Blog

Zvijezde, prah nebeski – Adnadin Jašarević

Posted on by Redakcija

Zvijezde, prah nebeski… Ovako, kroz okular teleskopa, izgledaju tek kao hrpa svjetlucavih kamenčića kojima se ovdje ukrašavaju žene. Istina, kada god pogledam ta lakoumna privlačna stvorenjca posumnjam kako su i „one” sazdane od zvjezdane prašine kao da ne pripadaju našem univerzumu. Valjda sam ostario. Prije o ženama nisam razmišljao; ili bar ne na taj način. Pažljivo osmatram nebo nastojeći izdvojiti među svjetalcima makar jedno koje se naočigled kreće. Ništa. Opet ništa. Tu i tamo ka atmosferi zazuji kamenčić koji će prošarati poput baklje kroz noć. Ništa više. Jebi ga! Dosta mi je za večeras!

Spuštam se s mukom sa visoke stolice. Artritis, i ko zna što još. Svaki korak je povijest bola. Ipak, nisam čovjek kojeg je lako zaustaviti. Znaju to moji prijatelji. U prirodi mi je ići dalje, daleko, makar puzao. Stoga šepuckam do ulaza/izlaza – sve je to stvar tačke gledišta – silazim niz stepenice i onda desno, iza zavojitog zida osmatračnice. Nikada ne bih ovo mjesto nazvao opservatorijem. Konačno, znamo mi i za bolje. Osmatračnica će biti dovoljno.

„Hej, haj, konačno, i tačno na vrijeme.” Starac lica nalik na osušenu šljivu sjedi kraj logorske vatrice. Miješa jelo ugodna mirisa u malehnom loncu.

„Dakle, konačno, ili na vrijeme? Ta, odlučite se”, nasmijem se i odmah pokajem. Vilica koju mi je ugradio lokalni zubar nastojala je poletjeti van. Uvijek.

„Pa, tako… konačno, jer sam se ucrvljao čučeći sam kraj vatrice. Ne volim pričati sam sa sobom. Odveć se dobro poznajemo da bi bilo zanimljivo.”

„Na vrijeme?” Sjedam do vatre, na ponuđenu hoklicu.

„Na vrijeme za pojesti specijalitet kuće.” Starac će sipajući jelo u zdjelicu.

„O?”

„Znaš ti već. Baš sam dodao malko viskija u grah. Poseban ukus.” Dodaje mi zdjelicu preko utihlih plamenova. „Znaš da mi se dopada. A o onome `malo` viskija dalo bi se raspravljati. Nego, šta ima novo?” Starina je bio majstor u promjeni teme, kad mu smjer razgovora ne odgovara.

„Ništa, doktore. Baš ništa, kao i prethodnih dvadesetak godina.”

„Pametnjaković bi znao tačan zbroj u dan.” Nasmija se kiselo.

„Nedostaje mu meta za začikavanje, zlobne primjedbe, i još koješta.”

„Nego, gdje je? Očekivao sam da ćemo sva trojica provesti noć vani. kao nekad…”

„E, da. Skoknuo je do Pazina…”, gucnuo sam malko viskija iz pljoske, pa onda uzeo zalogaj obogaćenog graha.

„Do Pazina? Ma zašto?” To mjestašce je izgledalo previše mirno za njegov ukus.

„Ma, tamo se okupljaju neki čudni tipovi. Nekakav skup ljubitelja fantaziranja…” doktor nikada nije pokazivao znake razvoja mašte; cinizma da.

„Ma ne…”

„Ma da! Mislim da bješe Istrakon. Da, upravo tako.”

„To je mjesto ili šta?”

„Ne, ne…” Novi zalogajčić. „Tako nazivaju svoje okupljalište čudni dečki.”

„I dalje ne razumjem šta bi tip posvećen logici radio među njima.”

„Ni ja. Ali, kako nikada nisam uspio slijediti puteve njegovih vijuga…”

„Pazin, ha? Svašta ću čuti.”

Ćutke jedemo grah. Barem toliko liči na nekad. Uspjeli smo održati svoj mali ritual sve to vrijeme otkako smo zaglavili u Višnjanu. Trojica Robinsona. Istina, ne baš da smo zaglavili na pustom ostrvu. Okoliš je napućen življem, dakako. Ali, eto, nikada se nismo osjećali kao da stvarno pripadamo tom dekadentnom vilajetu. Bili smo naopaki Robinsoni: sami među mnogima.

„Nego, doktore, gledao sam u bioskopu zanimljiv film. Zapravo smješan, ali, eto.”

„Ne gledam filmove, ne gledam TV, ne slušam radio!”

„Oho! Baš nikada!?”

„Znate to. Radije čitam.”

„Nekako sam očekivao da ćete Vi, sa vašim staromodnim nazorima, usvojiti navike ovdašnjih.”

„Te navike ne. Čisto gubljenje vremena!”

„Ipak, volio bih da ste pogledali ovaj film. Zvjezdani ratovi…”

„Glupost!”

„U suštini ste u pravu, doktore. Gomila tipova sa svjetlosnim mačevima sjeckaju jedni druge, preganjaju se u brodovima širom svemira i tako to.”

„Brodovi?”

„Smiješni uistinu. Ne vjerujem da bi sa takvim dizajnom ikada poletjeli.”

„Eto, vidite, budalaštine!”

„Slatko sam se nasmijao. A opet, podsjetilo me na stara dobra vremena.”

„Nostalgični? Malo viskija?” Pljoska putuje iz moje ruke u njegovu.

„Aha, smijao sam se. Ali, skoro sam zaplakao u isto vrijeme.”

„Hmmm, nije da sam odustao. Ali, nekako, svejedno mi je da li će me penzionisati ovdje ili kući.”

„Vrijeme…”

„Da, dragi moj, sve to vrijeme, izgubljeno.”

„Teško ih je samo posmatrati kroz teleskop.”

„Zvijezde…”

„Da, prijatelju. Tako daleke i hladne se čine.”

„Znam. Često izlazim u šetnju noću.”

„I Vi, dakle?”

„Da, i ja. Gledam ih, daleke, na noćnom nebu. Predaleke…”

Sjedimo u tami kraj skoro zgasle vatrice, umotani u sjenke dublje od noćnih. Nekako kao da nas sjećanja nastoje zgrbiti, stlačiti, više no godine. Nekada su blagoslov, nekada prokletstvo. Ovisi o tome koliko izgubiš.

„Admirale, doktore… Lijepo vas je vidjeti zajedno.”

Skoro da smo poskočili sa stoličica. Nismo čuli ni šuma. Visoka sjenka se prikrala i smjestila u polučučanj kraj vatrice. Sada smo izgledali, skoro geometrijski savršeno, kao vrhovi istostraničnog trokuta.

„Veče. niste izgubili ništa od Vaše vještine. Nismo Vas ni naslutili.”

„Ah, nisam se trudio.”

„Dakako da nije. Naš super čovjek, šta je to za njega: sitnica!”

„Dok, dosta!”

„Ops! Izvinite! Naš super polučovjek!”

„Dok!”

„Ne mari, admirale. Ne dodiruju me njegove žaoke.”

„Vas ništa ne može poremetiti.”

„Istina, admirale. No, kako znate, Vi više no drugi, moj je štit logika.”

„Logika, logika! Baš nam je pomogla!” Doktor rasturi ostatke vatre vrškom cipele.

„Ali, doktore, naš položaj jeste logičan.”

„Kako to!?”

Majku mu, opet stara rasprava u novom izdanju. Zar moram iz noći u noć slušati ista sranja? Izgleda moram.

„Vidite, poigravanje sa vremensko-prostornim kontinuumom moralo je dovesti do izvjesnih poremećaja…”

„I baš da se na nama zalomilo, majku mu!!!”

„E, sad…” pokušao sam ih primiriti.

„Zašto da ne? Baš nas trojica našli smo se u žiži djelovanja vremenskih tokova…”

„Pa da, ko nas je tjerao da se igramo spelologa.” natuknuo sam.

„Vi, admirale.”

„Jeste, sunce ti garavo! Ti si nas nagovorio na to majmunisanje!” Doktor poskoči sa stoličice. Onako pogrbljen djelovao je ne ljutito već bizarno.

„Polako, dok…”

„Nemoj ti meni, `polako`…” dobrom doktoru se persiranje, u verbalnom repertoaru, izgubi usljed navale adrenalina.

„Admirale, već sam Vam objasnio. U toj jami su nanizana čvorišta vremenskih tokova i prostorno-energetskih pulseva…”

„Jest vala, ali baš ništa od tog objašnjenja nisam shvatio.”

„Dobro,” uzdahnuo je duboko „stvar je jednostavna. Da dobri doktor nije pokrenuo potisnike na aeročizmama ne bismo zaglavili ovdje.”

„Eto, opet sam ja kriv!” Doktor se vrtio u krug poput zvijeri u kavezu.

„Narušili ste tananu ravnotežu sila u jami i eto nas ovdje.”

„Ovdje nije baš precizno.” Ha, uhvatio sam ga u krivu.

„Istina, admirale. Ovdje je zapravo isto ovdje otkuda smo krenuli, ali ne i kada.”

„Nekoliko stotinica godina… sitnica.”

„Aha, još trebamo biti sretni što nismo zaglavili u srednjem vijeku.”

„Pa, ta neizvjesnost oko vremena doskoka me buni sve vrijeme.”

„Neizvjesnost?” Prodžarah ugarke rašljastom granom.

„Ne raspolažem sa dovoljno podataka za izračunati tačku doskoka u našem vremenu.”

„Ah, tako. To smo već čuli.”

„Ne znam koliko je energije doktor oslobodio u trenutku skoka. Ne znam ni tačan položaj skočne tačke…”

„Da, da, a Vi, kao i uvijek, ne možete nagađati.”

„Pametnjaković!”

„Nagađati? Moje nagađanje moglo bi nas baciti u doba trilobita ili dalje…”

„Jebena jama!

„Ako nastavite tim tempom doktore moraćete se poslužiti priručnom apotekom.”

„Da ne bi! Ni u ludilu! Zar ove otrove koje oni nazivaju lijekovima!?”

„Bili ste u jami?” Odlučujem ignorisati doktora.

„Da, admirale. Provjerio sam još dvije žiže događaja.”

„I?”

„Jedna od njih bi nam mogla poslužiti, ali…”

„Uvijek to `ali`.” Odbrusio sam pomalo nabusito.

„To `ali` veliko je stotinjak godina, možda i više.”

„Da nije opet riječ o mojim potisnicima? Možda sam trebao dopustiti da se skrham u provaliju i slomim vrat!?”

„Upravo tako, doktore. Ne znam koliki ste priliv energije obezbjedili za aktiviranje žiže.”

„E, mješanac, da ti kažem nešto! Ne znam ni ja!” Dok vrišti nekontrolisano.

„Doktore…”

„Nemoj ti meni, doktore! Dosta mi je ove stare budale što noćima bulji u nebo iščekujući spasioce!”

„Ali…”

„Dosta mi je i tebe, pametnjakoviću! Dvadeset godina petljaš po tim žižama i što ja znam čemu, a za reći nam imaš `ništa`!”

„Nisam…”

„I na vrh mi je glave pacijenata i one posrane ordinacije podobne srednjem vijeku!!!”

„Ma, dok.”

„Ma, odjebi Džime! Zar ti nije dodijalo da te ovaj šiljouhi magarac još uvijek oslovljava sa `admirale`!? Pun mi vas je kufer!”

„Dobro ste savladali ovdašnji žargon.” Pohvali ga Spok.

Na to doktor izvede nalijevo krug, kao u stroju, i odmaršira prema zvjezdarnici.

„Ode on…”

„Uobičajeno, admirale.”

„Znaš, mogao bi prestati sa tim.”

„Molim?”

„Mogao bi me oslovljavati sa Džime, nekada si to činio.”

„Ne sjećam se, možda prije Genezisa?”

„Možda. Možda i ne. Gutljaj viskija?”

„Znate da ne pijem.”

„Znam.” Odgovorim i gucnem iz doktorove pljoske. „Viski je bolji u 2010. Jedino viski.”

 

Autor: Adnadin Jašarević

Šta mori Dilana Doga i Sergeja Jesenjina?

Posted on by Natalija Tanasković

Kako obuhvatiti reč mora jednom definicijom, kada ima toliko nijansi u svakoj mori i kada njihove posledice mogu biti različite po čoveka? Neke od njih prolaze vremenom i sa iskustvom. Međutim, ima onih tihih, podmuklih mora koje se uvlače pod kožu, kosti, naše misli, koje nas obuzimaju kao groznica i koje nam ne daju mira u trenucima dokolice i/ili kada veo noći pokuca na vrata. Da li ste nekad imali osećaj da se od nekih mora osećate paralisano, nemoćno da išta uradite, pod utiskom da gubite razum?

Svi mi imamo poriv da o svojim mukama pričamo. Međutim, te podmukle more – e, one su potpuno drukčije. O njima je teško govoriti. A može li se nekad o njima govoriti? Koliko je samo neuspešnih pokušaja bilo da se o njima priča sa drugima? Koliko njih je na te priče odgovorilo: Ma, to nije istina, to si umislio, to je sve u tvojoj glavi?

Da li je pravi odgovor čuti svoje vlastito ja i pobediti moru koja te proganja ili je prosto prigrliti i prihvatiti je takvom kakva je? Da li nekad stvarnost može da bude mnogo opasnija od naših unutrašnjih demona?

Možda zato stvaraoci biraju da o tim demonima naše duše pričaju kao noćnoj mori koja je na granici između stvarnosti i fikcije – jer kao što ljudi teško veruju da neki osećaji izjedaju individuu iznutra, tako je teško poverovati u nešto što se graniči sa natprirodnim. A ponekad ljudske more mogu biti užasnije od najstrašnije horor priče.

Da, možda se sve te more odigravaju u našoj glavi. Da, možda one navode da vidimo nešto što ne postoji. Ali, to ne znači da one nisu stvarne.

Dilan Dog i Sergej Jesenjin su nas u to uverili.

 

Noćna mora Dilana Doga i Sergeja Jesenjina

 

Jedan u naslovu je fiktivni lik, a drugi je pesnik koji je ostavio pozamašno delo iza sebe. Ipak, u neku ruku, jesu slični. Obojica imaju određenu dozu romantike i sete u sebi. Bude nam osećaj da su to osobe koje sa godinama nikad ne stare. Oni imaju želju da istraže novo i instinkt da opaze ono što drugi ne mogu i u naizgled običnim pojavama. Dilan je to nazvao peto i po čulo.

Slučajno ili ne, postoji epizoda Dilana Doga koja nosi isti naziv kao jedna od poznatih pesama Sergeja Jesenjina. Upravo u tom nazivu skrivaju se one najgore muke sa kojima se neko može suočiti. A njih dvojica na različiti način imaju pristup ovoj temi.

Za one koji vole i jednog i drugog (ili možda jednog od njih), evo male igre pogađanja. Dve reči postoje u naslovu. Prva je najtamnija boja u spektru, a druga je reč za biće koje za sad predstavlja poslednji stupanj u evoluciji živih bića.

Tako je. Epizoda Dilana Doga i pesma Sergeja Jesenjina nazivaju se Crni čovek.

Prvo ćemo analizirati pesmu Crni čovek Jesenjina. Zatim ćemo analizirati lik Crnog čoveka iz epizode Dilan Doga. Na kraju sledi zaključak koji bi sumirao sličnosti i razlike između dva dela. Prevod pesme Crni čovek koji je korišćen za analizu možete naći na linku: CRNI ČOVEK. Pročitali? Pa, da počnemo.

 

Crni čovek (Sergej Jesenjin)

 

Već na početku imamo stihove gde lirski subjekat govori trećem licu: „Prijatelju moj, bolestan sam mnogo, mnogo!“ Nakon pročitane pesme možemo reći da je ta bolest lirskog subjekta posledica podsvesnog razmišljanja o sopstvenom životu, kao i razdvajanja ličnosti. Taj osećaj samo pojačava motiv iz prirode. Možemo reći da sam pejzaž odražava stanje lirskog subjekta – samoću koju dodatno naglašava zvuk neprijatnog vetra i koji dodatno nagoveštava da će nešto loše da se desi.
Opis pejzaža koji se opet pojavljuje nešto kasnije ukazuje na nešto zlosutno. Postojanje motiva drveća koje lirskog subjekta asocira na oživele konjanike, takođe, nije slučajan i može se tumačiti na različite načine. Sa jedne strane, motiv oživljavanja konjanika postoji u Puškinovom delu Bronzani konjanik, gde ostaje misterija da li je čuveni spomenik Petra Prvog zaista oživeo ili je to bio plod mašte lirskog subjekta. Sa druge, svima su nam poznati jahači apokalipse i šta oni znače.

I ovde imamo naznaku o stanju lirskog subjekta – on je pod dejstvom alkohola. Neko će reći da ono što je usledilo dalje u pesmi jeste plod delovanja alkohola, ali sa druge strane osećaji koje lirski subjekat ima dok u dijalogu sa crnim čovekom preispituje samog sebe, svoja delanja, svoj život jesu istiniti.

I dolazi crni čovek. Možemo ga tumačiti na različite načine.

Sa jedne strane, lirski subjekat ga poredi sa monahom koji čita tekst za upokojenje duše. Motiv knjige koja opisuje čovekov život je motiv koji se isto pojavljuje u književnosti (recimo, u Enciklopediji mrtvih Danila Kiša postoji motiv biblioteke u kojoj postoje knjige koje detaljno opisuju život ljudi).

Sa druge strane, imamo opis crnog čoveka gde se ukazuje da nosi cilindar i frak. Zanimljivo je to što i đavo koji razgovara sa Ivanom Karamazovim, takođe, obučen u odelo, a pred Ivanom se on pojavljuje kad se ovaj bolesno, bez snage i u trenucima nesanice (ista situacija kao i sa lirskim subjektom). Crni čovek, dakle, može simbolisati i ono demonsko u nama. Sa druge strane, cilindar takođe aludira na temu dvojništva. Dokaz za to postoji i na samom kraju pesme. Ako obratite pažnju, lirski subjekat koji razbija ogledalo na kraju ostaje sam u sobi, a na glavi mu ostaje-cilindar. Pojava crnog čoveka u ogledalu takođe nije slučajna. U književnosti one površine na kojima se možemo ogledati (voda, ogledala, itd.) jesu jedna vrsta vrata za ono onostrano.

Po stihovima možemo videti da crni čovek može simbolisati racionalni (ili možda osuđujući, samokritični) deo nas koji pamti svaki naš postupak i svaku našu misao. To je onaj glas koji nas navodi da od svojih reči i postupaka osetimo najviše gnušanje, tako što i ono što je dobro u nama izgovara sa nekom dozom ironije. Stoga želimo da taj glas ućutkamo. U tom glasu vidimo pretnju, što se da videti po sledećim stihovima:

„Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala –
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, Hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.”

Ova pesma govori o poetskom stvaralaštvu, kao i posledicama koje takav način života može da ima. Iako ga crni čovek naziva hrabrim, sa “nevelikom ali ozbiljnom snagom”, možemo zaključiti da on ima osuđujuć stav prema njegovoj poeziji jer je naziva “trulom i teškom lirikom”. Stoga nije teško zaključiti zašto je lirski subjekat ućutkivao crnog čoveka koji je citirao njegove stavove. Možemo da zamislimo kako ih crni čovek sa ironijom izgovara, aludirajući na to da su to više puste uzvišene reči, lišene bilo kakvog životnog iskustva:

„Sreća je – zboraše on –
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.
U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan, tih,
Najveća je umetnost na svetu.”

Sa druge strane, vidimo lirskog subjekta koji odbija da sebe naziva pesnikom:

„Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj.”

Ovo možemo da tumačimo kao momenat u kome čovek u nekoj kasnijoj dobi ima osudu prema samom sebi i načinu na koji je razmišljao/delao/stvarao.

Cela pesma simboliše borbu da se očuva duša i razum lirskog subjekta. Razbijanje ogledala i teranje crnog čoveka simbolično pokazuje pobedu nad onim mračnim delom sebe. Dodatna simbolika koja se tu pokazuje je scena svitanja. Svitanje donosi dan, a dan tera sve mračne misli koje za sobom može doneti noć.

 

Crni čovek u Dilanu Dogu

 

U stilu tradicionalnog Dilana Doga, i u ovoj epizodi imamo mešavinu detektivske priče, fantastike i realnosti. Mudre izreke junaka u priči navode nas da pomislimo da te natprirodne pojave i noćne more koje Dilan istražuje jesu odraz naše svesti.
Junak koga proganja crni čovek je dečak Timoti. Na čitaocu je da zaključi da li je crni čovek stvarnost ili opsena. Ono što je zanimljivo kod Timotija jeste da i u licima odraslih nekad vidi čudovišta, a ne ljudska bića. Na prvi pogled ovo bi se moglo objasniti dečjom maštom. Sa druge strane, kako kaže Timotijeva dadilja, on vidi čudovišta na licima onih ljudi čije je ponašanje sve, ali samo ne ljudsko. To mu daje jednu vrstu intuicije koja je tako svojstvena deci, a koja im omogućava da neke stvari mnogo bolje opažaju i osećaju u odnosu na odrasle osobe.

Crni čovek proganja dečaka. Iako željan razgovora, niko ne gleda na njegove strahove ozbiljno sve dok za tu priču ne čuje Dilan. On kaže zanimljivu stvar: „Iz iskustva znam da neki strahovi lako mogu postati stvarnost.” On razume da strah kao takav može u nama da izrodi različite vizije, ali da duže prisustvo straha od bilo čega dovodi do toga da on postaje stvaran jer oblikuje svakodnevicu. Sa druge strane, Dilan savetuje Timotiju sledeće: „Imao sam posla s mnogo strašnijim morama od tvog crnog čoveka. Naučio sam da protiv nekih čudovišta ne možeš ni begom ni metkom. Katkad je dovoljno s njima malo pročavrljati. Oni su bojažljivi, ali vole razgovarati s ljudima.” Ovde Dilan pokazuje da neki ljudi u stvarnom životu, pa čak i sama stvarnost mogu biti mnogo užasniji nego strahovi i nesigurnosti koje imamo u sebi. To i sam Timoti shvata kad biva otet i kad se crni čovek pojavljuje pred njim. Kad se probudio iz ružnog sna, crni čovek mu kaže: „Ne postoje ružni snovi dečače… Uostalom, nema te noćne more koja je ružnija od stvarnosti.”

Kada je Dilan rekao Timotiju da treba da popriča sa crnim čovekom, pod tim je podrazumevao da je nekad najbolji način da se pobedi strah bilo koje vrste prosto prihvatiti da on postoji. Zatim, u razgovoru sa samim sobom treba prihvatiti da taj strah ne mora nužno da bude loš po nas ako ga racionalizujemo.

Crni čovek kaže dečaku Timotiju: „Ja se hranim strahom, teskobom, besom i svim neizraženim osećanjima. Čak i ljubavlju katkad.” Možemo reći da crni čovek, takođe, ovde simboliše onu našu stranu koja ne ume uvek da se nosi sa svakodnevicom. U primeru Timotija možemo da razumemo razlog ovog odgovora. Naime, iako su mu roditelji obezbeđivali najbolje, on je bio usamljen – nisu mu pružali dovoljno vremena i pažnje. Isto tako, bio je okružen rodbinom koja ga nije prijateljski gledala. Sve ovo moglo je biti okidač za osećanja koja je crni čovek naveo. Ali, zašto onda crni čovek kaže da se nekad hrani ljubavlju? Zavoleti svoju slabiju stranu jeste jedna vrsta pobede nad samim sobom. To je simbolično pokazano time što je crni čovek pomogao dečaku kada je bio u životnoj opasnosti.

 

Zaključak

 

Iako ova dva dela na suprotne načine prikazuju naše unutrašnje demone, možemo ipak reći da im je nešto ipak zajedničko. Crni čovek se uvek prikrada u onim trenucima kada smo prepušteni sami sebi. Prisustvo drugih ljudi tera ga od vas. Ipak, on je i dalje prisutan. Čeka i vreba momenat da budemo opet sami. Samo su drukčiji načini na kojima se sa njim hvatamo u koštac.
A kako vi postupate? Da li vaš crni čovek stoji rame uz rame sa vama ili se trudite da ga nadglasate i oterate od sebe?

Opanci

Posted on by Redakcija

Miris pržene kafe širio se ćerpičarom, skoro je sakrio užeglost kokošinjca. Stara baka nadvila se nad šporetom i mladalačkom spretnošću pripremala sebi kafu. Vešto je u avanu mrvila svojim krivim, artritičnim prstima, ispržena zrna budućeg reskog napitka. Kao u magnovenju, podvezala je okovratnik da istakne obraze, namestila skute i sela na trošnu hoklicu da, uz kafu, završi ritual. Još se nije razdanilo, bilo je vremena za mir.

Bližila se devedesetoj. Ništa joj to nije značilo. Preživela je ratove, glad i bolesti, ovo je bio bonus koji je uzet na veresiju. Dok ima šta za pojesti, čime upaliti vatru i ne pokisnuti, a ponekad i častiti sebe kafom i mirom, neće misliti na vraćanje duga. Uostalom, zar je neko smrti ostao dužan?

„Ako išta znam, onda znam da mi ove moje koke vrede više čak i od ona moja dva beskorisna sina. One me makar hrane“ – mislila je mrzovoljno gledajući starijeg sina kroz prozor.

„Kurvar! Opet je zamrk’o sa ženama po selu.“

Pridigla se polako, posegla za vrećom kukuruza da nahrani svoje ljubimice koje su sa njom delile sobu.

„Jeste poselara ali makar mi je ostavio ovaj kućerak, da mi kukuruz i brašno, a onaj drugi mi ni na vrata ne dođe, baksuz!“ – ovo gunđanje je bila jutarnja mantra.

Izgleda da je u životu jedino važno ko nas hrani, na početku kada smo nejaki, a i na kraju kada smo, pa opet-nejaki. Niko ne kaže da to mora biti čovek.

Nisu svi bili korov u bašti. Volela je svog unuka od starijeg sina. Delom što je ličio na nju sa tim plavo-prozirnim očima, delom što je bio vredan i pažljiv, a najviše što je bio odbačeni višak bez majke, kao i ona sama. On je znao da joj donese malo sirove kafe kad negde iznadniči za to. Ona mu je, pak, davala po koje jaje. Bio je to prećutni pakt, ali na njenoj lestvici važnih, unuk je stajao u ravni sa kokoškama.

A sada, da stvar bude bolja, oženio se finom, dobrom curicom koja joj se dopadala. Bio je to svojevrsni presedan jer staroj baki je od silne mrene razočaranja malo nove ljubavi ostalo.

Sa prvim suncem dan je potekao uobičajeno. Malo rada u baštici iza kuće, skromni ručak u samoći, malo šetnje po selu i nazad u sklonište. Krug je zaokružen. Sada će pre spavanja još malo da gleda kroz prozor i proklinje surovost sveta u kome su stari balast čak i mesu svoga mesa.

U tom seocu pokraj velikog grada život je proticao mirno i jednolično. Mlađima je bilo lakše, nadničenja su ih izvlačila iz učmalosti svakodnevnice, to malo groša što bi dobili je bilo dovoljno, makar za snove i nadu, ambicija je, ipak, pripadala retkima. Ali starima, njima je ostajala samo ustajalost močvari nalik. Zato je ta blatna kuća, nekoliko kokošaka i skromna bašta bila bakin ceo svet, komad plavog neba u sutonu života. Na gomili je imala skoro vek i kućerak.

Znala je da kaže, više za sebe, gledajući u svoje zeleno ofarbane prozore, da je takav dom dostojan jedne dame. „Mada, istini za volju, dame ne nose opanke, niti kopaju po bašti, ali nazuću i ja cipele jednoga dana!“

Mlada snajka joj se divila zbog toga, uvek je govorila da nema veće snage volje od upornosti jednog starca. A i poštovala ju je, najviše zbog dostojanstva koje je sačuvala kroz život, a i zbog toga što je znala da nikada nije besmisleno biti doteran zbog sebe samog i znati ugoditi sebi koliko god to bilo skromno.

A onda dunuo je dašak promene. Unuk joj se odselio u selo pored. Sada je, konačno, imala gde da ode i koga da poseti. Stare kosti bi živnule svaki put kada se spremala na kratko putovanje. Boravak kod jedinih ljudi koje je iskreno volela celivao joj je izranjavanu dušu.

„Možda ovaj kraj i neće biti tako pasji“ – mislila je sa obnovljenim optimizmom.

Nažalost, život često nije darežljiv prema ljudima koji znaju kako, a i koliko mogu da trpe nedaće, iskušenja i zla. Svaki udarac ih jača do trenutka kada ih jedan – poslednji uništi. Kao razmaženo dete igračku, savija i vuče dok se ne polomi.

Staroj baki umro je sin.

I to onaj stariji, bolji. Onaj koji je mario. Onaj kome nije bila teret jer je sa par džakova kukuruza mirio svoju savest prema onoj koja mu je dala život.

I tako je došla zima, ona napolju i ona u srcu. Studen je grizla i dušu i vremenom zgaženi kućerak. Baka je oskudevala u ogrevu. Imala je nešto malo drva još od prošle zime, pa je uz pomoć njih sušila grančice koje je skupljala u bašti iza, smrznute i mokre od snega. Imala je i nešto slame što joj je unuk odnekud doneo. Najteže joj je padalo to što nije imala čime da hrani svoje kokoške. Zalihe koje joj je snajka krišom dala su bile pri kraju.

Napolju je zima pokazala svoju snagu punim kapacitetom nanevši smetove po nekoliko metara. Nije mogla da ode u posetu niti da je primi. Izbor je bio otužan – ili će ložiti slamu ili će njome hraniti kokoške.

„E moje koke, ko li će iz ovoga izaći živ, vi ili ja?“ – skoro da se zasmejala svojom situacijom.

Mlađi sin nije došao kod nje još od sahrane, pravdao se nedostatkom vremena, sada se pravda, verovatno, neprohodnošću dvorišta.

„Lako je bitangi da nađe opravdanje, to je uvek džabe.“ – ljutila se baka kroz suze, samujući još jednu dugu zimu. Mislila je, biće lakše s proleća.

Sve dok jednog dana ranog proleća, mlađi sin nije došao u iznenadnu posetu.

Godine su je naučile da iznenadni, nevoljni gost uvek sa sobom donosi nesreću.

Nije morala ni da pita, nije mu rekla ni da sedne, skupljena uz šporet zebla je u iščekivanju udarca.

„Znaš, rešio sam da pređeš kod mene u kuću. Daću ti jednu sobu. Lakše je, neće ti trebati drva, a ni kokoške, njih ćemo da pokoljemo, za supu, a i za daću koja će uskoro. I baštu ćemo da preoremo, šta će nam kad imamo njivu. To je da ti olakšam, znaš. Sutra ću doći da te pokupim.“

Tada je puklo, kao da je moglo da se čuje. To je bio onaj udarac, kada duh pod pritiskom klone, to je bio onaj korak dalje, korak previše. Duša se rasula na komadiće. Ostao je samo ponos i prkos.

„Lakše je samo tebi. Ne znaš ti ništa da daš, već samo da uzmeš. Nema potrebe da kupiš išta. Kada izađem odavde i ostavim kuću i moje koke, doći će ti samo ljuštura bednog postojanja. Idi sad, ostavi me samu.“

Brzo se pokupio i otišao, nijednog trenutka nije se dvoumio. Laknulo mu je što je i to prebrinuo.

Sutradan, baka se spremila kao i obično, uzicom je podigla obraze, navukla damski izraz lica i umesto u kuću mlađeg sina, otišla u posetu unuku i snajki. Dok je bila tamo nije im rekla ništa o selidbi, samo je na polasku, skoro šeretski, dobacila: „vidimo se 29og!“

„Što baš tad?“ – doviknu snajka veselo.

„Pa eto, tako mi došlo“ – neodređeno reče baka.

29og nisu mogli da je nađu. Snajka je došla vođena nekom zebnjom. Jednostavno je znala gde treba da je potraže. Tu nečast imao je bedni sin.

Zloslutni zvuk čuo se iz ćerpičare, kao samrtni ropac, otvorili su vrata i kajanje ih je zagrizlo i pre slike koja ih je čekala.

I ovaj put je vezala okovratnik, čvrsto i o gredu. Ostala je punih obraza zauvek, posmrtna maska biće lepa, kad već život nije bio. Bose noge lagano su se njihale 10cm iznad zemlje, kao neki nakaradni ples u ritmu cviljenja daske, opterećene težinom tela koje visi na kanapu.

Bio je to završni čin bunta i inata. Jer dame, zna se, nikada ne nose opanke.

Autor: Lalina

Skokamo do početaka sajberpanka

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: naučna fantastika/sajberpank/svemirska opera

ORIGINALNI NAZIV: The Stars My Destination

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

AUTOR: Alfred Bester

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 1956.
OCENA:

 

Uređivačka politika Čarobne knjige mi se sve više dopada. Takoreći objavljuju knjige koje su promenile lice žanrovske književnosti. Nabolje, naravno – a jedno takvo delo je upravo i ovo o kome ću vam pisati. Ova knjiga je otvorila vrata jednom od podžanrova naučne fantastike za…

Sajberpank – podžanr naučne fantastike sa fokusom na „visokoj tehnologiji i lošem životu“. Idiom sajberpank ima polazište u marketingu, u fantastiku ga je uveo Brus Betki 1980. u priči „Sajberpank“. Godine 1985. u Interzoneu br. 14 je objavljen članak Nova naučna fantastika kao prvi manifest sajberpank pokreta. Žanr je stvoren ’70-ih godina, a naziv je dobio jer su ga s pank muzikom povezivale i poistovećivale sa njom anarhističke ideje. Fanzin sajberpanka Cheap Truth koji je popularisao žanr bio je besplatan i nezaštićen kopirajtom. Članci su bili objavljivani pod pseudonimima radi izbegavanja stvaranja kulta ličnosti. Nakon što je žanr paradoksalno prerastao u kult, fanzin je ugašen. Glavni junaci ovog žanra su marginalci, otuđeni samotnjaci poput mene, obitavaju u svetu u kom  se brzo živi, u kom postoji globalna kompjuterska-komunikacijska mreža, tehnološka ili biološka usavršenja čoveka, virtualna stvarnost i holografske simulacije, visoko razvijena veštačka inteligencija. Žive u svetu gde su informacije dostupne i gde je modifikacija tela nešto sasvim uobičajeno. Uglavnom se radnja vrti oko konstantne borbe između hakera, veštačke inteligencije i velikih korporacija, sve se dešava na Zemlji, u dalekoj budućnosti, često distopijskoj i prepunoj ekoloških katastrofa. Inventivniji autori uključe i  međugalaktičke sukobe. Najznačajniji autori ovog podžanra su: Vilijam Gibson (Neuromonser), Nil Stivenson (Potpuni raspad), Filip K. Dik (Sanjaju li androidi električne ovce), Brus Sterling (Ostrva u mreži), Tad Vilijams (Presto od zmajokosti) od autora neprevođenih kod nas (ako ne računate Kadiganovu kratku priču u Emitoru) tu su Pat Kadigan, Mira Kakan, Rudi Raker, Volter Džon Vilijams, Aleksander Bešer i Džon Šerli. Za razliku od novotalasne NF, koja je stilski izvučena iz glavnotokovske književnosti, sajberpank nije postojao u naučnoj fantastici pre nego što se izborio za mesto pod suncem. Sa pojavom više pisaca i eksperimentisanja je bilo više, pa se iz ovog žanra apstrahovalo još nekoliko podžanrova, kao što su stimpank, biopank, postsajberpank.

Alfred Bester (1913–1987) – pisac, scenarista i urednik. Autor romana naučne fantastike. Njegov prvi roman, Razoreni čovek, 1953. godine je dobio prvu dodeljenu nagradu Hugo za najbolji roman. Važi za jednog od začetnika sajberpanka. Udruženje američkih pisaca naučne fantastike proglasilo ga je za velemajstora žanra, a 2001. godine je uvršten u Dvoranu slavnih naučne i epske fantastike.

Osnov ove priče čini želja Gulivera Fojla da se osveti brodu i ljudima koji su ga ostavili na milost i nemilost svemirskoj pustoši. Šta može mali čovek sa margina, nebitan svima, protiv bogatih i moćnih? Glavni protagonista ove priče će nam pokazati da može mnogo toga uprkos preprekama. A sve se dešava u svetu koji je otišao pet koraka napred. Ljudi su probili barijeru nekorištenog dela mozga. I sad su telepate, i skokaju, tačnije mogu da se mišiju teleportuju na mesta koja mogu da vizualizuju. Uz to spoljne kolonije vode rat sa matičnom planetom. U takvom okruženju ova priča ne može da bude dosadna.

Naučna fantastika uvek teži tome da kaže više, da saopšti nešto važno. Kao uostalom i svaka dobra književnost. U ovom slučaju, Bester ogoljava ljudskost, potpuno je dehumanizujući, jer junaci ove priče su skoro bogovi. Imaju novac, moći i modifikovali su telo, barem pojedini. Ovo sve čini da roboti deluju ljudskije, i sa više izbora. Veliki roman, puno više od proste avanture. Ovo je propitivanje granica mogućnosti čoveka i onoga dokle je spreman da deluje u jednom zacrtanom cilju, u uslovima maksimalne motivacije. Momentum u kom prosjak postaje kraljević je vrlo poznat književni alat. Idealan za ovu vrstu žanra, i Bester ga je idealno preoblikovao za potrebe fantastike i svog romana.

Šta da vam kažem, moraćete odskokati po knjigu da proverite da li je hvalim bez osnove. Sledeće vaše odredište…. zvezde.

Pahulja snega – Nemanja D. Pavlović

Posted on by Redakcija

Plavi dan IV, Pastirov mesec, 1020. godina Zvezdanog Kraljevstva

Pod jarkim, plavim sjajem Gospe, njegova krv poprimila je purpurno-crnu boju. Zajedno sa znojem slivala se na tlo, obeležavajući mu putanju. Osećao se poput gonjene zveri, na čijem je tragu lovac.

Osećao je da ga neko prati, iako se činilo da je to u ovom trenutku nemoguće. Čudio se svojoj snazi i volji da se i dalje kreće. Nakon što mu je razbio nos i zatvorio, oko otac ga je posekao mačem. Verovatno bi ga i ubio da se kuvarica nije pojavila. Grešim, o njemu više ne treba da razmišljam kao o ocu. Priznao je da sam kopile koje treba ubiti. Rekao je da će svet biti spasen ako sa njega nestane čudovište kao što sam ja. Onur nije sasvim razumeo ono što je otac govorio dok ga je tukao. Bio je zbunjen, uplašen i bolan dok je pokušavao da se zaštiti od pesnica i ledenih očiju koje su pokušavale da mu priđu. Zapravo, da li je ikada išta dobro razumeo? Svi su govorili da je glup.

Dok je lutao ulicama približavajući se moru, čudio se svome besu. Trebalo je da bude uplašen i tužan. Nešto iz očeve priče, smisao koji nije mogao u potpunosti da uhvati, potpirivalo je Onurov gnev. Čovek koji mu je bio otac pomenuo je kako je Onur ubio svoju majku. Nije to bio prvi put da čuje ovu optužbu, ali večeras je ona zvučala stvarno. Ali nisam mu verovao, bio sam mali da bih se sećao majke. Kako je maleno dete moglo da ubije odraslu ženu?

Izašao je na plažu sa zapadne strane pristaništa, čuo je šapate talasa dok mu je pesak, još uvek topao od današnjeg sunca, milovao tabane. Kapljice krvi izgledale su mekše i nestvarnije dok ih je pesak gutao. Svežina otvorenog mora nije mu ovoga puta donosila mir, ali jeste mu promenila tok razmišljanja. Večerašnji događaj samo je potvrdio verovanje u balans. Nije znao koji je domen balans zauzimao u Panteonu, niti je znao da li neki određeni entitet vlada njime, ali je znao da je stvaran. Muzika dodiruje sluh, magija dodiruje sva čula, a šta radi balans? Njegova moć poimanja nije bila tolika da shvati, ali je znao da ga osećaj ne vara.

Šapati talasa postajali su sve glasniji i zamršeniji kako je prilazio. Sreću koju je doživeo sa drugarima, nakon nekog vremena zamenili su gubitak prijatelja, očeve batine i stroga pravila. Susret sa Mariom, koji mu je spasao život, doveo je do toga da izgubi oca. Nadao se da će se njegov prijatelj pojaviti kao prvi put kada ga je spasao, ali njega nije bilo već dva dana. Možda je to i bio uzrok što je izazvao oca. Onur je znao da je Mario u grad došao na neko vreme i znao je da će jednom otići, ali nije verovao da će otići bez pozdrava. Nešto ga je na tu pomisao gadno i oštro zagrebalo u stomaku.

Talasi su mu dosegli do stopala, njihova blaga studen mu je prijala. So mora i so krvi sada su se mešali, dok je on lagano ulazio u vodu. Šapati su postali glasniji i čudni. Učinilo mu se da čuje reči. Ne, ne, ne, Suvi Vuče! Ne tvoja krv! Konačno je izgubio dovoljno krvi da se ne uznemiri što je odrešio ludilo u svome umu. Krv će privući ajkule, ima ih ovde na zapadnoj obali, struja dovlači mnogo hrane.

Tvoja krv ga zove! Ne treba da budeš ovde! Idi na sever! Čudnovato šaputanje talasa postalo je jasnije kada mu je voda prešla preko struka. Uskoro će biti gotovo… reče sebi, nemajući volje ni da se uplaši. Video je repove kako izranjaju pa zamahuju ka njemu. Ajkule se utrkuju, iako čovek nije bio retka hrana, bio je poslastica, pretpostavljao je Onur.

Nije se uzbudio kada je po komešanju osetio da su blizu, ali se jeste iznenadio kada je shvatio da nije ajkula ta koja je izronila iz vode i udarila ga u grudi kako bi ga potopila. Bio je to delfin. Pre nego što je potonuo u tamu, osetio je promenu i video svetlost. Suvi Vuče! Ovo više nije bio šapat, već jasan glas besnog muškarca, a u toj magijskoj svetlosti razotkrilo se morsko biće. Njegov gornji oblik nije u potpunosti mogao da se poistoveti sa ljudskim, ali jeste imao udove koji su podsećali na ruke, samo sa više zglobova, krljušt mu je bila prošarana belom, crvenom i crnom, a peraja na repu bila su neproporcionalno dugačka, poput kakvih zavesa, duga i prelepa. Glava mu je bila okruglasta, a to što je imao vrat Onura je takođe podsećalo na nešto što nalikuje ljudskom. Oči su mu bile ogromne, okrugle i crne, a usta izbačena, dok se pod naborima krljušti moglo zaključiti da ima izražene i zašiljene zube.

Možda još nije kasno! Izlazi iz vode! Ovo je bila molba koliko i naredba. Onur je osmotrio okolinu. More je prigušivalo magijsku svetlost, ali je ipak mogao da vidi delfine. Više od deset velikih stvorova kružilo je po tim senkama što su se preplitale sa svetlom. Zašto se on uopšte brine? Ja samo želim da umrem. Nemam nikoga…

Imaš petoro braće i sestara čiji bol može da slomi svetove. Tvoja krv je ovde prizvala krakena, a kraken će privući ogromno uništenje. Zar vas, ljude, sećanja nisu ništa naučila? Polazi!

Onur se bez razmišljanja okrenuo i zaplivao ka obali. Nije jasno razumeo, ali hitnja u glasu morskog čoveka probudila je u njemu neku duboku stravu. Nekako je bio siguran da postoje stvari strašnije od smrti. Činilo mu se da oseća drhtaje u vodi, koje nisu proizvodili delfini što su plivali oko njega kako bi mu pomogli da se što pre povuče iz vode. Zaposela ga je ona vrsta bespomoćnosti koju je često doživljavao u snu – kada bi trebalo da potrči, nije mogao da se pomeri, kada bi trebalo da govori, nije mogao da otvori usta.

Misao se nije do kraja razvila u njegovoj glavi kada mu se nešto obmotalo oko noge i povuklo ga unazad brže od te iste misli. Nestala je svetlost morskog čoveka, nestao je očajni lelek delfina, nestalo je okeana, dok je on visio naglavačke u vazduhu. gledajući u nešto ogromno i smrdljivo. Bila su to razjapljena usta veličine kuće. Ogromni zubi, veliki koliko i on sam, plavo su iskrili na mesečini, delimično zaklanjajući ždrelo koje je vapilo za Onurovom krvlju.

Nije mogao da čuje sopstveni vrisak kada je stvor pod njim iz čeljusti ispustio grmljavinu propraćenu smradom ribljeg raspadanja. Onur se ponadao da će umreti od smrada pre nego što upadne u to ogromno ždrelo puno mračnih tečnosti. Vretenast jezik plesao je u toj duplji, razbacujući zelenkaste bale po oštrim zubima. Obrgrlio se i čvrsto zažmurio, pokušavajući da se fokusira na užasni bol u članku koji je izazvao krakenov stisak. Oči od leda su mu prilazile i prvi put nešto je izgledalo strašnije od njih.

Stigao sam brate moj!, začu Onur poznati glas u glavi. Navala radosti bila je prekinuta naglim trzajem krakenovog pipka i novog urlika. Tresnuo je o površinu okeana i hteo da vrisne kada mu je slana voda ugušila krik. Jedan delfin je doplivao do njega i namestio se tako da je Onur mogao da mu se osloni na leđa, a zatim se pokrenuo ka kopnu.

Tek kada mu je voda bila do pojasa, uspravio se i okrenuo ka pučini, tražeći svog prijatelja. Ono što je tamo zatekao, oduzelo bi mu dah da ga je imao.

Obasjana plavom mesečinom, krakenova glava sa pipcima bila je iznad površine vode. Pipci su pokušavali da zarobe ponoćnog zmaja. Dva pipka su mu zarobila udove i pokušavala da se obaviju oko jednog krila, dok se zmaj otimao.

Onur je bio siguran da je taj zmaj upravo njegov prijatelj. Kako da mu pomognem?, pomisli očajno.

Upotrebi led, Suvi Vuče, ti si dete bogova, začu glas morskog čoveka.

Kako? Gde da nađem led? Pa u Brodogradilištu nikada nije pao sneg. Zapravo je padao nekoliko puta u dalekoj prošlosti, to im je pričao učitelj pokušavajući da im opiše kako sneg izgleda.

Kraken je biće Malinta, ali je satkan iz drugačijeg domena. Tvoj izvor se takođe nalazi u Malintu, ali mora da prođe kroz Ang.

Ništa ne razumem, morski čoveče! Pobunio se plačno kada je zmaj bljunuo crveni plamen, zaslepevši ga. Kraken je ponovo toliko prodorno zarikao da je Onur pao u vodu. Ovi urlici će probuditi čitav grad. Uskoro će se na plažu sjatiti more vojnika, Plava gilda će ispuniti noć magijom.

Zmaj se oslobodio, pa očajnog krakena ponovo zalio plamenom. Zver bi zaronila, pa onda opet izletela iz mora kako bi zgrabila zmaja. Samo jedan deo krakenovog tela, onaj koji je izronio iz vode, bio je tri puta veći od njegovog prijatelja u zmajskom obličju.

Moramo da mu pomognemo! Onur je iskolačio oči od iznenađenja. Novi, sada već treći glas obratio mu se u glavi. Ovaj mu je bio jako poznat, ali nije mogao da se seti odakle. A onda je shvatio. Pokrenimo se brzo!, nastavile su da mu šapuću oči od leda koje su prišle toliko blizu da je Onur oko njih video vučju glavu bele dlake. Pruži se ka meni ako misliš da preživimo. Ja ti nisam neprijatelj i nikada to nisam bio, ja sam mi. Onur se nikada nije osećao gluplje. Niti je razumeo šta ovi glasovi pričaju, niti šta hoće od njega.

„Ja sam potpuno poludeo!“, viknuo je, hvatajući se za glavu.

Uzmi led, dete bogova, i uništi Davitelja!, prošaputao je morski čovek.

Uzmi nas!, rekle su oči od leda.

Imam ga!, rekao je Mario, dok se sa visine ustremio na krakena, bljujući plamen. Ovoga puta, umesto da se povuče bežeći od vreline, stvor je izronio još više i zgrabio zmaja.

NEEEEE! Tri glasa u Onurovoj glavi zaurlaše zajedno sa njegovim vriskom.

Kraken i zmaj su nestali pod vodom. Urlajući, Onur se pružio ka ledenim očima. Znao je da obličje koje mu je prilazilo nije sa ovoga sveta, ali nije sebi umeo da objasni ništa više od toga. Sav strah koji je osećao sada je bio dalek i neosnovan. Oči su značile moć, oči su značile život, oči su značile smrt. Smrt? Možda zato. Kada se osvestio od očevih batina, video je tog čoveka i njegovu kuvaricu mrtve. Bili su zaleđeni!

To je u ovom trenutku bilo nebitno. Njegov prijatelj, koji ga je jedini voleo, sada bi mogao da umre. Vuk sa očima od leda stopio se sa Onurom. Zaurlao je kada mu je ogromna moć buknula u grudima. More se razdvajalo dok ga je silina snage podizala od zemlje. Lebdeo je iznad sada ogoljenog morskog tla dok su mu se mišići napinjali i podrhtavali od moći. Sada je sve jasno video i zasmejao se od oštrine saznanja. Oči od leda nisu bile strane, oči od leda bile su njegove oči koje je obuzdavao iz straha da nekog ne povredi. Ponovo se zasmejao, sada zbog ironije situacije. Zloba ljudi ga je stalno povređivala, a on je obuzdavao sebe kako ne bi povredio njih… Zle ljude. Ali njegov prijatelj nije bio zao! Možda zato što je bio zmaj a ne čovek!?

Svet je bljesnuo u svetlosti moći! More se pred njim povuklo, praveći mu put direktno do krakena. Na ivicama tog puta uzdigli su se nasipi od snega i leda, držeći more na odstojanju. Znao je da se iza njega more izliva na deo grada u podnožju. I neka! Da bar udavi i odnese malo zla.

Donji deo krakenovog tela bio je u zglavkarskom oklopu sa šest pari špicastih udova, na trupu su se nalazila klešta, dok je iznad trupa počinjao deo koji je izgledao kao oktopod. Njegova ogromna glava nesigurno se okrenula ka Onuru kada su nebo prekrili beli i snegonosni oblaci.

Osetio je ispitivačke pipke moći koju je zver usmerila ka njemu dok je u pipcima od mesa mlitavo držala Maria. Odahnuo je od olakšanja kada je shvatio da je njegov prijatelj još uvek živ. Onur je svojim ledenim moćima zgrabio krakenove pipke. Zver je uplašeno ispustila zmaja i krenula da se penje uz nasip od leda kako bi pobegla u okean. Daleko snažniji, Onur ga je zgrabio šakama od leda, uzdižući se sve više ka nebu. Bilo je lako kao da je zgrabio miša u podrumu.

Osetio je nove nalete moći koji su dolazili iz grada, iz onog dela koji nije bio potopljen. Plava gilda je pokušavala da dopre do njega. Osmehnuo se. Oni su bili mravi naspram krakena, a zrnca prašine naspram njega. Da je želeo, mogao je odmah da ih oduva.

Suvi Vuče! Prenosim ti upozorenja Plave gilde. Ako odmah ne povučeš moć, oni će delati, čuo je poznati glas morskog čoveka u glavi i opet se nasmejao.

Prašina preti bogu. Ne marim za njih, morski čoveče, oni mi ne žele dobro.

Oni ti žele dobro, ali ti dobro ne mogu doneti. Tvoj jedini spas je na severu. Poslušaj me dok nisam otišao. Ako sada ne uništiš krakena, on će se vratiti i uništiti sve nas. Još uvek je beba i njegova moć je trunčica naspram odraslog stvora.

Obećavam ti, morski čoveče, da ga tvoj narod više neće videti.

Hvala ti i hodaj dugo u miru, Suvi Vuče, ovaj svet ti je naneo mnogo zla, nemoj ga prihvatiti. Sada odoh.

Onur ga je pozdravio dok se fokusirao na otvaranje ledenih svetova, tražeći pogodnu moć. Znao je da sirovi led može samo da rani krakena, morao je naći delotvornije oružje. A onda se setio!

Morski čoveče! Kako ti je ime? Želeo bih da ga zapamtim! Ja sam Onur. Stvarno sam ti zahvalan što si pokušao da me spaseš!

Začuo je gorak smeh u glavi. Moje ime je Žrtva Suvog Vuka.

Nije imao kad da promisli o onome što je čuo. Našao je šta mu treba i odrešio moć. Snažne ćeljusti od leda spustiše se na krakena. Talasi se uzburkaše i preliše nasip. Oluja je hranila gnev okeana dok su oblaci rikali snegom i ledom.

Osetio je moć Plave gilde koja se probijala kroz oluju kako bi doprla do njega. Postavio je štitove da mu ne bi smetali, bar za sada, dok ne odluči šta će sa njima. Morao je da se fokusira na čaranje. Gnev ga je zaslepeo kada se na nebu razbuktao krug od vatre i iz njega izronila vatrena ptica.

Zaurlala je gnevno i preteće, dajući mu do znanja da će ga napasti ako odmah ne zaustavi užas koji je pokrenuo. Žar-ptica, dete boga leta i zaštitnik juga. Onur je bio opčinjen lepotom vatre koja ga je bolela. Bio je tužan što ne može da se pruži i pozdravi je.

Shvativši da je ignoriše, stražar juga se spremao da nasrne magijom leta. Onura je srce zabolelo, ali nije imao izbora niti je mogao da misli o posledicama. Stisnuo ogromnu pesnicu nabreklu od moći i udario pticu koja je nestala u zlatnom krugu. Osećajući i dalje blizinu bića leta kroz vatreni otvor, Onur je poslao lavinu leda kako bi zatrpao prolaz. Ubrzo zatim sa neba je nestao bilo kakav trag vreline. Zašto niko ne shvata? Zar sam ja svesniji od žar-ptice? Svestan sam da ću narušiti poredak vremena, ali kako bi ga tek narušio kraken?

Moć ga je izmorila. Morao je što pre da završi posao koji je započeo. Video je svog prijatelja u ljudskom obličju kako slabašno puzi, sklanjajući se od razderotina sveta iz kojih je kuljala moć.

Drži se, moj prijatelju, tvoj poziv je prihvaćen, odlazim sa tobom na sever. Još jednom je proverio kanale koje je obrazovao, svetove koje je otvorio i pustio različite nivoe moći da se sudare.

Iz četiri nivoa moći pokuljale su ledene sile i udarile u krakena. Prasak magije rasterao je nasip, još jače odgurao more i bacio Onura unazad. Moć mu je klizila iz ruku dok je posmatrao kako kraken potpuno nestaje. Pokušao je da zadrži trunčicu moći da bi ga sačuvala od pada i blesavo pomislio: Kako su mi rane od batina i mača zarasle? Osmehnuo se. Postao sam bog, bogovi ne krvare.

Pre nego što je snažno lupio o kaldrmu, probio je i napravio rupu koju bi za sobom ostavio meteor, pomislio je na ime morskog čoveka. Konačno je pustio moć, ne osećajući telo pre nego što mu je svest zakatančena. Video je pahulje koje mu dodiruju lice i osmehnuo se toj lepoti.

 Autor: Nemanja D. Pavlović

Fantastika: Klasik ili palp literatura?

Posted on by Lazar Vuković

Inspiracija za ovaj tekst mi je došla sasvim slučajno. Naime, kako bih popularisao fantastiku i slične književne pravce delim naše tekstove po grupama na Fejsbuku čime informišem ljude o radu našeg udruženja. Ipak, u jednoj književnoj grupi, koju namerno neću da imenujem, jedan moj tekst je izazvao pravi požar i otvorio je pitanje da li je fantastika deo književnosti ili samo zabava za malograđanstvo. Što je najgore, naknadno sam saznao da je po pravilima u toj grupi zabranjen svaki vid fantastike što me je nateralo da se u ovom tekstu pozabavim nekim pitanjima.

Počeću od jednog od najstarijih poznatih književnih dela. Ep o Gilgamešu je priča o čoveku božanskih osobina koji kroz svoje avanture počne da spoznaje sebe. Iako je pola čovek, pola Bog nije imun na smrt koja mu se polako približava. Prihvata svoju sudbinu i vraća se u svoje kraljevstvo kao ponovorođeni čovek koji je od egocentričnog vladara postao mudriji kralj. Uprkos tome što ima fantastične elemente ovaj klasik nam govori o smislu života i o ljudskoj sudbini na čijem kraju nas čeka neizbežna smrt. Da li je zbog fantastičnih elemenata njegova vrednost manja?

Sledeći je pisac koji po kriterijumima te grupe nije vredan da se smatra klasikom. Žil Vern, uprkos tome što je na svetskoj književnoj sceni ostavio neizbrisiv trag, po njima ne ispunjava uslove da njegova dela budu priznata za klasike. Čekaj, ako nečija dela mogu da privole najmlađe da zavole čitanje i uživaju u njemu to su onda Vernove knjige. Ovo vam govori neko ko je ronio 20.000 milja pod morem, obišao svet za 80 dana, išao u središte zemlje i imao bezbroj drugih avantura, a to sve zahvaljujući Vernovoj nenadmašnoj mašti. I sada vi meni kažite da nabrojane knjige ne spadaju u klasike književnosti?!

Šta tek treba da se kaže za njegovog savremenika Herberta Džordža Velsa koji je svojim originalnim idejama inspirisao današnje savremene pisce da pišu o temama koje je on prvi obradio? Romani Vremeplov, Ostrvo doktora Moroa, Nevidljivi čovek i Rat svetova se i danas čitaju i daleko su od zabave za malograđanštinu. Vremeplov nosi jasnu poruku da ponekad nije dobro znati budućnost koja nas čeka, u Ostrvu doktora Moroa se predvideo poguban uticaj bioinženjeringa, Nevidljivi čovek nosi poruku da pojedini eksperimenti mogu biti pogubni po nas. A Rat svetova? Šta ćemo sa time? Pa da, to je onaj čuveni klasik gde se čovečanstvo prvi put susrelo sa invazijom vanzemaljaca, tačnije Marsovaca. Ovo delo je utemeljilo pitanje šta bi bilo kada bi se neka jača civilizacija ponašala prema nama kao mi prema našim kolonijama. Ovaj klasik se može pohvaliti da je uvršten na listu 100 Mondovih najboljih klasika dvadesetog veka i da je po njemu nastala istimena radio emisija koja je izazvala masovnu paniku u Americi. I sada vi meni kažite da je ovo palp literatura!

Istovremeno su mnogi zavoleli knjige uz magični svet Zemlje Čuda i njene neobične stanovnike. Zec koji kasni, Ludi šeširdžija, Crvena kraljica i Nasmejani mačak su samo neki od likova koje smo upoznali zahvaljujući devojčici Alisi koja nam je pomogla u istraživanju ove neobične zemlje i naučila nasl ogičkom sledu događaja. Treba li pomenuti da je Alisa u zemlji čuda utemeljila žanr književne besmislice? Isto se može reći i za Guliverova putovanja koja su poslužila kao satira na tadašnje popularne putopisne priče iz vizure mornara koji je obišao plejadu neobičnih zemalja i koji kroz njihov prikaz jasno nagoveštava na koje se prave ljude i carstva odnosi.

Gotski romani vam sigurno nisu nepoznanica. Sablasne kišovite noći praćene grmljavinom, grana koja udara u okno prozora, ukleti zamkovi, pauci u ćoškovima tavanice koji se spuštaju, drevna porodična prokletstva…. Eto atmosfere za pravi gotski roman. Kada je Horas Volpol te davne 1764. godine napisao Otrantski zamak nije ni sanjao da je stvorio novi unikatni književni pravac koji je ostvario veliki uticaj kako u književnosti tako i u drugim vidovima umetnosti poput arhitekture, muzike i pojave nove društvene subkulture. Najpoznatiji primeri su, pretpostavljate, Frankenštajn Meri Šeli, Stokerov Drakula, Stivensonov Doktor Džekil i Gospodin Hajd i Vajldova Slika Dorijana Greja. Kao što svi već znate Frankenštajn je prvi napisan naučno fantastični roman sa tematikom odbačenosti i neprihvatanja drugačijih od sebe u vidu čuvenog Stvora. Drakula može da posluži kao alegorija na večnu ljubav, Doktor Džekil je priča o skrivenom zlu u nama koje vrlo lako može da izađe na površinu. Tu bih se nadovezao na citat Stivena Kinga da čudovišta postoje duboko u nama, ali da nažalost ponekad izađu na površinu. Slika Dorijana Greja jasno govori o prolaznosti života kroz magični portret i o zlu koje obuzima naizgled nevinu dušu. I neka mi sada neko kaže da pomenuta dela nisu klasici fantastike koji imaju vrednost?

Posebno bih se pozabavio Edgarom Poom. Jedan od predvodnika književnog romantizma je bio i prvi pisac koji je napisao detektivsku priču Ubistva u ulici Morg i koji je svojim horor pričama pored pomenutih romana iz prethodnog pasusa doprineo dodatnom razvoju gotičkog horora i toka svesti koji su popularizovali pisci poput Foknera, Džojsa i Vulfove. Setimo se samo priča poput Pada kuće Ašer, Crne mačke, Izdajničkog srca, Ligeje, Maske crvene smrti... Da li je ovo dovoljno da ovaj velikan bude omalovažavan?

Kladim se da su Šekspirova dela bila predmet lektira u školi? Za neupućene i tu ima fantastičnih elemenata u vidu duhova u Hamletu i veštica u Magbetu. I da li Šekspirova dela uprkos jakoj prisutnosti fantastike, imaju istu književnu vrednost? Svi znamo kolika je Šekspir veličina u književnosti i da li ćemo mu zbog fantastičnih elemenata osporiti sav rad?

Svi se radujemo Božiću, bar većina nas. Jedan od najradosnijih praznika koji provodimo u krugu porodice. Svakako najpoznatije delo vezano za ovaj dan je Božićna priča Čarlsa Dikensa o gospodinu Skrudžu koga posećuju tri duha Božića koji će iz korena promeniti njegov život. Uprkos fantastici ovo je poučna priča o promeni jednog čoveka kroz sećanja na prošle i sadašnje događaje kao i na budućnost koja ga čeka ako nešto ne promeni u svom životu. Da li ova poučna priča zbog elemnata fantastike manje vredi?

Da ne pričam samo o zapadnoj književnosti prećićemo i na istok. Znam da prekaljena plava krv da se tako izrazim voli knjige Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva i drugih, ali šta je sa Bulgakovim, čovekom koji nam je podario Majstora i Margaritu? Ovo daleko da je priča o balu demona u staljinističkoj Rusiji, već jasna alegorija na totalitarni režim i večnu ljubav koja sve pobeđuje. Sličnu poruku nam nose i Gogoljeve Mrtve duše u kojima možemo da prepoznamo naznake distopijskog pravca kroz posedovanje kmetova koje nazivamo dušama i koji su naše vlasništvo i nakon smrti. Da li i čuvene pripovetke Vij i Šinjel možemo da smatramo šundom uprkos jake poruke koju nam donose?

Verujem da ste čuli za Orvelovu 1984 i Haklsijev Vrli novi svet, najpoznatije predstavnike antiutopija, ali da li im dajete vrednost kakvu zaslužuju zbog fantastičnih elemenata, uprkos tome što se nalaze na Mondovoj listi sto najboljih knjiga dvadesetog veka? Novogovor i podela ljudi na kaste je danas naša realnost i ova dva dela su itekako aktuelna. Ne treba zaboraviti ni Mi od Jevgenija Zamjatina koja je poslužila kao kritika komunističke Rusije i kao inspiracija pomenutoj dvojici kao ni Bredberijev Farenhajt 451 gde su knjige zabranjene zarad jednakosti među ljudima. Kada smo već kod antiutopija ona je, pored Majstora i Margarite, prisutna i u još jednom klasiku koji smo svi čitali, a čija vrednost je poljuljana zbog fantastičnih elemenata. Kafkin Proces je savršena priča o službeniku protiv koga se vodi nepoznati proces, ali se kroz prisustvo sudskih službenika koji nam još iz ormara ne izlaze nazire uticaj totalitarnog režima koji ispija pojedinca do smrti. Šta tek reći o Gregoru Samsi koji se jednog dana pretvorio u bubašvabu? Da li je ovim Kafka omalovažavan?

Dotakao bih se još i naše drage trilogije uz koju smo zavoleli žanr epske fantastike. Svi se sećate rečenice o rupi u kojoj je živeo Hobit. Da li ste verovali da je time Tolkin udario temelj stvaranju jednog kapitalnog dela? Koliko je Gospodar prstenova važan govori i Tolkinov trud da stvori svet i mape. Delo koje je bilo u trci za Nobelovu nagradu zaslužuje veliki naklon, a da li će to čistuncima da smeta budući da je u pitanju delo fantastike? Pored nekih od navedenih dela je takođe na Mondovoj listi najboljih klasika dvadesetog veka koje čita tzv. elita.

Mogao bih do sutra da nabrajam o klasicima koji u sebi sadrže fantastične elemente, ali to nije poenta ovog teksta. Želim da nateram grupu suprotnu našoj da stavi prst na čelo i da se zamisli. Da li umeju da prepoznaju klasike ili ne i da li su za njih klasici samo Dostojevski, Tolstoj, Kami, Sartr, Andrić, Selimović, Hemingvej… I ja vrlo rado čitam pomenute pisce i volim njihova dela, ali bih želeo da ova druga grupa odgovori na postavljena pitanja. Za kraj bih citirao Teodora Sterdžena: „Istina je da je 90% naučne fantastike đubre,a ali 90% svega je đubre.“

Na čaju sa Vodičem: Dalibor Đorđević

Posted on by Ana Ubavić

Gost u našoj stalnoj rubrici, Na čaju sa Vodičem, ovoga puta je jedan od jahača Srbokalipse, naš poznati aforističar – Dalibor Đorđević. Zahvaljujemo mu se što je izdvojio vreme da malo proćaska sa nama.

Da li te je zaista „povuklo loše društvo pa si postao aforističar“?

Ne reauguju svi isto na sociopatologiju. Neko ode u kladionicu, neko u Nemačku, neko u krasni, a neko zašilji plajvaz ili tastaturu i juriša na vetrenjače. Nisam, naravno, oduvek sanjao o tome da se zovem aforističarom kad porastem, mada jesam od malena gajio oduševljenje piscima koji u mali prostor sabiju sve što imaju. Toj formi je dodatno vodila činjenica da je sve teže ljudima zadržati pažnju. To što ugrabiš između dva skrola – to ti je.

Koliko je nezahvalno baviti se satirom u društvu u kom moramo neku vest proveriti prvo jer deluje kao da je Njuz.net?

Bojim se da smo prošli trenutak do kog satira igra svoju društveno korisnu ulogu dobronamernog korektiva. Reči su izlizane, obezvlašćene, otrcane, obezoružane, i to je potpuno smišljeno urađeno.

Satira je, naime, kao i angažovani rokenrol, bila dobar odušak i kohezioni faktor u prethodnom turnusu borbe sa autokratijom i diktaturom. Pričam o inkarnaciji iz devedesetih. Sistem se rekonsolidovao, video odakle mu dolazi pretnja, gleda da izbegne prethodne greške i zato obesmišljava sve. Kakofonija i cirkuzijana ne daju više prostora da satirom i karikaturom razložno i racionalno reaguješ na ludilo.

Da li satira i distopijska fantastika pomažu čoveku da se osvesti da se našao u određenoj vrsti Matriksa?

Do osvešćenja, podozrevam, više ništa ne može da dovede. Makar ne masovnijem. Satira i distopije jedino mogu malobrojnim preostalim svesnima da olakšaju, da ne flipnu i oni, da ne odustanu, da ne pretrče na stranu Vilotića. Jeste da je zombi apokalipsa, al’ barem možemo da se smejemo trapavim kreaturama koje se sporo kreću i u hordama naviru da nam sišu mozak.

Je li smeh društveno neprimeren?

Sa jedne strane sam veliki protivnik moralnih puritanaca koji tvrde da postoje stvari sa kojima se nije šaliti. A opet, sve je više takvih: ili upadaju u redakciju Šarl Edboa ili fikare glave profesorima. Sa druge strane, postaje zaista neprimereno i degutantno do koje mere smo u stanju da se smejemo (i nikako drugačije ne reagujemo!) pojavama i individuama koje nam direktno negativno utiču na kvalitet života.

Satira je zamišljena da poziva na društvenu akciju, a ne da bude razbibriga i samo ventil. Ili smo ludi na brašnu ili potpuno nemoćni – ne vidim treće objašnjenje.

Koliko košta dobar vic ili su likovi iz Imena ruže mogli da se ipak provuku i ostanu živi?

„Smeh ubija strah“, kaže se u pomenutom Umbertovom remek-delu. I to je, čini se, odgovor na postavljeno pitanje. A i na mnoga druga. Kad smo kod Eka, kao što smo ostali uskraćeni za kopiju Aristotelove poetike komedije, pa se stvaraoci vekovima dovijaju, tako nam nedostaje ozbiljna stručna literatura koja bi pokrila i objasnila aforistiku, pa su aforističari, svi odreda, samouci.

Srećom, mi na Balkanu imamo bogatu tradiciju, ima od koga da se uči. A i predugo živimo u represivnim režimima da su nam vic, štos, dosetka, grafit, aforizam – jedino samoodbrambeno oružje.

Kako je nastala ideja za Četiri jahača Srbokalipse?

To je bio jedan jako zanimljiv projekat i čast mi je što sam bio njegov deo. Tri poznanika sa mreža, Dejan Andrejić, Predrag Rašula i Ognjen Šestić, pozvali su me da im se pridružim. Potpuno smo različiti poetički, jedino nas povezuje uzajamno poštovanje. Jako moćna sinergija privukla je najpre Boba Živkovića da nam ilustruje obe knjige. Potom Jelicu Greganović da nam napiše recenzije/blurbove. Podršci se pridružili Marko Šelić Marčelo, Mladen Stevanović i Saša Stojanović Čarli. Rezultat: dve zajedničke knjige aforizama. Biće da je, ipak, vrhunac kreativne saradnje bio Bobnjuz, ilustracije Boba Živkovića koje smo zajedno osmišljavali za njuz.net.

Ima li kod tebe naznaka da bi mogao krenuti stopama Domanovića ili ti je draža kraća književna forma poslovice i aforizma?

Dosta dugo pišem kratku formu i prevelika sam cepidlaka. Retko koji aforizam ostane u obliku u kom je prvobitno smišljen. Doterujem, sečem, tumbam, utežem metriku, preslažem interpunkciju. Jedino duže što sam napisao je priča „Jazavičar pred sudom“ (nagrađena trećom nagradom na konkursu „Kočićevim satiričnim perom“) – i, ona me potpuno iscrpela, dorađivao sam je nedeljama. Tako da nisam siguran da smem da se odvažim na dužu formu.

Budući da si nastavnik srpskog jezika i književnosti da li čitaš fantastiku i ako da, šta na primer preporučuješ svojim đacima a šta ti čitaš?

Osnovcima uvek preporučujem ono što sam čitao u tom uzrastu – Žila Verna. One bistre, a nenavučene na knjige, jurim da čitaju stripove. Nažalost, uvođenje u školski program Tolkina i Dž. K. Rouling nije prošlo slavno – većina učenika se plaši obimnih knjiga. Ja, lično, volim antiutopije. I, Daglasa Adamsa, naravno. 🙂

Koga bi voleo da upoznaš od autora, koji više nisu među nama i šta bi mu ili joj rekao?

Kao student sam jako žalio što nisam imao prilike da upoznam Borislava Pekića. Na sreću, upoznao sam njegovu Ljiljanu. Preko njenog bloga smo vodili celonoćne razgovore. Posvedočila mi je da bi Pekić bio fasciniran internetom i mogućnostima koje pruža. Inače se slažem sa Džonijem Štulićem da ne treba upoznavati lično svoje idole.

Gde se zapravo u našem društvu jedan aforističar može predstaviti?

Društvene mreže su odličan poligon. Tu ne važe pravila iz realnog života, ne možeš ikoga da potkupljuješ večerom (što je, inače, dovoljno u reali) da bi te progurao, dao ti nagradu, objavio. Tu je sud javnosti mnogo jači i objektivniji, neutralniji.

Imaš li neki savet za one, koji bi voleli da se bave pisanjem aforizama?

Kao i za sve ostalo: da tragaju za boljima od sebe, da svoje stvaralaštvo mere i upoređuju sa najboljima, ali i da se operišu od zavisti, laktanja, da se bore samo i jedino da prevaziđu sebe i budu bolji nego što su bili juče.

Decembarska čitaonica 2020

Posted on by Stefan Brezar

Dooobar dan, dragi naši/e Autostoperi/ke. Prođe i novembar, prođe i Crni petak (nadam se da ste iskoristili popust i kupili… knjige) i polagano ulazimo u finale ove ne tako sjajne 2020. godine. Po običaju, tu su Koka – kola reklame sa Deda Mrazom, novogodišnja (ofucana) rasveta i sve veća hladnoća… ali osim toga, tu su i knjige, a sada i decembarska čitaonica, pa ćemo se potruditi da vas (u poslednji čas) obavestimo o tome šta je novo u našoj fantastičnoj galaksiji.

Pa hajde da počnemo…

P.S Čitanje ovog članka neće vam oduzeti previše vremena, verujte mi na reč da sam čitao i štopovao vreme.

Bajka nad bajkama – Treća noć

 

 

Iz ,,Lagune’’ nam stiže poslednji deo triologije Nenada Gajića ,,Bajka nad bajkama’’ – Treća noć. Priča dolazi do svoga finala – mala (ali odabrana) družina preživelih, okupljena neobjašnjivim silama silama, kreće u možda najopasniju misiju: pred njima je silazak u donji svet, samu Mračnu zemlju. U tom carstvu mrtvih, leži jedina moć koja može da spase njihov svet od drevnog užasa. Da li će u tome uspeti, saznajte na poslednjim stranicama ove knjige.

 

 

 

 

Izveštaj o kugi/ Čovek koji je živeo u snovima

Iz Lagunine štamparije nam dolazi i novo izdanje dve kultne (a pomalo zaboravljene) zbirke priča Radoslava Petkovića, ,,Čovek koji je živeo u snovima’’ i ,,Izveštaj o kugi’’ – sada objedinjene u jednoj knjizi. U zbirci se, u borhesovskom stilu, slobodno prepliću istorijska fikcija, spekulatnivna fikcija, fantazmagorija (sa nekoliko kapi naučne fantastike), čineći od ove zbirke pravu poslasticu za ljubitelje domaće fantastike. Petković, dobitnik ,,Vitalove’’ i ,,Andrićeve nagrade’’ i prevodilac Tolkinovih dela na ovaj način se predstavlja mlađim generacijama čitalaca.

 

Agaton

 

 

U izdanju beogradske izdavačke kuće ,,Čigoja’’, dolazi nam roman Jovana Romanića ,,Agaton’’ koji istražuje sudbinu pojedinca u vrtlogu rata. Glavni junak (ili antijunak) romana Agaton, stanovnik ponosne Srtije, primoran je da ode u rat koji nije tražio, ne bi li odbranio rodnu od napada varvara. Pritom, on dolazi u nemoguću situaciju da mora da bira između osnovne ljudskosti i pukog preživljavanja. U surovoj borbi, na kocki će se naći ne samo cela jedna zemlja već i duša glavnog junaka.

 

 

 

 

Dok je reči i pisci su živi/ Dobro čuvane srpske tajne

 

 

 

A sada nešto malo drugačije. Iz ,,Portalibrisa’’ nam stiže zbirka laureata Portalibrisovog konkursa kratke priče/eseja. Nagrađeni (uglavnom mladi) autori su dobili na volju da se bave zaboravljenim srpskim piscima kao i nekim intrigantnim ličnostima novije srpske istorije kao što su pukovnik Apis i Nikola Tesla. Kao rezultat toga imamo pred sobom priče u kojima se realizam meša sa SF-om, oniričkom fantastikom i spekulativnom istorijom. Da li baš u ovoj zbirci imamo nekog novog bestseler pisca fantastike, otkrićete ako ovoj zbirci pružite šansu.

Naša ovomesečna vožnja fantastičnim univerzumom je gotova, dragi Autostoperi/ke. Ostajte nam zdravo do sledeće vožnje u decembru.

Kontrolna soba: destinacija nepoznata

Posted on by Redakcija

Potmulo zujanje u pozadini briše ostatke sna. Refleksom iz košmara, poseže rukom i grabi prazninu. Otvara oči u sivilu bez prozora, sam.

Neizgovoreno pitanje na usnama dok ustaje sa hladnog poda. Zbunjen pogled u tamnim očima dok se osvrće po mašinerijama poredanim duž zidova. Ugleda vrata, siva, na oko neprobojna. Drhti, osećajući se kao da je u zatvoru.

„Dobro viđenje, kapetane Periš“, bestelesni glas ga tera da poskoči.

„Ko je to?“, viče, ne znajući na koji ćošak sobe da se usredsredi.

„AI Srebrne strele TP 1800. Verujem da ste me, u nastupu razdraganosti izazvane alkoholnom supstancom, nazvali Dub.“

„Izvinjavam se“, refleksno će čovek.

AI Dub je džentlmenski oćutao, što je čoveku pružilo malo vremena da svoj stajling oceni čistom nulom. Kakav mu je ovo kombinezon, kao za svemirski brod da su ga oblačili. Značkica na levoj strani grudi kaže da se zove Periš i da je kapetan.

„Gde sam ja to?“, pita, iako misli da zna odgovor.

„Nalazite se u kontrolnoj sobi svemirskog broda Srebrne strele, na koordinisanoj putanji duž Plave magline, na trećem stadijumu od petnaest. Dvadeset standardnih dnevnih ciklusa do cilja.“

„Kakvog cilja?“

„Podaci o misiji su poverljivi.“

„Kakvoj misiji?“

„Podaci o misiji su poverljivi.“

Čovek uzdiše, krši ruke u blagoj panici. Osvrće se kao da bi negde da sedne, otkriva da nema gde, a nije siguran koliko je pametno nasloniti se na mašine. Može da pritisne nešto, kakve je sreće, i da se katapultira u svemir.

„Gde mogu da nađem podatke o misiji?“, pita.

„Kapetan Periš zna sve o misiji“, glas veštačke inteligencije ga obaveštava.

„Ali… ja sam kapetan Periš?“

Kratko zujanje, nakon čega: „Potvrđujem da jeste.“

„Dakle…“, vidi se da čovek razmišlja kako da prespoji logičku dilemu i izvuče opipljiv odgovor. „A ako, kojim slučajem, zaboravim podatke, gde da se podsetim?“

„Podaci o misiji su poverljivi. Nalaze se u zapečaćenom dokumentu u direktorijumu kapetana Periša.“

„A, pa to je divno!“, kaže čovek s obnovljenim poletom. „Daj mi ga otvori i pročitaj.“

„Molim lozinku.“

„Molim, šta?“

„Lozinku.“

Čovek ćuti. Ipak odlučuje da se rukom pridrži za ivicu mašine. Rasejano očekuje neku reakciju od strane glatke površine, međutim ništa se ne dešava. Zujanje je neumoljivo ravnodušno.

„Dube… da li radiš medicinsku dijagnostiku?“

„Da, kapetane Periš.“

„Onda… Šta nije u redu sa mnom?“

Zujanje je neko vreme intenzivnije, puno napetosti.

„Sa vama je sve u redu, kapetane Periš.“

„Nemoj zezati. Zašto se onda ničeg ne sećam?“

„Gubitak pamćenja je standardna pojava pri prolasku kroz rubove Plave magline.“

„…rubove Plave…“ Čovek gubi oslonac i pada na kolena. Duboko udiše profiltrirani vazduh bez mirisa i ukusa. „Zašto smo, koji moj, prolazili kroz Plavu maglinu?“

„Naređenja kapetana Periša.“

„Koje je izdato na osnovu čega?“, nabustio odvraća, počinjući da uviđa da je AI skup maloumnih kompjuterskih programa.

„Svi zapisi o kapetanovim odlukama nalaze se u kapetanovom dnevniku.“

„Koji se nalazi u kapetanovom direktorijumu i ne može da se otvori bez lozinke?“

„Tačno, kapetane Periš.“

„Uf, divno. Nikakve vajde od tebe.“ Čovek ustaje i odlučno kreće ka vratima. „Koliko ljudi ima na ovom brodu i u kom su stanju?“ Jer računa, neko mora nešto da zna. Bar će biti bolji sagovornik od Duba.

„Stotinu i šezdeset ljudi, u svesnom ili polusvesnom stanju. Troje ima teške povrede ektsremiteta, dvoje je u komi, petnaestoro sa lakim ozledama.“

Periš staje na korak od vrata.

„Do moga, kakav je ovo brod?“, pita zapanjeno.

„Srebrna strela je prevoznički brod kompanije Saurus, unajmljena da preveze stotinu i šezdeset zatvorenika.“

„Gde?“

„Podaci o misiji su poverljivi.“

Čovek uzdiše. „Naravno da su poverljivi. Gde su ti zatvorenici na brodu? Gde je moja posada?“

AI kreće sa opsežnim izveštajem koliko se osoba nalazi u kojem delu broda. Koliko Periš shvata, brod je ogroman, a zatvorenici su svuda.

„Dobro, a posada?“

„Kapetan Periš je jedini član posade odobren za ovu misiju.“

Periš trepće, očiju uprtih put tavanice, u molitvi neznanom božanstvu.

„Koliko često sam bio pijan?“, pita, osećajući da je nemoguće da je trezan mogao da izdrži mučne razgovore sa AI – jem. Nije ni čudo što ga je nazvao Dub.

„Od pedeset i četiri standardna dnevna ciklusa – pedeset i tri.“

Periš mučno uzdiše, dok mu se glavobolja prikrada.

„Da li sam u pravu ako pretpostavim da se gomila pritvorenika oslobodila u toku putovanja i preuzela brod?“

„I da i ne, kapetane Periš.“

„Pojasni.“

„Brod kontroliše onaj ko kontroliše kontrolnu sobu.“

„Ah, divno…“ Periš uzdiše, naslanja dlan i čelo na glatku površinu vrata.

Uz jedva čujno vuuš vrata se klizeći otvoriše i Periš nepripremljen propada kroz otvor na mestu gde su do malopre bila. Iza njega, uz još jedno vuuš, vrata kliznuše nazad.

„U majčinu!“ Čovek lupa po vratima, neosetljivim na njegove pokušaje da se probije. „Puštaj me nazad! Dube, čuješ li me!“

„Ulazak u kontrolnu sobu zahteva lozinku“, Dubov glas neosetljiv je poput nepomičnih vrata.

Periš shvata da je svaka rasprava sa Dubom besmilena. Duboko diše da se smiri.

Oko njega statičan šum, prazan i lišen značenja. Umesto da ga ispuni sigurnošću kako mašine rade, harmonično održavajući brod na fiksiranoj putanji a putnike u životu, osetio se malim i nemoćnim. Glupavim.

„I čovek stvori AI na svoju sramotu“, sarkastično je objavio širokom praznom hodniku.

Iza ćoška začuše se koraci.

 

Autor: Svemirac

 

Vampir: Maskarada – Koterije Njujorka

Posted on by Ranko Trifković

O vampirima ne treba naročito tupiti. Krvopije su toliko popularne da odmah mogu da pređem na Vampire. No, i to je pitanje, jer svaki ljubitelj fantastike koji je makar i prošao pored računara zna za legendarnu igru Vampir: Maskarada. Popularnost je stekla u obliku stone igre (TableTop RPG) u kojoj igrači ulaze u uloge novostvorenog krvopije koji se pridružuje jednom od vampirskih klanova.

Računarska verzija bila je jedna od bolje napisanih i zanimljivijih avanturističkih igara, pa je plenila pažnju kako ljubitelja stone igre, tako i zaljubljenike u računarske igre. Tako je poljski tim Draw Distance preuzeo na sebe težak zadatak da, u saradnji sa izdavačem stone igre, Modiphius Entertainment-om, napravi još jedno izdanje na temu Vampira.

Zadatak je bio težak ponajpre stoga što su pregovori oko licenciranja trajali gotovo tri godine. Zatim i stoga što se od svake igre koja uzima Vampire kao predložak očekuje najviši stepen kvailteta. Rekao bih da su uspeli. Prodaja takođe ukazuje na dobar ishod. U roku od svega sedam dana igra je isplatila sve troškove i nakratko bila najprodavanija na digitalnoj mreži Steam.

Igru ponajpre krase predivni crteži koji se stilom i kvalitetom savršeno poklapaju sa opremom knjige Vampir: Maskarada. Animirane pozadine, kiša u velegradu, predeli Njujorka, mapa grada, zanimljivo osmišljeni i dizajnirani likovi tvore sjajnu postavku za građenje atmosfere. Kad se tome doda brz ritam igre i dobro napisan narativ, u saradnji sa zvucima i prigodnom muzikom, zaista se dobija utisak urbane gotske priče o krvopijama.

Po žanru, igra spada u vizuelne novele, jer se igra odvija tako što igrač čita kratke pasaže i dijaloge, zatim donosi odluke, a pojedine grane zahtevaju primenu vampirskih veština koje se obnavljaju – ispijanjem krvi.

Igrači su zamerili to što je igra neopterećena složenijim pojedinostima sistema za RPG i to što predstavlja jednu vrstu veoma pitke igre koja uspeva da uspostavi ono prijatno utonuće u svet mašte koje su nekada samo knjige mogle da nam pruže. Samo pokazuje koliko je publika bizarna i koliko je Oskar Vajld bio u pravu u pogledu publike.

Priča je takva da može da se odigra nekoliko puta, već stoga što se ne radi o zapletu jeftinog tipa “ko je ubica?” već o ličnim pričama ljudi koji otkrivaju svet vampirske politike. Ali biće tu i zavođenja i ubistava i dobrovoljaca koji žive za ekstazu koju donosi vampirski ujed, kao i surovih borbi koje otelotvoruju vampirsku kletvu. U svakome od nemrtvih, naime, čuči Zver koji samo čeka da rastrgne poslednji veo ljudskosti mladog vampirčeka.

Dramatičnost odluka sastoji se i u tome što se od igrača zahteva da živi sa njima, da ih prihvati kao svoje, a dobar tok priče omogućava upravo to onima koji pristaju da tokom tih nekoliko sati igre zaista zamisle sebe u ulozi onog koji izlazi samo noću, ne diše, ne hrani se – osim krvlju.

Po uzoru na Telltale Games i njihove igre, i Koterije Njujorka pred igrača postavljaju izbore koji se ne svode na dobar ili rđav put, već na biranje između dva zla, dve tragedije. Posebno pohvaljujem dobru uzlaznu krivu priče koja zaista ima svoje vrhunce u svakoj epizodi, pružajući utisak da igrač zaista tone sve dublje u protivurečni svet vampira, kojim vladaju brutalna glad, dekadentna taktičnost, gotovo nipodaštavajući stav spram svega materijalnog, kao i gotovo snobovski ukus za sve istančano i lepo.

Autori su koristili sve zvanične materijale izdavača, ponajpre najsvežije, peto izdanje igre Vampir: Maskarada, te dodatnu literaturu u vidu knjige New York by Night, te dopunskih izdanja pod naslovom Camarilla i Anarch. Stoga priča dotiče ne samo događaje u okviru složene političke strukture – vampirske Kamarile, već i priče odmetnika i pobunjenika, Anarha.

Uspeh ovog izdanja doneo je mogućnost da se polovinom 2021. godine pojavi i nezavisni nastavak igre – Vampir: Maskarada – Senke Njujorka. Ovo izdanje imaće i ponudu za kolekcionare u vidu monografije, te muzike iz igre na vinilskoj ploči! 

S obzirom na to da igra košta svega 20 EUR (trenutno na popustu, dakle svega 10 EUR), toplo vam preporučujem da je pribavite ukoliko ste ljubitelj književnosti, igara koje se čitaju ili čitavog tog vampirskog žanra.