Blog

Čovek je čoveku vuk: Pogovor iz romana ,,Dronstad: Karantin“

Posted on by Redakcija

Ljudi su mnogo moralniji nego što misle,

a daleko nemoralniji nego što to mogu zamisliti.

Sigmund Frojd

U trenutku kada nastaje ovaj pogovor, čitav svet kakav poznajemo urušava se i suočava (i dokazuje da je u punoj meri nespreman za to) sa opasnošću koja testira same postulate savremenog društva. Stvarnost kao da pokušava da testira da li su Jevtićeve ’šta-ako’ postavke – gotovo saramagovski ironično – tačne.

Jevtić u svom romanu ne podleže zahtevima za političkom korektnošću i stvari naziva direktnim, često vulgarnim, ali pravim imenom, predočavajući nam svet glavnog junaka onakvim kakav on uistinu jeste – mračan, grub, nasilan, istovremeno i ogoljen i zabranjen, divlji.

Iako nema ničeg novog u distopijskoj tematici koju obrađuje, autor na sebi svojstven način testira granice do koje mere je svaki normalan čovek, u stvari, normalan… kao i to u kojoj meri će nečiji identitet ostati su suštinski netaknut u susretu sa problemima koji ga nadjačavaju, odnosno, prati frojdovsku misao da se veličina vašeg identiteta određuje se veličinom problema koji je u stanju da izbaci vas iz takta.

Autor dobro poznaje i demonstrira razliku između ljudskog bića, čoveka, per se i načina kako taj čovek postupa u određenoj situaciji, kako se ta postupanja razlikuju u njegovom odnosu prema drugima i ali i prema samome sebi. Predstavlja kako se postupci oslikavaju u interakcijama likova, ne ispitujući nikada nekoga kao osobu, već isključivo ponašanje te osobe u određenom kontekstu, kao i uslovljenosti koje proističu iz specifičnosti situacije u koju je data osoba smeštena.

U priči u kojoj izolacija i rat u urbanoj sredini obeščašćuju zrelog čoveka čineći od njega zver i izvan granica potrebnog, uklanjajući iz korpusa njegovog ponašanja vladanje i uljudnost, mi pratimo jednog mladog čoveka koji tek treba da formira sopstvenu ličnost. U moru besmisla i apsurda, glavni junak ponekad deluje kao distanciran, otuđen, nemi posmatrač ljudi i događaja koji ga okružuju, ponekad njegovi postupci otkrivaju zrna svetlosti, dok ponekad poklekne i dozvoli da i njega proguta mrak apsolutnog bezumlja izvlačeći ono najgore iz njega.

Dronstad je sarvemeni roman, nabijen akcijom, pažljivo osmišljen i zaokružen, a čitaocu predstavljen kao poligon, simbolično karantinski zatvoren, na kome se ispituje da li je dašak ljudskosti i zrno svetlosti dovoljno da se stvari pokrenu ili je tama i beznađe ipak preovlađujuće.

Roman je izašao u izdanju Udruženja Autostoperski vodič, simbolično zatvarajući elektronskim izdanjem 2020. i otvarajući štampanim 2021. i može se nabaviti (u obe verzije) u internet prodavnici Udruženja. U nadi da će čovečanstvo ipak imati snage da izbegne potpuni Dronstad scenario, želimo vam ugodno čitanje.

Autor: Mira Satarić, urednik romana ,,Dronstad: Karantin“

Deratizacija pacovskog konglomerata – Milan Kovačević

Posted on by Redakcija

*alarm će se oglasiti za dva sata i dvadeset minuta*

Zemljo, progutaj me – verujem da ne moram podobnije da objašnjavam zbog čega si zaslužila da se halapljivo gostiš mojim mesom. Na iskvarenoj srži kostiju nemoj ostavljati ni naznaku čoveka, jer kada razmislim o sebi kao ljudskoj prilici, obuzme me salva sramote i kajanja. Ja – čovek – nemi posmatrač propadanja, u trenucima kada tišina košta više od sve i jedne reči.

Ne mogu da utonem u san – svaki trud je uzaludan. Napad panike koji je počeo da me pritiska silovateljskim namerama samo je pogoršao šansu za uspavljivanje, a učinilo mi se da su sunčevi zraci već krenuli da se probijaju kroz spuštene roletne. Nije pomogao Rivotril – retko kada zaista pomogne, iako ga uredno pijem – po preporuci. Pokvareni indikator altitude u mom mozgu postaviće u potreban položaj – ali to je sve što taj lek može da uradi.

San, totalno osujećen, nije dopirao do mog bića. Bio sam umoran – zaista jesam – ali nije bilo načina da samo na trenutak nestanem iz ovog gramzivog života prožetog razočarenjima, patnjom i pohlepom. Bio sam osuđen na ovaj kužni osećaj, a podsetnik na posrnuće bio je vazduh koji udišem – gorak, gust i gnusan.

Ne pijem alkohol – on, ruku na srce, uglavnom pomogne kod nesanice, ali umnogome pogorša ono što bi trebalo da bude budni deo dana. Posle čašice žestine u mom želucu eruptira nezaustavljivi vulkan, i želudačna kiselina počne da me proždire iznutra – nezasito. Kilogram sode-bikarbone ne bi eliminisao goreći osećaj ustoličen iznad dijafragme. Samo bih sumanuto podrigivao sebi u bradu narednih desetak minuta, a osećaj topljenja sluzokože moje unutrašnjosti bi postao intenzivniji svakim podrigom. Kao da stotina užarenih žileta igra lucidni ples u mom stomaku.

Tako je i kad ne pijem alkohol – ne prečesto, ali se dešava. Nepogodna ishrana, prženje hrane u dubokom ulju ili šećer bilo koje vrste – želim da nestanem. Kako mi je ovo izdajničko telo uskratilo mogućnost uživanja u zemaljskim ponudama, u potpunosti sam život posvetio kompaniji u kojoj sam šefovao na odseku za eksploataciju prirodnih bogatstava – to je slobodni, ali iskreni naziv kojim u tajnosti oslovljavam sektor dobrovoljnog ropstva.

Firma u kojoj sam zaposlen ima monumentalni značaj za posrnulu ekonomiju moje države, a kako radi po stranom modelu – naročito ako u obzir uzmemo spoljne investicije – smatram sebe korisnim pojedincem koji je potreban i teško zamenjiv. Zaista, ja sam kancelarijski hrčak koji nema problem sa nasilnim autoritetom ili naprasnim prekovremenim radom – barem sam bio takav, tokom većinskog dela mog ovozemaljskog postojanja.

Ponizni hrčak se ipak vrlo brzo pretvori u krvožednu kanalizacijsku pacovčinu, u onog čuvenog istorijskog prenosioca smrti i zaraze kojeg se pošteni ljudi gnušaju. Pitanje je samo koliko smeća i crkotine treba baciti na čistinu, da bi nekada plodni deo zemlje postao veštački nastalo prirodno stanište štetočine. Isto je sa ljudima – sve je količina otpada, a čovek je merna jedinica truljenja.

Ako zaspim za deset minuta, imaću tačno dva sata odmora – brijanje, tuširanje, doručak ću propustiti ovog jutra. Verujem da prazan stomak ne može previše da utiče na ishod mog nauma, kao ni neprijatan telesni miris ili par zaostalih čekinja na licu. Ja sam pacov koji ne može da svari život – baš zato dopustih sebi da budem udavljen u kolotečini poslovanja korporacije koja ne priznaje život niti životne vrednosti kao sastavni deo poslovnog etičkog kodeksa. Da – novca je zaista mnogo, ali šta je iza toga? Besomučno ubijanje zemlje po kojoj neometano hodamo – ubice iz slučaja koji zastarevaju. Halapljivo crpljenje vrednih čestica esencijalnih za funkcionisanje savršenog i ustaljenog mehanizma – zbog čega? Zbog profita – pokušao sam da nađem drugu stranu medalje, ali ona ne postoji – sve je materijalna dobit. Strane investicije ogledaju se u modernoj aparaturi za sakaćenje prirode, ili bolje rečeno, za pravljenje velikog igrališta za pacove – „Pacovlend“, i besplatne karte za sve zaposlene.

Ja znam da, kao zarđali šraf trulog mehanizma, nisam bitan. Znam da sam zamenjiv uprkos pređašnjoj egocentričnoj tvrdnji, i znam da hiljadu nesrećnika strpljivo čeka da isparim, samo kako bi oni dobili priliku da sednu u sedlo beskrajnih entropijskih mogućnosti. Ja sve to znam – a sada ću tome stati na put. Hrčak, ogrnut kožom pacova, gladnih i crvenih očiju. Respektabilni šef najgoreg odseka u svevladajućem pacovskom konglomeratu. Dosta je.

Nisam spavao – san me nije želeo u zagrljaju – ne znam koliko dugo sam već budan, uznemiren onim što predstoji i što moram učiniti. Posle nekoliko neprospavanih noći čovek ne može da rasuđuje. Teško je razlikovati prividno od stvarnog, i paranoja – ta prokleta paranoja – počinje da radi svoje. Sve što mi se u životu zbilo vodilo je do ovog trenutka, a ipak – kada je taj dan došao – osetio sam da gubim hrabrost za finalni akt.

Da li sam uopšte spreman za veliku prezentaciju? Sala je rezervisana, kolegijum će željno iščekivati novosti u vezi daljeg pravca razvoja kompanije i naše dugo očekivane aktivacije na četiri nove bušotine i nekoliko potentnih rudnika, sve je spremno za velike vesti. Sve – sem mene.

Oprao sam bledo lice mlakom vodom i sapunom, pa par sekundi posmatrah svoj odraz u muljavom ogledalu – sada nema nazad, bio spreman ili ne. Taksi je već čekao. Platih vožnju mlađanom vozaču bez izgovorene reči, i ostavih mu iznimnu napojnicu. Pružio mi je nekakav vaučer i pozdravio me snažnim pritiskanjem sirene. Višak novca mu je očigledno popravio raspoloženje.

Posle uobičajenog prolaska kroz velika pokretna vrata od stakla, nezainteresovano se javih radnici na recepciji i podsetih je na prezentaciju. Ulaz će biti zaključan – prezentacija nije smela biti prekinuta spoljašnjim intervencijama ili nezvanim gostima. Udruženje radnika nije imalo problema sa ovakvim, vrlo neortodoksnim, načinima rada, ali su neizmerno verovali u moj liderski duh, kao i u jačinu ambicije koja je – očigledno lažno – isijavala iz mene.

Godišnja proslava, koju kompanija redovno organizuje u znak lojalnosti zaposlenima, je otkazana iz nepoznatog razloga, pa sam ovo svojevrsno iskupljenje organizovao na svoju ruku. U ovakvoj kompaniji, što više puta pokažite „svoju ruku“ i ukoliko se ispostavi da često odnosite više od uloženog, bićete na samom vrhu piramide pohlepe. Kod ovakve vrste poslovanja, sve je rizik, a ovaj dan – najveći do sada.

Prošetao sam kancelarijskim prostorom – bio je pust. Samo je klupko mrtve kotrljajuće trave nedostajao da dočara atmosferu pustinje. Zujanje neprestanog kolanja električne energije bio je jedini prisutan zvuk – muzička podloga koja idealno dočarava urbanu pustaru. Neuredni stolovi pretovareni papirima, sa još uvek uključenim računarima, čamili su oslobođeni ljudi – svi su bili u svečanoj sali i čekali su moj dolazak.

Ketering je bio uredno pripremljen – bezalkoholni punč oplemenio je salu opojnim citrusnim mirisom – mesta su bila numerisana. Svih tridesetak zaposlenih će udobno smestiti svoje nabrekle zadnjice u kožne fotelje specijalno postavljene za ovu priliku. Dinamično radno okruženje – pacovi su se okomili na besplatnu hranu – očekivano. Fizički radnici žuljavih prstiju, koji na mestima eksploatacije bivaju izrabljivani radeći krvave poslove po nalozima prisutne svite, bi ubili za ovakav obed, a ispred mene – nezasita rulja nalogodavaca u svim bojama, odevnim kombinacijama i godinama.

Kiselina je počela da kipti iz mog želuca dok sam na pozornici preslagao poluprazne papire svojski se trudeći da ne delujem uznemireno – ovaj put, gorušica je došla posredstvom stresa.

Sendviči sa usoljenim papalinama bili su idealna podloga za kasnije gašenje žeđi – i to neodoljivim spojem soka od grejpfruta, limuna i višenamenskog otrova za štetočine. Grejpfrut je specifična voćka – kisela, opora, jaka – neutrališe sve druge ukuse, osim limunovog, sa kojim u kombinaciji gradi savršen temelj za uvođenje stranog faktora, koji u miksturi sa jakim citrusima gubi svoj redovni ukus. Zdravica će ubrzati stvari – sa njom ću završiti izlaganje, koje će većinskim delom biti čista improvizacija, na papiru stoje samo uvodne reči. Progutao sam tabletu Ranisana bez vode i zamolio sve prisutne za pažnju.

„Poštovane kolege i drage koleginice. Pre svega, hvala što prisustvujete u ovolikom broju. I sami znate koliko sam priželjkivao ovaj dan, jer danas je dan velikih vesti! Hvala vam što ste integralni deo „Infinite Dream LTD“ kompanije. Velika mi je čast deliti prostoriju sa vama, kao i udisati isti vazduh, znajući da se beskompromisno i pošteno borimo za neko bolje sutra. Iza nas je teška godina, ali zahvaljujući svima ovde prisutnima, kao i radnicima ostalih filijala „Infinite Dream LTD“ kompanije, moram reći da je bila više nego uspešna.“

Aplauz je rasparao dotadašnji muk još pre nego što sam završio rečenicu. Dodatni kilogram soli u papalinama je radio za mene – svi su u rukama držali do vrha napunjene staklene čaše. Postarao sam se da aparati za vodu budu eliminisani iz prostorije za vreme prezentacije – poslao sam ih na vanredni servis.Osetio sam lepljivi znoj kako mi obliva čelo – pili su, svi su pili. Toliko su pili da sam pomislio da će ponestati blagorodnog punča. Rulja je bila oduševljena – najviše zbog činjenice da sam ih odvojio od monotonosti radnog stola koju su toliko voleli i pozvao na besplatnu zakusku i okrepljujuće piće. Jedan od šarlatana iz ljudskih resursa se našalio na račun nedostatka alkohola u punču.

„Naši prijatelji iz glavne poslovnice su prezadovoljni vašim učinkom, i svi ćete blagovremeno biti obavešteni o novčanim bonusima, koje ste svakako zaslužili. Dodatne investicije inostranih saradnika u potpunosti će se odnositi na vaše neto prihode, i zadovoljstvo mi je da najavim još prosperitetniju godinu, na čak sedam novih izvorišta, i to samo na području centralnog Balkana!“

Par puta sam pogledao u ručni sat – vreme je proticalo izrazito sporo. Nesumnjivo je da su svi ispili po dozu. Jedna je u potpunosti dovoljna da usmrti odraslog zdravog čoveka, što znači da će ovi polu-ljudi iskrivljenih leđa, koji glad ubijaju isključivo brzom hranom, biti podložniji uticaju koktela smrti – kako sam ga nazvao.

„Nije li pobeda u tome što se reorganizacija našeg preduzeća neće svoditi na likvidacije i otkaze, već na otvaranje još nekoliko radnih mesta za mlade i ambiciozne ljude koji žele da prelaze targete i time sebi obezbede sigurnu budućnost unutar granica sopstvene države? „Infinite Dream LTD“ nikoga ne tera iz kuće, „Infinite Dream LTD“ želi da budete srećni u okviru vama poznatog okruženja! Sve što ima svet, imamo i mi! Zar nije tako?!“

Oduševljenje je bilo prisutno na svakom izobličenom licu – kao da će imaginarna povišica promeniti stvari. Osmotrio sam prisutne i shvatio da još uvek nema naznaka unutrašnjeg izgaranja. Papiri lišeni smislenog teksta bili su poređani na govornici za kojom sam stajao. Vreme je bilo da improvizujem – vreme je bilo da govorim iz ovo malo ukaljane duše.

„I zato mi je drago.. zato mi je drago, što će ova nesnosna mašinerija uskoro zauvek biti ugašena.“

Kikot i zvuk podrške je izostao.

„Da – dobro ste čuli. To što nas više neće biti, ne menja mnogo na globalnom nivou, zaista ne menja, ali verujem da će mi podariti miran san. A sasvim sam siguran da ćete ga imati i vi!“

Pitanja su počela da dopiru iz utihnule publike. Nekoliko nemih posmatrača se uhvatilo za stomak – bolne grimase ispunile su njihova lica.

„Da, drage dame i još draža gospodo. Pitate li se zbog čega je najefikasnija „Infinite Dream LTD“ enklava upravo u ovoj korumpiranoj i razorenoj državi? Upitate li se ponekad koliko košta život naših komšija, koliko košta naš život? A život naših zemljoradnika kojima smo potrovali useve? Životi plutajućih jata riba kojima smo zagadili reke? Ne verujem da se pitate, jer ne vidite dalje od vaših šljaštećih monitora, na kojima bezumne brojke teku pred vašim sasušenim očima i ne govore išta o pravom stanju stvari, jer znate šta, vas nije briga za pravo stanje stvari, pa što bi?“

Par kolega iz sektora za finansijske protoke se nasmejalo, aludirajući na šaljivu prirodu zanimljive humorističke predstave čiji sam bio jedini akter. Izgleda nisam delovao dovoljno ozbiljno u svom izlaganju – par dama iz računovodstva je počelo neartikulisano da se trese. Krenulo je. Nekoliko čaša se razbilo ispadajući iz oslabljenih udova na uglačani parket.

„Da, vi žitelji raka, vi sejači smrti i bolesti, vi bezobzirna pohlepna ljudska stoko. Vaša vladavina životoproždirajućeg terora je završena. Sa zemljom koju smo nedvosmisleno ubili, odlazimo i mi. Smatrajte ovo reevaluacijom našeg radnog i etičkog kodeksa.“

Nekoliko prisutnih ispljuvalo je krv. Poput kijanja – ali na usta i nos pokuljala je krv u mlazevima – baš tako, iznenada. Ubrzo je većina završila na podu valjajući se poput ustreljene divlje životinje. Par šokiranih pogleda bilo je upućeno sadržinama čaša – bez učinka – najmanji trag korisnog preparata nije se mogao nazreti. Potoci krvi izbijali su iz svih šupljina preplaćene radne snage. Kada sam došao do potrebnog sastojka – nisam znao da će njegovo dejstvo biti ispoljeno na ovako surov način, ali kada je predstava već otpočela – rešio sam da je upotpunim adekvatnim opelom. Uz smeh nastavih.

„Ugovore o prestanku radnog odnosa ne morate potpisati – ne brinite! Vi ste zauvek deo „Infinite Dream LTD“ – kompanije koja misli na vas! Samo vas jasan i beskonačan san, možete dovesti do jasne i večne jave!”

Neki su se baš dugo držali – batrgali su se nekontrolisano na krvlju uprljanom parketu. Par momaka koji su radili na računarskom održavanju pokušalo je da napusti prostoriju kroz drvena ulazna vrata, ali sam ih višestruko obezbedio pre ulaska u svečanu salu. Ključ se nalazio na sigurnom – u mom džepu. Čuo sam vrisku i proklinjanje, ali zaista se više nisam obazirao – kao da je mogućnost vraćanja vremena ikada postojala? Paranoja je bila eliminisana dok su pacovi crkavali pred mojim očima. Linija horizonta bila je adekvatno postavljena, a vetar dobar – plesao sam sa sobom, okružen jecajima umirućih telesina.

Toliko praznih lica je bivalo umiveno sopstvenom krvlju, a krv se nekako magično uklopila sa sterilnim enterijerom velike sale. Pulsirajuće žile postajale su modre na vidljivim delovima kože mojih podređenih – smrt neometano struji njihovim venama. Griža savesti je prestala, pitam se zašto sam je uopšte i osetio? Šta to „Infinite Dream LTD“ radi pogrešno? Kakav savršen kolegijum imam – svi u jednoj smrti – zajedničkoj. Otključao sam vrata i napustio salu, pre toga se uverivši da niko od gostiju ne diše. Bal je zvanično bio završen, a prezentacija je prošla fenomenalno – zašto sam uopšte sumnjao u svoje liderske sposobnosti?

Na izlasku iz preduzeća zapazih radnicu na recepciji koja iz nekog razloga nije posetila veliko oslobođenje.

„Kako ti je ime?”, upitao sam umilim glasom – netipičnim za mene.

„Danica, šefe.”, bila je uplašena.

„Danica, vrlo dobro. Što te nije bilo u sali?” osetio sam strah u njenom disanju – strah od nepostojeće greške.

„Mislila sam da nisam pozvana.”

„Gluposti! Ovo je „Infinite Dream LTD“ – svi su pozvani! Sačekaj tu!”

Vratih se u salu. Bela pena kuljala je iz usta večno usnulih radilica i mešala se sa tamno crvenom nijansom krvi. Zviždao sam temu iz neke pesme dok sam se provlačio kroz polje leševa zaposlenih – mislim da je u pitanju bila Don’t Worry Be Happy. Na tanjir stavih dva sendviča i napunih jednu čašu preostalim punčom – taman.

„Verujem da crkavaš od gladi.”, rekoh Danici dok sam prilazio.

„E da znate da jesam gladna!”, osmeh se razlio njenim usnama – opustila se.

„Prijatno ti bilo, i vidimo se u ponedeljak.”, na pult stavih tanjir sa hranom i neodoljivi okrepljujući sok od limuna i grejpfruta. Šeretski joj namignuh i za uzvrat dobih još jedan stidljivi osmeh.

Nastavio sam da zviždućem melodiju iz pesme i izađoh ponosno kroz velika staklena vrata.

***.

Prvi put se probudih bez pomoći nesnosnog repetativnog zvuka alarma. Glava mi je pulsirala kao da sam prespavao polovinu života, a grlo mi je bilo suvo kao Atakama. Zakasnio sam na posao – da, šef nije otišao na posao – savršen primer radnicima. Sva sreća pa ne moram nikome da pravdam izostanak, ali ipak – ponedeljak je, i u posetu dolazi delegacija iz Berlina, a ja nisam bio na poslu da posložim dokumentaciju za ekspanziju „Infinite Dream LTD“ kompanije na nove lokacije, koje su po svežim saznanjima pune retkih rudnih bogatstava. Ako uspem da organizujem iskopavanje, i podmitim lokalno seljaštvo, prihod će biti abnormalan – možda dobijem unapređenje i budem premeštan u stranu filijalu.

Ipak, osećao sam se ruinirano i mamurno, kao da sam prethodnih deset dana proveo šetajući kao slepac po gradu – bio sam lišen opipljivih sećanja. Kutija Rivotrila čamila je prazna na radnom stolu, kao i boca Black Label viskija sa jednim preostalim gutljajem. Taj je verovatno bio previše – kiselina je iznenada krenula da me proždire u predelu grudi, dok sam pokušavao da se prisetim lucidnog jezivog sna koji se ticao budućnosti kompanije – nekakav loš predznak, rekli bi oni sujeverni. Ustadoh potom žurno iz kreveta, natočih sebi u čašu mineralnu vodu i pogledah u odelo neuredno bačeno preko naslona kožne fotelje. Priđoh bunovan, pa ruku stavih u džep od pantalona i izvukoh nekakav papirić na kojem je pisalo

„Vozimo i nagrađujemo. Sakupi pet kupona, i Tvoj Taksi te vodi na more.”

Autor: Milan Kovačević

Izmišljeni intervju sa delima AVKF.

Posted on by Elena Alexandra

Milan Mićko Milojević, autor kratkih horor priča, predstavlja vam jedan malo drugačiji intervju.

1. Kao mali sigurno si se igrao rata sa drugovima.

Naravno. U to vreme nismo imali kompjutere pa smo vreme provodili napolju. Bio je popularan film „Osmi putnik“ Ridlija Skota. Tako da, čim mi se pojavi drugar tokom raspusta, mi se igramo vojnika protiv vanzemaljaca. Ipak, oduvek sam sanjao da sam zapravo epski mačevalac. Da me priča pronađe dok ja pronalazim svoje junaštvo. A onda sam postao „Mesečev ratnik“ – Stefan Mijatović.

2. Da li si nekada u životu prisustvovao nečemu nestvarnom?

To se desilo pre nekoliko godina dok sam sa ekspedicijom istraživao najmisteriozniju planinu u Srbiji – Rtanj. Tada sopstvenim očima nisam verovao. Sve je postalo ljubičasto. Grupa vilenjaka prodefilovala je pored nas, noseći proročanstvo Plave zvezde i vukući magične lance, a u njima „Ukradeni Bog“ – Nemanja D. Pavlović

3. Baviš se pisanjem horor priča. Plaše li te određene stvari dok stvaraš?

Ne. Nemam strahove. Toliko toga mi se desilo u životu da mi sve to dođe sasvim prihvatljivo. Ipak, ponekad se pitam da nisam JA nekim slučajem, recimo, vampir. Često dok hodam, ne mogu da pronađem svoje stope u snegu ili lik u ogledalu, ali uvek mogu da računam da ću naići na oslonac zvani „Knjiga odraza“ – Miloš Mihailović

4. Znam da si služio redovni vojni rok. Kako si provodio vreme na straži?

Da. Jedan sam od onih koje je zakačio vojni rok. Služio sam redovnu vojsku devet i po meseci. Na straži je mnogo drugačije od onoga na šta je čovek navikao. Sam si u nekoj vukojebini i čuvaš objekat iz koga ko zna šta ne sme da pobegne, a na koji je i sam Bog zaboravio. Ipak, kako bismo se osećali sigurnije, obično smo pred smenu straže umesto: „Stoj! Ko ide?“, uzvikivali „Pukovniče, stoj!“ – Mira Satarić

5. Kako provodiš vreme tokom pandemije virusa COVID-19?

Kako svima tako i meni. Bilo je teških i lepih trenutaka. Od kada su nam uveli karantin, postalo je nepodnošljivo. Nema namirnica, redovi su ogromni ispred marketa. Ne možeš pronaći čak ni paradajz iz Mitrije. Rešio sam da se sa nekoliko prijatelja otisnem u nepoznato i krenem prema luci spasa, noseći uputstvo za preživljavanje – „Dronstad- Karantin“ – Nenad Jevtić.

6. I, za kraj ovog intervjua, reci nam šta nam preporučuješ za čitanje tokom ovih hladnih dana.

Od srca vam preporučujem odličnu dvoglavu zbirku. U prvoj polovini su priče, a u drugoj naopačke spakovani stručni tekstovi. Odlična za normalne i naopake dane, a i prevrtanje će vas zagrejati dok čitate „Fantastični vodič br.1“ – grupa autora.

Januarska čitaonica 2021

Posted on by Stefan Brezar

O, ho, ho, ho… Srećna Nova godina (i srpska i obična i kineska) dragi naši Autostoperi i Autostoperke. 2020. smo ostavili iza nas i sa ushićenjem dočekujemo novu 2021. A već početak Nove godine nam donosi nove domaće naslove fantastike koje vam toplo preporučujemo (ako se niste istrošili za poklone).

Uvalite se udobno u vaše fotelje, vežite pojaseve pa polećemo!

,,Firentinski dublet’’ Goran Skrobonja/Ivan Nešić

Iz beogradske ,,Lagune’’ nam stiže novi naslov fantastičnog dvojca Skrobonja – Nešić u kom se slobodno mešaju istorija (prava i fiktivna), stimpank i horor. Pred čuvenog srpskog pisca i (tajnog) borca protiv zla, Milovana Glišića, postavlja se nov zadatak – da uhvati ozloglašenog ubicu Džeka Trboseka. Osokoljen hvatanjem Save Savanovića, pisac pristaje. Međutim, time problem glavnog junaka tek počinju. Sudbina Srbije, Engleske i čitavog ljudskog roda dolazi u pitanje a jedinu nadu u spasenje pružaju informacije u beležnicama dva najveća umetnika renesanse – Leonarda i Mikelanđela, takozvani Firentinski dublet.
Da li će Glišić uspeti da razreši ovu misteriju na ulicama Londona i spase svet , saznajte u ovoj knjizi dvojice najistaknutijih domaćih autora fantastike.

,,Rane priče i pripovetke’’ Momčilo Nastasijević

,,Portalibris’’ nam donosi neobičnu zbirku, gde su okupljeni prozni radovi jednog od najzagonetnijih i pomalo zaboravljenih pisaca srpske književnosti – Momčila Nastasijevića. U ciklusima ,,Tamni vilajet’’ i ,,Hronika moje varoši’’ Nastasijević spaja vešto grotesku, folklornu fantastiku i uz pomoć jedinstvene, sugestivne upotrebe jezika, ponire duboko u mračne predele koji se nalaze tik do onog što nazivamo našom realnošću.

Ako želite da čitate klasične priče fantastike (a još i domaće!) onda je ova knjiga baš za vas.

,,Princeza u oblutku’’ Ranko Pavlović

Bajka uz mit, predstavlja osnov fantastične književnosti, iz koje su se kasnije razvili svi žanrovi. Ipak, bajke nastavljaju da se pišu, što dokazuje i ova knjiga, našeg domaćeg autora, Ranka Pavlovića.

Beogradske izdavačke kuće Odysseus, prikupila u jednu zbirku 27 bajki koje su ranije bile objavljene u Pavlovićevim zbirkama ,,Zlatnodolske bajke’’, ,,Moć divlje oskoruše’’ i ,,Svirala od ružinog drveta’’.

Pavlović je kao bajkopisac, inspirisan srpskom narodnom tradicijom, legendama i folklorom i naročiti akcenat stavlja na danas gotovo iščezle vrednosti kao što su hrabrost, odvažnost i spremnosti na žrtvu za druge. Iako inspirisan starim, on uspeva da stari žanr bajke odene u novo ruho i privuče pažnju modernih čitalaca i slušalaca.

Ako želite da se vratite u detinjstvo ili uživate u jedinstvenoj magiji bajke kao forme, onda je ova zbirka baš za vas.

,,Okean od papira’’ Zoran Panevski

Nismo zaboravili ni najmlađe Autostopere. ,,Laguna’’ nam donosi šesti deo sage Zorana Panevskog ,,Okean od papira’’, naslovljen kao ,,Litica i krug’’.

Priča se nastavlja tamo gde je stala u ,,Utehi tame’’. Tarvin konačno stiže do granice dva sveta. On mora da obavi svoj poslednji zadatak i spase Meonu dok se istovremeno bori sa sobom i sa dva sveta čiji zov čuje – a mora se opredeliti samo za jedan.
Koji će svet Tarvin odabrati saznajte u dramatičnom romanu za koji je Panevski dobio nagradu „Rade Obrenović“ Zmajevih dečjih igara za najbolji roman za mlade u 2020. godini

I to bi bilo to za ovu ludu vožnju po srpskoj fantastičnoj galaksiji. Ostanite nam zdravi pa se čitamo već u februaru.

Skoro mogući scenario

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: horor / epska fantastika / postapokaliptična fantastika
ORIGINALNI NAZIV: Le Grand Mort
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
SCENARISTI: Režis Loazel i Žan – Blez Džijan
CRTAČ: Vensan Malije
KOLORISTA: Fransoa Lapjer
ZEMLJA: Francuska
PREVOD: Ilija Čanak
GODINA IZDAVANJA: 2007-2012.
OCENA:

Edicija koja je zaista nešto posebno, i jedan od najvećih razloga oživljavanja strip scene kod nas – Stari kontinent. Čarobna knjiga je učinila veliku stvar njenim, pokretanjem. Tu čitamo dela velikih majstora evropskog stripa, većim delom ona koji spadaju u francusko-belgijsku školu. Pojedina dela smo imali priliku i ranije čitati u domaćim izdanjima, ali neka čitamo po prvi put na našem jeziku. Normalno, važnost ove edicije se ne ogleda u tome da čitamo novo, već u tome što sadrži dela koja strip izdižu iznad puke zabave i svrstavaju ga u umetnost.

Strip albumi ubrzavaju proces u odnosu na redovne serijale i samim tim su i skuplji. Tu činjenicu ne treba zaboraviti, jer nam tek sledi kriza u izdavaštvu zbog ove grozne pandemije koja je zadesila svet. Ovo govorim da nas ne zatekne i ne pretvori se u skoro – moguć scenario iz stripa. Budite strpljivi sve će se vratiti u svoje tokove. Na kraju krajeva, ako je Blanš našla način da voli, sve je moguće.

Režis Loazel – poznat po radu na stripovima U potrazi za pticom vremena, Petar Pan i Trgovina. Takođe i po radu na animiranom filmu Mulan.

Žan – Blez Džijan – Jedan od najvažnijih strip scenarista. A ovo je naš prvi susret sa njim.

Vensan Malije – kod nas poznat po radu na stripu U potrazi za pticom vremena, ostali njegovi radovi još nisu stigli do nas.

Priča se nastavlja gde je stala u prvom delu. Svet nezadrživo srlja ka svom kraju, odnosno, Blanš ga gura u jedan skoro moguć scenario. Ljudi u teškim okolnostima su praktično zveri. Ništa bolji moralni kompas nemaju ni bića iz drugog sveta. To nam daje mračnu sliku Bretanje gde se dešava veliki deo stripa koji ovoga puta svojim kolorom boji apokalipsu. Kako priča odmiče tako dobije i pokoji svetliji ton – nade. Junaci se iznenađujuće dobro nose sa onom narodnom ’dok nekom ne smrkne, drugom ne svane’ kada saznaju istinu. Valjda previše muka kroz koje su prošli Ervan, Polin i Gael na kraju iziskuju sebičnost zarad mrvice sreće mukotrpno zaslužene. Pročitajte i prosudite da li biste vi imali vida i sluha za više od svog jada i mira.

U ovom skoro mogućem scenariju, upravo to impresionira, realnost svake situacije i postupka. Devojčica sa moćima je daleko strašnija od Demjana, recimo. Što je i istina jer je njena apokalipsa uspela. Mala mana priče je što je na trenutke razvučena i što drugi svet nije dovoljno izgrađen i pokazan. No, svakako je strip opravdao broj jedan na listi mojih najočekivanijih nastavaka. Gotovo sigurno da je i celokupna priča među tri najbolje prošle godine, pa sam vrlo zadovoljan kako mi je počela čitalačka godina. Samo da se ovako i nastavi, imaću razlog za zadovoljstvo, a samim, tim više ćete me i čitati.

Na kraju krajeva i to je skoro moguć scenario ako pogledamo kako radi Čarobna knjiga i sa kojim elanom izbacuju po otprilike trista izdanja godišnje. A nisu sami, i drugi izdavači će nas usrećiti siguran sam. A šta nam više za sreću treba od knjiga i stripova? Želim vam dobro vreme za čitanje i novac za kupovinu, ali da ne cepidlačimo, nekako ćemo se već snaći. Savetujem vam da se prvo usrećite Velikim mrtvacom, da i vama godina krene pravim smerom – pa barem sa čitalačkog aspekta. To je sve narode, za danas, sutra nas čekaju nove avanture i novi svetovi. Čitamo se i pišemo!

Besplatni kurs kreativnog pisanja za autore dužih formi

Posted on by Redakcija

Univerzum priče rađa se u velikom prasku izazvanom kada se dobra ideja sretne sa željom i maštom. Tada nastaje vreme i prostor u kome autor kao vrhovni arhitekta stvara svet u kojem će svoje junake otisnuti na neočekivano i izazovno putovanje do samog središta sopstva i suočiti ih sa njihovim (a često i svojim) najdubljim željama i strahovima.

„Epifanija“ je kurs kreativnog pisanja namenjen početnicima ili manje-više iskusnim piscima koji žele da razviju dramsku strukturu za dužu narativnu formu romana, dramskog teksta ili filmskog scenarija. Cilj je da tokom dve etape teorijskog i praktičnog rada svaki učesnik kursa svoju ideju stavi na proveru, utvrdi njene snage i slabosti kako bi je unapredio i zatim izgradi stabilnu dramsku strukturu priče koju želi da ispriča. Na kraju kursa, imaće finalnu skicu svog dela, i mapu puta i motivaciju za dalji samostalni rad.

„Epifanija“ je u osnovi zasnovana na idejama mitske strukture Džozefa Kembela i Kristofera Voglera, nadograđenim “Filozofijom kompozicije” Edgara Alana Poa i radovima Umberta Eka, Meri Šeli, Safona i drugih autora. Sastoji se iz dve uzastopne etape od po osam časova: prva etapa je više usmerena na teorijski rad, sa domaćim zadacima analize izabranih dela sa liste koju svaki učesnik pravi na početku kursa, dok je druga posvećena praktičnom radu i primeni svega naučenog tokom prve etape.

Kurs je besplatan, a kao što je na početku teksta rečeno, neophodna su tri uslova: ideja, želja i mašta. Pet osoba koje pronađu najkreativniji način da u motivacionom pismu ili videu dokažu da poseduju sve navedeno, imaće priliku da budu deo prvog herojskog tima koji će proći kurs.

Prijave se mogu slati na e-mail adresu ksinergija@gmali.com, sa naznakom za kurs Epifanija, do 24. januara 2021. Kurs će početi početkom februara u online obliku.

Kurs kreativnog pisanja “Epifanija” realizuje se u okviru programa “Kreativna sinergija”.

(R)Evolucija jezika i pisanja

Posted on by Kristijan Šarac

Verovatno se najznačajnija poruka filozofije nauke nalazi u Dijem-Kvajnovoj tezi, koja u vrlo uprošćenoj i skraćenoj verziji glasi: „Teorija je uvek nedovoljno podređena eksperimentu”.

Pisanje je od privilegije postalo nešto šta se smatra podrazumevanim, dok je nepismenost danas jednaka izopštavanju, čak i ako ovim ne zalazimo u to koliko je ko naučio gramatičke i/ili stilske finese. Samo ćemo saopštiti činjenicu da je protestantsko načelo i nastojanje da se, uz elitistički latinski jezik, u crkvu uvede narodni jezik, promenilo svet. Slobodno taj trenutak istorije možemo posmatrati i kao momentum, koji su pisanje i književnost iskoristili da razbuktaju svoju (r)evoluciju.

Vera i književnost su neraskidivo vezani zajedničkim početkom, ali sem toga imaju još jedno zajedničko svojstvo – neverovanje u evoluciju, i naravno tradicionaliste koji nisu spremni odstupiti od zadatog učenja. Ako izuzmemo ekstremni fanatizam, ova karakteristeristična težnja da se održi trenutno stanje je u potpunosti ljudska. Nijedna žrtva nije velika da se zadrži sadašnje stanje, tako stoje stvari odvajkada, ali evolucioni tok nema zastoj. Verovali mi u nju ili ne, evolucija je potreba vremenskog toka, potreba da se uspostavi poremećeni balans. Evolucija je najveći mecena umetnosti, i vesnik novog doba.

Proces opismenjavanja nije nikada bio revolucionaran u smislu da naučite gde dolazi zarez ili tačka. To je bilo otvaranje kovčega znanja, do tada, nedostupnog širokim masama. Evolucija je posledica revolucije. Masovnost, koliko god da je loša, iz ugla elite, proizvela je sve književne stilove koje danas poznajemo. Trenutak u kom su i kralj i prosjak mogli pročitati šta piše na parčetu hartije jeste onaj u kome je rođena savremena vizija književnosti.

Možete li da zamislite svet u kome smo ostali bez Dostojevskog i Gogolja jer je pisanje odnosno znanje dostupno samo Tolstoju, vlasteli?

Ne mogu ni ja. Evolucija neće stati, slomiće svaku vrstu elitizma, prirodnim putem, izumiranjem neprilagođenih vrsta. Stoga, veoma je bitno da do tog neophodnog prilagođavanja i dođe, sa ciljem da se obezbedi evolutivna nadogradnja na dobre i kvalitetne osnove a ne da se omogući da uporednom evolucijom korov izbije na prvo mesto. Ovo je nažalost upravo ono šta se desilo domaćoj fantastici, pa se sada merilo kvaliteta mora iznova uspostavljati.

Cela nauka je slična polju sila, čiji granični uslovi jesu iskustvo. Sukob sa iskustvom na periferiji dovodi do ponovnog podešavanja u unutrašnjosti polja. Potrebna je nova raspodela istinskih vrednosti za neke od naših stavova. Prevrednovanje jednih stavova izaziva prevrednovanje drugih, zbog njihovih međusobnih logičkih veza, jer su logički zakoni prosto izvesni dalji iskazi sistema, izvesni dalji elementi polja. Ako imamo prevrednovan jedan iskaz, moramo prevrednovati i neke druge, koji mogu biti logički povezani sa prvim ili mogu predstavljati same logičke veze. Ali, celo polje je tako podređeno svojim graničnim uslovima, iskustvu, da postoji vrlo velika sloboda izbora u pogledu toga koje iskaze treba prevrednovati u svetlu bilo kog pojedinačnog protivnog iskustva. Posebna iskustva nisu vezana sa posebnim iskazima u unutrašnjosti ovog polja, izuzev indirektno kada se uzme u obzir ravnoteža polja kao celine… Jedinica empirijskog značenja je celina nauke.

V. Kvin, „Two Dogmas of Empiricism”, From a Logical Point of View, Harvard, 1964.

godine.

(R)evolucija jezika i pisanja je činjenica. U svetu se neprestano događaju metamorfoze i transformacije, koje imaju nesagledive posledice na pisanje i književnost. Preoblikovanje sveta se konstantno dešava, što dovodi do lagane ali neumitne izmene percepcije ljudi, ponašanja i posmatranja do juče poznate materije.

Ova metamorfoza se odvija pred našim očima, a imamo dokaze za to i u prošlosti. Dolaze iz različitih aspekata života, i zasnivaju se na nezavisnim metodologijama. Nije prvi put da se ovo dešava, samo je nama prvi put. Pojedini detalji mogu biti netačni, ali realno nemoguće je da tako ogroman broj datosti slučajno podstiče na isti zaključak, i da se nehotice uklapa u isti obrazac, čime dolazimo do svrhe teksta i problema za koji sam uvideo da postoji u svetu književnosti i pisanja. Teoretičari književnosti su skloni elitizmu (kao iskonski čuvari književnog znanja), i to onoj njegovoj često ne baš poželjnoj vrsti, da je za njih sve iz prošlog veka vrhunska umetnost i da današnjica nema ništa iole vredno da im ponudi sa umetničko-teorijskog stajališta. Ovo nije ni blizu istine, umetnost ne može postojati samo radi umetnosti, jer čak i najveći pisci su stvarali zarad materijalne dobiti i čiste egzistencije. Nimalo umetnički, zar ne? Međutim, i prema Aristotelu, umetnost uvek ima neki cilj. Stvar je u tome da ni ne treba da bude umetnost zarad pukog dojma, cilj umetnosti je stimulisanje čula, uma i duha; prema tome, utemeljena je sa namerom da se prenesu emocije i stavovi. Nešto šta stimuliše samo čula ili samo um, ili slučaju kada je cilj isključivo profit, ne smatra se umetnošću, ali dela moderne umetnosti ozbiljno uzdrmavaju temelje ove tvrdnje. Stil je način pisanja koji autor koristi pri stvaranju dela. On odražava njegovu filozofiju ili cilj. No, ne treba zaboraviti ni vreme kao uticajnog činioca; pisanje kao i sve ostalo potpada pod njegov sveprisutni uticaj. Očigledno da ništa što se tiče umetnosti nije više očigledno. (Volter Viver)

Stvarnost se menja brže i lakše od ljudi. Pisanje, međutim, ne zavisi od ljudi, ma koliko to suludo zvučalo, jer pišu ljudi. Jasno, ali oni žive u svom vremenu, i nije u pitanju povodljivost za praćenjem trendova. U pitanju je brzina življenja, nova percepcija realnosti. Jučerašnje suviše brzo je današnje suviše sporo. Ne posmatramo svet očima onog čoveka koji je mesecima čekao na prekookeansko pismo, za ovog današnjeg i reakcija na klik, koja se meri u milisekundima, nije dovoljna brzina kojom se otvara mejl.

To je razlog za moju teoriju da se kroz određeni niz godina stvore uslovi pogodni za (r)evoluciju u načinu pisanja. On većinom leži u uvreženom sistemu vrednovanja kvaliteta i neprihvatanju promena u svetu oko sebe, ne nužno nabolje. Međutim, potrebe čitaoca se menjaju, i ne to nema veze sa kvalitetom pisanja, samo sa različitošću. Smatram da je linearni način pisanja stvar prošlosti, a da pri tom ne osporavam vrednost dela, koja su stvorena kroz istoriju. Ne bih išao ni tako daleko da osporim vrednost i kvalitet savremenih dela koja su ispričana na taj način, i ona su deo evolucionog živućeg procesa. Ipak, sa sigurnošću mogu da vam potvrdim da je nelinearno pripovedanje stil budućnosti. Na kraju krajeva, ovo je i dalje samo nepotvrđena teorija (ali i neopovrgnuta) da je nelinearni način pisanja, način kojim će se sve više pisati u budućnosti.

Teorija, u filozofiji, predstavlja apstraktno, uopšteno znanje o nekom problemu koje je rezultat traganja za istinom. U empirijskim naukama, sistem međusobno povezanih i usklađenih tvrdnji koji nastaje sažimanjem i generalizacijom nizova parcijalnih empirijskih nalaza, kao i smisaonom integracijom većeg broja proverenih činjenica, hipoteza i zakona koji se odnose na jednu oblast stvarnosti.

Ivan Vidanović, „Rečnik socijalnog rada”

Izraz „teorija” laici koriste za ideju koja može, ali ne mora da bude ostvariva. U nauci je teorija najviša instanca: model po kom se interpretiraju i skupljaju informacije. Značajnija je od „zakona” – na primer, teorija gravitacije je partikularna shema, u kojoj je zakonitost gravitacije samo jedan matematički niz. Slično važi i za sve druge teorije, pa i književnu.

U osnovi, teorija književnosti se ne bavi vrednovanjem različitih umetničkih postupaka, već ih samo opisuje… što se svodi na to da ne postoji loš metod, već loš pisac. Istina, književnost ne stoji, ide dalje, napreduje, dobija nove forme, nešto je moderno a nešto zastarelo. Sve je stvar izbora, ukusa, senzibiliteta i doba u kojem obitavamo. Ali, da li je to baš tako? Imamo li izbora? Možemo li pisati kao Šekspir, i biti dobar pisac današnjice? Naravno da ne. Stvari su se promenile, ubrzale, elitizam više nije mogućnost, sem na najvišim nivoima. Znanje je svedostupno. Budite otvoreni za novo, poštujte i vrednujte staro. Ovo vredi i za pisce i za teoretičare.

Zanimljivo da principi i norme književnog jezika zahtevaju izbegavanje upotrebe arhaizama, što znači da je jezik živa stvar, evoluira. Metamorfoze su neminovnost, možete biti linearni i diviti se idolima, ili biti nečiji idol, biti pokretač transformacije. Promene će se desiti, hteli vi to, ili ne. (R)evolucija guta i pokretače, a sa protivnicima nema milosti. Sutra mora da stigne po svaku cenu!

Sutra donosi promenu a promena rađa strah i taj strah od novog, neznanog, mnogo više prožima male zatvorene sredina. Uzmimo ponovo za primer književnost, ili još bolje, njenu malu nišu, fantastiku. Koliko god ogledalo prikazivalo odraz inventivnosti i napretka, iza ogledala se nalazi, bojazan. Možemo čak i da kažemo iskreno- prestravljenost, jer (r)evolucija može doneti toliku transformaciju poznatog stanja, bojazan da ćete postati zastareli, takoreći višak u svojoj kući. Stoga, moderno se radije proglašava nekvalitetom, i održava se sigurnost poznatog, na uštrb sutrašnjice. Što bi Sterdžen rekao, postupak koji je više nego ljudski.

Neminovnost ne treba apriori odbaciti, a još manje joj se slepo i bespogovorno pokoriti i prihvatiti je, tako slepo se ne treba držati ničega, pa čak ni samog naziva stvari.

A što se naziva tiče, tvrdim da nijedna stvar nema stalan naziv i da ništa ne stoji na putu da se ono što sada zovemo „okruglim” nazove „pravim” ili pak, da se „pravo” nazove „okruglim”, a ukoliko neko stvarima promeni i da suprotne nazive, nijedan od tih naziva neće biti čvršće povezan sa stvari od onog prethodnog.

Platon, „Sedmo pismo” (cca. 370 P.N.E.)

Ovim ni slučajno ne pozivam na Bredberijevsko konačno rešenje, niti osporavam vrednost starog, dakle, bez lomača. Umetnost nikad nije bila egzaktna, ona je duh vremena, svedočanstvo. Upravo to je najveća njena vrednost, ne način i kvalitet, već zaostavština. Razumevanje prošlosti je veoma važan segment za sadašnjost, a razumevanje sadašnjosti je još važnije za budućnost. Ne brinite, oduvek je teško razlučiti ta tri i dati im podjednaku vrednost, baš zato i nije dato ljudima da to čine, evolucioni proces sve jednako vrednuje ne pitajući nas.

Sve šta znamo o budućnosti jeste da će biti drugačija. Piter Druker

Gost

Posted on by Redakcija

GOST

Da li i ti osećaš tog nezvanog gosta? Gosta koji se uvek prikrade, gotovo nevino, sa dečijim smehom, hladnih usana? Sa tim tihim šapatom, slatkorečivih đakonija, što bednim srebrnim odsjajima tvoje oci gladne mami. I prevariće ih tom rđom koja se od tih tvojih lepih očiju krije ispod kore prividne, gotovo božanske lepote. Hoće sigurno, taj gost moje je redovno društvo. Znam ga odavno. Dolazi uvek kad me svi ostave. Kad sam sam. Čeka i kao senka dođe, sedne mi na rame i sluša. Sluša moje misli, i znam da je tu. Gotovo da mogu da osetim njegov hladni dodir. To je njegovo vreme, vreme kad mu otvaram vrata, kad teske misli teškog dana lome katance i puštaju slatkorečivog gosta na večernje druženje. I dok slušam njegove savete, gledam kako mi se ispod očiju podsmeva, kao se svakim mojim slaganjem sa njim više mojoj duši raduje. Svakog gosta tri dana dosta, al’ ovaj je baš uporan, želim da mu se zahvalim na vremenu koje je posvetio meni, ali on izgleda vise želi to zrno ispod mojih rebara nego što sam ja svestan toga, pa mašicama raspaljuje oganj. Kako drugačije objašnjavaš te reći koje niotkuda dolaze baš kada si najranjiviji? Kad se sva svetla pogase mrak mora pasti. Zašto ne vidiš da to što te ubeđuje da budeš loš, da poželiš nešto tuđe, da zavidiš drugima na sreći koju nemaš nisi ti, ono najdublje ti, već da to svoje telo ima. Truležno telo noćnog gosta. Svakim tvojim neljudskim pomislima, svakim šapatom koje usvojiš od njega, svakim njegovim dahom sa kojim se poistovetiš on kupuje tvoj duh. Da imam snage upaliti ovu sveću, rasterao bi mrak. Malo svetla je dovoljno da tama nestane. Mrak ne može postojati u svetlu, ali svetlo može postojati u mraku. Najbolji dokaz da malo vere može uzdignuti čoveka i oterati nezvane goste. Da li si negde videla po sunčanom danu oblak tame, nisi jer to je nemoguće? Ali si zato milion puta videla svetla u tami. Čim neko upali lampu tama se sklanja i ustupa mesto svetlosti. Gde si ti videla da neko zapali tamu i da tama otera svetlo? Zato uvek pali velike baklje koje stvaraju mnogo svetla. Ne daj tami mesta u tvojoj duši. Ne daj da ti bujice čemernog života dozovu mog noćnog gosta, njega je baš teško oterati. Ponekad moraš naučiti da živiš sa takvim gostima isto kao što moraš naučiti da živiš s svojim postupcima. I zašto mi on uvek priziva te postupke, ko da ja ne znam šta sam grešio? I zašto bi me uopšte bolelo nešto što na stazi prošlosti ostade. Taj put je iza mene, neće me voditi dalje, zašto je njemu stalo da moj pravac krug postane. Želi da mu se vratim na druženje, ne želi da odem u jednom pravcu. Želim da ti ispričam iz početka o mom druženju sa noćnim gostom, kako sam ga upoznao i kako smo provodili noći u našim ćaskanjima. Videćeš i sama da da je taj isti gost svraćao i kod tebe ali ga još nisi sasvim upoznala, još ti nije otkrio svoje pravo lice.

 

SREĆA

 

Da li se ikad neko bavio pojmom „sreća’’ više od čoveka koji stoji na sredini mosta zagledan u te mutne vode? Taj budni dokaz vasionske dinamike, to otelotvorenje teorije da sve što izvire teče, umire i uliva se u nešto veće, pa se onda ponovo uskrsne i rodi u vidu sitnih kapi kiše koje padaju na njegovo lice. Opominje ga da tekla mutna ili bistra, zagađena ili pitka, prljava ili čista ona odlazi u svakom slučaju. I sam mladić se pita kojim vodama plovi lađa njegovog života, mutnim ili bistrim. Da li će ga dočekati na ušću lovorike ili riblje truležne glave kad se kao stari kapetan otisne ka večnom horizontu? Da li se taj prolaznik koji žurno prolazi pored njega sa nervoznim pogledom pitao nekad kuda žuri i da li uopšte negde stiže? Da li juri za svojom srećom ili za svojom propašću svakodnevnice, tim bajatim hlebom koji žvaće svakog dana, dovoljno žilavim da ga žvaće još dugo, dovoljno gorkim da ne želi da ga proguta? Taj čovek na mostu, to sam ja. Prolaznika ne poznajem ali ga u dušu znam. Videh mu oči, i nervozan grč na licu…dovoljno da ga znam kao brata rođenog. Znam mu ishod ovog dana, leći će nezadovoljan i tužan na počinak uveče. Kao i ja, on svaki dan jaše u bitku ali ne i u pobedu. Galopira u juriš na protivnika kojeg ne može da savlada. Ide bitke samo radi. Kao da misli da je dovoljno da prkosi protivniku, da se žrtvuje a da na kraju krvopira ne prođe trijumfalnom kapijom već se zadovoljava da njegovo telo kljucaju gavrani na opustošenom bojnom polju. To su naši ljudi, to su naši poznanici. Krvava zaostavština Lazarove žrtve, večno u slavu i u poraz. Dok tako, jesenji povetarac grebe moje trepavice, setih se kako sam noćima tražio razlog da se radujem novom danu. Dok je naravno, moj verni noćni nezvani gost iznosio teoriju da se uzalud trudim jer sreća uvek ide onima koji je ne zaslužuju.

Govorio mi je „evo, vidi ovako, daću ti primer. Stalno se jedeš, kuneš sebe, zašto ti koji si u redu i nisi loš uvek izvisiš za sreću dok ljudi zli i podli imaju i zdravlje i ljubav i ljudi ih vole. Najlakše ću ti objasniti to pomoću jedne amajlije. Zečja šapica je svima sreća ali je ponajmanje sreća samom zecu kome su tu šapicu odsekli. On kune tu svoju losu sreću dok krvari u bolovima. Eto tako i ti, da je pravde od Boga na ovoj suznoj i prokletoj zemlji ljudi poput tebe bi trebalo da imaju osiguranu sreću, dok ovi bi drugi trebalo da pate. Zato se pomiri sa prokletstvom palog bića kakav je čovek.“

Ja bi najradije njemu te noći odbrusio, ali bio sam tako slab. Tunel je bio tako dugačak, a svetla nigde. Ljubav, tako bitna, jako mi je falila. Društvo gosta mi je jako prijalo i sve sam ga slušao. I bio mi je u pravu. Svaka reč kao nakovanj teška ali pravedna.

Šizofrenija nije izlečiva ali nije ni bolest. Ako nije bolest onda i nema veze što nije izlečiva. I zašto neki tamo bradati nosilac diplome medicinskog fakulteta mene smatra ludim zato što drugi zlo posmatraju kao fikciju u glavi dok ja princa tame vidim rođenim ocima. Pričam sa njim kao sa najbližim članom porodice. Ljudi nesvesni da to zlo nije personalizacija njihove čiste svesti, već bukvalno gost iz ognja nečastivog. Kad bi mogli da ga razdvoje od sebe da ga ne smatraju za svog sijamskog brata, možda bi i znali da se bore protiv njega. Ovako svo zlo poistovećuju sa sobom, a na sebe se boje da udare ali neće. Jednostavno, on je tu da vas ubeđuje da vam nudi šarene laze, lepo upakovane u sjajne papire. Lep poklon, lepo zapakovan a unutra bomba…i još piše na poklonu bomba. I ako znate da će vas ta lepota ubiti na vama je da li ćete otvoriti. Strašno je što većina ljudi otvara, i dok se komadići mesa i krvi razleću oni kunu onog koji mi je poklon doneo. U svojem licemerju i gordosti ne žele da priznaju da ih mračni vitez nije ubio već da im je samo pokazao put svoje propasti a da su samoubice oni sami. Zato svojom svešću, koja je po doktorima teško obolela od akutne poremećaji iste, zaključujem da je najveće čudo koje je Bog stvorio ništa drugo nego SLOBODNA VOLJA. Kako je to savršenstvo stvaranja, otac zna šta ćete uraditi ali to sami birate. Ta logika je neshvatljiva ljudskom poimanju stvarnosti, jer ljudski mozak je suviše ograničen svojom prostom ljudskošću. Kako to da savršeno biće ne dozvoljava da vas crno biće povredi ali ga u tome ne sprečava? Dovoljno je što vam je dao neosporno i legitimno pravo da sami odlučujete, to savršenstvo njegove kreacije. Dobro, dao vam je i veliku pomoć, kroz usta odabranih, da znate šta je dobro, a šta ne, šta je crno a šta belo. Tako da vas moj noćni gost ne može povrediti, ne može učiniti da uradite neko svetogrđe, neki greh, ali vas vrlo vešto može staviti u priliku da to uradite. Na vama je da slušate svoju volju.

A što se doktora tiče, bolje da su mi dijagnostikivali jednu hroničnu boljku, nedostatak sreće i previše vida za ljudske patnje. Po svim testovima bio sam medicinsko čudo. Intelekta i percepcije za svaku pohvalu, harizme vredne divljenja. Jedina boljka je što sam video i previše. Ili za lomaču ili za pijedestal proroka. Zavisi u kojoj eri sam živeo ili bi me spalili kao vešticu ili bi me slavili kao mesiju. U svakom slučaju sam se žalio na upornog gosta kojeg niko nije video osim mene. Zanimljivo, ali viđao sam lude ljude ali sebi nisam delovao tako. Medicinski, ja sam bio neupotrebljivo zamorče. Nisam urlao, nisam paničio, nisam servirao salatu od reči, nisam se žalio da mi ljudi kradu misli. Jednostavno sam se usudio da toliko otvorim oči da rđav duh pustim u materijalni svet. I nije kako ga svi zamišljate, sa rogovima i repom, nije nakaznog lica. Lep je i prijatan, majstor laži, majstor iluzija. Želi da vam se predstavi lepog lica. Nemoguće je to objasniti. Nekad je prelepa žena nekad je inteligentni muškarac. Zavisi od toga šta mi iščeprka po osećanjima tog dana. Da li želi da patim za ženama još vise ili da mi deli muške savete. To je strašno teško objasniti kako on izgleda materijalnim očima. Kao kad sanjate, vi znate da ste sanjali nekoga ali sigurno se ne sećate njegovog lica. Elem, da on postoji to svi znaju ali je to javna tajna. Niko mi nije priznao da ga je video. Niko ga ne razdvaja od svog ega, on u stvari se i zove tako EGO. Čemu ego, koja je njegova svrha? Da li ste se zapitali? Čemu gordost da ste baš vi iznad drugih? Čim mislite da ste iznad drugih, a u to vas šapatom na desno uho ubeđuje moj gost, vi poredite sebe sa drugim i dodajete sebi đavolske vrline kako biste bili iznad tog, kako ga vi zovete, bednog nižeg bića. I dok vi tako živite u životu tog nižeg bića, gledate u svojoj zlokobnoj TV seriji šta će pogrešiti kako bi srebrnjaci vaše sreće punili kesu za put u pakao, kako ćete imati čemu da se naslađujete pred odlazak na spavanje, vaša mutna reka života protiče ispod mog mosta, žurno da se ulije u prljavo more vaše propasti. A čemu to? Zato što ste sami odabrali da svoju sreću gradite na tuđoj nesreći. Bog vas nije takve stvorio, takvi ste postali. Bog nije čoveka stvorio da bi bio bolestan, čovek je sam svojim nehigijenskim životom bolest pustio u svoju dušu. A znate da meni lepite etiketu bolesti uma, samo zato što sam gosta javno predstavio kao stranca koji nije ja. Licemeri.

 

 

OGLEDALO

 

Sećam se, na samom početku, kada su mi prvi i jedini put navukli ludačku košulju. Tog sam se jutra pogledao u ogledalo. Očaj me je obuzeo, kao da su se sama vrata bezdana otvorila. Bio sam sam sebi neverovatno ružan. Oči prazne, upijale su sve svetlo spavaće sobe. Zenice kao crni kobaltni kamen, žrtveni oltar, propuštale su samo strah i tugu u moju dušu. Zar je taj odraz moj, zar je to ono što čovek stvara i gradi ceo život? Rodi se, voli, želi da bude voljen, trudi se da ostavi trag u moru vaseljene, da živi onako kako je čitao u bajkama a sudbina mu dodeli odraz u ogledalu. Mračan i tužan, avetinjski. Ali, možda se i tog jutra desilo nešto, nešto što će postaviti novi putokaz na raskršću. Koliko god da bio ružan odraz u tom ogledalu, utisak njegove grdobe je bio jači, dovoljno jak da se usnula dusa trgne. Jer sve u životu što se nudi lako, kratkog je veka. Ni zena nije voljena ako je osvojiš lako. Tako i važne odluke. Odluka koju donesemo bez jakog i gotovo zastrašujućeg pritiska nema snagu, nema jačinu. Jednostavno pritisak stalne opasnosti daje nam snagu da se protiv opasnosti borimo. Želeo sam u tom trenutku da se odraz skloni, da ode od mene, da ga ne gledam. Znajući da je rat objavljen ali bez znanja ko mi je protivnik, prvo što sam uradio – razbio sam ogledalo. I drugo, i treće…I razbijao sam sve što je stvaralo moj odraz. Imao sam fobiju od odraza. Etiketa licemernih umova odmah mi je bila žigosana na čelu. Zašto ljudi vole da seckaju i igraju se hirurga. Seciraju ljudske duše kao da rešavaju ukrštene reči? Jednostavno ne vole uzroke, vole posledice. Nikoga nije briga kako se desilo, već desilo se hajde da seckamo, da krpimo, da budemo mehaničari da popravljamo.

Šta čoveka natera da polomi sva ogledala? Šta čoveka natera da mrzi sebe? Kroz ta pitanja ja sam našao svoje novo rođenje. Tačku ponovnog poletanja. Našao sam uzrok. Upoznao sam noćnog gosta, upoznao sam nekog ko je sa mnom celog života, nekog za koga sam mislio da je deo mene, da sam ja. Ali nije…niti može biti. Kada se pogledamo u ogledalo mi vidimo sliku, odraz. Iako taj odraz ima naš lik, naše pokrete, on je samo iskrivljena refleksija u kojoj ne stanuje naša duša. Ona se ne može ogledati. Ljudski strah i brige stanuju u toj refleksiji, one su pokloni noćnog gosta, princa tame. I tako dok doktori lece odraz, ja sam počeo da lečim svoje lice, svoju dušu. Uspeo sam da tu personu non gratu izvučem iz svoga tela i oteram u materijalni svet, gde će moći da me posećuje ali ne i da živi u meni. Gde će biti ono što nisam ja, blizanac koji je sa mnom rođen, ali zli blizanac koga sam se odrekao i za čije postupke ne želim da odgovaram. Ljudska duša bez gosta je savršena i sija svetlošću, ali kao i latice ruže jako je krhka. Uvek kada je zli blizanac pravio požare u njoj ja sam ih rasplinjavao kriveći sebe za njegove postupke. Avaj mom nevinom neznanju, ali sreća sudbini što sam ga upoznao. Većina ljudi živi ceo život sa njim misleći da je deo njih. U takvim srcima gost je najsrećniji. Takva srca na zgarištima svoje duše pale požare u našem svetu. Ali ne mislim da je armagedon završen, da vojska spasa galopira mojim pašnjacima samo zato što sam prestao da lomim ogledala. Lucifer je napravio veliku prednost kada je ubedio ljude da ne postoji, ali nije mu to jedino jelo koje je servirao nama siročićima ovog olujnog sveta. Njegov jelovnik je raznovrstan, trovač dusa i alhemičar galaksija lukaviji je od najlukavijeg. Ako misliš da si pametan, da si lukav već si izgubio, jer si pao u zamku njegove kreacije. Pao si u zamku prvog greha, gordosti da si pametan. Bez vere svaka borba sa njim je osuđena na propast. Svako mora imati veru, ko nema veru u sebi ne može se boriti. Ima ljudi koji su toliko gordi da kažu „ja ne verujem ni u šta, ja sam jak i sam mogu sve da pobedim, meni ne treba niko“. Primećujem da je to sada jako moderno, jer danas ako veruješ u savršeno biće, u Boga, mnogi će te osuditi da si slabić, da nemaš samopouzdanja…da si kukavica. Ali takve „snage od ljudi“ sa tom svojom snagom ništa ne urade, naprotiv, moj gost se takvim dušama najviše raduje. Duša gordog čoveka kada padne na dno jako odzvanja do pakla. A ti moja prijateljice koja čitaš ovo moje pismo iz ludare, moraš znati protiv kakve sile se boriš. Ti koja pališ baklje noću, čuvaj ih od povetarca, jer ako ne paziš povetarac može postati uragan, od njega ne možeš sakriti svoje vatre. Jer kad ti trepavica zadrhti, kad ti oko postane umorno, kad se dan već sprema na istoku, kad si ti najpospanija i kad već misliš da će sunce zasjati, ON je tada najbudniji. Pred toplinu zore će te zalediti, usnuli dah će ti ukrasti. Sve tvoje slabosti on već zna ti ni jednu njegovu. Ne trudi se sama da ga pobediš, da li ti naivna znaš protiv koga se boriš? Ako znaš koliko je veliki Bog, koji nema početak a nema ni kraj, koji je svaki kamen beskraja sakovao iz ništavila, koji stanuje u svakoj rosi, u svakom tvom treptaju u svakoj zvezdi na nebu, svaki tvoj dah je njegov dar. Ne trudi se da znaš, nemoguće je sagledati njegove širine, ali zamisli da taj protiv koga se boriš ima trećinu snage Tvorca. Toliko je moćan, nekada najomiljenije stvoreno biće. Lucifer, arhanđel Denica bio je najlepši Božiji dar, njegovo ime bukvalno je značilo „onaj koji luči svetlost“. Dok su svi Arhanđeli sklanjali glavu od siline savršene svetlosti, čak ni njihove svete oči nisu mogle da gledaju u nju, Denica je jedini gledao u Tvorčevo lice, toliko lep bio je sam odraz Božjeg lica. Da li je to početak vascele vaseljenske drame koja traje do sadašnje sekunde, to moja smrtna svest niti svest bilo kog čoveka ne može znati, ali u jednom trenutku Denica je sakovao nešto što je pokrenulo sve. Izmislio je gordost. Stao je pred Tvorca i rekao da želi da bude ravan njemu. Iako je najlepše biće koje postoji, iako ima najveću silu koja je data, iako je samo Božije ogledalo njemu je to bilo malo. Bog se rasrdio i sa svojom vojskom na celu sa Arhangelom Mihailom gurnuo je Lucifera sa neba. Toliko silan dok je padao povukao je trećinu anđela sa sobom u ponor. Od tog trenutka, večno proklinjući Boga, stalno smišlja način kako da mu se osveti. Znajući koliko Bog voli čoveka, jadno biće koje poseduje dušu, Lucifer celu večnost radi na tome da nam te iste duše otima od Tvorca. Zato se svakoj duši koju otme toliko raduje. Zato želi i tvoju dušu koja je čista, što čistija njemu ima veću cenu. Odgovor zašto dobre duše vise iskušava, prljave mu nisu interesantne one su već njegove. Njih pusta da uživaju u materijalnom svetu dok taj svet ne potroše, dok pesak zemaljskog života ne istekne. Zato moraš imati veru, da mu se otrgneš. Zato imaš slobodnu volju da biraš. Iako toliko moćan, ima sve moći koje ima Bog osim jedne. Nema moć stvaranja. Ne može da stvori iz ničega, ne može da udahne život. Jedino što može je da ti prikazuje iluzije, da te vara kao na pokeru, da blefira. Da te mami praznim pričama, da te kupuje lažnim srebrnjacima. On je jednostavno samo odraz u ogledalu.

 

Autor: Slavomir Milanov

Pročišćenjem do druge šanse

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: naučna fantastika

ORIGINALNI NAZIV: Downward to the Earth /Return to Belzagor

IZDAVAČI ZA REGION: Makondo i Lokomotiva

AUTOR: Robert Silverberg

SCENARISTI: Filip Tiro

CRTAČ: Laura Cukeri

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 1969/2019.
OCENA:

 

Ovaj strip dolazi iz produktivne saradnje izdavača Makonda i Lokomotive. Interesantna pojava u domaćem strip izdavaštvu, sve više je ovakvih zajedničkih projekata. Nemam ništa protiv, to je samo pokazatelj da se koriste svi mogući resursi da budemo u korak sa svetskom scenom, a često i ispred nje. Mnogi ne shvataju da je biti u poslu sa knjigama i stripovima više od posla, to je život sam. Jako često je cela dobit iz rada samo izdanje kao izdanje. To pogotovo razumeju stripadžije, ali i manji knjiški izdavači. Nema te finansijske dobiti koja je u rangu držanja u rukama još jednog svog toma. Iz tih razloga mi je jasna ova pojava, važno je objaviti, važno je nastaviti disati, ušmrknuti miris sveže štampe je cilj, živeti za to je cilj. A u ovim, teškim vremenima za sve, u neku ruku posebno za izdavače, jer to je kako mnogi kažu nevažno za preživljavanje, treba iskoristiti svaku pomoć prijatelja. Drago mi je da su to mnogi prepoznali, jer ima nas kojima su knjige i stripovi u istoj ravni kao i hrana, na kraju krajeva nečim treba nahraniti i dušu. Ja se raznovrsno hranim, ali uvek se na kraju vratim poslastici zvanoj naučna fantastika i strip. Ljubav prema tom žanru je duboko ukorenjena, volim i druge žanrove fantastike, ali ovo je onaj sa kojim je sve počelo, pa sa njim i stripom, to je i razlog zbog kog pišem ovaj tekst. Razlog zbog kog se nalazim na ovom mestu i ne bih se menjao ni sa kim.

Značaj stripa kod nas je vrlo velika, mnogi iz moje generacije su naučili čitati uz stripove, pa tako i ja. Možda to nisu bili stripovi ovog ranga, ali baš to je i bio put do ovog nivoa. Naučna fantastika je bila ono sledeće dostupno, sledeća stepenica ekspanzije, horor i epska fantastika praktično nisu postojali. A tek u manjim gradovima, jedini izbor je bio biblioteka, pošto jedino što si mogao da kupiš su bili čuveni kompleti na metar. Šta hoću da kažem? Evoluirali smo, prosperitet u ovom segmentu je faktički toliko enorman da je neobjašnjiv. Ne mogu da zamislim današnjeg sebe osuđenog na nekolicinu naslova, ne mogu da zamislim da nemam sve na klik, da nemam ovoliki izbor. Kada imate uvid i u prošlost, mnogo je lakše vrednovati ispravno današnje. Ovaj strip je na neki sve ono za šta se borim i boriću se. Napredak dostojan naučne fantastike. No, u maniru Silverberga i ja mislim da nikad ne treba biti zadovoljan, koliko god da smo sada dobri, sutra je dan u kome ćemo biti bolji. Naša borba, naša stvar.

Robert Silverberg – dobitnik četiri Huga, šest Nebula i tri Lokusa. Autor dela kao što su Noćna krila, Knjiga lobanja, Pozitronski čovek, Mrtvi gradovi, Umiranje iznutra, Sin čovečiji, Spuštanje noći i Dete vremena. Njegov poznati urednički rad je dvotomna zbirka Legende.

Filip Tiro – scenarista dela Dno pakla i Hiljadu lica.

Laura Cukeri – poznata po serijalu Stakleni mačevi.

Glavni junak priče se vraća na planetu na kojoj je doživeo najlepše i najgore momente u životu. Ali posao je posao – doveo je dvoje naučnika da vide zabranjenu ceremoniju urođenika, zabranjenu za strance. Postoje dve inteligentne vrste Nildorori i Suildorori. Fizički potpuno različiti, ali obe vrste vezane za svoj svet. Avantura Gundija vodi u prošlost u suočavanje sa greškama, u ljubavni trougao i na put. Put pun avantura, a na kraju puta je – pročišćenje.

Adaptacija Silverbergovog romana Dole ka zemlji. Romana koji je on povukao iz trke za Huga i Nebulu. Misleći da nije dovoljno dobar i da je samo kopirao Kiplinga i Konrada, te da delo nema dimenziju misticizma. Ali, silno je pogrešio – ovaj roman i strip su naučna fantastika u svom punom sjaju. Ona koja i postavlja pitanja i daje odgovore. Ona o kojoj razmišljate dugo nakon završenog čitanja. Scenarista je uradio lavovski posao sa prilagođavanjem dela novom mediju. A šta reči tek za fenomenalnu crtačicu, koja je uradila sjajnu stvar sa florom planete, pa čak i erotske scene na način koji oslikava Silverberga, jer kao što znamo pored fantastike pisao je i erotske romane. Kao vrlo produktivan, roman nedeljno, time se izdržavao. Što bi on rekao delo je ozbiljno onoliko koliko ga shvatiš ozbiljno, barem mislim da bi on nešto slično rekao.

Ovo je fantastika kakvu volim na kakvoj sam odrastao. Onakva kakvu vam mogu preporučiti sa žarom, bez da to bude neka puka reklama. Možda nam se ukusi i razlikuju, ali mislim da trebate proveriti. Čitate me uskoro opet, šta da se radi navukao sam vas, sad je red da vam dajem redovne doze.

Solaris

Posted on by Lazar Vuković

Polako, ali sigurno bližimo se kraju ove apokaliptične 2020. godine. U njoj sam započeo misiju predstavljanja značajnih klasika koje bi svaki ljubitelj fantastike trebalo da pročita, pisao tekstove van ove rubrike, priče koje su prošle na nekim konkursima (da i Karpenterova će doći na red) i započeo neke druge radove o kojima ne bih sada da govorim. U današnjem tekstu ćemo otići malo na istočnu hemisferu jer i tamo ima značajnih pisaca koji zaslužuju da se nađu u ovoj rubrici.

Prva asocijacija ljubitelja naučne fantastike u vezi je sa autorima sa američkog i engleskog tla. Mnogi će prvo pomisliti na Klarka, Asimova, Hajnlajna, Legvinovu, Bredberija, Filipa Dika i ostale pisce koji su imali odličnu reklamu zahvaljujući marketingu. Sa druge strane, oni neupućeni neće znati da je žanr iznedrio i značajnije pisce sa istočne hemisfere. Tako iz Rusije imamo braću Strugacke, Jevgenija Zamjatina, Aleksandra Beljajeva, Alekseja Tolstoja i druge pisce, Poljska se može pohvaliti Stanislavom Lemom i Jacekom Dukajem, Češka Karelom Čapekom i Jozefom Nesvadbom, Japan Šiničio Hošijem i Kobo Abeom, Kina Liju Cisinom… Ne treba zapostaviti ni francusko ni skandinavsko tlo, ali otom potom. Spisak je širok pa da tekst ne bi prošao u nabrajanju odlučio sam se za one najvažnije predstavnike. Nadalje ćemo se baviti jednim piscem koji se uspešno izborio za svoje mesto kako na Istoku tako i na Zapadu, Stanislavom Lemom.

Ime Stanislava Lema (Stanislaw Lem) zaslužuje da ima počasno mesto u svim krugovima naučne fantastike. Ako je neki pisac svojim delima i pristupu žanru zaslužio da se njegovo ime nađe među počasnim članovima Udruženja američkih pisaca naučne fantastike onda je to on. Pored zanimljivih priča i romana pisao je i stručnu literaturu u kojoj se bavio mogućem razvoju nauke u budućnosti i kontaktu sa vanzemaljcima. Da, Lem je tvrdio da je za uspešan kontakt sa vanzemaljcima neophodno da budemo na istom tehnološkom nivou, kako sam naveo u tekstu o Saganovom Kontaktu. Njegove studije iznete u studiji Fantastika i futurologija vezane za stav da je američka produkcija pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka čist šund uz izuzetak 1% kvaliteta naljutile su njegove kolege po peru koji su ga izbacili iz udruženja. Koju godinu kasnije, zalaganjem nekolicine pisaca na čelu sa Ursulom Legvin članstvo mu je vraćeno i američka publika je ponovo dobila pristup njegovim romanima i knjigama. Ubrzo mu je ponuđeno i stalno članstvo u udruženju što je Lem odbio.

Velika odskočna daska u njegovom spisateljskom stvaralaštvu je zbirka priča Zvezdani dnevnici Ijona Tihog, zbirka humorističkih priča čiji je glavni protagonista istraživač Ijon Tihi. Ne treba zanemariti ni zbirku Invazija sa Aldebarana, Bajku robota i urnebesnu grotesku o androidima Kiberijadu koje po kvalitetu ne odskaču sa avanturama Ijona Tihog.

Sa druge strane, širu slavu je stekao delima u kojima se pesimistički oslanjao na moguću budućnost čovečanstva i komunikaciju sa vanzemaljcima. Takvi su romani Memoari pronađeni u kadi, Solaris, Glas gospodara, Nepobedivi, Fijasko i Eden gde je na videlo izneo nesposobnost razumevanja drugih kultura i nespremnost da prihvatimo sopstvene slabosti, ali smo zato spremni da se vinemo u granice nepoznatog.

Pored romana i priča vredi izdvojiti i stručne knjige kao što su već pomenuta Budućnost i futurologija, Filozofija slučaja – književnost u svetlu empirije i Summa Technologiae koja se bavi mogućim budućim razvojem nauke i koja je obavezno štivo svakog istinskog ljubitelja žanra. U ovom tekstu ću se baviti delom za koje se može reći da je Lemov magnum opus i prva asocijacija na ovog velikana. Dame i gospodo, pred vama je Solaris (Solaris), roman iz 1961. godine.

Kao što već znate, Solaris je ime planete iz naslova koja je celom površinom prekrivena okeanom, uz nekoliko ostrvaca, koji predstavlja masivni misaoni entitet. Iznad nje je izgrađena mala svemirska stanica čiji članovi proučavaju misleći okean koji uporno odbija svaku komunikaciju sa njima. U fokusu naše priče je Kris Kelvin, psiholog, koji po zadatku dolazi na stanicu gde zatiče posadu u stanju nervnog rasula i saznaje da je malo po njegovom dolasku njegov prethodnik izvršio samoubistvo. Počinje da viđa neobične „goste“ na koje su ga domaćini upozorili. Stvari postaju zanimljivije kada ga jednog jutra u njegovoj sobi poseti njegova žena koja je nekoliko godina ranije preminula.

Šta je nagnalo Lema da napiše ovo filozofsko delo? Misao da su ljudi spremni da se vinu u neistražene predele, ali zato nisu spremni da se suoče sa svojim najdubljim osećanjima i strahovima. Sam okean predstavlja najbolju personifikaciju naših slabosti koje manifestuje kroz naše snove poručujući nam da nismo spremni za međusobnu komunikaciju, a o komunikaciji sa višim entitetima da ne govorim. Najbolji primer se vidi kod našeg glavnog junaka. Uprkos svojoj psihološkoj struci ne može da se pomiri sa gubitkom svoje supruge, a za čiju smrt je indirektno kriv što dolazi do izražaja kada je ponovo sretne na stanici i počne ponovo da se zaljubljuje. Slične muke imaju i ostali članovi posade stanice, ali su nam samo dati nagoveštaji da su njihove muke možda teže od Kelvinovih.

Treba pomenuti i Solaristiku, nauku koju je Lem osmislio, a čiji je jedini zadatak proučavanje mislećeg okeana koji je ostao enigma. Kroz knjige koje Kris čita u svojoj sobi saznajemo razvoj nauke i dostignuća kao i svedočanstva ranijih ekspedicija u proučavanju tajanstvene planete i iskustva. Ovde možemo pohvaliti Lemov doprinos u osmišljavanju imaginarnih nauka zbog kojih je smatran Borhesom naučne fantastike.

Solaris je više od romana sa tematikom prvog kontakta. Glavna filozofska nit je koliko smo spremni da pogledamo u dubinu naše duše i suočimo se sa brigama koje nas muče. Npr. rekli smo nekome nešto loše i povredili ga. Da li smo spremni da izgovorimo reči izvinjenja kao što smo spremni da ostvarimo ciljeve na poslovnom planu? To je poruka koju Solaris donosi. Ovaj roman se može interpretirati na više načina, od frojdovskih poruka do kritike komunizma kako je Lem govorio u intervjuima. Njegovoj težini doprinosi i kompleksno – mermerni stil jer je pisan u prvom licu pri čemu ulazimo u um Krisa Kelvina i zajedno sa njim prolazimo kroz njegova iskušenja i nedoumice. Zahvaljujući svom stilu koji krase korišćenje neologizama, robotska poezija i idiomatska igra reči Lemove knjige predstavljaju pravo iskušenje za prevodioce.

Koliko je Lem poštovan kao pisac znači i to što je često poređen sa klasičnim autorima žanra poput H. Dž. Velsa i Olafa Stejpldona. Teodor Sterdžen ga je u svom predgovoru Solarisu iz 1976. godine nazvao jednim od največih pisaca naučne fantastike ikada. Šta tek treba reći o Ursuli Legvin koja se iz protesta odrekla članstva u udruženju američkih pisaca naučne fantastike i Nebula nagrade za novelu Ružin dnevnik kada je Lem zbog svojih stavova izbačen iz istog. O uticaju i zaostavštini koju je Solaris ostavio na kulturu ne treba trošiti reči.

Klasik je doživeo dve filmske adaptacije. Prva i svakako najpoznatija je od Andreja Tarkovskog iz 1972. godine za koju mnogi smatraju da je Sovjetski hladnoratovski odgovor na Kjubrikovu Odiseju i druga iz 2002. godine od Stivena Soderberga koja nije najbolje prošla kod publike i kod kritike. Sam Lem nije bio zadovoljan nijednom adaptacijom smatrajući da nijedna nije pogodila suštinu romana.

Veliku zahvalnost što je ovaj klasik dostupan domaćim čitaocima dugujemo izdavačkoj kući Solaris koja je 2014. godine pred Beogradski sajam knjiga započela objavljivanje Lemovih sabranih dela počevši upravo od ovog romana. Ne treba zaboraviti ni ranija izdanja naročito Kentaurovo iz 1988. godine u sklopu najboljih dela žanra.

Na kraju mi ostaje da vam čestitam Novu godinu i preporučim ovaj klasik jer predstavlja obaveznu lektiru za svakog istinskog ljubitelja žanra. Zavidim onima koji ga budu čitali prvi put jer će dugo ostati pod utiskom knjige, dok će joj se ostali sa vremena na vreme vraćati.