Blog

Otkad smo se navukli na životarenje na ovoj planeti imamo mnoge opsesije. Kada je u pitanju bogaćenje preko noći, imali smo razne ideje, a definitivno je najprimamljivija ona sa zakopanim blagom. Iz nekih ego–razloga, antički bogatuni i vladari imali su običaj da na one svetove „odnose“ i svoje riznice. Razne hajdučije bile su vrlo otežane tovarima blaga, pa su ista neretko skrivali u pećine i zakopavali kao ulog za neke raskalašnije dane kada se penzionišu od piraterije. Šarenolikost drevnih artefakata, magičnih predmeta i hrpa zlatnika srazmerna je entuzijazmu onih koji neretko utroše i ceo život u potrazi za istima. Niko na svetu nije izuzet od toga, pa ni mi. Jednom prilikom ćemo pričati o svetskim drevnim i vrednim predmetima, danas se bavimo rodnim krajem.

I mi blaga za trku imamo. Imajte u vidu da, pored navedenih, bukvalno svaki kutak naše zemlje ima po jednu ovakvu priču. Možda nije uvek blago careva i zmajeva, ali „što je džabe i Bogu je drago“, što bi rekao naš narod, pa dobro dođe i slučajno pronađen čajnik od pre trista godina, jer sve ima neku vrednost. Dakle, ašov u ruke! Idemo da čeprkamo izgubljene dukate i carske krune.

Blago popa Martina: U klisuri Jerme na jugoistoku Srbije živeo je izvesni pop Martin. Pop je od bogosluženja do hajdučije stigao tokom jednog vrlo tužnog perioda. Njegova četa je četovala tokom prve polovine 19. veka, a istorijski podaci koji ih navode sasvim su oprečni, kako u ovom kraju od mesta do mesta, tako i sa druge geografske strane (Stara planina, Bugarska). Teško je odvojiti stvarnost od legende koja se prenosi sa kolena na koleno, naravno, no ipak znamo da je ovu grupu predvodio vojvoda Vuk (Volčan vojvoda). „Popovo blago“ se nalazi u 889 peštera (pećina) i vodi se kao jedno od 5 najvećih tovara na svetu (iznosi tačno 12.000 tovara blaga). Svedočanstvo o balkanskim odmetnicima govori da su obojica postojali, a Bugarska enciklopedija pomenula je na svojim stranama popa, nazvavši ga vojvodom, pa se vodi kao ozvaničena istorijska ličnost. Odakle je tačno, ne zna se (postoji bar 6 mesta koja ga prisvajaju), kao ni gde je i koliko dugo živeo, ali se zna da je pomagao sirotinji. Učenjaci se spore da je u njegovom liku zapravo skriveno više istorijskih ličnosti.

No, priča je da se priča, pa ćemo reći da je jedno od tih „mesta“ Selvijevo (Selvi), gde je on držao službu. Jednog dana pojavio se Manuk-beg koji je bacio oko na popovu prelepu ženu i pozvao ih na večeru u znak dobre volje. Nakon što su večerali, beg odseče popu: „Drugu ženu ćeš lako naći, ali drugu glavu nećeš.“ Pop je isteran, a njegova žena je zadržana u haremu (negde pripovedaju da je zadržao i sina, negde da je imao ćerku, a negde da dece nije bilo). Pop je, kivan i razočaran, skinuo mantiju (selo Raspopovci, Bugarska) i odmetnuo se u hajduke da presreće turske tovare blaga. Vremenom se po veštini i hrabrosti izjednačio sa strašnim Vukom, pa i on dobija titulu vojvode. Da bi se osvetio Manuku, šalje svog čoveka da radi kod njega kao kočijaš i, kada je bilo pogodno, ovaj mu je dojavio gde da presretnu bega (put za Jedrene). Imali su malo muke u borbi, no, naposletku, ubiše Manuk-bega. Ono što je popa sasvim dotuklo bilo je saznanje da mu se žena poturčila (e sad, negde je morala, a negde kažu da joj se dopalo da leži na svili i kadifi, pa kako vam volja), pa je pop lično sasekao.

Rezultati lokalnog istoričara ipak pokazuju više popova Martina koji se pronalaze ne samo na različitim mestima, nego i u različitim periodima. Jedan je rođen u selu Batin na Dunavu i o njemu postoji knjiga „Pop Martin, vojvodata“. Drugi je u selu Ginjci (Borovo, Stara planina prema grebenu). Za ovog se kaže da je hteo da prepliva reku pa se udavio. Selo Borovo ima 950 m visoku planinu sa njegovim imenom, a na tom mestu je nekada bila i velika šuma kao i crkva Sv. Bogorodice, ali su je Osmanlije porušile (kada su saznale da pop ‘ajdukuje‘), terajući nejač iz okolnih sela da je rukama zatrpaju, a samo selo Strojin do (Dolina građevina) spaljeno je.

U nekoj desetoj verziji je, recimo, rodom iz Poganova, a izbegao je u nekom naletu pred Turcima iz pravca Hercegovine. U ovoj verzijije, kada su im Turci upali u selo, poveo je sa sobom ćerku Zlatu i ženu Vidu na drugo mesto. Dok je u on služio u tom drugom manastiru, ženu su mu ipak pronašli i silovali, pa je ona od muke ubila napasnika, a potom i sebe. Kada je pop to zatekao, zbacio je mantiju, uzeo svoju kćer Zlatu i pridružio se Vuku. Naučio je da puca, jaše i ratuje, a, kako legenda kaže, ni njegova ćerka Zlata nije bila u zaostatku za njim. Pljačkali su na putu „via militaris“, što je bio desni krak rimskog puta, pa krili blago po gudurama, pećinama i jamama.

Zašto navodim baš ove dve verzije? Zato što postoje dve njegovom rukom iscrtane mape koje vode u ovim pravcima (za slučaj da se odvažite na čeprkanje po gudurama). Inače, ceo taj kraj je povezan Carigradskim drumom gde su prolazili karavani sa blagom. Na ovom potezu mnogo je ljudi iskopalo razna blaga, neki od njih i u skorije vreme, pa se, eto, okušajte (čak do Stambola).

No tih velikih, bajkovitih magaza sa blagom još uvek nema. E sad, postoji zvaničan zapis da su se Turci (vrlo besni, jel’te, zbog pljački) vratili na jedan Veliki petak, spalili manastir, jahali druge popove (mogile) do njihove smrti, a zatim sve spalili (mesto Pepelnica). Ovaj manastir (Poganovo) krajem 18. veka, ovaj put na dan Uskrsa, doživeo je ponovo odmazdu Turaka zbog hajdučije.Tada su monasi pobijeni zajedno sa narodom koji je došao na službu, a Martin je nekim čudom i ovo preživeo (ono kad živi u legendama kao Metuzalem i ima ga u svim epohama, mogao je i sve ovo, a navodim vam da biste imali veći izbor tragom koje legende biste krenuli).

Šta je zapravo to blago? U pitanju je 889 magaza i pop čije se ime u spisima pominje kao Martin Himović (Vuk se negde zagubio u opisima kad su spisi u pitanju), a nalazi se, prema njegovim rečima, u Smukovoj jami. U gudurama i klisurama reke Jerne traži ga oko 98% tragača, kao i na lokalitetima pomenutih manastira. Postoje tri ulaza, kako sam pop zapisuje. Glavni je onaj gde su hajduci na mazgama unosili tovare, drugi je iz reke, ali i ako pronađete taj ulaz, da znate da se taj zaobilazi, a treći je najskriveniji (jer uvek je namlađa careva kći i najlepša, najmudrija i najskromnija) i ovde vas na ulazu čeka Smuk. Legenda kaže (a taj udav se vrlo često spominje kao domaća varijanta zamke u svim sličnim legendama) da je Smuka napravio čuveni majstor iz Puste Držine, sela pored Sukova (između Sukova i Poganova), i da bio je toliko stručan da ovaj Smuk ubija ljude bez prekida i nema greške u mehanizmu.

Smukova jama je, u stvari, neklasična pećina, vertikalna jama (odatle možda naziv, jer se zmije tako ukopavaju), gde biste se morali spuštati i do 30 m u dubinu. Na dnu je platforma sa tri stepenika, ali nemojte stati na poslednji, treći, jer, kako piše pop, to je zamka. Sama vaša težina je aktivira i onda, uz huku i buku, izleće Smuk crvenih očiju i udara tragača pravo u grudi. Ključ za otkrivanje i izbegavanje zamki krije se u broju tovara, kratko nam je ostavio. Troje je do sada poginulo, a, prema legendi, treba da ode ukupno sedam (naprava ima sedam zubaca kako piše) da bi osmi uzeo blago (radosti broja sedam u našim pripovedanjima). Svojevremeno su iz Francuske pristigli neki istraživači, ali se niko od njih nije vratio niti iko zna šta im se desilo. Jedan čovek iz sela Dragovita (Konjarnik, onaj drugi, ne ovaj u Beogradu) imao je vrlo tamnu i veliku mrlju na grudima od silovitog udarca. Nažalost, nije poživeo dovoljno da kaže gde je bio, ali je uspeo da spomene Smuka i blago. Inače, u ovoj pećini nema kiseonika (asfiksija je podliv zbog opterećenja srca, pa, šta god da je uzrok tom „udaru“, dobro se opremite, ipak). Jedan stari Piroćanac skoro je javno govorio o svom ocu (Đoka Kučkadin), koji je, negde početkom 20. veka, bio žandar (narednik). Kaže čovek da mu je otac tada ležao u bolnici sa nekim mučenikom koji je bio asistent u tom pokušaju silaska u jamu. Kako su svi poginuli, plašio se neke kletve, pa je bio štur na rečima, ali je preneo da su, recimo, izmislili da je jedan od njih sekao drva pa pao i poginuo (plašili se da ih ne proglase ludima zbog priče o Smuku). Čovek je ostao prestravljen onim što je uistinu video, buncao je da je zlato okupano krvlju jer je oteto i da će svi koji ga nađu stradati. Otac ovog čoveka nije jedini koji je to čuo, pa se ovo ipak vodi kao anegdota.

Dobar deo je zakopan na nekadašnjim crkvištima, zapaljenim manastirima, a ako je blago pod „obavezom“, potrebno je da održite zakletvu koju vi niste ni dali i da od tog blaga sazidate crkvu, a da ništa ne zadržite za sebe.

Put od sela Vlasi prema Zvonačkoj banji proširivan je (1982–83) da bi tuda pravo u rudnik išla uskokolosečna (jedna od tri moguće širine pragova, 1m 45cm, uglavnom za rudničke vagone i vozove malog kapaciteta) pruga. Kako je rudnik ugašen i Vranje je htelo da proširi put, došlo je do odrona kod pećine u kojoj je, navodno, bilo blago. Dvoje je poginulo, a konačni sud je bio da su poginuli stavili više dinamita čime su odronili i zid pećine. Jezero se ulilo i sad to dodatno povećava ulog. Inače, popove karte su iscrtane na zečijoj i ovčijoj koži, a poslednji pronađeni zapis potpisan je 12. juna 1758. godine. U njemu se detaljno navodi gde i kako je sakriveno blago (bez detalja zamki, ne radujte se) i govori dosta toga:

„Slušaš pažljivo. Kako kreneš od trojanskog manastira sv. bogorodice naviše sredinom toka reke černi osin posle oko četiri sati hoda nalazi se čaušev dol. Iza njega na kuršum rastojanja prema zapadu nalazi se veliki četvrtast kamen. Al veliki, nas dvesta pedeset podigli smo ga na vrh i postavili. Ispod njega na poljani zasadismo ljiljak (jorgovan) a ispod njega kroz jednu klisuru usečena je staza koja vodi u duboku pećinu koju su koristili još latini. U tu pećinu smo stavili deo blaga ali dobar deo i zazidali je jakim zidom od 12 aršina. Odozgo nabacasmo kamenje i najzad presekosmo i rasekosmo onu stazicu da niko više ne može da dođe do nje…“

Poslednje reči:

„…da se znae Vlčan je strašan čovek. Pišem tajno da se znae kude je i kako je ostaveno svo bogatstvo i kako da se dojde do njega. Čini mi se da će Vlčan i mene da ubije. Sve tuna što je pisano su moja slova, ja pop Martin sam pisal i potpisal.“

Blago Nemanjića: Utvrđenje Sokolica je na 20-ak km od Čačka, u selu Ostra. Važno je kao polazna istorijska tačka ako biste pošli u ovu avanturu. No, blago iz doba Nemanjića, među kojim je i kruna cara Dušana, kao i sve drugo, ukleto je. Planina Ostrica je mesto gde je despot Đurađ Branković, bežeći od Osmanlija, sakrio riznicu srednjovekovnih vladara (na stotine drvenih sanduka punih zlata i srebra). Ova planina je puna jazbina, mitova, zmija, a u sebi krije i pećinu Sokolicu. Čedomir Mijatović je, u romanu „Rajko od Rasine“, pominjao ovo blago i od tada pomama za njim ne jenjava. Prema knjizi , pećina vezuje ovo mesto sa rudnikom, a prema legendi i ovu čuva Smuk dug 7 m (iz Kraljeva je već dvoje stradalo). Inače, na ovom mestu se nalazi i vizantijsko utvrđenje sa početka 5. veka, a kažu da je među blagom i žezlo Sv. Save.

Neki stradalnik je ostao zapamćen kada je jednog jutra odneo nešto vrednih predmeta u muzej gde se kleo da je sve prokleto pa pobegao glavom bez obzira užasnuto opisujući zmiju od 12 m (crveno-žuto-crnu zmiju sa glavom veličine ovčije). Ovo blago čuva i kaluđer Teodosije, koji se, s vremena na vreme, pojavi okružen čoporom vukova (on je onomad lično dočekao Đ. Brankovića, pa je jasno da je ovo duh). Kada mu priđu, on ne progovara ni reči, a kada mu dojadi, jednostavno nestane.

Ako nađete oznaku krsta u krugu, blizu ste blaga, a ako nađete oznaku krsta i sekire, našli ste stazu do pećine sa Dušanovom krunom. Na Ivanjdan se na mestu gde je blago nebo otvori kao da gori, pa ljudi i to čekaju kao znak. Na planini Sokolici nalazi se još jedna ukopana riznica. U Boču je dete upalo u ambis (odnosno bunar), pa je izašlo sa druge strane kroz tunele, što je razotkrilo lagume koji idu sve do nekakvih ugašenih rudnika. Treći ulaz ide na zapad prema Ovčar banji. Ako nađete srpski stari novac (hrišćanski period), prepoznaćete ga po tome što je ispupčen i uvek sa jedne strane ima Isusa Pantokratora, a upravo ovakve je Vatikan odneo iz Bačke (prvo 17, a zatim i 7 tona zlatnih predmeta).

Tajna Miljakovačke kule: Iako je reč o utvrđenju Železnik, nije u pitanju Beograd. Ovo su ostaci ranohrišćanske bazilike ili utvrđenja iz srednjeg veka, koje je podignuto na temeljima antičke građevine. Bila je kula stražara u vreme Lazara Hrebeljanovića, a naposletku (1835–1841) doživela je da bude poprište Milojeve bune protiv Turaka. Ljudi je stalno skrnave tokom pohoda na blago, a država je prema njoj nemarna. Od Niša do Gornje Toponice (pa nadesno nakon nekih 18 km) nalazi se Miljakovac. Drveni most preko reke Toponice leži na deblima, pa budite pažljivi. Do podnožja postoji put, a poslednjih 10 m je uspon. Paramanska rupa preko reke u velepoljski atar bila je mesto Nemanjića kule koja sada ne postoji, ali se vidi njen trag sa vrha Miljakovačke kule (repera radi). Kula Gradište iznad Miljakovca ima dosta ovakvih utvrđenja, pa da se ne zagubite (Korvin krag- Korpijan-Kurvin grad, Boljan, grad Soko,…).

Ostao je severni zid ove osmatračnice građen kombinacijom kamena sa trapancem (2:1), a ima i rupe za santrače ili pregradne grede, što nam govori da je imala sprat ili dva. Pored nekog entuzijaste koji je sam sebe razneo eksplozivom u obližnjoj pećini, ljudi stalno ovde stradaju. Razlog ovog „ludila“ nije mali. Ostaci ove kule su putokaz za blago u kome se nalaze i zlatne kočije, a prostor koji tražite nosi naziv Jovina rupa (Jovina pećina). Turski konvoji sa robom i trgovci bili su meta hajduka, pa su u ovim brdima hrpe blaga. Postoje ovde i „pećine“ koje su rad ljudskih ruku, a ako nađete Gradište, obratite pažnju na stenu sa uklesanom telećom glavom, jer ona iza sebe krije vrata koja vode do zlatnih kočija sa kamarom dukata. Jedna je meštanka usnila zlato, ali joj dusi u snu tražiše da žrtvuje nekog svog iz kuće, pa je odustala. Ipak, kažu da za njom viđaju uvek po neku zmiju koja je prati. Riznice u Nišu i Kruševcu, kao i Pokladi bile su samo za depozit, inače se sve drugo slalo u Dubrovnik.

Ako niste znali, Nemanjin brat Miroslav (jevanđelje) itekako je hajdučio ovim prostorom. Nemanja je imao silne muke da ga zaustavi i odgovori od toga (kažu da mu je bilo svejedno čiji je karavan). Jedan naš zlikovac je, ponesen vidovitim deda Borkom iz Svrljiga, zatvorio ceo kraj u potrazi za blagom, napunivši ga naoružanim ljudima. A vojska je 90-ih takođe ovde kopala. Ovde se može naići i na rimske magaze sa zlatom, a pored Nemanjinih i na Lazarove. Rimske su iz perioda Justinijana, a putokaz za to je manja bazilika koja ima sintinos (sedište) za crkvenog velikodostojnika. Ako se identifikuje sa listom Prokopljevih kastela (popisani u doba Najsa 526. nove ere), ispada da su na istom potezu alternativna trasa druma poznata kao grupa Golak (vlasništvo velmože) i manastir Sv. Nikole (isto ima veze sa vlastelinom), ali arheolozi nisu ovde dublje zalazili, pa su vam ovi podaci sve što imate.

Knez Miloš Obrenović je sporazumom dogovorio da se karavani ne napadaju pa su hajduci prebegli u Srbiju, ali je ipak, kao odmazda prema njima 200 sela bilo spaljeno, a bezbroj ljudi poubijano ili silovano (toliko o sporazumu). Na svega nekoliko metara severno od kule nalazi se ulaz u pećinu o kojoj se ispredaju mnoge legende, a na 50-ak metara zapadno nalaze se ostaci bedema. Upravo na početku tog bedema nalazi se neobična trouglasta građevina, sagrađena u dubinu. Nažalost, u potrazi za skrivenim blagom, kopači su je prilično oštetili, pa je ostalo nepoznato da li je ta građevina imala i nadzemni deo ili je cela podzemna. Pećina ispod kule nosi naziv Zečije uši i nalazi se oko 50 metara u podnožju kule ka manastiru poznatom kao banja Vidrište. Na putu od Miljakovca za Cerje nalazi se brdo Gradište, iza kamene litice gde su i ostaci utvrđenja i crkve iz 6. veka, kao i dve jame (Jovina jama i jama Gradište). Tu je 1993/94. godine bila jedna od najvećih potraga za skrivenim blagom na Balkanu.

Blago Novog sela: Ovde, na putu gde se Beograd povezivao sa Vidimom, živeli  su Ostreljani. Na mestu gde se nalaze tri sveta hrasta, Turci su zakopali blago  a tragači su uspeli da unište ovo predivno drveće. Zovu ih tri brata, jer su ih navodno tri stvarna brata posadila kada se selo gradilo. Na ovom putu nisu samo pljačkali, već su i ubijali Turke, pa se blago nosilo za Srbiju. Pergament koji su nam Osmanlije ostavile govori da su ovde prolazili i boravili do 1833. godine, a svaki dokument su odneli za Vidin. Prema mapi bi prvo trebalo naći izvesnu krušku koja je odavno propala. No, ima nade, jer su samo na nekoliko metara odatle nikla tri hrasta na identičnom rastojanju i u istom rasporedu, a od kruške je ostao panj, što ovu priču čini zanimljivom (da ne kažem magičnom). Na izlazu iz Barajeva (Beograd) imate ogromnu tablu sa natpisom: “Tri hrasta lužnjaka” koja vodi na slično mesto.

Što bi naš narod rekao: „Na tri strane zacele sve rane. Na tri puta ni Bog ne zaluta. Tri brata kaluđera tri vrata otvara svima“, pa rešite zagonetku i okušajte sreću.

Kristali: Crni potok kod Busovače predstavlja nalazište kristala i minerala u centralnoj Bosni. Rameća po šumi Glavici ima kamenja toliko da ih mogu kamionima vući. Ovde ima i onih magičnih daždevnjaka koji predskazuju vremenske prilike, a, prema mitu, vole da borave među dragim kamenjem. Mesto je masivno i možete pri površini nabasati na safir, rubin, smaragd, hijalit, dijamant.

Svrljig: Pećina Samar je duga preko 3.000 m. U njoj je svojevremeno vojska ostavila speleologa Milutina Veljkovića na čitavih 464 dana ispod zemlje, a to je Ginisov rekord (inače su, navodno, probavali koliko u slučaju nuklearnog rata može da se opstane ispod površine). Ipak zna se da je on usput tražio i zlato iz tovara blaga. Ovaj kraj (Kopaj košare) pun je napuštenih kuća i mrtvih sela, ali njegov naziv govori dovoljno.

Maglič: Preko reke Ibar postoji viseći most preko koga je dugo bilo zabranjeno preći. Kameni put ima utabanu stazu, ponegde modernizovanu, a ovaj zamak je jedan od najinteresantnijih i najočuvanijih iz perioda srednjeg veka. Na visini od oko 150 m nalazi se 7 kula, plus glavna (don žon), kao i ostaci crkve Sv. Đorđa. U antičko doba ga je gradio car Justinijan, dorađivao ga je Stefan Prvovenčani, a naposletku i kralj Uroš (zapisi s kraja 13. i početka 14. veka). Arhiepiskop Danilo II ju je dovršio i 1337. godine ovde u riznicu dopremio blago da ga sakrije od Tatarina Kudelina. Ovo je bila jedna od najbolje čuvanih tvrđava, a sumnja se da je blago još uvek negde ovde u tajnim prolazima.

Rimski grad: Ono ima ih masa takvih ostataka, ali ova je posebna. Ovde Savo Spasojević ide sa rašljama i, verovali ili ne, u pravu je. Ispod ovog tla (okolina Negotina) nalazi se čak 250 tvrđava iz tri carstva (Vizantija, Nemačka, Turska), kao i rimske naseobine. Pronađeni su i ostaci od rane praistorije pa sve do moderne nemačke okupacije, kao i pregršt grobova (2 m sa 1.20 i 3 m dubine). Kaže Savo: ako na rašlje prislonite ljudske kosti, pokazaće vam gde su noge, a gde glava pokojnika i kog je pola. Zvuči čarobno, ali prilikom otkopavanja ispostavljalo se da je skoro uvek u pravu (glava ide na zapad, a noge na istok, što, recimo, označava rimski grob). Kažu da olujni vetar ne,može da pomeri rašlje kad se zatvore. Našao je mnogo predmeta, muzejskih primeraka, vojnih i ličnih predmeta (poput ogledala iz 9. i zlata iz 10. veka). Pljavo zlato je naziv za prokleto blago (kako kaže), a ovaj čovek, koji ima neverovatno istorijsko i arheološko znanje, pronašao je i brojna arheološka nalazišta.

Čemernik: Surdulicu (nekad Biprnju) 1888. godine naselili su Turci da bi se odatle povlačili sve do Kumanova. Ovde se još od Rimljana pljačka zlato i krije po Čemerniku, Mađarniku, Vučidelskoj čuki, Treninom grobu i dosta se ljudi obogatilo. Tražite znak krsta ili slovo U (dosad nađeni na Svetoj vodi, Picinom kladencu, Veselinovom kamenu, Hajdučkoj klapi). U Istanbulu se prodaju mape sa blagom za ove lokacije i priča se ista legenda (Popov mod, tursko kube ispod koje je 30 m dug tunel u kom je blago). Turska vodenica ispod puta za putokaz ima kamen koji liči na ruku bez prstiju (selo Curkovica).

Sevsovo blago: Pljačka antikviteta nije nepoznanica, ali ovo je bilo presedan. U pitanju je kolekcija srebrnog rimskog posuđa (4–5. vek). Na ovo blago su polagale pravo Jugoslavija, Mađarska i Liban. Komadno, jedan tanjir teži 6,kg u srebru (od 4 velika ovala), a je iskopan kompletan set.

Sve posuđe ima ugraviran natpis: „Neka ovo posuđe, o Sevso, dostojno služi tebi i tvojim potomcima.“.

Inače, Sevso je bio rimski general. U Sarajevu su dvojica rimskih vojnika to zakopali umotano u jareću kožu i u bakarnoj kutiji sa dva slova (Rhima). Odatle je deo otišao u Mađarsku, deo u Bugarsku, a deo u Dalmaciju. Mi tvrdimo da je izvađeno iz peska Kolubare u blizini Vreoca, a nalazač koji je to prijavio zauzvrat je dobio dva nova IMT traktora (pa je zvanično dokumentovano). Kolubara je prepuna nakita, čudnih materijala i predmeta, od kojih su neki toliko veliki da bez mehanizacije ne mogu da se pomere. Kažu i da su srebrni tanjiri iskopani na Brionima prodati u Njujorku za 800.000 dolara da bi se finansirali putevi i hoteli na rivijeri, kao i građevine na samim Brionima. Drugi tvrde da je iskopano u Barbarigi, blizi Pule u Istri. A treći da delovi tog seta za ručavanje još uvek leže oko Kolubare (navodno skoro iskopali neku posudu).

Svečana ratna oprema: U Sremskoj Mitrovici su izvadili tri zlatna šlema (4. vek) i dva kasnoantička šlema iz Berkasova, sa jasnim znakovima velikog rimskog grada (Sirmijum). Jedan amerikanac je 70-ih davao silne novce da se se svi isele pa da kopa, ali mu nisu dozvolili. U Sremu, blizu Rume, postoji jasan grad koji još nije istražen. Muzej je „prozvan“ da je šlemove i avarski pojas prodao (inače taj pojas je misteriozan i vrlo, vrlo opasan, navodno), no muzej (Beograd), iako to negira, svejedno odbija da ih vrati u muzej Sremske Mitrovice.

Na potezu tri kontinenta protežu se razni rimski šančevi, kod nas ih možete naći pored Novog Sada, a Rimska panonija je inače izuzetno bogato nalazište. Na potezu Zemun–Batajnica uz obalu reke svako malo se nešto iskopa u dvorištima. Iz njive koja je sada ispod asfaltnog puta prema Zemun Polju, izvađen je šlem sa bogatim ukrasima (kombinacija Rima i Egipta) i mač sa još uvek ukrašenom drškom. Rimski sarkofazi sa posmrtnim darovima i retkim i skupocenim nakitom iskopani su u Železniku (fabrika Lola, Beograd), itd…

Gargova vodenica, manastir Sv. Jovan Pust, Jelenova pećina, mala Jelenova pećina, Leskovačko jezero, Smukova rupa, Šarčev do, Suva planina, pećina Zvečara, pećina Zmijovnica, pećina Kapavica, peštera Karlov kamen, Urlačka pećina, Stara planina (tri čuke – tri vrha gde je prolazio put Via militaris između istočnih i zapadnih rimskih legija), Vlaška planina (jugoistočna Srbija, krečnjačke balkanske planine u dužini od 6 km), Zmajeva pećina (iznad Bogamovskog manastira u koji se spušta samo kanapom i gde je već dosta njih zaginulo i gde, takođe, blago čuva mehanizam ogromne zmije), Tašmajdanska pećina, katakombe, carske kripte… Samo u Niškom i Pirotskom okrugu ima oko 50 lokacija sa skrivenim dobrima, a u celoj Srbiji oko 800 različitih tovara blaga.

Mikrosaveti: nije pametno da se vrzmate okolo kad grmi, ali ako je grom udario u hrast, sačekajte da sve prođe, pa bacite pogled, jer ovo je najčešća verzija slučajno otkrivenih blaga, a na Vinčansko ne idite nikako jer ga čuva policija sa dugim cevima.

Nema tog prokletstva koje je jače od rate za kredit, tako da, ja odoh po ašov, a vi kako hoćete.

S ljubavlju, Elena Alexandra