Blog

Je*eno se budi, samuraju, treba da spalimo grad.

Posted on by Slađan Teodosin

Na XBOX E3 konferenciji 2019 godine, milo čedo interneta i čovek koga niko na ovoj planeti ne mrzi, Kijanu Rivs, je izašao na scenu i predstavio najnoviji projekat firme CD Projekt Red, Cyberpunk 2077. Famozno dobacivanje iz publike Kijanuu „You’re breathtaking!“ je razvalilo internet, mimovi su eksplodirali, i ostalo je istorija. No, da se vratimo malo unazad.

Početak

Poljska kuća video igara CD Projekt Red je najpoznatija po svom radu na serijalu „Veštac“, o kome je već pisano, i naročito treći deo im je zacementirao mesto među velikim zverkama. Po mnogima igra decenije (veka, ako mene pitate) je podigla granicu očekivanja, tako da ne čudi što se od ove igre mnogo tražilo. Međutim, put nije nimalo bio lak.

Prvi put je igra najavljena daleke 2012. godine, a naredne, 2013. smo dobili i prvi tizer. I to je bilo to za narednih pet godina, što je možda i razumljivo, jer se tim posvetio „Vešcu 3“ (izašao 2015.). U toku 2018. i 2019. više informacija i video materijala je počelo da izlazi u javnost, i hajp je počeo da raste.

 

Originalni datum izlaska je trebao biti april 2020. godine, ali nije bilo suđeno da bude tako. Igra je odlagana prvo za septembar, pa za novembar, da bi na posletku izašla 10. decembra ove godine. Interesantno je da ova zavrzlama podelila fanove, neki su shvatali da treba vremena da se peglaju bagovi, dok su drugi slali pretnje smrću developerima, što je po meni posebna kategorija idiotizma.

Osam miliona primeraka je naručeno u pretprodaji i igra se konačno našla na tržištu.

O čemu se zapravo radi?

Ukoliko ste fan ovakvog žanra, znaćete šta je u pitanju. Mega korporacije koje se otimaju za tržište i resurse, neonska svetla, robotske prostitutke i sumnjivi tipovi koji se vrzmaju mračnim ulicama su neke osnove sajberpank kulture. Igra uzima ovaj pristup, i iako sam na mahove viđao odsjaje Blejd Ranera i sličnih ostvarenja, taj uticaj nije prejak, i ne mogu reći da je film bio inspiracija.

 

Osnova priče je da se nalazite u ulozi plaćenika V, koji sanja o tome da postane veliko ime u Noćnom Gradu. Da ne otkrivam previše, dolazite u kontakt sa legendarnim Džonijem Silverhendom, koga glumi Kijanu Rivs, i koji mu je takođe dao glas.

Kroz zadatke i glavne misije stičete reputaciju, iskustvo i novac, koji možete trošiti na opremu, oružje ili implante i delove tela, koji su posebna priča. Za razliku od pomenutog Blejd Ranera, promene na telu su u ovoj igri drastične i bitan su faktor toga koliko ćete biti uspešni u tome što radite. Nervni sistem, oči, srce, noge, ruke i ostali delovi se mogu menjati i poboljšavati, što naravno utiče na pristup igri i rešavanje problema. Posebno mi je bio zanimljiv deo priče gde shvatate da u tom svetu možete direktno mozak da prikačite na internet, nešto na čemu Elon Mask radi već neko vreme.

Naravno, igra je prepuna referenci na pop kulturu. Veštac, Blejd Raner, Fallout, Pobesneli Maks, Portal, Death Stranding su samo neki od poznatih imena koji se pojavljuju u nekom obliku kroz igru.

Za i protiv

Slično objavama o odlaganju, i ovde je publika drastično podeljena. Neki smatraju da je igra nedovršeno đubre na koju ne treba bacati pare, dok drugi misle da je Cyberpunk 2077 nešto najbolje što je ikad napravljeno. Ja sam negde između, mada naginjem ka drugoj strani.

Kreiranje glavnog lika je fino urađeno, dovoljno opcija postoji da može da se napravi ono što se želi, ali moram da vas razočaram po pitanju genitalija, jer je to bio jedan od glavnih mimova pre izlaska igre. Ne očekujte „tronožac“, opcija ima svega par, i tu su više fore radi.

Vizuelni doživljaj je neverovatan. Igra izgleda prelepo i bukvalno „breathtaking“. Međutim, mora se uzeti u obzir da je ja igram na PC-ju, sa solidnom konfiguracijom (Ryzen 5 1600, 16 Gb RAM, RX 590 SE). Vlasnici konzola nisu te sreće, i koliko sam mogao da vidim, sa pravom su ljuti. Framerate je očajan, i tehnički igra ne izgleda ni blizu onoga što bi trebala da bude. Ovo je naročito slučaj kod PS4 i Xbox One. Novije konzole su ipak malo bolje prošle.

Noćni Grad je detaljno i planski napravljen, tako da se vide očigledne razlike između japijevskih trgova, favela i napuštenih delova gde vladaju haićanske bande. Međutim, čak i prazniji delovi grada nisu ogoljeni, često se vidi saobraćaj, ambijent koji se menja, što sve doprinosi utisku da grad diše i živi, čak i kada se ne čini tako.

 

Priča je fino integrisana u igru, ne forsira vas da gurate glavnu liniju sa tačno određenim pauzama za dodatne zadatke. Osećaj slobode da radim šta hoću i šta mi se radi u tom momentu je veliki plus za mene, tako da ako volite ovakav pristup, sigurno će vam se svideti.

Kad smo kod priče, za sada mi drži pažnju i želim da vidim kako će se završiti. Postoje pritužbe da je stereotipna i loša, ali ja nisam stekao takav utisak. Još jedna stvar je bitna za utisak o priči, a to je takozvana „siva zona“. U Vešcu je ovaj pristup uzet drugačije, likovi na koje nailazite nisu jasno dobri ili loši. U ovoj igri, V je taj koji je siv. Primera radi, rešavao sam zadatak o snimku ubistva deteta koji je kružio netom, da bih došao do oca i sina koji se bave prodajom ovakvih stvari. Prvo sam hteo da ih pustim, jer oni su samo prodavci, i već sam okrenuo leđa da odem, ali sam se ipak vratio i sručio pravedni gnev na šljam i ološ. I igra me nije kaznila zbog toga što sam uzeo pravdu u svoje ruke.

Borba je dosta solidno urađena i moguće je u većini slučaja da se izbegne šunjanjem i hakovanjem dronova i ostalih sistema, ali kad olovo počne da pršti okolo, V nije nesposoban. Međutim, primetio sam razliku između hladnog i vatrenog oružja, i za sada mi je katana apsolutni favorit, i čini igru prilično lakšom.

Moje glavne zamerke se odnose na vožnju. Kontrole su robusne i treba dosta vremena da se ruke naviknu, i kad na sve to dodam solidan broj gličeva na koje sam nailazio, jasno je da na tome CDPR mora ozbiljno da poradi. Doduše, ni na jedan bag nisam naišao koji ponovno učitavanje nije rešilo, i koji me je sprečio da nastavim, i većina ih je više smešna nego što smeta.

Što se tiče muzike, nisam preveliki fan elektro stvari, ali me je plejlista prijatno iznenadila. Uklapa se u ambijent, i za sada mi je favorit Night FM radio, tako da slobodno bacite uvo.

Konačna presuda

Podvući crtu i reći da je igra dobra ili ne nije lako u ovom slučaju. Ako igrate igre na PC-ju i niste mogli da dočekate Cyberpunk 2077, i ne smeta vam povremeni glič, onda je ovo igra za vas. Opet, ako možete da se strpite, sačekajte neko vreme da CDPR ispegla probleme, i dodatno unapredi igru. Sa treće strane, vlasnici konzola će sigurno morati još malo da se strpe, jer u ovom stanju, igra nije vredna novca.

Moj lični utisak je taj da mogu lako da zaronim i utopim se u svet neonskih reklama, losih ljudi i jos losijeg alkohola, gde se problem lako reši nožem među rebra u mračnoj uličici, i da mi nije dosadno dok vozim Kusanagi CT-3X osvetljenim ulicama Noćnog Grada.

Neobični vodič: The Show Must Go On

Posted on by Elena Alexandra

Lako je njima, glumataju i zgrću milione, obično pomislimo. Realno, fanovi vrište pored crvenog tepiha zaboravljajući da njihovi likovi iz filmova i serija nisu oni zapravo. Ali ma koliko mislili da je to samo zabava koja donosi nekad i neverovatno veliki novac mnogi u potrazi za tim uspehom nisu prošli baš najslavnije. Od preranih smrti usled zavisnosti preko bahatih vožnji do potpunih nervnih slomova kad ih zamene mlađi ili spremniji da pomere granice ukusa (davno beše šok zbog obrijane glave Demi Mur). Holivud je obeležen večitim teorijama zavera o reptiloidima, pedofiliji, orgijama, starletama, jednoličnim facama koje počinju sve da liče međusobno, skandalima koji pune tabloide, religijskim i okultnim kao i nerešenim smrtima. Čak i da sve ovo pošaljete u La La zemlju postoji mogućnost da se ne bi ste dobro proveli ni na samom setu. Ne, ne mislim na probijanje rasporeda, svađe na setu, tehničke probleme već na lucidne reditelje pa čak i uroke (za uroke detaljnije: tekst „A od kuma egzorcizam“).

Isijavanje: Priča koja prati pisca pod blokadom Džeka Toranka (Džek Nikolson), njegovu suprugu Vendi (Shellez Duvall) i malenog im sina Denija (Denny Loyd) u misterioznom, izolovanom i praznom hotelu u divljini Kolorada koji Džek dolazi da čuva. Celo zdanje se hrani strahovima porodice pa svi polako lude i terorišu jedni druge. Nastalo je po knjizi Stivena Kinga (koji je film smatrao mlakim) a pamtimo ga i po čuvenim jezivim bliznakinjama u sceni na hodniku kao i po Nikolsonovom razvaljivanju vrata sekirom kroz koja onako zlokobno viri. Džek je za ovo dobio oskara ali njegova filmska žena nije prošla tako sjajno. Reditelj Stenli Kjubrik se dobrano potrudio da dotična stalno izgleda rastrojeno. Kinjio ju je i izolovao tokom snimanja da bi bila što uverljivija u ulozi pa je nesretna glumica na kraju mentalno popustila izgubivši čak i veliki deo kose. King je bio razočaran kako su prikazane porodične veze a način na koji je prikazana i tretirana Vendi nazvao je uvredom za žene. Scena sa vratima snimana je 60 puta, scena sa bejzbol palicom čak 127 a retkost je i što je film sniman hronološkim redom. Nikolson je sebe mučio jedenjem isključivo sendviča sa sirom koji ne voli ne bi li stalno bio nervozan. Kjubrik je naterao sekretaricu da prekuca knjigu koju u filmu piše Džek čak 500 puta sa istom rečenicom: „All work and no play makes Jack a dull boy“. Ono, živeo fotokopir ili printer, zaboga miloga.

Dau: Reditelj Ilja Krazovski (Illya Khrzhanovsky) je od životne priče nobelovca Lava Landaua uspeo napraviti spravu za mučenje glumaca i čitave filmske ekipe. Terao ih je da nose isključivo odeću kakva se nosila u Rusiji sredinom 20. veka, gde je i smeštena radnja filma što ne deluje kao strašno no zabranio im je i mobilne telefone, pominjanje bilo čega savremenog, hrana im je služena u konzervama iz tog perioda a sva nerverbalna komunikacija je išla putem pisaće mašine. Za svako kršenje pravila sledila je kazna. Zašto su članovi ekipe pristali na ovo nije poznato. Sem možda njihovom bankovnom računu.

Eraserhead: Kao da film nije dovoljno lucidan i uvrnut takvo mu je bilo i snimanje. Dejvid Linč (David Lynch) se pobrinuo da dočara atmosferu. Čuvena je scena sa bebom. Junak filma Henri koji naseljava bezimenu industrijsku pustoš, završi sa bebom na rukama koju mu uvaljuje bivša devojka a koju bi najlakše mogli opisati kao reptilsko crvoliko čeljade. Do danas se ne zna i ne sme da se zna kako je Linč napravio bebu, pošto čudo izgleda poprilično živo. On je zabranio svaki pomen oko pravljenja tog deteta. Predpostavlja se da se radi o očuvanom fetusu teleta. Postoje izbrisane scene koje govore u prilog ovome kao opciji a to je recimo ona gde je mrtvu mačku rasporio i potopio u katran (stvarnu mačku). Neki čak misle da je počeo snimati filmove da bi opravdao „hobije“ koje bi svejedno izvodio.

Skippy: Nominovan za Oskara (najbolji film 1931) ima scenu gde Džeki Kupe (Jackie Cooper, 9 godina) treba da plače moleći se nad posteljom. Reditelj Norman Taurag je hteo da izgleda verodostojno pa je za potrebe iskrenosti uzeo detetovog psa, odveo ga iza studija i pretvarao se da ga ubija. Iako je klinac shvatio nakon scene da je pas živ ovo je na dete ostavilo veliku traumu. U svojoj autobiografiji („Please Don’t Shoot My Dog“) navodi traumu koja ga je promenila.

Osmi putnik: O, svi znamo scenu probijanja grudnog koša u Alienu. Ali, mnogo je strašnija priča scenariste Dena Obenona (Dan O Bannon) o umetniku H.R. Gigeru koji je dizajnirao ovu spodobu ali i skoro čitav svet tadašnjeg SF filma. Da bi napravio glavu ksenomorfa Giger je iz Indije kupovao prave ljudske lobanje koje je rastavljao i istraživao. Obenon je ovo uklopio u scenario za „Povratak živih mrtvaca“ (The Return of the Living Dead). Kad se saznalo da je Indija zatvorila sve fabrike koje su se bavile prodajom kostiju, Obenon svoje svedočenje zaključuje poražavajućom i jezivom izjavom: „…zubi lobanja sa kojima je Giger radio bili su izrazito sitni kao dečiji“.

Aguirre, Wrath of God: Hercogov film (Werner Herzog) bio je poprište obračuna. Reditelj je na nišanu pištolja držao glumca Klausa Kinskog preteći mu da će ga ubiti ako napusti set. Kasnije, iz Klausove biografije saznajemo da je glumac jedini na setu imao pištolj no njegove kolege sa tog snimanja tvrde da je Klausu bilo krivo jer mu je reditelj taj isti pištolj uspeo oteti. Bilo je pucanja na kolibu u kojoj se ekipa okupljala (navodno od strane ljudi okolo kojima je tolika buka smetala). Metak je tada uspeo otkinuti vrh jednog prsta a Kinski zamalo nije ubio statistu kad mu je mačem „otvorio“ lobanju tokom scene borbe (spasio ga je šlem). Uz sve to jedan od leševa na snimanju je bio stvaran, Hercegov brat ga je avionom doneo iz Evrope a pošto nije imao poverenja u prtljažnik aviona držao ga je na sedištu pored sebe tokom leta.

End of Evangelion: Kultni japanski anime devedesetih koji je zacementirao stereotip nasilja i nedokučivog simbolizma ovakvih filmova je možda najbizarniji. Govori o proročanstvu koje priča o smaku sveta pokrenutog naukom i monstruoznom energijom. Protagonista ima halucinacije u trenutku svoje smrti koje su pune dečijih crteža i pesmica. Ispostavilo se da su ove crteže crtala stvarna deca koja su bile žrtve zlostavljanja. Među pismima su se ubrzo našle i pretnje smrću reditelju Hidekiju Anu (Hideki Anno) izazvana predhodnim filmom (ovo je deo serijala). Najgore od svega, glumica koja je davala glas jednom od likova zaista je davila drugu glumicu tokom snimanja scene davljenja. Posledice su bile ozbiljne pa se snimanje jedva nastavilo.

Idi i vidi: Sovjetski film (Idi i smotri, 1985) je među najboljim ratnim filmovima ikada. Pored realizma stradanja pod nacističkim terorom tokom drugog svetskog rata, reditelj Elem Klimov je uzeo realizam kao opšti moto snimanja. Odlučio je da se na ekipu recimo, puca pravim mecima. Glumac Eleksej Kravčenko svedoči da su meci zujali samo na nekoliko cm od njega. Mnogima je ostala trauma usled mnogih realnih opasnosti sa ovog seta.

Poslednja kuća sleva: Ves Krejven (Wes Craven) prestavio je film za koji i sam smatra da je preteran. Krejven, ali i glumci Dejvid Hes (David Hess) i Mark Šafer (Marc Shaffer) potvrdili su da je atmosfera bila preterana sa obe strane kamere. Da bi dobio originalnu reakciju partnerke Sandre Kasel (Sandra Casell), Šafer je držao nad liticom i pretio da će je baciti ako ne uradi sledeći „tejk“ kako treba. Kasnije tokom scene silovanja Hes je pretio realnim napadom glumici da bi izazvao reakciju kod nje. Nakon toga je i Hes pretrpeo slično kada ga je glumac koji je u filmu igrao njegovog oca napao pravom motornom testerom i to vrlo funkcionalnom. Glumci su u scenama zaista udarali jedni druge.

Čovek iza Sunca: Delo T.F. Mousa je film koji je trebao dočarati strahote sistematskog mučenja i eksperimentisanja na živim ljudima tokom drugog svetskog rata. Zanemario je razlike između filma i realnosti pa iako su scene rađene specijalnim efektima scena autopsije dečijeg tela nije. Realno telo deteta je ostalo na traci a ovaj film mnogi opisuju kao najodvratniji koji su gledali.

Maratonac: Dastin Hofman (Dustin Hoffman) je u sceni izvadio zub zaista i to sam sebi. Lorens Olivije (Laurence Olivier) mu je na to rekao: „A da pokušaš glumiti?“.

Ko to tamo peva: Kultni film domaće kinematografije iz koga se citati izgovaraju svakodnevno a scene i posle 40 godina diskutuju zamalo je obeležila tragedija. U to vreme Pavle Vujisić i Danilo Bata Stojković nisu razgovarali ali su bili prilično trpeljivi jedan prema drugom. Tačnije, ta priča je kružila kuloarima a mišljenja o tome su bila podeljena. Jedno je sigurno, odnos im jeste bio intezivan i komplikovan. Istinitost priče koja sledi potvrdila je u svoje vreme i Batina supruga Olga. Naime, Paja je spasio Bati život. Sećate se scene gde Bata kaže: „Ja bih ovde proterao autobus“? E pa, ograda mosta puca i on pada u vodu a zatim se zaključuje da se utopio jer su mu džepovi bili puni kamenja (bio je kolekcionar istog). Trebalo je da otpliva do sredine reke i da kamerman počne da snima dok on pliva unazad. To je ono što vidimo u filmu. Bilo je hladno pa su mu pronašli gornji deo ronilačkog odela ali Bata je bio krupan i jedva se uvukao u njega. Od silnog napora gacanja kroz mulj do kolena Bati je pozlilo. Malo odelo je počelo da ga guši. Filmska ekipa nije primetila ništa čudno jer je Bata bio vrsan glumac i izgledalo je kao da taj napor i muku kao i uvek glumi savršeno. Jedino je Pavle, vrsni poznavalac reke i čovek koji je dobar deo života proveo kraj vode (njegov je brod u filmu gde mu Sonja Savić sa dečkom krade lađu) shvatio kolika je opasnost. Glumac je već bio skroz poplaveo. Mali budžet primorao ih je da svakoga dana po nekoliko sati putuju na set (od crkve Sv.Marka do Deliblatske peščare) jer se za smeštaj blizu seta nije imalo novca. U zavrnim scenama, kada putnici optuže muzičare da su Aleksi Simiću ukrali novčanik, reditelj je tražio krupan plan pa je Danilo Bata Stojković zaista odalamio malog Nenada Kostića kome su suze pošle pa je pobegao iz autobusa čak do Pančeva. Ekipa ga je ceo dan tražila. O naravi i navikama nekih učesnika… recimo Pavla Vujisića, da ne govorimo.

The Poughkeepsie tapes: Američki mokumentarni horor film (2007, režija Džon Erik Dovdle) je priča o ubistvima serijskog ubice u Njujorku a napravljen je od intervjua i snimaka koje je zabeležio sam ubica. Preko 800 filmskih zapisa ubice Edvarda Karvera zabeležili su sve od otmice pa do postmortem unakažavanja žrtvi. Prva žrtva je bila osmogodišnja devojčica pa je razumljivo što je bilo dosta problema da se ovakav film dozvoli javno. Od ubistava raznim predmetima do izvođenja carskog reza na ženi da bi unutra stavio glavu njenog muža, zašio je pa snimao reakciju kad se osvestila. Jedna je žrtva bila uslovljena da ne trepće ako hoće da živi. Film jeste dorađivan ali je ovaj manijak stvaran kao i njegovi snimci. Osuđen je na smrt i pogubljen ali dela „Kasapina iz Voter ulice“ koja su mu pripisivana (ubistva prostitutki) nisu uspeli da mu prišiju pa se taj vodi na slobodi još uvek. Posebno je strašno što je ovaj ludak svoju semenu tečnost ostavio bezbroj puta u bankama predviđenim za to.

Fantastična četvorka: Reditelj Trank (2015, Džoš Trank) je na samom početku uneo masu promena u film koje su zabrinule studio pa je uprava odbila da uplati osiguranje za to a prema ekipi se ponašao vrlo nasilno i zlostavljački ne libeći se i da se pesniči sa njima. Naposletku je napravio štetu od 100.000 dolara u apartmanu gde je odseo.

Drakula: Iako je reditelj čuvenog „Kuma“ (sa koga zamalo da ga otpuste) Fransis Ford Kopola nije baš ispravno shvatio da mu to donosi slobodu da osmišljava potencijalno opasne momente. Vinona Rajder je bila izložena verbalnom zlostavljanju dok se ne rasplače ili ima nervni slom tokom scena. Nije se libio da je nazove kurvom uz sve prateće opise koji idu uz to samo da bi dobio realnu scenu. Ovo rastrojstvo ju je zauvek obeležilo.

American Hustle: Iako su Dejvid O. Rasel i glumica Ami Adams i ranije sarađivali (The Fiighter, 2010) on se nije libio da je teroriše. Do te mere da je doveo do nervnog sloma a naposletku je toliko bila deprimirana i beživotna da je morao da interveniše glumac Kristijan Bejl a studio je urgirao kod reditelja da oladi s tim.

Tri kralja: Reditelj David O. Rasel je ovde izgubio kompas potpuno pa je počeo da se iživljava nad svima posebno se prazneći nad Džordžom Klunijem. Izludeo je scenaristu toliko da je ovaj bio na lekovima, kamermana do te mere da počne da vrišti a koga god je stigao ponižavao je pred drugima. Kluni se zarekao da sa njim neće raditi nikad više.

Snežana i lovac: Rupert Sanders je od snimanja napravio televisa presenta momenat. Glavna glumica koja se zabavljala sa glavnim glumcem u stvarnom životu i reditelj koji je bio oženjen i sa dosta sitne dece imali su aferu. Ono, nije neka vest niti novina ali zbog ove veze niko ništa snimao nije. Koristili su set za viđanje. Njen dečko (još od Twilight ere) nije bio baš najsretniji, kao ni rediteljova žena koja je zatražila razvod a vala ni studio koga je ovaj „dejt“ koštao preko svake mere ni za šta. Na posletku uslovljen kaznom snima film a kako su uopšte snimali i kakvi su to međusobni pogledi bar bili među svima možemo samo da zamislimo.

Braon zeka: Film Vinsenta Galoa (Gallo) insistirao je na scenama stvarnog seksa. Posebno oralnog od strane glumica koje su bile u krupnom kadru. A da, izvođen je na njemu samom i to pred svima. Od tada nije snimao…ili možda jeste samo u nekoj drugoj filmskoj kategoriji.

Ptice, Marni: Alfred Hičkok je tokom 60-ih optužen od strane Tipi Hedren za neprikladno pipkanje, neprijatno grljenje i konstantnu potrebu da je dotakne. Njegovo udvaranje se svodilo na slanje kesa sa hlebom na kojima je pisalo: „Pojedi me“. Molila je glumica i njegovu ženu Almu Revil da učini nešto da to prestane ali reditelj je toliko bio blesav za njom na neki lucidan način da ju je proganjao pričama kako je sanja i kako u snovima njih dvoje beže goli i ludi. Tokom proba su korišćene mehaničke ptice ali tokom snimanja scena stvarne. Alfred je posebno do ekstaze uživao gledajući mahnitost prestravljenih ptica i glumaca a posebno je zumirao Tipi.

Poslednji tango u Parizu: Bernardo Bertoluči je u ovaj film uneo scenu silovanja. Kao da to samo po sebi već nije mučno ova scena ne samo da uključuje štap i puter već i Marlon Branda od 50 leta i mlađanu Mariju Snajder od 19 godina. Danas ima raznih vrsta nasilja na velikom platnu gde se reditelji potrude da vidite svaku poru ili da sadizam pojmite kao strast no ovde je reditelj želeo pravu reakciju pa je pred samo startovanje scene prećutao glumici da će biti stvarna. Brando kao nije imao pojma i njeno otimanje je smatrao vrhunskom glumom i još se više unosio u scenu. Dobio je realnu poniženost i bol, njih dvojica su dobili nagrade za ovaj film a glumica je dobila godine povučena u droge i pokušaje suicida. Kad je procurila istina naređeno je da se unište sve kopije no reditelj je film prošvercovao u Italiju. Mnogi su mišljenja da njene stvarne suze nisu doživele pravdu.

Kil Bil Volume 2.: Evo ga čudak pod imenom Kventin Tarantino, poznat po kontroverzi, guranju glumaca preko linije razuma koji je na kraju stigao do odluke koja je Umi Turman u ovom filmu zamalo odnela život. Scena sa auto nesrećom nije imala kaskadera a Uma nije znala da će ići do kraja. Vođa statista nije ni imao nalog za ovaj set. Uma je povredila kolena, ugruvala se i zaradila kontuziju. Ali, on je hteo realizam. Glumica ga je optužila za pokušaj ubistva tvrdeći da su se posvađali pre toga oko nečeg desetog ali da njegov ego nema granice.

Zona sumraka: Film Džona Landisa koga znate kao reditelja „Braće Bluz“ i „Životinjske kuće“. Poslednjeg dana produkcije srušio se helikopter ubivši dvoje dece i glavnog lika ovog poglavlja. Inače, scena i jeste bila zamišljena kao takva (Vijetnamski rat) samo što je usled lažnih eksplozija pilot izgubio orijentaciju i kontrolu a smrt je bila stvarna. Ovaj reditelj je prvi u istoriji koji je dobio tužbu za kriminalno ponašanje ili neodgovornost. Pre su to uvaljivali članovima ekipe. Kako nije imao zakonski papir kojim zapošljava decu glumce, plaćao ih je na crno a nije imao ni dozvolu da budu blizu eksplozije nije dobro izgledalo. No, nagodio se za ogromne svote novca i izvukao.

The revenant: Leonardo Di Kaprio i reditelj Alehandro G. Inaritu su imali ozbiljan problem sa realnim scenama. Posebno kad su glumcu prsti bili fiksirani a oči slepljene izistinski.

Egzorcista: Vilijam Friedkin nije možda odgovoran za niz nesretnih ili urokljivih nezgoda (videti tekst: „A od kuma, egzorcizam“) ali jeste za trajnu povredu kičme Elen Burstin kad ju je zakucao o vrata svom silinom. Vatra je progutala set u jednom trenutku i sve je izgorelo sem sobe zaposednutog glavnog lika a postoje osnovane sumnje da je ovo bio marketinški potez reditelja.

Deliverance: Džon Borman umalo nije udavio Bart Rejnoldsa jer ga je forsirao da pliva do iznemoglosti iako je glumac urlao da je slomio kost o podvodnu stenu.

Dancer in the Dark: Lars Von Trier i Bjork su imali vrlo naporan odnos. Bjork je bila vrlo uplašena rediteljovom navikom da posle svake scene dotrči ka njoj, zagrli je široko i stisne ne puštajući je dok ova ne počne da se guši.

Fight Club: Dejvid Finčer je objasnio Edvardu Nortonu da je sasvim u redu da Bred Pita udari iz sve snage realno. Ovaj ga je udario u uvo ne znajući gde da cilja a u želji da ga ne udari previše gadno. Međutim nije računao na osetljivost samog ušnog aparata pa je Pit ostao sa posledicom zvonjave i poremećenog centra za ravnotežu.

Singing in the Rain: Gene Keli je naterao Debi Rejnolds da igra u ovom ostvarenju dok joj stopala nisu prokrvarila. Mučna scena za numeru „Dobro jutro“ trajala je od 8 ujutru do 23 časa.

Teksaški masakr motornom testerom: Ekipa ovog filma je mrzela reditelja Tobi Hopera koji se na njima stalno iživljavao. Bio je svestan svega toga ali je rekao da su sva ta poznanstva nebitna jer je dobio ono što je hteo na filmu.

Vrana: Brendon Li (sin Brus Lija) ubijen je pravim mecima na snimanju. To ni danas nisu rasvetlili, niko nije odgovarao a svi tračevi vode do ogorčenosti i preke naravi reditelja Aleks Projasa.

The Ring 2: Reditelj Hideo Nakata je smatrao divnim da poplavi set. Film je inače o ukletoj vodi pa je reakcija ekipe bila sjajan zapis na njegovim kamerama.

El Topo: Film Alejandra Jodorovskog je prepun klanja životinja, scena silovanja i ekstremnog nasilja i smatra se jednim od najzlostavljačkijih filmova ikada snimljenih. Kažu da je reditelj kontinuirano forsirao ovakve scene na setu i oko njega da bi glumci bili u kondiciji.

Terminator 2, Sudnji dan: T-1000 vozi helikopter ispod mosta u jednoj vrlo napetoj sceni. Reditelj je hteo realizam pa je kaskader provozao helikopter ispod mosta. Ekipa kamermana je odbila da to snimi pa je on lično sa kamerom seo u auto za potere nateravši nekog nesretnika da ga vozi tik ispred letelice. Niko nije povređen ali vredi li rizikovati glave zarad snimka za koji ionako svi misle da je specijalnim efektima odrađen.

Cliffhanger: Struna između dva aviona u letu na kojoj se spuštaju džakovi sa lovom i lopovima koji su je maznuli (1993, Silvester Stalone) je izgledala toliko ludo da je studio odbio da plati osiguranje za ovo. Reditelj Rene Harlin je ubedio glumca da bi on ovde izgledao sjajno pa je Stalone dao milion dolara od svog honorara kaskaderu. Kako je ovo ilegalno u Evropi gde su inače snimali samo zbog ove scene su se vratili u Ameriku.

Dobar, loš, zao: Tukov lanac sa lisica kojim je bio vezan za leš presečen je izistinski naletom voza. Reditelj Serđo Leone nije baš mnogo bio pametan i samo puka sreća doprinela je da nakon presecanja lanca Eli Valah ostane živ. Naime, po presecanju se otkotrljao izbegnuvši nešto na šta nisu računali, viseće metalne stepenice kojima se ulazi u kupe. Valah i Klint Istvud su zajedno spavali u istom krevetu zbog manjka budžeta. Pucanj Istvuda (Blondi) u kanap kojim je bio obešen Tuko (Valah) uplašio je konja koji je počeo da galopira sa sve glumcem na sebi (kome su bile vezane ruke na leđima). Jedva je izbegao pogibiju. Valah je popio i kiselinu za rekvizite koja je ostavljena u flaši limunade, završivši sa opekotinama.

Spiderman: Poslužavnik koji Piter hvata nije digitalizovana scena. Iako su predmeti sa tasa imali magnete nije ih bilo lako pohvatati kad ih sa visine spuste članovi ekipe. Ovu scenu, lako izvodljivu u postprodukciji glumac je morao da ponovi 156 puta zaredom.

Steamboat Willi Junior: Postoji crtani Parobrod Vili ali u ovom filmskom ostvarenju reditelja Čarls Rajsnera komedija iz 1928. godine je otišla malo predaleko. Crno beli filmić sa klasičnim forama ima i scenu u kojoj je drvena konstrukcija trebala da padne na Bustera Kitona (u redu je ako nemate pojma ko je ovo, mrtav je već 50 godina). Zamisao je bila da se ostavi prorez na kulisi pa kad padne da to bude sigurno mesto za glumca. No, zašto da bude jednostavno kad može komplikovano pa je fasada izistinski bila od cementa.

Špijun koji me je voleo: Agent 007 ima scenu u kojoj skija do ivice litice, u zaletu je preleće pa se na kraju otvori padobran. Ovo je izvedeno na zahtev studija (reditelj Luis Gilbert). Samo što nije odskočio Rodžer Mur nego kaskader Rik Silvester. Čekao je deset dana na povoljne sulove zbog klime a iako je bilo reči o 30.000 dolara uspeo je da izboksuje čitavih pola miliona za svoj poduhvat.

Stranac: Čarli podiže Meri na satnu kulu ovekovečivši kultnu scenu. Film Orsona Velsa u kom ovaj lik sa mukom odiže damu na priličnoj visini bez sigurnosne opreme je nonšalantno sniman ceo u takvom maniru. Reditelj je shvativši da se kroz rukav njene haljine vidi kabal u kadru prosto mahnuo rukom i rekao: „Nemamo ceo dan. Isecite kabal“.

Mad Max Fury Road: Koma Dos ratnik sa gitarom bacačem plamena u ruci je bio pravi izazov za muzičara iz Australije koji je bio vezan osam sati dnevno za ovo vozilo sumanuto jurcajući okolo. To je trajalo nekoliko meseci a on je pokušavao na sve to da svira i kontroliše bacač plamena iz gitare tegleći sve one metalne ukrase i zupčanike i pod povezom.

Ponoćni jahač: Snimanje ovog filma je odnelo život asistenta kamere Sare Džons 2014. godine. Šef kamere je osuđen na 10 godina, 5.000 dolara i zabranu da snima opasne scene. Ambulantna kola su u ovoj sceni zaglavljena na šinama a tokom sudara sa vozom odvaljeni kamen je ubio nesretnu ženu koja je snimala. Reditelj Randal Miler je dobio dve godine zatvora i osam godina uslovno jer je između ostalog ekipi nakon nesreće naredio da sve uredno pospreme i sklone. Inače ova zamisao je proistekla iz njegovog scenarija.

Fitzcarraldo: Film iz 1982. godine koji je snimao Verner Hercog mnoge je koštao ortopedije. Nisu ga zadovoljile minijature pa je insistirao da glumci kroz džunglu i preko brda vuku pravi pravcati parobrod od 320 tona. Kako da ga prevuku smišljao je čitave tri godine. Da, to je lik koji je pucao na Kinskog ali i isti onaj koji je autor dokumentarca o životu i smrti Timotija Tredvela. Timoti je onaj lik koji se sa devojkom previše približio grizliju u pokušaju da ima što veličanstveniji snimak. Grizli nije mnogo mario za selfovanje pa ih je raščerupao a na snimku se uredno može čuti mljackanje i krckanje kostiju što reditelj uredno ostavlja kao top momenat.

Šta je sledeće u toj umetničkoj „viziji“? Stvarni masakr radi realnog dojma? Jedne od najtragičnijih i najbrutalnijih filmskih traka bile su materijal sniman na ulicama velikih gradova. Neki paranoid se dosetio da u sred bela dana parkira kombi, postavi rasvetu, tonca, kamere i obezbeđenje pa snima scene batinjanja i silovanja. Niko nije obraćao pažnju na krike i suze jer su mislili da snimaju film. Poneki radoznalac bi bio sklonjen iza trake a sve se dešavalo prilično brzo, taman dok neko ne pozove prestavnike vlasti. Scene su bile stvarne i brutalne jer su „glumice“ zapravo otete sa ulice a sve zarad dobrog unovčenja podjednako umobolnima kao i oni. O skrivenim razlozima kastinga da ne govorimo. Ne znam šta je bilo u glavama članova ekipe tokom snimanja „Srpskog filma“, šta je u rediteljevoj smo videli.

Tako da, čuvajte se blještavih reflektora i previše lakih obećanja. Nije svaki model top model niti je svaka starleta filmska diva (starleta- originalno naziv za mladu glumicu u usponu ili želji da se probije).

Ostaću sa ove strane ekrana. Najgore što može da mi se desi je da mi psić o’ladi kokice. Nije da je baš neko hteo da me angažuje u blokbasteru ali svejedno, crveni tepisi sad više ne izgledaju tako primamljivo.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Povratak korenima

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: naučna fantastika/svemirska opera

ORIGINALNI NAZIV: Hunters of Dune

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

AUTORI: Brajan Herbert i Kevin Dž. Anderson

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 2006.
OCENA:

 

Poslednjih godina Čarobna knjiga se okrenula stripovima, ali očigledno nisu zaboravili kako su počeli i gde su koreni. Naime, ove godine su intenzivirali objavljivanje knjiga, posebno knjiga naučne fantastike. I sasvim je prigodno što se među njima našao najprodavaniji serijal naučne fantastike svih vremena – „Dina“. Kada čujete taj naslov vratite se na početak i shvatite zašto volite fantastiku. Sigurno da je bilo boljih pisaca i knjiga u fantastici, ali „Dina“ stvara zavisnost, slično melanžu u samoj priči. Valjda su sve svemirske opere predodređene da menjaju lice fantastike.

U neku ruku je i za mene čitanje ove knjige bio portal kroz vreme. Povratak na početak, u trenutak u kom sam zavoleo fantastiku. Takvo putovanje mi je bilo neophodno, u smislu sagledavanja činjenice zašto sam na mestu na kojem se nalazim, i odakle sam krenuo. Sazreo sam i promenio se, ali razlog zbog kog ovo pišem je i dalje isti – volim fantastiku, knjige i stripove. Dišem i živim na taj poseban način. To se ne može glumiti, fantastika je način života. A ova knjiga me je podsetila upravo na to. Razvejala mi je sve sumnje u to da nisam na pravom mestu. Verovatno nisam Kvizac Haderah, ali ću za žanr učiniti koliko god je u mojoj moći. Zabavila me je i činjenica da je naše udruženje raspisalo konkurs za treći broj Fantastičnog vodiča sa žanrovskom, odrednicom svemirska opera. Ispada da je sve neprekinuti krug, i dok ne dođete do mesta odakle ste krenuli nesvesni ste važnosti korena. No, kada jednom postanete svesni toga, otvaraju vam se mogućnosti novih krugova. Peščana planeta je tek jedan od svetova koje ćemo posetiti sa transsvemirskim brodovima, zavalite se polećemo!

Brajan Herbert i Kevin Dž. Anderson – samostalno su napisali dosta knjiga, uglavnom naučne fantastike, pre nego što su počeli da rade na razvijanju serijala „Dina“. Prva trilogija, Prelude to Dune, odvija se neposredno pre početka glavnog serijala i bavi se glavnim akterima romana Dina: porodicama Atreid, Harkonen i Korino. Usledili su serijali Legends of Dune, Heroes of Dune, Great Schools of Dune i Dune 7. Za ovu godinu najavljena je trilogija o Kaladanu – čija se radnja odvija godinu dana pre selidbe porodice Atreid na Arakis. A mi nestrpljivo čekamo na našem jeziku i osmi deo Dine: „Peščani crvi Dine“.

Uglavnom bih džaba pokušao da objasnim radnju i povezanost likova onima koji nisu čitali celu sagu. U pitanju je vrlo kompleksna mreža niti kroz hiljade godina istorije jedne planete. Za one koji su čitali – središte ove knjige zauzima pokušaj stvaranja Novog sestrinstva, pomirenje benegeseritkinja i uvaženih matera, u cilju da se dočeka krajnji neprijatelj. Ni neprijatelj ne sedi skrštenih ruku, upire se da mu upali barem jedan od planova u planovima. U svem tom zametenjaštvu, vraćaju se legendarni likovi u život. Osma knjiga nakon ove ne može biti ništa drugo do epska eksplozija užitka. Kao i kraj ove vanvremenske priče.

Ovaj deo Dine je prvi put na srpskom jeziku, pa sam zaista imao u čemu da uživam. Do sada ste sigurno zaključili koliko volim ovaj serijal. Zbog toga sam i imao strah od promene autora, na sreću uspeli su da isprate tvorca i stilski i narativno. Doduše, možda im i nije bilo teško raditi po otkrivenim beleškama. No, ovaj dvojac ne treba potceniti, od njih ćemo tek videti najbolja dela. A ova knjiga je poput Velsovog Vremeplova, mislim vraća kroz godine, obnavlja, podseća na radost prvog susreta sa fantastikom. Nostalgija je moćno oružje. Nismo matori, nego je retro kul.

Ovo je idealan početak za nove fantastičare, jer je svaka knjiga u serijalu razumljiva i bez prethodnih. Ali stoji i kao podsetnik šta je dobra fantastika. Zašto volimo žanr. Do narednog pisanja, prošetajte Arakisom, skupite malo začina i upadnite u zanos kao ja.

Decembarska čitaonica – Knjige koje želite za poklone

Posted on by Jovana Mitrović

Pozdav svima! Evo došao je i taj decembar, a uskoro i kraj 2020. godine, koju su pisali Stiven King i Džordž Martin, a režirao Kventin Tarantino. Barem se meni tako činila.

Jedna od dobrih strana, kako vidim kod većine, jeste da smo napokon imali vremena da sednemo i odgledamo tu seriju koja nam stoji za vratom, sustigli sve Marvelove filmove i izborili se sa većim serijalima knjiga koje nas sa polica osuđuju. Srećom, njih nikad ne manjka.

Ova godina je prošla i bolje nego što smo svi mislili u smislu novih izdanja knjiga, pa tako ni decembar nije ostao bez dobrih naslova!

 

Put nazad – Gavrijel Savit

 

Put nazad je priča inspirisana jevrejskim narodnim tradicijama koje će opčiniti ljude koji vole Nila Gejmena i Filipa Pulmana.

Pratimo dva tinejdžera na putu kroz Daleku zemlju, jevrejsko boravište duhova i demona.

 

 

 

 

 

 

 

 Alfa Enigma – V. Majkl Gir

 

Dr Timoti Rajan je vojni psiholog, koji upoznaje novu pacijentkinju, poznatu samo pod imenom Zatvorenik Alfa, koja priča na čudnom jeziku i škraba u crtama, tačkama i malim slikama. Da li je to ona naučnik ili najlukaviji špijun?

Za to vreme, u Egiptu, arheolog Rejd Farmer otkriva grobnicu 18. dinastije, koja ne bi trebalo da postoji. Tamo nalaze materijale, matematiku i epigrafiju Maja koje nisu postojale pre 3000 godina. I ubrzo su, zajedno sa sarkofagom, kidnapovani.

 

Ova, prilično čudna i opčinjavajuća priča je baš ono što nam treba u 2020. godini. Ko je, ono beše, imao mumije i prokletsvo za decembar?

 

Lopov na krilatom konju – Kejt Maskarenhas

 

Porodica Kendrik je počela da pravi svetski poznate lutke još ranih 1800-ih. Ali njihove lutke nisu samo lepo izrađene, svaka od njih ima određenu emociju koju je položio njen tvorac. Magija gde se može osetiti blagostanje ili paranoja, samo na jedan dodir. Iako su to započele žene, danas samo muškarci u porodici znaju tajnu njihove radionice. Međutim, Persefone Kendrik želi da prekine tu tradiciju, i vidi odličnu priliku kada im se iznenada pojavi momak koji trvdi da je njihov rođak i da zna zanat. Ali jedna od najpoznatijih lutki je ukradena, a samo neko ko ima magijsko znanje mogao je to da uradi.

 

 

 

 Vatreni Bog – R. F. Kuang

 

Treća i poslednja knjiga jedne od najčitanijih azijskih fantastika, u poslednih nekoliko godina. Poppy War trilogija je mračna priča koja kombinuje istoriju Kine 20. veka, rat opijuma, sa interesantnim svetom bogova i čudovišta koji dovodi do razornog, očaravajućeg efekta.

 

 

 

 

 

 Ritam rata – Brandon Sanderson

 

I na samom kraju, još jedan nastavak u najpoznatijem serijalu Arhiva olujne svetlosti, Brandona Sandersona.

Ova opčinjujuća priča, a i sam serijal, je sve što nam je potrebno da bi smo pregurali ovu godinu do kraja.

 

 

 

 

A sada vas ostavljam da pronađete priču koja će vam utopliti ovaj hladni decembar (ne volim zimu – eto, rekla sam!), da vidite koja vam je priča omiljena, dok ja nađem način kako da se dokopam Poppy War trilogije.

Imam tu čast među prvima da vam kažem – čitamo se sledeće godine!

Borba za “primitivnu budućnost”

Posted on by Redakcija

Kevin Gunstone i Slobodan Jovanović pozivaju nas i žele nam dobrodošlicu u spektakularni svet Future Primitive, epske priče o mitskoj avanturi.

Prvu avanturu FUTURE PRIMITIVE – Memory of Being – objavila je Markosia Enterprises 2016. Oduvek je bio u planu nastavak i prošle godine su ponovo stekli prava na izdavaštvo, tako da su bili u mogućnosti da planiraju njegov povratak. Ovog puta predstavljajući ga u formatu koji je inspirisao njegovo stvaranje – jer vole retro naučnofantastične i fantastične svetove poput Heavy Metal, Savage Sword of Conan, Warren’s 1984/94, Epic Illustrated, i mnogih drugih…

FUTURE PRIMITIVE je VELIKA priča, pa je potrebno da se predstavi od početka. U prva tri izdanja ponovo se izdaje originalna priča, prebojavaju stranice i dodaje dodatni materijal da bi poboljšali ovaj jedinstveni svet.

Od samog početka, FUTURE PRIMITIVE je za ovaj tim posao iz ljubavi. Kreativni izazov za proizvodnju stripa inspirisanog strašću prema čudnoj naučnoj fantaziji, legendarnoj avanturi i epskoj izgradnji sveta i mitova.

Ako uživate u stripovima i filmovima poput Conana, Eternals, 2001, LOTR i Planeta majmuna … Ako vam maštu bude drevne misterije, izmišljena mitologija, spektakularna umetnost i vizije alternativnih Zemalja onda obavezno proverite da li je ovaj strip za vas.

Future Primitive Mag # 1 ima 56 stranica A4 i u punom je koloru.

U prvom izdanju timu se pridružio legendarni umetnik DC / Milestone-a Prentis Rollins koji je zaslužan fantastičnu varijantu naslovnice.

Autori su Kevin Gunstone (pisac) i Slobodan Jovanović (umetnik), boje Stefan Mrkonjic i slova / dizajn Patrick Foster. Future Primitive biće objavljen pod kolektivnom zastavom Studija Azoth.

A vi možete da podržite ovu ekipu na Kikstarteru.

Podzemlje

Posted on by Redakcija

Brak nije dugo potrajao. Nepune dve godine.

Prva godina je prošla u padanju maski, sve ono što jedno ne može znati o drugom, dok ne počne živeti sa tom osobom. Druga godina prošla je u jačanju Jelenine odluke da ostavi Danijela. Lako bi to bilo da nisu imali Enu, kćerkicu kojoj se bližio drugi rođendan. Brutalnost Danijelovog karaktera, koja se sve više pojačavala, dovela je Jelenu do ivice ambisa. Sa detetom u rukama, samo je zažmurila i zakoračila …

I dočekala se na noge. U tri ujutru, pokucala je na vrata svojih roditelja, sa Enom u rukama i par kofera.

Trebalo je vratiti život u normalu. Samo malo vremena, da se rane kolko – tolko zacele; sav teret roditeljstva, spao na Jelenu; osećaj izdaje, neverice i svega što razvod nosi.

Vratila se sedativima da ubije teške nesanice, anksioloticima, barbituratima za sve i svašta. Kad je primetila da je počela da se utapa, da je zombi, rešila je da se vrati na posao. Da izađe nekad vikendom, ima ko da pričuva malenu.

Povratak u društvo, brzo je vratio i stare navike, volela je da popije. A volela je i po koju liniju kokaina, nije odbijala kad se ponudi. Kokain je vraćao osećaj samopuzdanja, i ubijao hronični umor, težinu uloge u kojoj se prvi put našla. Od retkog čaćavanja, počela je da završava, kupuje često. A telo, istrošeno porođajem koji je jedva preživela, maksimalnim trudom da zaradi što više, da bude dobra majka, dobra kćerka, da ubije bračni košmar i bes prema bivšem mužu, nije više podnosilo kao pre. Izdalo je jedne subote, kad se vratila iz grada i poljubila usnulu Enu. U grudima osećaj nenormalnog zatezanja, plitak dah, srce koje preubrzano kuca i slika plafona koji se okreće … Pod!

***

,, Dobro došla, draga! ’’, sa osmehom je dočekao Uliks na dnu zemljanih, malih stepenica, ko u nekom podrumu. Jelenina životna, nikad preboljena ljubav. Nestao je bez traga godinu dana pre nego se udala za Danijela. Mislila je da će Danijel izbrisati osećanja i sećanja, ali ne ide to tako. Pružila je ruku i nasmejala se, bol u grudima, zamenilo je osećaj opštenosti, rasterćenosti, lakoće kakvu nikad osetila nije. Pitala je gde se to uopšte nalazi, a Uliks je zagrlio oko ramena i poveo u obilazak. Zemljani plafon, pod, tuneli i sobe prepune ljudi, dragih, poznatih lica.

,,Ne brini, u Podzemlju si. Ovde se dolazi kad umreš. Ovde su svi ljudi koje si poznavala, i umrli, živi koji su živi i željeni u tvom sećanju, oni koji su ti bili dragi. Nećeš sresti nikog kog po lošem pamtiš. Svi te čekaju, a ja sam imao tu čast da te dočekam. To mi laska, jer to znači da si za života najviše mene željna ostala! ’’, vodio je Uliks i pokazivao Podzemlje. Uz njegovom zagljaju, nije joj teško pala vest da je mrtva. Posegla rukom u džep da proveri gde joj je inhalator, teški asmatičar, i gde je kesica kokaina. Nije bilo ničeg, prepala se i rekla Uliksu. Uteha je odmah došla. U Podzemlju, nije ti potrebno ništa jer sve je već u tebi. Sve što si kao živ uzimao, jeo, pio, muzika koju si voleo, sve što te radovalo – sve je u tebi. Nema tuge, bola, uživaš u onom u čemu si uživao. I pošto je Jelena ostala željna Uliksa, koji je bio njena duša i njihovog zajedničkog društva koje se raspalo, tako je Podzemlje i primilo; ono svakom daje drugačiju ’’sliku’’, ali uvek onu koju je ostao željan u životu. Tek tad mrtvo telo sklopi oči, sve joj je Uliks lepo objasnio.

,,A Ena, i moji roditelji, zašto nisu ovde, rekao si da su ovde i živi u mom sećanju? ’’, uspaničila se.

,,Neko mora da te sahrani, i da srcem ožali, oni ostaju gore. Ništa nije savršeno, mala. Njih ne možeš da vidiš sve do časa njihove smrti, i to samo ako oni tebe požele u svom Podzemlju, tako funkcioniše. Nadajmo se da će ti Ena upamtiti lik. Ah, da, imaš pravo jednom da pogledaš na svet živih. Stvoriće se slika koja te najviše zanima ’’, reče joj i dovede do jedinog prozora u tim beskrajnim podzemnim tunelima.

Prizor beše stravičan, videla je sebe u grobu, samo čarafom obmotanu, čiju belinu mrljaju krvave fleke. Nad rakom majku, smršalu, usahlu, sa borama ko brazdama, kako je u raku zakopava, rukama mršavim ,punim žila i ožiljaka, trpala je žurno zemlju lopatom, ukopavala je, a Ena, izbezumljena, vrišteći od plakanja, poče da bezi nejakim nogicama i da se sapliće, pada, ustaje i ide dalje, trči ka šumi, gubi se …

,,Ulikse! Moje dete, nešto će se loše desiti! Moram nazad, pustite me odavde..!’’ , poče Jelena da jeca i lupa snažno po staklu, al’ staklo se ne razbija nikako.

’’Iz Podzemlja se samo jednom izlazi, samo jednom iz mrtvih ustaješ, i to ako imaš baš jak argument. Sledeći put kad umreš, nema povratka. Koji je tvoj razlog, šta ti srce kaže? ’’, uhvatio je za ruke i gledao pravo u oči, iz njih se istina čita.

,,Znaš koliko te volim. To što me sad držiš, za mene je raj, ja sam ceo život samo tebe i želela, znaš sve. I sad, kad si konačno tu, ne znam kako da te pustim. Ali moram da odem po dete, samo mene zaista ima. Među živima biću nesrećna bez tebe, a ne mogu da ostanem zbog Ene i …’’, zagrlio je Uliks da umiri njen bol, plač najikreniji.

,,Idi, tvoj razlog je iskren i jak. Ako je suđeno, opet ćemo se sresti, beži sad, ’ajde ’’, mukom pustio iz zagrljaja i otvorio ta jedina vrata ; ukazalo se svetlo, potrčala je za Enom …

Odjednom se oluja u grudima smirila, a jako svetlo prosto se zabijalo u Jelenine oči. Gola, na krevetu, privezana na nekoliko nepoznatih joj aparata, i visok ženski glas ’’ Imamo je, ovo je čudo ! ’’

Lako i brzo se prizvala svesti i saznala da je preživela teški srčani udar. U krvi bilo joj je toliko kokaina da ubije slona, kamo li krhku ženu poput nje. Prvo je pitala za kćer ; zamolila doktorku da niko to sazna za uzrok srčanog, u strahu da će joj socijalno oduzeti dete, i ispričala joj sve o Podzemlju.

,, Mnogi pacijenti su mi pri buđenju pričali jako živopisne slike, ali Vaša me baš zaintrigirala. Ako ste ostavili čoveka kog volite, znači da Vam je stvarno stalo. Ja nisam policajac, Jelena, ja sam kardilog. A Vi znate šta treba da uradite, da budete dobri detetu i sebi, jesmo se razumele ? ’’, pita i očekuje obećanje, a Jelena ga daje ko iz topa, ali iskreno. Setila se upozorenja. ,,Samo jednom se izlazi iz … ’’.

,,A taj vaš, Uliks? Je l preminuo, ili je bio tamo jer je živ u vašem sećanju? ’’, zanimalo je doktorku.

,,Ne znam ’’, setila se da ga najvažnije nije pitala. ,, U meni je živ ’’.

 

Autor: Srebro

Tkanje po potki postojanja

Posted on by Elena Alexandra

U širokoj paleti svega što je moguće da se iznedri kod čitaoca, posebno mesto zauzima priča. Bez dobre priče, jasno, nema ni dobre knjige. A šta ako je sama priča glavni akter dela? Ako bi priča bila osoba?

Ovaj neočekivani obrt u pripovedanju donosi nam Vladimira Becić sa svojom knjigom „Početna nit“. Možda nije novina na književnom nebu ideja ali je svakako iznenađujuće postavljeno. Koristeći se stvarnim crticama iz života mesta pod nazivom Dugo selo ona ispreda priče kako je to možda moglo da izgleda iza kulisa. Videti stvarni isečak iz lokalnih novina, datiran na daleku prošlost samo po sebi je poslastica za ljubitelje vintaž momenata. Ako pritom dodamo da nisu u pitanju bilo kakvi isečci već oni koji uredno prenose vest od sasvim neočekivanom samoubistvu aristokrate na pola popijene kafe ili prijavu poltergejsta u poštenom seoskom domu onda je to za ljubitelje „realne misterije“ apsolutni spektakl.

I kao da već nije samo po sebi neobično i krajnje, iz ugla čitaoca, namensko nekulturno zavirivanje u poslednje sate kakvog mučenika, Vladimira donosi novi preokret u stvaranju dela. Ne samo da ćete krajnje non bonton imati uvid u najtanije tajne, prohteve i društvene prećutne norme jednog vremena i ljudi već ćete dobiti i Magdu.

Magda je sasvim nova vrsta pripovedača. Njoj nije dovoljno da prenese trač ili da zabavlja druge uz ognjište u krčmi prepričavajući priče. Magda ih bukvalno Tka. Ovo čilo biće, pomalo usamljeno pokušava da isprede priče pa zatim i čitavo selo.

Od njih sve živi, živi ona.

Tkalje imaju svoj red i poredak pa se tako i ona pridržava toga. Sem kad je poklopi usamljenost pa joj i tkanje završi na nemili način. Ipak Magda iz svog ugla, sa svojom zanimacijom ne vidi ništa loše u tome da svoje priče dovršava kako se njoj dopada. Uglavnom sretnog ishoda. Sa druge strane Martin, entitetski Sudija u nevolji i u potrazi sa eliksirom koga slučajno Magda ima u okruženju, voli stroga pravila. Iz nekih svojih razloga prećutkuju jedno drugom šta ih je to spojilo pomalo ugrožavajući ceo taj svet. Njihov voljom odlučeni, rodbinski odnos čini da Magda sa potpunim odsustvom straha pred jednim Sudijom za Tkalje skakuće okolo i nadmeće se sa njim u pričama. Daruju ih jedno drugom pletući nevidljive konce stanovnika sela. Povezujući naizgled nepovezive sudbine koje su smrtnici sa ove strane realnosti doživeli daleko šturije i eto s konca dovršili omalenim novinskim člankom.

Oni traže sebe, nekog pored sebe, muče ih greške u prvim naivnim potezima Tkanja i pokušavaju celim putem da sačuvaju Potku bez koje bi se sve to raspalo.

Magda je devojčica kojoj se boja haljinica menja shodno osećanjima dok je Martin neko ko svoju formu štiti od preterane potrebe za hranom iz etera tako što ponekad postaje govorljiva lisica. Dubina ovog dela je u pokušaju prikaza dvojnosti i unutrašnjih previranja. Posebno same Sudbine koja nema ni malo mio zadatak da sve priče koje započne i svede do kraja. Napuštanje sela je skoro nemoguće ali kad se ipak dogodi kroz Magdu vidimo onaj proboj iz komforne zone. Suočenja sa onima koji bez pardona krše pravila Tkanja zarad spasavanja iz ličnih pobuda. Jer svuda negde, tamo napolju postoji neka Zita. Pitanje morala se proteže od onog smrtničkog u vidu vanbračnog deteta čiji je otac neupitno najgori mogući odabir jer je u liku sveštenika preko ubistva jednog drugog svetog čoveka preko koga zajednica prelazi kao preko nužnog odabira pa sve do tužne duše koja je sasvim slučajno ostala vezana sa svoju nit ovog sela i to greškom same Tkalje. One, prve nikad prežaljene Marte. Poput svake greške, baš te prve i najbolnije koju svi ponegde imamo. One koja je to postala jer smo mislili da radimo najbolje za nekoga. Ili da znamo šta to baš nekome treba. Nije izostalo ni dubinsko pitanje o zamagljivanju onoga što nam se ne dopada. Magda vidi močvare koje ukrašava svojim selom na mestu gde odavno postoje naselja. Kao i svoje priče.

Vladimira je spajajući, naizgled, priče koje se ne dotiču isprela Tkanje gde nakon čitanja više ne postoji ni opcija da to ikako drugačije vidite. Sigurno je to po sredi. Eto, logično. Ko bi rekao?

Nije izostao ni momenat kad taman pomislite da ste sve pohvatali kad ono čvor na Tkanju. Obrti, usaglašavanja, pojašnjenja kroz pitke tokove prosto skliznu u vaš um. I ne prestaje da vas iznenađuje unutar otkrivanja, raspleta zaostalih nedoumica.
Koliko je zapravo, velika moć pristrasnosti? Koliko mogu biti jake veze u kojima ponekad svesno moramo žrtvovati svoja napajanja da bi smo ih održali? Istakla bih jednu posebnu stvar, a to je krajnje pristojan čin u kome Tkač odnosno pripovedač dok ispreda ima priliku da vodi svoju priču. Ako i postoji uplitanje onog drugog ono je bezazleno ili dobronamerno. Podseća neodoljivo na mešanje drugih u život kakvog pojedinca i lep je prikaz da svako zapravo priča svoju priču. Ima pravo na to. Šta god da je osmislio. Kao i momenat u kome nam se vid zamagli usled raznih okolnosti iako imamo sve šanse da vidimo ono ispred nas. Što je Magdu zadesilo pri napuštanju svoje konforne zone.

Vladimira Becić ovim delom prelazi granice realnog zaključivanja, zalazi u srž bića koje ovde predpostavljamo kao stvarnog a koje pati, žali se i saoseća. Sa neverovatnom potrebom da stvara, da postoji od svog Tkanja. Da prosto, živi i ima pravo na to.
Priče Dugog sela su krajnje nestvarne same po sebi ali im ona svaki put udahne onu posebnu notu mistike. Otelotvori ih da budu opipljive, životne, od kostiju i mesa pa kad udahnu stiče se utisak da nikada nisu ni bile nepojmljive ili izmišljene. Ta vizura magijskog realizma ostavi čitaoca na pola puta između mašte i stvarnosti.

Ili na pola puta kroz močvaru. Magdinog puta. Gde bi vrlo lako mogli biti upitani: Želite li biti stanovnik njenog sela?

S ljubavlju, Elena Alexandra

Četiri knjige Rjua Murakamija

Posted on by Miloš Mihailović

Kada bih nekome zainteresovanom za japansku književnost rekao da ona u očima publike postoji samo preko imena Murakami, bez sumnje bi se složio s tim, ni ne pitajući — o kom Murakamiju zapravo govorim? Možda bi mu na pameti bio Haruki Murakami, čuveni književnik čiji su populistički (i popularni!) romani magijskog realizma — iz nekog razloga — postali predstavnikom japanske kulture u svetu; ali, ako je iole sličan meni, razumeo bi da je reč o — Rjuu Murakamiju, zvezdi književnog podzemlja i jednom od najboljih horordžija modernog doba. Paradoksalno, drugi Murakami, koji prevashodno piše žanrovske romane i retko kada napušta domen kontroverznog, mnogo dublje ponire u svest savremenog Japana nego što to čini njegov prezimenjak sa svojim šarenim mesecima, mladim umetnicima i džogiranjem kroz prirodu. U ovom tekstu želeo bih, pre svega, da ukratko predstavim — i preporučim — Murakamijeve romane koje imamo priliku čitati u srpskom prevodu.

 

Plavo, gotovo prozirno (限りなく透明に近いブルー)

 

Majstorov debi. U pitanju je verovatno najmanje komunikativno i pristupačno delo od četvorke koju ću predstaviti; Plavo, gotovo prozirno bavi se isečkom iz života jedne grupe narkomana u Japanu. Napisano u tradiciji pikarskog romana, gotovo da nema zaplet, a formalna podela na poglavlja je izostala; žestoka, barouzovska mešavina seksa, droge i roka predstavlja skoro celokupan sadržaj ovog dela. To može smetati onome ko traži jasnu priču sa početkom, krajem i naravoučenijem; onima, pak, koji prihvataju da život nikako nije takva artifijelna forma kakva je roman, već mnogo nejasnija zbrka, mnogo bolje će shvatiti domete i poentu ovog dela. Knjiga bez objašnjenja, knjiga koja sama sebe objašnjava; u svakom slučaju, delo vredno čitanja i razmišljanja, a to je danas retkost.

Karaoke strave (昭和歌謡大全集)

Prosto je neverovatno koliko je ovaj roman zabavan! Grupa mladića u dvadesetim godinama – otuđeni, čudni, infantilni – druži se međusobno, a okosnica njihovog druženja su karaoke. Jedan od njih, bez ikakvog pravog razloga, ubije ženu na ulici, tako započinjući osvetnički sukob između njenih prijateljica (društvo Midori, žene koje su se združile zato što imaju isto ime) i mladića. Prava tema dela je, naravno, otuđenje; i muška i ženska ekipa predstavljaju beživotne, bezvoljne živuće stvorove… sve dok im osveta ne podari novi život. Psihološka pozadina i društvena analiza stvarno su fantastični: neverovatno je koliku dubinu sadrži ovako kratko delo (stotinak stranica, kao i ostala Murakamijeva čeda). To samo dokazuje moju tezu da su današnja Kunc-und-Kingovska prenemaganja od hiljadu šlajfni, detaljnim istorijatima svih glavnih i sporednih likova i beskonačnim sabplotovima unutar sabplotova (podzaplet, za jezičke čistunce) koji dostižu fraktalni nivo, samo besmisleno udovoljavanje neukusu čitalačke publike, koja ima previše vremena koje ne zna gde da utuca.
Nasuprot tome, Karaoke stoje kao sjajan primer jezičke ekonomije, promišljenog pisanja i originalnosti, i zato ovo delo mogu drage volje da preporučim svakom čitaocu.

Audicija (オーディション)

Da, to je taj roman. Audicija je književni predložak za istoimeni film, remek-delo najznačajnijeg živog japanskog režisera, Miikea; ono što najviše iznenađuje jeste da je dobar skoro koliko i ekranizacija! Da, zaista su se morala spojiti takva dva genija da bi se izrodilo takvo delo: Miike prepušten sebi zapada u svoju notornu razvučenost i rimejkovanje, te stoga tek ovakva osnova uspeva u potpunosti da oslobodi njegovu krvopljusno-oniričnu razuzdanost. Za sve koji su gledali Audiciju, neće biti nikakvih ideja; zaplet romana potpuno je identičan sa zapletom filma (sem dodate scene dekapitacije), i tek u opisu finalne scene konfrontacije Asami i Aojame se razilaze (tu film prednjači, sa prelepom Eihi, kiri-kiri i iglama, nasuprot nešto prozaičnijoj Murakamijevoj viziji). Miike je jeziviji, nelinearniji, oniričniji; Murakami, pak, pruža širi uvid u prošlost i psihologiju likova. Ove razlike su, naravno, objašnjive formatima samih dela. Opet moram pohvaliti ekonomičan Murakamijev stil pisanja – precizno, jasno i jednostavno pisanje bez bombastičnih metafora, hipertrofiranih stilskih figura i sličnih poštapalica amatera-sledbenika američke škole pisanja, koji je jeziv kad to treba da bude, na mahove erotičan (zaista sjajan opis seksualnog čina, neverovatno je koliko je to teško naći), ali uvek odličan! Masterpiece.

U miso supi (イン ザ・ミソスープ)

Perfektno delo. Počinje kao kao priča o Kenđiju, vodiču kroz seksualne usluge na japanskim ulicama i Frenku, pomalo jezivom strancu koji ga upošljava; Kenđi brzo počinje da sumnja da Frenk stoji iza zločina koji su se desili u kvartu. Dve trećine svog trajanja ovaj roman je unikatno jeziv, nihilistički horor-triler, koji kulminaciju doživljava u verovatno najjezivijem, najbolje opisanom horor set pisu u bilo kom romanu koga sam čitao; nakon toga Murakami naprasno odbacuje svaku žanrovsku povezanost sa hororom, time pokazavši da je U miso supi u stvari roman ideja. Taj zaokret u stvari dodaje na težini delu, iako će sledbenicima raznih sumnjivih pisaca verovatno biti bezvezan, ali u stvari predstavlja jedno od najboljih dokaza onoga što uvek ponavljam: žanr nije nikakvo ograničenje, već samo odskočna daska koja omogućava novi pogled na stvarnost.

Arigato & sayonara.

Zvijezde, prah nebeski – Adnadin Jašarević

Posted on by Redakcija

Zvijezde, prah nebeski… Ovako, kroz okular teleskopa, izgledaju tek kao hrpa svjetlucavih kamenčića kojima se ovdje ukrašavaju žene. Istina, kada god pogledam ta lakoumna privlačna stvorenjca posumnjam kako su i „one” sazdane od zvjezdane prašine kao da ne pripadaju našem univerzumu. Valjda sam ostario. Prije o ženama nisam razmišljao; ili bar ne na taj način. Pažljivo osmatram nebo nastojeći izdvojiti među svjetalcima makar jedno koje se naočigled kreće. Ništa. Opet ništa. Tu i tamo ka atmosferi zazuji kamenčić koji će prošarati poput baklje kroz noć. Ništa više. Jebi ga! Dosta mi je za večeras!

Spuštam se s mukom sa visoke stolice. Artritis, i ko zna što još. Svaki korak je povijest bola. Ipak, nisam čovjek kojeg je lako zaustaviti. Znaju to moji prijatelji. U prirodi mi je ići dalje, daleko, makar puzao. Stoga šepuckam do ulaza/izlaza – sve je to stvar tačke gledišta – silazim niz stepenice i onda desno, iza zavojitog zida osmatračnice. Nikada ne bih ovo mjesto nazvao opservatorijem. Konačno, znamo mi i za bolje. Osmatračnica će biti dovoljno.

„Hej, haj, konačno, i tačno na vrijeme.” Starac lica nalik na osušenu šljivu sjedi kraj logorske vatrice. Miješa jelo ugodna mirisa u malehnom loncu.

„Dakle, konačno, ili na vrijeme? Ta, odlučite se”, nasmijem se i odmah pokajem. Vilica koju mi je ugradio lokalni zubar nastojala je poletjeti van. Uvijek.

„Pa, tako… konačno, jer sam se ucrvljao čučeći sam kraj vatrice. Ne volim pričati sam sa sobom. Odveć se dobro poznajemo da bi bilo zanimljivo.”

„Na vrijeme?” Sjedam do vatre, na ponuđenu hoklicu.

„Na vrijeme za pojesti specijalitet kuće.” Starac će sipajući jelo u zdjelicu.

„O?”

„Znaš ti već. Baš sam dodao malko viskija u grah. Poseban ukus.” Dodaje mi zdjelicu preko utihlih plamenova. „Znaš da mi se dopada. A o onome `malo` viskija dalo bi se raspravljati. Nego, šta ima novo?” Starina je bio majstor u promjeni teme, kad mu smjer razgovora ne odgovara.

„Ništa, doktore. Baš ništa, kao i prethodnih dvadesetak godina.”

„Pametnjaković bi znao tačan zbroj u dan.” Nasmija se kiselo.

„Nedostaje mu meta za začikavanje, zlobne primjedbe, i još koješta.”

„Nego, gdje je? Očekivao sam da ćemo sva trojica provesti noć vani. kao nekad…”

„E, da. Skoknuo je do Pazina…”, gucnuo sam malko viskija iz pljoske, pa onda uzeo zalogaj obogaćenog graha.

„Do Pazina? Ma zašto?” To mjestašce je izgledalo previše mirno za njegov ukus.

„Ma, tamo se okupljaju neki čudni tipovi. Nekakav skup ljubitelja fantaziranja…” doktor nikada nije pokazivao znake razvoja mašte; cinizma da.

„Ma ne…”

„Ma da! Mislim da bješe Istrakon. Da, upravo tako.”

„To je mjesto ili šta?”

„Ne, ne…” Novi zalogajčić. „Tako nazivaju svoje okupljalište čudni dečki.”

„I dalje ne razumjem šta bi tip posvećen logici radio među njima.”

„Ni ja. Ali, kako nikada nisam uspio slijediti puteve njegovih vijuga…”

„Pazin, ha? Svašta ću čuti.”

Ćutke jedemo grah. Barem toliko liči na nekad. Uspjeli smo održati svoj mali ritual sve to vrijeme otkako smo zaglavili u Višnjanu. Trojica Robinsona. Istina, ne baš da smo zaglavili na pustom ostrvu. Okoliš je napućen življem, dakako. Ali, eto, nikada se nismo osjećali kao da stvarno pripadamo tom dekadentnom vilajetu. Bili smo naopaki Robinsoni: sami među mnogima.

„Nego, doktore, gledao sam u bioskopu zanimljiv film. Zapravo smješan, ali, eto.”

„Ne gledam filmove, ne gledam TV, ne slušam radio!”

„Oho! Baš nikada!?”

„Znate to. Radije čitam.”

„Nekako sam očekivao da ćete Vi, sa vašim staromodnim nazorima, usvojiti navike ovdašnjih.”

„Te navike ne. Čisto gubljenje vremena!”

„Ipak, volio bih da ste pogledali ovaj film. Zvjezdani ratovi…”

„Glupost!”

„U suštini ste u pravu, doktore. Gomila tipova sa svjetlosnim mačevima sjeckaju jedni druge, preganjaju se u brodovima širom svemira i tako to.”

„Brodovi?”

„Smiješni uistinu. Ne vjerujem da bi sa takvim dizajnom ikada poletjeli.”

„Eto, vidite, budalaštine!”

„Slatko sam se nasmijao. A opet, podsjetilo me na stara dobra vremena.”

„Nostalgični? Malo viskija?” Pljoska putuje iz moje ruke u njegovu.

„Aha, smijao sam se. Ali, skoro sam zaplakao u isto vrijeme.”

„Hmmm, nije da sam odustao. Ali, nekako, svejedno mi je da li će me penzionisati ovdje ili kući.”

„Vrijeme…”

„Da, dragi moj, sve to vrijeme, izgubljeno.”

„Teško ih je samo posmatrati kroz teleskop.”

„Zvijezde…”

„Da, prijatelju. Tako daleke i hladne se čine.”

„Znam. Često izlazim u šetnju noću.”

„I Vi, dakle?”

„Da, i ja. Gledam ih, daleke, na noćnom nebu. Predaleke…”

Sjedimo u tami kraj skoro zgasle vatrice, umotani u sjenke dublje od noćnih. Nekako kao da nas sjećanja nastoje zgrbiti, stlačiti, više no godine. Nekada su blagoslov, nekada prokletstvo. Ovisi o tome koliko izgubiš.

„Admirale, doktore… Lijepo vas je vidjeti zajedno.”

Skoro da smo poskočili sa stoličica. Nismo čuli ni šuma. Visoka sjenka se prikrala i smjestila u polučučanj kraj vatrice. Sada smo izgledali, skoro geometrijski savršeno, kao vrhovi istostraničnog trokuta.

„Veče. niste izgubili ništa od Vaše vještine. Nismo Vas ni naslutili.”

„Ah, nisam se trudio.”

„Dakako da nije. Naš super čovjek, šta je to za njega: sitnica!”

„Dok, dosta!”

„Ops! Izvinite! Naš super polučovjek!”

„Dok!”

„Ne mari, admirale. Ne dodiruju me njegove žaoke.”

„Vas ništa ne može poremetiti.”

„Istina, admirale. No, kako znate, Vi više no drugi, moj je štit logika.”

„Logika, logika! Baš nam je pomogla!” Doktor rasturi ostatke vatre vrškom cipele.

„Ali, doktore, naš položaj jeste logičan.”

„Kako to!?”

Majku mu, opet stara rasprava u novom izdanju. Zar moram iz noći u noć slušati ista sranja? Izgleda moram.

„Vidite, poigravanje sa vremensko-prostornim kontinuumom moralo je dovesti do izvjesnih poremećaja…”

„I baš da se na nama zalomilo, majku mu!!!”

„E, sad…” pokušao sam ih primiriti.

„Zašto da ne? Baš nas trojica našli smo se u žiži djelovanja vremenskih tokova…”

„Pa da, ko nas je tjerao da se igramo spelologa.” natuknuo sam.

„Vi, admirale.”

„Jeste, sunce ti garavo! Ti si nas nagovorio na to majmunisanje!” Doktor poskoči sa stoličice. Onako pogrbljen djelovao je ne ljutito već bizarno.

„Polako, dok…”

„Nemoj ti meni, `polako`…” dobrom doktoru se persiranje, u verbalnom repertoaru, izgubi usljed navale adrenalina.

„Admirale, već sam Vam objasnio. U toj jami su nanizana čvorišta vremenskih tokova i prostorno-energetskih pulseva…”

„Jest vala, ali baš ništa od tog objašnjenja nisam shvatio.”

„Dobro,” uzdahnuo je duboko „stvar je jednostavna. Da dobri doktor nije pokrenuo potisnike na aeročizmama ne bismo zaglavili ovdje.”

„Eto, opet sam ja kriv!” Doktor se vrtio u krug poput zvijeri u kavezu.

„Narušili ste tananu ravnotežu sila u jami i eto nas ovdje.”

„Ovdje nije baš precizno.” Ha, uhvatio sam ga u krivu.

„Istina, admirale. Ovdje je zapravo isto ovdje otkuda smo krenuli, ali ne i kada.”

„Nekoliko stotinica godina… sitnica.”

„Aha, još trebamo biti sretni što nismo zaglavili u srednjem vijeku.”

„Pa, ta neizvjesnost oko vremena doskoka me buni sve vrijeme.”

„Neizvjesnost?” Prodžarah ugarke rašljastom granom.

„Ne raspolažem sa dovoljno podataka za izračunati tačku doskoka u našem vremenu.”

„Ah, tako. To smo već čuli.”

„Ne znam koliko je energije doktor oslobodio u trenutku skoka. Ne znam ni tačan položaj skočne tačke…”

„Da, da, a Vi, kao i uvijek, ne možete nagađati.”

„Pametnjaković!”

„Nagađati? Moje nagađanje moglo bi nas baciti u doba trilobita ili dalje…”

„Jebena jama!

„Ako nastavite tim tempom doktore moraćete se poslužiti priručnom apotekom.”

„Da ne bi! Ni u ludilu! Zar ove otrove koje oni nazivaju lijekovima!?”

„Bili ste u jami?” Odlučujem ignorisati doktora.

„Da, admirale. Provjerio sam još dvije žiže događaja.”

„I?”

„Jedna od njih bi nam mogla poslužiti, ali…”

„Uvijek to `ali`.” Odbrusio sam pomalo nabusito.

„To `ali` veliko je stotinjak godina, možda i više.”

„Da nije opet riječ o mojim potisnicima? Možda sam trebao dopustiti da se skrham u provaliju i slomim vrat!?”

„Upravo tako, doktore. Ne znam koliki ste priliv energije obezbjedili za aktiviranje žiže.”

„E, mješanac, da ti kažem nešto! Ne znam ni ja!” Dok vrišti nekontrolisano.

„Doktore…”

„Nemoj ti meni, doktore! Dosta mi je ove stare budale što noćima bulji u nebo iščekujući spasioce!”

„Ali…”

„Dosta mi je i tebe, pametnjakoviću! Dvadeset godina petljaš po tim žižama i što ja znam čemu, a za reći nam imaš `ništa`!”

„Nisam…”

„I na vrh mi je glave pacijenata i one posrane ordinacije podobne srednjem vijeku!!!”

„Ma, dok.”

„Ma, odjebi Džime! Zar ti nije dodijalo da te ovaj šiljouhi magarac još uvijek oslovljava sa `admirale`!? Pun mi vas je kufer!”

„Dobro ste savladali ovdašnji žargon.” Pohvali ga Spok.

Na to doktor izvede nalijevo krug, kao u stroju, i odmaršira prema zvjezdarnici.

„Ode on…”

„Uobičajeno, admirale.”

„Znaš, mogao bi prestati sa tim.”

„Molim?”

„Mogao bi me oslovljavati sa Džime, nekada si to činio.”

„Ne sjećam se, možda prije Genezisa?”

„Možda. Možda i ne. Gutljaj viskija?”

„Znate da ne pijem.”

„Znam.” Odgovorim i gucnem iz doktorove pljoske. „Viski je bolji u 2010. Jedino viski.”

 

Autor: Adnadin Jašarević

Šta mori Dilana Doga i Sergeja Jesenjina?

Posted on by Natalija Tanasković

Kako obuhvatiti reč mora jednom definicijom, kada ima toliko nijansi u svakoj mori i kada njihove posledice mogu biti različite po čoveka? Neke od njih prolaze vremenom i sa iskustvom. Međutim, ima onih tihih, podmuklih mora koje se uvlače pod kožu, kosti, naše misli, koje nas obuzimaju kao groznica i koje nam ne daju mira u trenucima dokolice i/ili kada veo noći pokuca na vrata. Da li ste nekad imali osećaj da se od nekih mora osećate paralisano, nemoćno da išta uradite, pod utiskom da gubite razum?

Svi mi imamo poriv da o svojim mukama pričamo. Međutim, te podmukle more – e, one su potpuno drukčije. O njima je teško govoriti. A može li se nekad o njima govoriti? Koliko je samo neuspešnih pokušaja bilo da se o njima priča sa drugima? Koliko njih je na te priče odgovorilo: Ma, to nije istina, to si umislio, to je sve u tvojoj glavi?

Da li je pravi odgovor čuti svoje vlastito ja i pobediti moru koja te proganja ili je prosto prigrliti i prihvatiti je takvom kakva je? Da li nekad stvarnost može da bude mnogo opasnija od naših unutrašnjih demona?

Možda zato stvaraoci biraju da o tim demonima naše duše pričaju kao noćnoj mori koja je na granici između stvarnosti i fikcije – jer kao što ljudi teško veruju da neki osećaji izjedaju individuu iznutra, tako je teško poverovati u nešto što se graniči sa natprirodnim. A ponekad ljudske more mogu biti užasnije od najstrašnije horor priče.

Da, možda se sve te more odigravaju u našoj glavi. Da, možda one navode da vidimo nešto što ne postoji. Ali, to ne znači da one nisu stvarne.

Dilan Dog i Sergej Jesenjin su nas u to uverili.

 

Noćna mora Dilana Doga i Sergeja Jesenjina

 

Jedan u naslovu je fiktivni lik, a drugi je pesnik koji je ostavio pozamašno delo iza sebe. Ipak, u neku ruku, jesu slični. Obojica imaju određenu dozu romantike i sete u sebi. Bude nam osećaj da su to osobe koje sa godinama nikad ne stare. Oni imaju želju da istraže novo i instinkt da opaze ono što drugi ne mogu i u naizgled običnim pojavama. Dilan je to nazvao peto i po čulo.

Slučajno ili ne, postoji epizoda Dilana Doga koja nosi isti naziv kao jedna od poznatih pesama Sergeja Jesenjina. Upravo u tom nazivu skrivaju se one najgore muke sa kojima se neko može suočiti. A njih dvojica na različiti način imaju pristup ovoj temi.

Za one koji vole i jednog i drugog (ili možda jednog od njih), evo male igre pogađanja. Dve reči postoje u naslovu. Prva je najtamnija boja u spektru, a druga je reč za biće koje za sad predstavlja poslednji stupanj u evoluciji živih bića.

Tako je. Epizoda Dilana Doga i pesma Sergeja Jesenjina nazivaju se Crni čovek.

Prvo ćemo analizirati pesmu Crni čovek Jesenjina. Zatim ćemo analizirati lik Crnog čoveka iz epizode Dilan Doga. Na kraju sledi zaključak koji bi sumirao sličnosti i razlike između dva dela. Prevod pesme Crni čovek koji je korišćen za analizu možete naći na linku: CRNI ČOVEK. Pročitali? Pa, da počnemo.

 

Crni čovek (Sergej Jesenjin)

 

Već na početku imamo stihove gde lirski subjekat govori trećem licu: „Prijatelju moj, bolestan sam mnogo, mnogo!“ Nakon pročitane pesme možemo reći da je ta bolest lirskog subjekta posledica podsvesnog razmišljanja o sopstvenom životu, kao i razdvajanja ličnosti. Taj osećaj samo pojačava motiv iz prirode. Možemo reći da sam pejzaž odražava stanje lirskog subjekta – samoću koju dodatno naglašava zvuk neprijatnog vetra i koji dodatno nagoveštava da će nešto loše da se desi.
Opis pejzaža koji se opet pojavljuje nešto kasnije ukazuje na nešto zlosutno. Postojanje motiva drveća koje lirskog subjekta asocira na oživele konjanike, takođe, nije slučajan i može se tumačiti na različite načine. Sa jedne strane, motiv oživljavanja konjanika postoji u Puškinovom delu Bronzani konjanik, gde ostaje misterija da li je čuveni spomenik Petra Prvog zaista oživeo ili je to bio plod mašte lirskog subjekta. Sa druge, svima su nam poznati jahači apokalipse i šta oni znače.

I ovde imamo naznaku o stanju lirskog subjekta – on je pod dejstvom alkohola. Neko će reći da ono što je usledilo dalje u pesmi jeste plod delovanja alkohola, ali sa druge strane osećaji koje lirski subjekat ima dok u dijalogu sa crnim čovekom preispituje samog sebe, svoja delanja, svoj život jesu istiniti.

I dolazi crni čovek. Možemo ga tumačiti na različite načine.

Sa jedne strane, lirski subjekat ga poredi sa monahom koji čita tekst za upokojenje duše. Motiv knjige koja opisuje čovekov život je motiv koji se isto pojavljuje u književnosti (recimo, u Enciklopediji mrtvih Danila Kiša postoji motiv biblioteke u kojoj postoje knjige koje detaljno opisuju život ljudi).

Sa druge strane, imamo opis crnog čoveka gde se ukazuje da nosi cilindar i frak. Zanimljivo je to što i đavo koji razgovara sa Ivanom Karamazovim, takođe, obučen u odelo, a pred Ivanom se on pojavljuje kad se ovaj bolesno, bez snage i u trenucima nesanice (ista situacija kao i sa lirskim subjektom). Crni čovek, dakle, može simbolisati i ono demonsko u nama. Sa druge strane, cilindar takođe aludira na temu dvojništva. Dokaz za to postoji i na samom kraju pesme. Ako obratite pažnju, lirski subjekat koji razbija ogledalo na kraju ostaje sam u sobi, a na glavi mu ostaje-cilindar. Pojava crnog čoveka u ogledalu takođe nije slučajna. U književnosti one površine na kojima se možemo ogledati (voda, ogledala, itd.) jesu jedna vrsta vrata za ono onostrano.

Po stihovima možemo videti da crni čovek može simbolisati racionalni (ili možda osuđujući, samokritični) deo nas koji pamti svaki naš postupak i svaku našu misao. To je onaj glas koji nas navodi da od svojih reči i postupaka osetimo najviše gnušanje, tako što i ono što je dobro u nama izgovara sa nekom dozom ironije. Stoga želimo da taj glas ućutkamo. U tom glasu vidimo pretnju, što se da videti po sledećim stihovima:

„Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala –
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, Hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.”

Ova pesma govori o poetskom stvaralaštvu, kao i posledicama koje takav način života može da ima. Iako ga crni čovek naziva hrabrim, sa “nevelikom ali ozbiljnom snagom”, možemo zaključiti da on ima osuđujuć stav prema njegovoj poeziji jer je naziva “trulom i teškom lirikom”. Stoga nije teško zaključiti zašto je lirski subjekat ućutkivao crnog čoveka koji je citirao njegove stavove. Možemo da zamislimo kako ih crni čovek sa ironijom izgovara, aludirajući na to da su to više puste uzvišene reči, lišene bilo kakvog životnog iskustva:

„Sreća je – zboraše on –
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.
U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan, tih,
Najveća je umetnost na svetu.”

Sa druge strane, vidimo lirskog subjekta koji odbija da sebe naziva pesnikom:

„Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj.”

Ovo možemo da tumačimo kao momenat u kome čovek u nekoj kasnijoj dobi ima osudu prema samom sebi i načinu na koji je razmišljao/delao/stvarao.

Cela pesma simboliše borbu da se očuva duša i razum lirskog subjekta. Razbijanje ogledala i teranje crnog čoveka simbolično pokazuje pobedu nad onim mračnim delom sebe. Dodatna simbolika koja se tu pokazuje je scena svitanja. Svitanje donosi dan, a dan tera sve mračne misli koje za sobom može doneti noć.

 

Crni čovek u Dilanu Dogu

 

U stilu tradicionalnog Dilana Doga, i u ovoj epizodi imamo mešavinu detektivske priče, fantastike i realnosti. Mudre izreke junaka u priči navode nas da pomislimo da te natprirodne pojave i noćne more koje Dilan istražuje jesu odraz naše svesti.
Junak koga proganja crni čovek je dečak Timoti. Na čitaocu je da zaključi da li je crni čovek stvarnost ili opsena. Ono što je zanimljivo kod Timotija jeste da i u licima odraslih nekad vidi čudovišta, a ne ljudska bića. Na prvi pogled ovo bi se moglo objasniti dečjom maštom. Sa druge strane, kako kaže Timotijeva dadilja, on vidi čudovišta na licima onih ljudi čije je ponašanje sve, ali samo ne ljudsko. To mu daje jednu vrstu intuicije koja je tako svojstvena deci, a koja im omogućava da neke stvari mnogo bolje opažaju i osećaju u odnosu na odrasle osobe.

Crni čovek proganja dečaka. Iako željan razgovora, niko ne gleda na njegove strahove ozbiljno sve dok za tu priču ne čuje Dilan. On kaže zanimljivu stvar: „Iz iskustva znam da neki strahovi lako mogu postati stvarnost.” On razume da strah kao takav može u nama da izrodi različite vizije, ali da duže prisustvo straha od bilo čega dovodi do toga da on postaje stvaran jer oblikuje svakodnevicu. Sa druge strane, Dilan savetuje Timotiju sledeće: „Imao sam posla s mnogo strašnijim morama od tvog crnog čoveka. Naučio sam da protiv nekih čudovišta ne možeš ni begom ni metkom. Katkad je dovoljno s njima malo pročavrljati. Oni su bojažljivi, ali vole razgovarati s ljudima.” Ovde Dilan pokazuje da neki ljudi u stvarnom životu, pa čak i sama stvarnost mogu biti mnogo užasniji nego strahovi i nesigurnosti koje imamo u sebi. To i sam Timoti shvata kad biva otet i kad se crni čovek pojavljuje pred njim. Kad se probudio iz ružnog sna, crni čovek mu kaže: „Ne postoje ružni snovi dečače… Uostalom, nema te noćne more koja je ružnija od stvarnosti.”

Kada je Dilan rekao Timotiju da treba da popriča sa crnim čovekom, pod tim je podrazumevao da je nekad najbolji način da se pobedi strah bilo koje vrste prosto prihvatiti da on postoji. Zatim, u razgovoru sa samim sobom treba prihvatiti da taj strah ne mora nužno da bude loš po nas ako ga racionalizujemo.

Crni čovek kaže dečaku Timotiju: „Ja se hranim strahom, teskobom, besom i svim neizraženim osećanjima. Čak i ljubavlju katkad.” Možemo reći da crni čovek, takođe, ovde simboliše onu našu stranu koja ne ume uvek da se nosi sa svakodnevicom. U primeru Timotija možemo da razumemo razlog ovog odgovora. Naime, iako su mu roditelji obezbeđivali najbolje, on je bio usamljen – nisu mu pružali dovoljno vremena i pažnje. Isto tako, bio je okružen rodbinom koja ga nije prijateljski gledala. Sve ovo moglo je biti okidač za osećanja koja je crni čovek naveo. Ali, zašto onda crni čovek kaže da se nekad hrani ljubavlju? Zavoleti svoju slabiju stranu jeste jedna vrsta pobede nad samim sobom. To je simbolično pokazano time što je crni čovek pomogao dečaku kada je bio u životnoj opasnosti.

 

Zaključak

 

Iako ova dva dela na suprotne načine prikazuju naše unutrašnje demone, možemo ipak reći da im je nešto ipak zajedničko. Crni čovek se uvek prikrada u onim trenucima kada smo prepušteni sami sebi. Prisustvo drugih ljudi tera ga od vas. Ipak, on je i dalje prisutan. Čeka i vreba momenat da budemo opet sami. Samo su drukčiji načini na kojima se sa njim hvatamo u koštac.
A kako vi postupate? Da li vaš crni čovek stoji rame uz rame sa vama ili se trudite da ga nadglasate i oterate od sebe?