javno. Od ubistava raznim predmetima do izvođenja carskog reza na ženi da bi unutra stavio glavu njenog muža, zašio je pa snimao reakciju kad se osvestila. Jedna je žrtva bila uslovljena da ne trepće ako hoće da živi. Film jeste dorađivan ali je ovaj manijak stvaran kao i njegovi snimci. Osuđen je na smrt i pogubljen ali dela „Kasapina iz Voter ulice“ koja su mu pripisivana (ubistva prostitutki) nisu uspeli da mu prišiju pa se taj vodi na slobodi još uvek. Posebno je strašno što je ovaj ludak svoju semenu tečnost ostavio bezbroj puta u bankama predviđenim za to.

Fantastična četvorka: Reditelj Trank (2015, Džoš Trank) je na samom početku uneo masu promena u film koje su zabrinule studio pa je uprava odbila da uplati osiguranje za to a prema ekipi se ponašao vrlo nasilno i zlostavljački ne libeći se i da se pesniči sa njima. Naposletku je napravio štetu od 100.000 dolara u apartmanu gde je odseo.

Drakula: Iako je reditelj čuvenog „Kuma“ (sa koga zamalo da ga otpuste) Fransis Ford Kopola nije baš ispravno shvatio da mu to donosi slobodu da osmišljava potencijalno opasne momente. Vinona Rajder je bila izložena verbalnom zlostavljanju dok se ne rasplače ili ima nervni slom tokom scena. Nije se libio da je nazove kurvom uz sve prateće opise koji idu uz to samo da bi dobio realnu scenu. Ovo rastrojstvo ju je zauvek obeležilo.

American Hustle: Iako su Dejvid O. Rasel i glumica Ami Adams i ranije sarađivali (The Fiighter, 2010) on se nije libio da je teroriše. Do te mere da je doveo do nervnog sloma a naposletku je toliko bila deprimirana i beživotna da je morao da interveniše glumac Kristijan Bejl a studio je urgirao kod reditelja da oladi s tim.

Tri kralja: Reditelj David O. Rasel je ovde izgubio kompas potpuno pa je počeo da se iživljava nad svima posebno se prazneći nad Džordžom Klunijem. Izludeo je scenaristu toliko da je ovaj bio na lekovima, kamermana do te mere da počne da vrišti a koga god je stigao ponižavao je pred drugima. Kluni se zarekao da sa njim neće raditi nikad više.

Snežana i lovac: Rupert Sanders je od snimanja napravio televisa presenta momenat. Glavna glumica koja se zabavljala sa glavnim glumcem u stvarnom životu i reditelj koji je bio oženjen i sa dosta sitne dece imali su aferu. Ono, nije neka vest niti novina ali zbog ove veze niko ništa snimao nije. Koristili su set za viđanje. Njen dečko (još od Twilight ere) nije bio baš najsretniji, kao ni rediteljova žena koja je zatražila razvod a vala ni studio koga je ovaj „dejt“ koštao preko svake mere ni za šta. Na posletku uslovljen kaznom snima film a kako su uopšte snimali i kakvi su to međusobni pogledi bar bili među svima možemo samo da zamislimo.

Braon zeka: Film Vinsenta Galoa (Gallo) insistirao je na scenama stvarnog seksa. Posebno oralnog od strane glumica koje su bile u krupnom kadru. A da, izvođen je na njemu samom i to pred svima. Od tada nije snimao…ili možda jeste samo u nekoj drugoj filmskoj kategoriji.

Ptice, Marni: Alfred Hičkok je tokom 60-ih optužen od strane Tipi Hedren za neprikladno pipkanje, neprijatno grljenje i konstantnu potrebu da je dotakne. Njegovo udvaranje se svodilo na slanje kesa sa hlebom na kojima je pisalo: „Pojedi me“. Molila je glumica i njegovu ženu Almu Revil da učini nešto da to prestane ali reditelj je toliko bio blesav za njom na neki lucidan način da ju je proganjao pričama kako je sanja i kako u snovima njih dvoje beže goli i ludi. Tokom proba su korišćene mehaničke ptice ali tokom snimanja scena stvarne. Alfred je posebno do ekstaze uživao gledajući mahnitost prestravljenih ptica i glumaca a posebno je zumirao Tipi.

Poslednji tango u Parizu: Bernardo Bertoluči je u ovaj film uneo scenu silovanja. Kao da to samo po sebi već nije mučno ova scena ne samo da uključuje štap i puter već i Marlon Branda od 50 leta i mlađanu Mariju Snajder od 19 godina. Danas ima raznih vrsta nasilja na velikom platnu gde se reditelji potrude da vidite svaku poru ili da sadizam pojmite kao strast no ovde je reditelj želeo pravu reakciju pa je pred samo startovanje scene prećutao glumici da će biti stvarna. Brando kao nije imao pojma i njeno otimanje je smatrao vrhunskom glumom i još se više unosio u scenu. Dobio je realnu poniženost i bol, njih dvojica su dobili nagrade za ovaj film a glumica je dobila godine povučena u droge i pokušaje suicida. Kad je procurila istina naređeno je da se unište sve kopije no reditelj je film prošvercovao u Italiju. Mnogi su mišljenja da njene stvarne suze nisu doživele pravdu.

Kil Bil Volume 2.: Evo ga čudak pod imenom Kventin Tarantino, poznat po kontroverzi, guranju glumaca preko linije razuma koji je na kraju stigao do odluke koja je Umi Turman u ovom filmu zamalo odnela život. Scena sa auto nesrećom nije imala kaskadera a Uma nije znala da će ići do kraja. Vođa statista nije ni imao nalog za ovaj set. Uma je povredila kolena, ugruvala se i zaradila kontuziju. Ali, on je hteo realizam. Glumica ga je optužila za pokušaj ubistva tvrdeći da su se posvađali pre toga oko nečeg desetog ali da njegov ego nema granice.

Zona sumraka: Film Džona Landisa koga znate kao reditelja „Braće Bluz“ i „Životinjske kuće“. Poslednjeg dana produkcije srušio se helikopter ubivši dvoje dece i glavnog lika ovog poglavlja. Inače, scena i jeste bila zamišljena kao takva (Vijetnamski rat) samo što je usled lažnih eksplozija pilot izgubio orijentaciju i kontrolu a smrt je bila stvarna. Ovaj reditelj je prvi u istoriji koji je dobio tužbu za kriminalno ponašanje ili neodgovornost. Pre su to uvaljivali članovima ekipe. Kako nije imao zakonski papir kojim zapošljava decu glumce, plaćao ih je na crno a nije imao ni dozvolu da budu blizu eksplozije nije dobro izgledalo. No, nagodio se za ogromne svote novca i izvukao.

The revenant: Leonardo Di Kaprio i reditelj Alehandro G. Inaritu su imali ozbiljan problem sa realnim scenama. Posebno kad su glumcu prsti bili fiksirani a oči slepljene izistinski.

Egzorcista: Vilijam Friedkin nije možda odgovoran za niz nesretnih ili urokljivih nezgoda (videti tekst: „A od kuma, egzorcizam“) ali jeste za trajnu povredu kičme Elen Burstin kad ju je zakucao o vrata svom silinom. Vatra je progutala set u jednom trenutku i sve je izgorelo sem sobe zaposednutog glavnog lika a postoje osnovane sumnje da je ovo bio marketinški potez reditelja.

Deliverance: Džon Borman umalo nije udavio Bart Rejnoldsa jer ga je forsirao da pliva do iznemoglosti iako je glumac urlao da je slomio kost o podvodnu stenu.

Dancer in the Dark: Lars Von Trier i Bjork su imali vrlo naporan odnos. Bjork je bila vrlo uplašena rediteljovom navikom da posle svake scene dotrči ka njoj, zagrli je široko i stisne ne puštajući je dok ova ne počne da se guši.

Fight Club: Dejvid Finčer je objasnio Edvardu Nortonu da je sasvim u redu da Bred Pita udari iz sve snage realno. Ovaj ga je udario u uvo ne znajući gde da cilja a u želji da ga ne udari previše gadno. Međutim nije računao na osetljivost samog ušnog aparata pa je Pit ostao sa posledicom zvonjave i poremećenog centra za ravnotežu.

Singing in the Rain: Gene Keli je naterao Debi Rejnolds da igra u ovom ostvarenju dok joj stopala nisu prokrvarila. Mučna scena za numeru „Dobro jutro“ trajala je od 8 ujutru do 23 časa.

Teksaški masakr motornom testerom: Ekipa ovog filma je mrzela reditelja Tobi Hopera koji se na njima stalno iživljavao. Bio je svestan svega toga ali je rekao da su sva ta poznanstva nebitna jer je dobio ono što je hteo na filmu.

Vrana: Brendon Li (sin Brus Lija) ubijen je pravim mecima na snimanju. To ni danas nisu rasvetlili, niko nije odgovarao a svi tračevi vode do ogorčenosti i preke naravi reditelja Aleks Projasa.

The Ring 2: Reditelj Hideo Nakata je smatrao divnim da poplavi set. Film je inače o ukletoj vodi pa je reakcija ekipe bila sjajan zapis na njegovim kamerama.

El Topo: Film Alejandra Jodorovskog je prepun klanja životinja, scena silovanja i ekstremnog nasilja i smatra se jednim od najzlostavljačkijih filmova ikada snimljenih. Kažu da je reditelj kontinuirano forsirao ovakve scene na setu i oko njega da bi glumci bili u kondiciji.

Terminator 2, Sudnji dan: T-1000 vozi helikopter ispod mosta u jednoj vrlo napetoj sceni. Reditelj je hteo realizam pa je kaskader provozao helikopter ispod mosta. Ekipa kamermana je odbila da to snimi pa je on lično sa kamerom seo u auto za potere nateravši nekog nesretnika da ga vozi tik ispred letelice. Niko nije povređen ali vredi li rizikovati glave zarad snimka za koji ionako svi misle da je specijalnim efektima odrađen.

Cliffhanger: Struna između dva aviona u letu na kojoj se spuštaju džakovi sa lovom i lopovima koji su je maznuli (1993, Silvester Stalone) je izgledala toliko ludo da je studio odbio da plati osiguranje za ovo. Reditelj Rene Harlin je ubedio glumca da bi on ovde izgledao sjajno pa je Stalone dao milion dolara od svog honorara kaskaderu. Kako je ovo ilegalno u Evropi gde su inače snimali samo zbog ove scene su se vratili u Ameriku.

Dobar, loš, zao: Tukov lanac sa lisica kojim je bio vezan za leš presečen je izistinski naletom voza. Reditelj Serđo Leone nije baš mnogo bio pametan i samo puka sreća doprinela je da nakon presecanja lanca Eli Valah ostane živ. Naime, po presecanju se otkotrljao izbegnuvši nešto na šta nisu računali, viseće metalne stepenice kojima se ulazi u kupe. Valah i Klint Istvud su zajedno spavali u istom krevetu zbog manjka budžeta. Pucanj Istvuda (Blondi) u kanap kojim je bio obešen Tuko (Valah) uplašio je konja koji je počeo da galopira sa sve glumcem na sebi (kome su bile vezane ruke na leđima). Jedva je izbegao pogibiju. Valah je popio i kiselinu za rekvizite koja je ostavljena u flaši limunade, završivši sa opekotinama.

Spiderman: Poslužavnik koji Piter hvata nije digitalizovana scena. Iako su predmeti sa tasa imali magnete nije ih bilo lako pohvatati kad ih sa visine spuste članovi ekipe. Ovu scenu, lako izvodljivu u postprodukciji glumac je morao da ponovi 156 puta zaredom.

Steamboat Willi Junior: Postoji crtani Parobrod Vili ali u ovom filmskom ostvarenju reditelja Čarls Rajsnera komedija iz 1928. godine je otišla malo predaleko. Crno beli filmić sa klasičnim forama ima i scenu u kojoj je drvena konstrukcija trebala da padne na Bustera Kitona (u redu je ako nemate pojma ko je ovo, mrtav je već 50 godina). Zamisao je bila da se ostavi prorez na kulisi pa kad padne da to bude sigurno mesto za glumca. No, zašto da bude jednostavno kad može komplikovano pa je fasada izistinski bila od cementa.

Špijun koji me je voleo: Agent 007 ima scenu u kojoj skija do ivice litice, u zaletu je preleće pa se na kraju otvori padobran. Ovo je izvedeno na zahtev studija (reditelj Luis Gilbert). Samo što nije odskočio Rodžer Mur nego kaskader Rik Silvester. Čekao je deset dana na povoljne sulove zbog klime a iako je bilo reči o 30.000 dolara uspeo je da izboksuje čitavih pola miliona za svoj poduhvat.

Stranac: Čarli podiže Meri na satnu kulu ovekovečivši kultnu scenu. Film Orsona Velsa u kom ovaj lik sa mukom odiže damu na priličnoj visini bez sigurnosne opreme je nonšalantno sniman ceo u takvom maniru. Reditelj je shvativši da se kroz rukav njene haljine vidi kabal u kadru prosto mahnuo rukom i rekao: „Nemamo ceo dan. Isecite kabal“.

Mad Max Fury Road: Koma Dos ratnik sa gitarom bacačem plamena u ruci je bio pravi izazov za muzičara iz Australije koji je bio vezan osam sati dnevno za ovo vozilo sumanuto jurcajući okolo. To je trajalo nekoliko meseci a on je pokušavao na sve to da svira i kontroliše bacač plamena iz gitare tegleći sve one metalne ukrase i zupčanike i pod povezom.

Ponoćni jahač: Snimanje ovog filma je odnelo život asistenta kamere Sare Džons 2014. godine. Šef kamere je osuđen na 10 godina, 5.000 dolara i zabranu da snima opasne scene. Ambulantna kola su u ovoj sceni zaglavljena na šinama a tokom sudara sa vozom odvaljeni kamen je ubio nesretnu ženu koja je snimala. Reditelj Randal Miler je dobio dve godine zatvora i osam godina uslovno jer je između ostalog ekipi nakon nesreće naredio da sve uredno pospreme i sklone. Inače ova zamisao je proistekla iz njegovog scenarija.

Fitzcarraldo: Film iz 1982. godine koji je snimao Verner Hercog mnoge je koštao ortopedije. Nisu ga zadovoljile minijature pa je insistirao da glumci kroz džunglu i preko brda vuku pravi pravcati parobrod od 320 tona. Kako da ga prevuku smišljao je čitave tri godine. Da, to je lik koji je pucao na Kinskog ali i isti onaj koji je autor dokumentarca o životu i smrti Timotija Tredvela. Timoti je onaj lik koji se sa devojkom previše približio grizliju u pokušaju da ima što veličanstveniji snimak. Grizli nije mnogo mario za selfovanje pa ih je raščerupao a na snimku se uredno može čuti mljackanje i krckanje kostiju što reditelj uredno ostavlja kao top momenat.

Šta je sledeće u toj umetničkoj „viziji“? Stvarni masakr radi realnog dojma? Jedne od najtragičnijih i najbrutalnijih filmskih traka bile su materijal sniman na ulicama velikih gradova. Neki paranoid se dosetio da u sred bela dana parkira kombi, postavi rasvetu, tonca, kamere i obezbeđenje pa snima scene batinjanja i silovanja. Niko nije obraćao pažnju na krike i suze jer su mislili da snimaju film. Poneki radoznalac bi bio sklonjen iza trake a sve se dešavalo prilično brzo, taman dok neko ne pozove prestavnike vlasti. Scene su bile stvarne i brutalne jer su „glumice“ zapravo otete sa ulice a sve zarad dobrog unovčenja podjednako umobolnima kao i oni. O skrivenim razlozima kastinga da ne govorimo. Ne znam šta je bilo u glavama članova ekipe tokom snimanja „Srpskog filma“, šta je u rediteljevoj smo videli.

Tako da, čuvajte se blještavih reflektora i previše lakih obećanja. Nije svaki model top model niti je svaka starleta filmska diva (starleta- originalno naziv za mladu glumicu u usponu ili želji da se probije).

Ostaću sa ove strane ekrana. Najgore što može da mi se desi je da mi psić o’ladi kokice. Nije da je baš neko hteo da me angažuje u blokbasteru ali svejedno, crveni tepisi sad više ne izgledaju tako primamljivo.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Povratak korenima

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: naučna fantastika/svemirska opera

ORIGINALNI NAZIV: Hunters of Dune

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

AUTORI: Brajan Herbert i Kevin Dž. Anderson

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 2006.
OCENA:

 

Poslednjih godina Čarobna knjiga se okrenula stripovima, ali očigledno nisu zaboravili kako su počeli i gde su koreni. Naime, ove godine su intenzivirali objavljivanje knjiga, posebno knjiga naučne fantastike. I sasvim je prigodno što se među njima našao najprodavaniji serijal naučne fantastike svih vremena – „Dina“. Kada čujete taj naslov vratite se na početak i shvatite zašto volite fantastiku. Sigurno da je bilo boljih pisaca i knjiga u fantastici, ali „Dina“ stvara zavisnost, slično melanžu u samoj priči. Valjda su sve svemirske opere predodređene da menjaju lice fantastike.

U neku ruku je i za mene čitanje ove knjige bio portal kroz vreme. Povratak na početak, u trenutak u kom sam zavoleo fantastiku. Takvo putovanje mi je bilo neophodno, u smislu sagledavanja činjenice zašto sam na mestu na kojem se nalazim, i odakle sam krenuo. Sazreo sam i promenio se, ali razlog zbog kog ovo pišem je i dalje isti – volim fantastiku, knjige i stripove. Dišem i živim na taj poseban način. To se ne može glumiti, fantastika je način života. A ova knjiga me je podsetila upravo na to. Razvejala mi je sve sumnje u to da nisam na pravom mestu. Verovatno nisam Kvizac Haderah, ali ću za žanr učiniti koliko god je u mojoj moći. Zabavila me je i činjenica da je naše udruženje raspisalo konkurs za treći broj Fantastičnog vodiča sa žanrovskom, odrednicom svemirska opera. Ispada da je sve neprekinuti krug, i dok ne dođete do mesta odakle ste krenuli nesvesni ste važnosti korena. No, kada jednom postanete svesni toga, otvaraju vam se mogućnosti novih krugova. Peščana planeta je tek jedan od svetova koje ćemo posetiti sa transsvemirskim brodovima, zavalite se polećemo!

Brajan Herbert i Kevin Dž. Anderson – samostalno su napisali dosta knjiga, uglavnom naučne fantastike, pre nego što su počeli da rade na razvijanju serijala „Dina“. Prva trilogija, Prelude to Dune, odvija se neposredno pre početka glavnog serijala i bavi se glavnim akterima romana Dina: porodicama Atreid, Harkonen i Korino. Usledili su serijali Legends of Dune, Heroes of Dune, Great Schools of Dune i Dune 7. Za ovu godinu najavljena je trilogija o Kaladanu – čija se radnja odvija godinu dana pre selidbe porodice Atreid na Arakis. A mi nestrpljivo čekamo na našem jeziku i osmi deo Dine: „Peščani crvi Dine“.

Uglavnom bih džaba pokušao da objasnim radnju i povezanost likova onima koji nisu čitali celu sagu. U pitanju je vrlo kompleksna mreža niti kroz hiljade godina istorije jedne planete. Za one koji su čitali – središte ove knjige zauzima pokušaj stvaranja Novog sestrinstva, pomirenje benegeseritkinja i uvaženih matera, u cilju da se dočeka krajnji neprijatelj. Ni neprijatelj ne sedi skrštenih ruku, upire se da mu upali barem jedan od planova u planovima. U svem tom zametenjaštvu, vraćaju se legendarni likovi u život. Osma knjiga nakon ove ne može biti ništa drugo do epska eksplozija užitka. Kao i kraj ove vanvremenske priče.

Ovaj deo Dine je prvi put na srpskom jeziku, pa sam zaista imao u čemu da uživam. Do sada ste sigurno zaključili koliko volim ovaj serijal. Zbog toga sam i imao strah od promene autora, na sreću uspeli su da isprate tvorca i stilski i narativno. Doduše, možda im i nije bilo teško raditi po otkrivenim beleškama. No, ovaj dvojac ne treba potceniti, od njih ćemo tek videti najbolja dela. A ova knjiga je poput Velsovog Vremeplova, mislim vraća kroz godine, obnavlja, podseća na radost prvog susreta sa fantastikom. Nostalgija je moćno oružje. Nismo matori, nego je retro kul.

Ovo je idealan početak za nove fantastičare, jer je svaka knjiga u serijalu razumljiva i bez prethodnih. Ali stoji i kao podsetnik šta je dobra fantastika. Zašto volimo žanr. Do narednog pisanja, prošetajte Arakisom, skupite malo začina i upadnite u zanos kao ja.

Decembarska čitaonica – Knjige koje želite za poklone

Posted on by Jovana Mitrović

Pozdav svima! Evo došao je i taj decembar, a uskoro i kraj 2020. godine, koju su pisali Stiven King i Džordž Martin, a režirao Kventin Tarantino. Barem se meni tako činila.

Jedna od dobrih strana, kako vidim kod većine, jeste da smo napokon imali vremena da sednemo i odgledamo tu seriju koja nam stoji za vratom, sustigli sve Marvelove filmove i izborili se sa većim serijalima knjiga koje nas sa polica osuđuju. Srećom, njih nikad ne manjka.

Ova godina je prošla i bolje nego što smo svi mislili u smislu novih izdanja knjiga, pa tako ni decembar nije ostao bez dobrih naslova!

 

Put nazad – Gavrijel Savit

 

Put nazad je priča inspirisana jevrejskim narodnim tradicijama koje će opčiniti ljude koji vole Nila Gejmena i Filipa Pulmana.

Pratimo dva tinejdžera na putu kroz Daleku zemlju, jevrejsko boravište duhova i demona.

 

 

 

 

 

 

 

 Alfa Enigma – V. Majkl Gir

 

Dr Timoti Rajan je vojni psiholog, koji upoznaje novu pacijentkinju, poznatu samo pod imenom Zatvorenik Alfa, koja priča na čudnom jeziku i škraba u crtama, tačkama i malim slikama. Da li je to ona naučnik ili najlukaviji špijun?

Za to vreme, u Egiptu, arheolog Rejd Farmer otkriva grobnicu 18. dinastije, koja ne bi trebalo da postoji. Tamo nalaze materijale, matematiku i epigrafiju Maja koje nisu postojale pre 3000 godina. I ubrzo su, zajedno sa sarkofagom, kidnapovani.

 

Ova, prilično čudna i opčinjavajuća priča je baš ono što nam treba u 2020. godini. Ko je, ono beše, imao mumije i prokletsvo za decembar?

 

Lopov na krilatom konju – Kejt Maskarenhas

 

Porodica Kendrik je počela da pravi svetski poznate lutke još ranih 1800-ih. Ali njihove lutke nisu samo lepo izrađene, svaka od njih ima određenu emociju koju je položio njen tvorac. Magija gde se može osetiti blagostanje ili paranoja, samo na jedan dodir. Iako su to započele žene, danas samo muškarci u porodici znaju tajnu njihove radionice. Međutim, Persefone Kendrik želi da prekine tu tradiciju, i vidi odličnu priliku kada im se iznenada pojavi momak koji trvdi da je njihov rođak i da zna zanat. Ali jedna od najpoznatijih lutki je ukradena, a samo neko ko ima magijsko znanje mogao je to da uradi.

 

 

 

 Vatreni Bog – R. F. Kuang

 

Treća i poslednja knjiga jedne od najčitanijih azijskih fantastika, u poslednih nekoliko godina. Poppy War trilogija je mračna priča koja kombinuje istoriju Kine 20. veka, rat opijuma, sa interesantnim svetom bogova i čudovišta koji dovodi do razornog, očaravajućeg efekta.

 

 

 

 

 

 Ritam rata – Brandon Sanderson

 

I na samom kraju, još jedan nastavak u najpoznatijem serijalu Arhiva olujne svetlosti, Brandona Sandersona.

Ova opčinjujuća priča, a i sam serijal, je sve što nam je potrebno da bi smo pregurali ovu godinu do kraja.

 

 

 

 

A sada vas ostavljam da pronađete priču koja će vam utopliti ovaj hladni decembar (ne volim zimu – eto, rekla sam!), da vidite koja vam je priča omiljena, dok ja nađem način kako da se dokopam Poppy War trilogije.

Imam tu čast među prvima da vam kažem – čitamo se sledeće godine!