Blog

Izgrebavanje nove mitografije

Posted on by Marija Nenezić

Da su mitovi u prvom redu psihičke manifestacije koje predstavljaju suštinu duše, do sada se nije ni pomišljalo

Jung

Materijal koji proučavamo u ovom tekstu jesu kolumne koje se nalaze na Popovićevom blogu. Analiza bloga i uopšte kolumi iziskuje jedno novo polje za proučavanje diskursa, te ćemo zbog toga taj segment narativa posmatrati kao priče koje teže da preuzmu jednu novu žanrovsku formu koja se dala naslutiti već u njegovom romanu Zaboravljena gora.        

Fantastika nam svakog dana u rukama nekog pisca dokaže i poruči da njen razvoj na polju žanra nije još uvijek zaključen. Pisac danas kada se odluči na poduhvat stvaranja, ispred sebe ima sve moguće svjetove. Na njemu je samo da odabere neki od mogućih univerzuma, osposobi i pripremi svoje junake, da koncipira dati model u kojem će da bivstvuju baš ta odabrana bića. Taj autor ukoliko se odluči na formu mita pred sobom ima veliki zadatak: da kaže istinu kroz laž.

Kao reprezenta uzimamo Milisava Popovića, pisca fantastike – epske fantastike ali i fantazije i naučne fantastike. Za njega možemo istaći da je jedan od rijetkih autora koji je radio i koji aktivno radi, ne na remitologizaciji već na mitologizaciji jednog prostora koji teži ka potiskivanju mita kao mjerne jedinice postojanja. Sav uspijeh koji je ostvario, započeo je kroz formu romana Zaboravljena gora gdje se naslanjao ne samo na slovenski već i na lokalni mit. Fragmentarna konstrukcija koju je preuzeo u tom djelu biva produbljena, te na taj način u procesu građenja mita pratimo dvostruki nivo dekompozicije i kompozicije: od romana kao nezavršene forme u nastanku, u kome je naznačio svoje umjetničko profilisanje – prevodi nas na polje fragmenta tragajući na taj način za onom suštinom mita koja se otrgla iz obrednog i prešla u književnost. Autor kroz svoje priče (kolumne) ide ka tome da savremeni mit koji je ustaljen – razbije i vrati ga u hermeneutično postojanje prije spajanja sa književnim znanjem. Hermeneutično ovdje doživljavamo u Frajevom značenju: povratak božanskom.

Kod Popovića prisutno je dvojstvo. Pored umjetničkog oblika i naglašenog lirskog on teži da mit veže za prvobitnu funkciju: da postavi i vrati u život ritualno, u ovom slučaju: da vrati u zajednicu. Kao izuzetno dobar primjer spajanja ritualnog, mitskog, književnog, ali i psihoprofiličarskog, možemo analizirati priču Ničije pile. Postavljanje narativa u prostor i vrijeme jasno je determinisano, aktant takođe biva precizno određen, u bajkovnom maniru, koji podsjeća na Andersenovu bajku. Odbačeno, ružno pile, živi na arhipelagu sa drugim pticama, ili bolje recimo sa drugima iz njegove vrste. Ptice, predivne, raskošne, bajkovite, fali im samo Rajska ptica, bujaju i dosežu svoj puni sjaj jer tu nema čovječijeg brka. Pile je drugačije, i među svojima ne može naći mjesto. Izopšteno je iz zajednice. Iskusno u svom sakrivanju, bježanju od drugih ptica, bježanju od Sunca i Mjeseca, izlazilo je u ničije vrijeme i sakupljalo perje. Ritualno spremanje za boj, pripreme za suočavanje sa svijetom, ali i neslavno prikazivanje. Svijet, pa i svijet ptica biva ohol i grub. Pile je dotaklo inicijaciju. Nije važno na kom svijetu i u kakvim okolnostima, to na koncu dovršava lirski zapis. Nakon Popovićeve priče, čitalac doživljava katarzu, biva pročišćen u svojoj svijesti. I onaj koji čita postaje dio rituala. Sažeta naracija, dinamično pripovijedanje, jednostavna rečenica, a ipak, uprkos toj sažetosti, tu je utisak da je umjesto kolumne/priče pročitan neki duži narativni oblik.  Znanje nekog romana iz više tomova biva složeno u jedan narativ od nekoliko stotina karaktera. U tome jeste svojevrsna umjetnost.

U duhu proučavanja Popovićeve fantazmagonije, možemo reći da njegov mitski svijet oscilira između Junga (i njegove učenice Fon Franc) i Bartovog postavljanja junaka – aktanta u žižu, te na taj način autor hodajući između ta dva puta stvara žanrovski originalna djela.

Ono što je Roland Bart označio kao vještački miti, mi možemo preusmjeriti na Popovića i reći da  poigravajući se sa oblikom i idejom žanra, on u biti i stvara novi mit. Današnjem čovjeku, ali i prosječnom čitaocu, tradicionalne forme nisu dovoljne – traži se manje, traži se sažetije, kraće, jednostavnije. A, šta je bolje od toga nego mit, zapravo, ona konstrukcija za koju mi pretpostavljamo da ima tu strukturu. Kad treba prići savremenom biću, koje je željno fantastike, umjetnosti, mitologije, ili jednostavno rečeno – književnosti, najbolje je ponuditi im izvor. Mada, bolje je reći: ponuditi im ono najbliže izvoru. U stvaralačkoj agoniji, umjetnik koncipirajući svoje djelo uzima u obzir sve elemente koji su prijemčivi, gradi svoj tekst sažeto imajući na umu Elijadeovo viđenje cikličnosti mita. Takav pisac, vođen vizijom savremenosti, a opet, okrenut tradiciji, potvrdio je novi žanr.

Mit je svuda oko nas. Mi smo mit, svaka knjiga svojevrsni je mitski kod. Priča o rađanju bogova, o njihovom čudnom rođenju. Mit je danas otišao toliko daleko da je izgubio svoje značenje – semantički balon toliko se raširio da je pred pucanjem. Ali, postoje stvaraoci koji shvataju svevremenost tog pojma, i prilikom modelovanja vještačkog mita idu korak dalje vraćajući mitskoj priči dostojanstvo. A opet, u taj narativ utkivaju i obične ljude. Ljude koji vole, ljude koji ne vole, djecu koja imaju nevjerovatne moći i ne pripadaju ovom svijetu već onom tamo gdje će njihova vatra biti prihvaćena. Dok dodiruju plexus solaris, pozicioniraju se u žižu ne samo ovozemaljskog postojanja već postojanja izvan granica poznatog i vidljivog sa dva oka. Popović svoj vještački, savremeni mit gradi prvo za ovozemaljski vid pa onda i za vid koji se nalazi u srcu i otvara drugu, naučnofantastičnu dimenziju ukazujući da je ovaj svijet ipak sklon propadanju. Čitanje Popovićevih priča svojevrsna je dekompozicija ali i aktivno učestvovanje u ritualu.

– Hoću da kažem… – namjesti kravatu, navuče jaknu, popravi rijetku kosu – … Od početka smo bili u zabludi. Kiseonik nije vitalni konstrukt. On je dio degradacije… postupka truljenja.

– Ne razumijem?

– Razumjećeš prijatelju… – krenu stazom put hotela – … Tamo gdje je disanje, tamo je “druga strana”.

– Molim?

– Da… – svuče mjesečinu sa kapaka – Ovdje je kiseonik… On je dokaz truljenja… Mi smo svijet mrtvih… Mi smo druga strana (Iz Kolumne/priče Prva strana)

Nortop Fraj mitologiju vidi kao nešto što se projektuje poput teologije, a  Popovićev narativ odista jeste svojevrsna teologija psihofantastike. Preuzimajući elemente drugih struktura (bilo konvencionalnih, bilo u okvirima žanra) pripovijeda predano taj novi žanr, a u toku naracije odbacuje sve suvišno, zadržavajući oblik mita ali i bića iz fantastike. Povrh svega toga, u toj novoj teologiji, uključuje u svoje tekstove i pojam boga (bilo kog – bilo čijeg). Ogoljava ga, elaborira istinu o njemu – kako to može biti rečeno samo kroz fantastiku. On stvara jednu drugačiju istinu u koju niko ne sumnja iako počiva na lagarijama. U kosmogonijskoj praksi, gdje se priča ab ovo, Popović počinje svoj narativ visokoinformativnog naslova Molitva pozicioniranjem tame iz koje se rađa nešto što se izgrebava iz bunara. Nije ni najmanje vezivanje inicijalnog dijela teksta za ulaz u htonski prostor, za zemlju, odakle je krenulo stvaranje svijeta prema slovenskoj kosmogonijskoj legendi koju navodi Čajkanović. Tako, Popović u svom maniru pripovijedanja ab ovo, kao opšte utvrđeno mjesto počinje iz tame, jer iz tame je nastala svjetlost: Bunar, iz kog odavno ne dopire voda, osim smrada nekog debelovjekovnog – poče nešto da izgrebava. Bajkovno postavljanje realnosti, gdje postoji problem u određenom toposu, ali niko nema snage da se obračuna sa njim (problemom), uvodi u narativ bolest, smrt, ali i svojevrsnu apatiju: I da su znali ko dolazi, ne bi se obrnuli…  Konstatujući da je sve to sebična preokupacija. Poput dima, poput čarobnjaka koji treba da se se pokaže seljanima, dolazi u tri lika, ali gadno u tri lika, moćan, onako kako se priča. Tek nakon ovog upoznavanja sa demonskim troličnim obličjem (da li je povezanost sa trojstvom druge strane slučajna), dobijamo njegovo ime: Satana. Autor nam nije dao pagansko ime boga, nije sa prirodom i iskonskom srećom koja obitava u božanstvima prorode skopčao to trolično, dimno, satansko; izdvajajući ga hrišćanskim poimanjem premješta ga iz jednog u drugi topos.

Ritualno čitanje zapisa pred konačno skončanje kao da predstavlja uvod u Molitvu, u tihi razgovor sa bogom i božanskim. Srž svakog zapisa, svake molbe svodi se na glagole u molbenom obliku: spasi… podari… pomozi… donesi… pokloni… odvedi… dovedi… ozdravi… kazni… obogati… koji u ovom slučaju predstavlja imperative. Poigravajući se sa hrišćanskom dogmom, ta jedna posebna molitva uvezana trešnjinim peteljkama izobličuje dotad (dosad) znanu i neznanu vjeru, aksiome hrišćanstva – uperivši prst u svemogućeg tvorca.

„(…)Ponašaš se poput ljutog djeteta koje gazi po mravima. Tebi ne fali ljubavi… ali Ti treba  da je nekome daš. Ako mi opraštamo… šta je sa tvojim grehovima? Neka od toga krene… Neko dolje, duboko dolje… traži da ga ponovo voliš. Ni Pakla ne bi bilo da nije bilo tebe, Oče.”

Dakle, za Popovićeve tekstove možemo istaći da su prošli sve faze koje jedan tekst može proći kroz matricu mita. Od jednog mitologa koji mitologizuje tekst vodi nas kroz mitopeju i vještačku mitologiju. Jer u biti, homo sapiens mora spoznati sebe i svoje sopstvo kao dio jedinke koja je u saglasnosti sa božanskom prirodom. U tom putu, procesu, aktanti sretaju sva bića koja se javljaju u jednoj mitskoj sferi – i nakon tog putovanja bivaju promijenjeni. Uticano je na njihovu dušu. A onda, opet čitajući sve psihologizme umotane u fantastiku, dolazimo i do svojevrsnog autopoetičnog teksta koji predstavlja kostur Popovićeva stvaralaštva. To je priča Polje suncokreta. Iako u srži bez elemenata fantastike, za sve proučavaoce fantastike ili buduće generacije koje će se baviti psihofantastikom, ona je i dalje važna. Naglašena, egzaltirana lirizacija narativne paradigme, pogotovo na prološkoj granici, uvlači čitaoca u svijet duše koji je fantastika sama po sebi. Popović tu navodi fantazeme – čiste definicije iz bihejvioralnih teorija, koje slikovito predstavlja primjerima koji su svima znani. Te fantazeme i naučna znanja kombinovana sa prvim znanjima o duši koja su se predstavljala kroz mitove, obrasci su za sve njegove priče – bilo da su čisto mitske (sa čitavim spektrom mitskih priča), ili sa naučnom fantastikom dovodi nas do zaključka da se Popović  u narativnoj fantazmagoniji poigrava sa postulatima žanra prilično uspiješno i inovativno.

Francuski SF pisci teoretičari odbrane

Posted on by Marija Nenezić

Možemo da se ne slažemo sa Emanuel Makronom koliko god hoćemo, da ga prozivamo za razne političko-životne stvari, ali u jednom moramo mu odati počast. Onoliko koliko možemo jer na jedan način to se tiče i nas fantastičara! BBC na srpskom jutros javlja da je Makron dozvolio vojsci da formira „crveni tim“. Taj tim biće sastavljen od – pazite sad, ni manje ni više nego od pisaca naučne fantastike! Francuzi vide značaj ne samo fantastike već i naučne fantastike.

Taj „crveni tim“ biće zadužen za smišljanje (osmišljavanje) mogućih i potencijalnih bezbjedonosnih prijetnji. Vlada i vojska žele scenarije kojih se ne bi mogli dosjetiti njihovi stratezi. Dakle, vlada i vojska hoće maštu. Jer mašta u biti pokreće svijet. Neko se negdje dosjetio (izmaštao) da pokori svijet, onda je osmislio (izmislio) kako da pokori svijet. Onda ga je i pokorio. Sve do onog trenutka kada se pokoreni nisu dosjetili (izmislili) kako da se oslobode. Rat je u zbilji jedna teška fantastika, koja se pobjeđuje fantastikom.

Tradicionalni vojni strateg ne vidi dalje od onoga naučenog i doživljenog. On je ograničen dozvoljenim i tradicionalnim. Crveni tim od četvoro ili petoro pisaca naučne fantastike je inovativan i kako se čini prijeko potreban. (Ali za koga?) Pod okriljem naučne fantastike pokušaće da zamisle kako bi terorističke grupe ili druge države mogle da koriste naprednu tehnologiju. I to će dostaviti svojoj vladi. Dok se mi (i teritorijalno i na ovom sajtu) još uvijek raspravljamo o glavnom toku književnosti i položaju fantastike, Francuzi su preuzeli stvari u svoje ruke. Pardon, prepustili su stvari u pera svojih pisaca. Ovaj potez prvobitno (a da je zaista poznato široj javnosti) napravile su SAD, i to nakon terorističkog napada 11, septembra. Oni su tada izjavili da su bili žrtve nedostatka imaginacije. Tada su pozvali naučnofantastičare na savjetovanje.

Mada, moram priznati da i mi imamo sa nečim da se pohvalimo. Nenad Jevtić kod nas radi na romanima koji se žanrovski određuju kao vojna fantastika. Ono što sad u ovom trenutku možemo reći o tome jeste da je to na jedan način ozbiljan rad na proboju vojne fantastike kod nas. Naravno, možemo reći inovativno, ali i nije tako. U svijetu taj žanr uveliko je popularan i rado čitan. Možda su Francuzi bez od tih romana preuzeli ideju da uposle sf pisce? Pisac-vojnik? Da, možda njegov roman neće završiti kao dio vladine strategije za odbranu i unapređenje odbrane ali, možda i hoće?

Ono što smo do sad pričali i čitali o fantastici užurbano se mijenja. Pogotovo kada je riječ o naučnoj fantastici. Spekulativna fantastika koja se oslanja na nauku i tehniku, koja za temu ima mašine i uređaje, pravi korak dalje unapređujući svoj sistem. Fantastika je žanr u nastanku, spekulativna fikcija takođe. Na nama je da čitamo i pišemo o njoj, i da budemo otvoreni za sve mogućnosti žanra jer prvi čovjek je otišao na Mjesec upravo kroz tekst naučne fantastike.

Na kraju mogu samo reći, fantastika je odavno gurnula mejnstrim sa trona.

Akcija AVKF – Vratimo domaću fantastiku u biblioteke

Posted on by Redakcija

Početkom ove nedelje veliki deo tiraža našeg prvog romana „Niz paukovu nit“ poslat je na adrese 78 biblioteka u Srbiji, kao poklon. Rukovodstvo AVKF-a, kao i autor želeli su da svoj prvi roman podele sa širom publikom te su odlučili da knjiga bude dostupna elektronski za besplatno skidanje sa našeg sajta, a zatim i da štampanu verziju podele bibliotekama širom Srbije.

Roman „Niz paukovu nit“ je debitantski roman Mirnesa Alispahića, pisca iz Sarajeva, koji je svojim kratkim pričama već pokazao izuzetan talenat, te samim tim sebe svrstao među one od kojih ćete uvek mnogo očekivati. Ova priča je priča o borbi i suočavanju sa samim sobom, sopstvenim demonima i odlukama, protkana uspomenama i neizbežnim dodirom ljubavne priče koja ne poznaje granice života, dimenzija i stvarnosti.

Osmog marta ove godine roman „Niz paukovu nit“ objavljen je u e-formi. Ovaj roman u izdanju „Autostoperskog vodiča kroz fantastiku“ bio je povod i multimedijalnog projekta, ali i za istoimenu pesmu i album niške grupe Hazel.

Poklanjanje dela tiraža ovog romana je u skladu sa misijom samog udruženja, a to je promocija i popularizacija domaće fantastike. Mladi pisci, čije su knjige već u pripremi u dogovoru sa AVKF će takođe donirati deo primeraka bibliotekama širom Srbije i time pomoći misiji našeg udruženja.

Udruženje „Autostoperski vodič kroz fantastiku“ je nestranačko, nevladino i neprofitno udruženje, koje postoji radi ostvarivanja opštih interesa u kulturi kroz promociju žanra fantastike, edukativnu delatnost i razvoj mladih pisaca, te izdavaštvo, kao i tribine i radionice i razvijanje svesti o sadržini, ulozi i značaju fantastike. Bavimo se medijskim pokrivanjem događaja, književnih izdanja, filmova i drugog sadržaja, koje je u vezi sa fantastikom i izdavaštvom.

Sajt i stranica Autostoperskog vodiča za fantastiku su jedni od vodećih portala u regionu za promociju fantastike. AVKF ima široku mrežu članova, saradnika i prijatelja u celom regionu. Jedan je od portala koji beleži najveći rast čitanosti i koji pokriva najraznolikije oblasti fantastike i veoma širok spektar različitih tema od književnosti, filma, stripa.

 

 

 

Politička korektnost i Holivud

Posted on by Aleksandar Erdeljan

Dragi moji autostoperi, odjednom smo se obreli u svetu koji je užasno polarizovan. Ljudi se dele na sve i svašta, a najtragičnija je podela po političkoj osnovi, da li smo liberalni ili konzervativni. Liberalizam je u poslednjih deset godina, doživeo transformaciju u agresivni liberalizam. Deluje da se on razvio jer konzervatizam naprosto neće da umre. Količina mržnje u oba tabora je, na našu veliku žalost, dostigla katarzu. Došli su dotle da smatraju da si ili sa njima ili protiv njih. Oba tabora su se u svojoj bici lišila argumenata i prešla direktno na vređanje. Tako smo se dospeli u svet inkluzivnosti i političke korektnosti, tj. cenzure. Sve se to naravno odrazilo i na Holivud.

PC Holivud AVKF (3)

Pre nego što predstavim problem Holivuda, treba objasniti par stvari. Liberalizam je nastao na prelamanju osamnaestog veka, ili bolje reći, u doba Prosvetiteljstva (1650-1780). On se postepeno razvio, s tim da ga prvi put nalazimo u radovima Džona Loka (1632-1704), međutim, on je zaboravio da tu slobodu da i katolicima. S tom činjenicom se, u stratu, vidi problem liberalizma. Kasnije su koncept ove ideologije dopunjavali i postepeno gradili filozofi širom Evrope. Agresivni liberalizam se pojavio početkom dvadeset prvog veka, a 2005 godine je već ušao u petu brzinu, da bi izborom Trampa 2016. ušao u vorp. Isto tako ni ‘politička korektnost’ nije nova. Prvi put se termin koristi davne 1753 godine u presudi ‘Američkog Vrhovnog Suda’. Takođe je zapaženo korišćenje pojma u antologiji iz 1970. zvanoj Crna Žena (The Black Woman). Posle decenija političkog prepucavanja, uzeo je primesu koju ima danas, i postao tesno vezana sa agresivnim liberalizmom.

U vreme pre nego što se ovaj politički pravac povampirio liberalni Holivud je napravio stvarno neka fantastična ostvarenja kao što su: Laku Noć i Srećno, film o borbi sa Mekartijem i njegovim lovom na veštice, jedan izuzetno snažan film. Zatim Bulvort sa Vorenom Bitijem u ulozi liberalnog suicidnog kongresmena koji kreće u novu izbornu trku. Njegovo gostovanje na TV, pred kraj filma, i monolog koji je tada izrekao – otvara oči. Tu su još i Dejv, Rođen 4og Jula, Američki Predsednik sa mnogo jakim glumačkom postavama.

Bilo je naravno i fantastičnih serija iz liberalne kuhinje. Ako već njih pominjemo mora se krenuti od Zvezdanih Staza, jer samo viđenje budućnosti u franšizi je liberalno. Tu je i Bafi Ubica Vampira sa Sarom Mišel Geler u glavnoj ulozi. Uživali smo gledajući je kako iz nedelje u nedelju spašava nekog momka iz nevolje. Tu je i legendarni Zapadno Krilo, sa Martinom Šinom u ulozi predsednika Džozaje Bartleta. Tu je bila i Redakcija sa fantastičnim Džefom Denijesom  u glavnoj ulozi. Njegov govor o tome zašto Amerika više nije velika, odzvanja i sedam godina nakon snimanja te scene. Bilo ih je još more kao npr.  Sajnfeld, Treći Kamen od Sunca, Televizijska Posla, Dobra Žena i druge.

Bila su to ostvarenja koja su nam suptilno donosila liberalne vrednosti oko kojih smo svi mogli da se složimo, jer su univerzalne i zdravo-razumske. Iz priloženog se da videti da je bilo i inkluzivnosti u tadašnjem dobu Holivuda.

Onda je došao agresivni liberalizam i sve se promenilo. Prvi od njihovih filmova je Isterivači Duhova iz 2016 godine, rimejk kultnog filma iz 1984., ali ovaj put sa ženskom postavom. I odmah sa neba pa u rebra, glavni negativac je muškarac koji im zabranjuje pristup intelektualnoj eliti. Pri gledanju filma, stiče se utisak da se doktrina liberalizma nabija u mali mozak. Nije potrebno govoriti o količini mržnje prema muškarcima koja je umetnuta u delu. Ono što je proizvod takve mržnje, jeste da film uopšte nije smešan. To se moglo suptilnije uraditi. Dogodilo se da je film postao još jedan u nizu bioskopskih promašaja i sa izgubljenih sedamdeset miliona dolara (po Forbsu).

PC kulutura AVKF
                                                  Glumačka postava iz filma Isterivači duhova iz 2016.

Tu je onda i Robin Hud iz 2018., u kom su pisci bacili legendu kroz prozor i odlučili se za agresivnu indoktrinaciju gledalaca. Film nigde ne pominje ‘Princa Džona’, koji je integralni deo epa. Umesto toga oni su se odlučili da Crkva bude glavni neprijatelj. Ovaj film je bio najveći promašaj 2018. (po Business Insider), na budžet od 100 miliona zaradio je svega 84 miliona dolara.

Zagovornici ‘agresivnog liberalizma’ konstantno napadaju one koji nisu njihovi istomišljenici, ne dozvoljavajući da se čuje drugi glas sem njihovog. Ovo može poslužiti kao praktična definicija cenzure. Takav mentalni sklop i mod dejstvovanja podseća na Inkviziciju. Oni i sami kažu da su film i televizija najbolji način da se ljudima nametne drugačije viđenje stvari. To rađa dvostruki problem. Prvi je taj, što ako smo za to da svi imaju ista prava, niko ne sme da nameće drugima svoje viđenje bilo čega. Istorija je bila surova prema Katoličkoj crkvi zbog takvog stava. Ukoliko se dogodi promena političkog sistema i pojavi se novi konkurent, da li ti zagovornici misle da će novi politički pokreti biti blaži prema njihovom režimu? Drugo, tako nešto je jako snishodljivo,  što je uslovilo rascep u političkoj levici američke Demokratske partije, koji se odriču povezanosti sa radikalizovanim članovima tabora.

Čudesna Žena je snažan feministički film iz 2016., za koji verujem da ste ga pogledali. Gal Gadot je u njemu bila odlična i profesionalna, pored toga što je tada bila u drugom stanju. Naravno, ne možemo negirati ni materijal s kojim joj je pružena prilika da pokaže sav svoj talenat. Ovaj film pominjem zato što reakcije agresivnih liberala nisu zapažene, pošto su Liban i Tunis zabranili projekciju filma iz razloga da je Gadotova jevrejka i Izraelka, time otkrivajući licemerje svog pokreta.

PC kultura AVKF111
                                                    Pošalica na račun rasno izmenjenih ogirinalnih likova.

Nepoznati autor je u bespućima internet svemira izneo sledeću definiciju: „Kada suočeni sa realnošću liberali stave svoje prste u uši i njišu se napred-nazad, i napadaju svakog ko se protivi njihovom pogledu na svet. Oni ne vide da ljudi samo žele da pobegnu od realnosti na par sati i udube se u svoj omiljeni žanr“. Tu samo treba dodati agresivni, jer ‘liberali’ su suviše širok pojam. Očigledno je da je ‘glasnu manjinu’ Holivud uzeo pod ruku, međutim, ostaje nepoznato iz kojih razloga. Laički posmatrano, možemo usmeriti našu sumnju da se to dešava, jer postoje neki viši ciljevi među glavešinama filmskih studija da se utiče na konzumente njihovih proizvoda. Takođe možemo posumnjati da je politička podela između: republikanaca koji su mahom biznismeni i umetnika koji su mahom demokratski opredeljeni, uz dodatu polarizaciju i aktivizam koji zalazi u radikalno, rezultat toga da Holivud doživljava ovu vrstu transformacije. Ukoliko ovo uzmemo za tačno, jasno je da nam se kroz vizuelna dela servira politička borba dveju strana, mesto da se nudi sadržajno kvalitetna priča.

Malo–malo pa neko kaže da Holivud više nema ideja, što je samo delimično tačno, jer ta teza ima dve strane medalje. Prva strana je da Holivud mesečno proizvede oko 1000 sati programa u periodu od oktobra do maja, i naravno da ideje presuše. Druga strana medalje je da su se agresivni liberali toliko uvukli u Holivud da se ljudi boje ponuditi ideje koje se kose sa njihovim pogledom na svet. Holivud je klizav teren, ceo život radiš a jedan promašaj ti može uništiti karijeru. Činjenica da aktivisti i radikalna politička klima u Americi, uz pomoć deset miliona pratilaca na socijalnim mrežama, mogu prouzrokovati opšte nezadovoljstvo proizvodom, filmom ili serijom i pre nego što one počnu s emotivanjem, čini studije veoma opreznim s tim koje će projekte uzeti za rad. To se umalo desilo Gvozdenoj Pesnici, sa optužbama da je ‘belo oprana’, ali je Netfliks pokazao da ima kičmu i istrpeo s produkcijom dve sezone, pre nego što su obustavili snimanje daljih nastavaka. Najbolji primer kako ta zatrovana klima deluje jeste slučaj Džejmsa Gana koji je morao napustiti mesto režisera Čuvara Galaksije, da bi ga godinu dana kasnije vratili, jer se tobož pokajao za svoje oglašavanje na Tviteru.

PC Kultura Holivud AVKF (2)
                                                                 Idejno rešenje plakata za nepostojeći film.

Pošto su sveže ideje presušile, a one koje se ne slažu sa ‘glasnom manjinom’ odbijene, pažnja Holivuda se okrenula na temu bitnu za sve nas književne sladokusce, a to je ekranizacija romana. Ovo nije novost u Holivudu, jer od kada je nastao, on se time bavi. U poslednjih deset-petnaest godina taj smer proizvodnje je dosegao bum. Po kvalitetu, videli smo stvarno dobre ekranizacije, pa i one koje su samo solidne, a bilo je i dela koje je bolje ni ne pomenuti. Međutim sad dolazimo do škakljivog dela cele te rabote, a to je političko upletanje i signalizovanje vrlina. U svojoj zelotskoj želji da operu svoju savest u Holivudu se insistira na inkluziji rasnih manjina, likova sa političkim karakterom i opredeljenjem, i po njima se prepravlja radnja u delu.

Poslednja žrtva ovoj klimi je obrada Male Sirene gde je za glavnu ulogu izabrana tamnoputa Hali Bejli. Andersen je ovog lika opisao da ima kožu „čistu i delikatnu kao ružin cvet“ sa „očima plavim kao najdublje more“. Takođe imamo i slučaj Bonda i najave da bi novi agent mogao biti crnac ili žena, iako ga je Ijan Fleming do detalja opisao u uvodnim pasusima prvog romana. U akcijama signalizacije vrlina, kasting je odabrao Idrisa Elbu za Revolveraša u Mračnoj Kuli, iako opis u knjizi podseća na Klinta Istvuda. Alba je odličan glumac, to je najbolje pokazao u Luteru i Žici, ali opet, čemu toliko odstupanja od onoga što se nalazi u delu? Nedostatak originalnih ideja možda postoji, ali inkluzija na uštrb dela i likova zasnovanin po delu, jednostavno deluje kao manjak truda da se stvori posebna ličnost. Možemo zaključiti da se Holivud ne interesuje za progres, što je neverovatna činjenica, ako kažemo da liberalni tabor upravlja studijima, pritom se hvali time da predstavljaju progresivnost.

PC Holivud AVKF (1)
                                                                                                        Nova Mala sirena.

Ima mnogo primera gde sami autori nisu bili zadovoljni ekranizacijom svojih dela. Kao prvi primer izdvojimo Foresta Gampa. Iako fantastičan film on je pretrpeo promenu karaktera glavnog lika. U romanu on ima seks, puno psuje, matematički genije je, itd. To naravno nije tako prezentovano na filmskom platnu. A, da ni ne pominjemo da u romanu Forest nije oženio Dženi. Winston Grum nije bio nimalo oduševljen promenom karaktera njegovog heroja, da nastavak romana počinje rečima: „Nikada nemojte dozvoliti da neko napravi film o vašem životu“.

Drugi primer je ekranizacija Džeka Ričera, Tom Kruz je upao u ulogu kojoj nije dorastao. Ne, naravno u glumačkom smislu, nego u smislu da je premali za tu ulogu. Ričer u knjizi je impozantan čovek, kad se nađeš u borbi sa njim nije ti sve jedno, a Tom Kruz to jednostavno nije mogao dočarati. Posle velikog besa čitalaca, on je otpušten i na  ekrane stiže nova ekranizacija u vidu TV serije.

Onda, naravno, imamo i obrnuti primer, to je naravno famozna ekranizacija Zemljomorja od Ursule Le Gvin u produkciji Saj–Faj Kanala. Ona je toliko mrzela tu ekranizaciju da je imala što šta da kaže. Produkcija je u ovom ostvarenju krenula u suprotnom pravcu, tim da je belo oprana. Jedini glavni crni lik u priči je Deni Glover. Na to je ona rekla: „To je mnogo daleko od Zemljomorja koje sam ja zamislila. Shvatila sam da producenti ne razumeju o čemu je knjiga. Oni su samo hteli ime Zemljomorje, i neke scene iz knjige u nekom genetičkom Mekmagijskom filmu sa besmislenom radnjom, zasnovan na seksu i nasilju.“  Takođe je dodala: „Želim da kažem da mi je žao glumaca. Stvarno su se jako trudili. Nije mi žao ni mene, ni moje knjige. Hvala ali mi smo dobro. Ali mi je žao ljudi koji su odvojili svoje vreme da pogledaju seriju, misleći da će videti nešto moje, ili o Zemljomorju. Paziću da budem opreznija u budućnosti, da ne dozvolim da ni ja, ni gledaoci budemo prevareni“. Ovim slučajem je i ogoljeno svo licemerje liberalnog Holivuda.

Imamo i slučaj Tri Musketara gde su za ulogu Portosa kastingovali meleza. iako je lik detaljno opisan u knjizi. Pravdaju se time da su hteli da odaju poštu piscu. Aleksandar Dima je bio čovek koji se nije libio da izrazi svoje mišljenje. U svoje vreme bio je poznat kao gospodar Pariza. Da je hteo da napiše tako nešto, uradio bi to sa ubeđenjem. Ovako je to samo uvreda načinjena autoru i delu. Tu smo došli do velikog problema, jer liberalni lobi pokušava da na tuđem radu i trudu ostvari inkluziju, osim kad je roman pun inkluzije, a oni baš tada nisu raspoloženi za nju.

PC Kultura Holivud AVKF (4)
                                              Idejno rešenje plakata za nepostojeći film.
PC Kultura Holivud AVKF (3)
                                                Idejno rešenje plakata za nepostojeći film.

Jedan veći, možda i bitniji problem Holivuda, jeste čista nemarnost za dela koja se ekranizuju. Tri Musketara ima četiri, ili šest knjiga, (zavisi od izdavačke kuće). Kad se sve to sabere dođe se na cifru od tri, tri i po hiljade strana. Fleming je napisao četrnaest romana o Bondu, to je još hiljadu, hiljadu i po strana. Tu je i pomenuta Mračna Kula koja kao serijal ima sedam nastavaka i oko četiri hiljade strana, ako ne i više. To su meseci i godine kompletiranja serijala. Tu su sati i sati čitanja dotičnih serijala i upoznavanja sa likovima. Ova dela su ostvarila svoju popularnost pre filmova i čitaocima su likovi jasni u zamisli. S njima smo se saživeli i uživeli, onako kako ih je pisac zamislio i opisao. Sa njima smo se smejali, plakali i proputovali svetom. Nije problem što reditelj nije čitatelj koji je odabrao da ekranizuje delo koje voli. To je i Ursula Le Gvin savršeno pojasnila. Problem nastaje kada se neko od tih reditelja dohvati dela i nastavi da ga ekranizuje po svojoj zamisli, bez reda i osvrtaja šta je to delo, pa i šta je pisac hteo da kaže kroz radnju i likove. U promotivnim kampanjama, kada se poziva publika u bioskope, tada se film predstavlja kao da verodostojno prati radnju s kojom smo se susreli u drugačijem formatu. I za kraj, umesto da studio uvidi svoju grešku, sukobljava se s kritikom publike. Ovde se nameću dve opcije zbog čega se ovo događa. Prva, nastoji da tamo u studijima, oni odgovorni nemaju kapacitet da prepoznaju svoje greške pri ekranizaciji. Druga opcija se zasniva na tome, da režiseri svesno prkose publici i proizvode dela za koje znaju da će se neko pobuniti. Bilo da je tačno jedno od ova dva, opet se ponižava originalno autorsko delo i tako ubija njegova kulturološka vrednost.

PC Holivud AVKF (2)
                                                                                                        Idejno rešenje plakata za nepostojeći film.

Poruka svega ovoga jeste da nam treba manje mržnje, a više ljubavi. I naravno ličnog truda i pisanja bez mešanja cenzure, naravno. To je sve od mene za ovaj put, dragi moji autostoperi, uživajte u toplim letnjim danima, čuvajte se UV zračenja i letećih tanjira. I, samo BEZ PANIKE, molim.

PC Kultura Holivud AVKF (1)
                               Idejno rešenje plakata za nepostojeći film.

Istorija fantastike

Posted on by Jovana Pribić

(Tekst namenjen slabijim poznavaocima fantastike)

Ne tako davno, u ne tako dalekim zemljama, živeo je jedan Tolkin i jedan Džordž Martin. Zahvaljujući njima, uz naravno Dž.K.Rouling, fantastika je populizovana kao žanr. Čarobna bića i elementi magije počeli su da boje svakodnevicu ne samo deci koja su volela bajke, nego i starijoj populaciji, koja je sve više uživala u dobrim bitkama i zanimljivim spletkama.

Ipak, ono što mnogi ne znaju jeste – fantastika se još od davnina ukorenila u naš svet. Od pamtiveka, ljudi su imali potrebu da prenose sa kolena na koleno priče. Nekada se dešavalo da se u te priče uvuku i poneka bića ili nešto natprirodno što je ljude ostavljalo u šoku.

Folklor je, zahvaljujući bogatstvu mnogih naših predaka, sa svakom generacijom rastao i bivao sve maštovitiji. Svako stvorenje iz bajki je dobijalo svoj potpuni oblik, da bismo mi u današnje vreme, imali širok spektar istih.

I naravno, Srednji vek donosi konačni preokret. Kako je akcenat ranijih vekova bio na opismenjavanju i borbi za isto, u Srednjem veku, kada dolazi do širenja znanja, tako konačno dolazi i do procvata i u svetu štiva. Prvobitno su nastajale priče u kojima su se pojavljivali snažni i moćni vladari, sa tek ponekim aspektom fantastike. Možda najpopularnija priča iznikla u tom vremenu jeste priča o Kralju Arturu i Ekskaliburu.

Potom, fantastika sve više pruža svoje korene. Doba romantizma je pravi primer. Poštujući načela tradicionalizma i mašte, romantičarsko doba je pružilo plodno tlo za nastajanje novih mitova i legendi, da bi fantastiku polako preselio i u gotski žanr. Tu se javljaju duhovi i vampiri, koji su i danas popularni. Možda najpopularniji roman iz tog doba je „Drakula“.

Ubrzo, fantastiku u svoje ruke preuzimaju pisci poput Čarlsa Dikensa i Oskara Vajlda. Oni su težili nešto realnijem konceptu. Dikens je u svojoj „Božićnoj priči“ stavio svog glavnog junaka u nedoumicu – da li on zaista vidi duhove ili je poludeo. A Oskar Vajld vešto tka fantastiku u nešto mračnijem raspoloženju, sve više vodeći ka hororu.

Ipak, nešto veselije i znatno šarenije priče donose nam autori poput Luisa Kerola ili Dž.M.Berija, koji su stvorili popularnu „Alisu iz zemlje čuda“ i „Petra Pana“. Ubrzo nakon njih, fantastika nam je iznedrila i K.S.Luisa, pisca popularne „Narnije“.

Ipak, nijedno od navedenih dela nije dovelo do takve pomame kao što je to uradio „Gospodar prstenova“ i „Hobit“ od Tolkina. On konačno menja koncept „bajki“ ili samo uključivanje elemenata folklora i konačno formira žanr koji svi mi ovde obožavamo  – fantastiku kakvu je danas poznajemo.

A ’90tih godina, čitavu pometnju dodatno pospešuje i „Točak vremena“, od Roberta Džordana. I nikako, ali nikako ne smemo zaboraviti Terija Pračeta.

Dodatnu popularnost, fantastika je stekla sa pojavom Harija Potera, koji je bio globalna senzacija. Čak i sada, autorka Dž.K.Rouling sedi na tronu zahvaljujući „Fantastičnim zverima“. Ipak, čim se pomene reč „tron“, zna se ko je profesionalac kada su u pitanju spletke na dvoru. „Igra prestola“ je donela još jedan preokret u ovom žanru, čineći je još prijemčivijom ljudima.

I iako je fantastika sada mejnstrim, ona je i dalje jedan od potcenjenih žanrovima. Ljudi i dalje ne vide i ne razumeju šta sve može biti ista. Često i brkaju pojmove poput epske fantastike i naučne fantastike. A neki je samo nazivaju bajkama. Ipak, fantastika će uskoro dokazati suprotno.

Uštvogoniteljka – Nenad Jevtić

Posted on by Redakcija

Prešavši zavesu od belog cveća i okrenuvši se u sobi, pir vetra koji se igrao oko nje nađe izlaz u oknu povrh vrata. Smiraj se prikradao, proći će sati do ‘Crvenog Bljeska’. Pogledavši na bakarni ‘sutonir’, njegova kazaljka se približavala drugom kraju merila. Potvrdno klimnu put njega i nastavi da tuče suvo bilje u prah. Na njenom stolu, korpe zeleniša, gorskih travki, svitak-dva, limeni tas i posude za doziranje – jedva da je bilo mesta za njene vredne ruke.

„Jesi li to slačicu dodala, vredžbo crna?“, glas bez tela izazva joj osmeh.

„Nisam se gljiva najela, da slačicu stavljam, Arhano.“, odreče ona prosejavajući prah u stakleni sud. „Zatalonci bi od nje jurili i zevali za vodom, mesto da slave.“, pomisao ju je veselila, no nije htela napakostiti ljudima koji su joj davali hranu.

Na tremu je sela plesti venčiće za devojčure, latice su se okretale ka svetlosti koja je sada grabila za brdo. Ukoliko se dogodi predviđeno, Crveni Bljesak će potrajati nekoliko dana, slaviće se ljubav, rodna godina, devojačka lepota i snaga u mladića. Vreme je praznovanja, htela je nagraditi seljane. Što zasadi u polju, raste kako ona kaže! Kao i svake godine, rešena je da obezbedi dobru žetvu.

Drumom izbija brkati seljak, krupnog koraka, stiska kapu dok prilazi sve žurnije, ograda pišti buneći se njegovom čvrstom stisku. Bela košulja, neuvučena, provezeni cvetovi, pantalone od zelenog filca, to mu je praznična odeća, ali zašto tako hita ka kolibi?

„Gospa Stražinice! Gospa Stražinice! Pomagajte, sve ode k vragu!“, udara se u grudi. Zastade da povrati dah.

„Šta ode k vragu, Zartane?“, burno će ona.

„Selo… Ode.“, tresnu on dlanom o dlan preuveličavajući strahotu.

Zaklepeta preko stepenica i stade pred njega, te ga osmotri znojavog i crvenog u licu. Utom se avet ispreči pred njih poput belog dima.

„Zatalon se vatrom mije, vojska nije.“, prelete joj kraj uha.

„Gde ode?! Govori, nesrećo!“, dreknu mu u lice.

„Ama, zlo je, Gospa-dinice.“, zjapi Zartan te slegnu ramenima, a ona tad očima preseče kantu i voda đipi vani pljusnuvši ga u lice, na šta se on protrese i namunji obrve.

„Oprosti, Zartane, navika.“, coknula je.

„Uštva, Gospo, uštva mora da se iz planine, iz brda… ko zna odakle se okomila. Nagnu ona u selo, a ja bih kod Šarulje, reko’ da je pomuzem. A i deca ‘oće Šaruljino mleko, od Dundino kažu, stomak ih nadima.“, Zartan će onako kako on ume.

„More, o uštvi mi pričaj. Gde je?!“, prekinu ga, seljak ispravi kičmu i brci mu se nakostrešiše.

„Zato sam i došao.“, kaže on. „Kod Zbirnište, nešto se uvuklo u tržnicu, mora da je nekakva uštva. Ja tad za vilu, pa pravac tamo. Naiđe Arlan i žena mu, beže k’o od jahača. Pitam ga: Arlane, kud ćeš? Šta bi?, a on će: Beži Zartane, crno nam se svilo. Naminem za Isimov bunar, vidim gde drvena greda pobijena u drum, nešto mu je kuću preturilo naglavačke. Svetina se skupila da ga nađu. Eno ih, čiste trg.“

„Gde je uštva? Uštva.“, protrese ga, Zartan tad zamucnu i poče da pokazuje u nekoliko smerova. „Sačekaj me tu. Dolazim.“, poruči mu i ode u kolibu da prikupi oružje.

„Uštva je u galopu, za plen traga sama, juri, zube nosi, oštri kao kama.“, glas joj se ukazao dok je trpala bilje i grančice u platnenu torbu.

„Jedno je juriti zmije iz podruma, goniti vrane iz kukuruza, a sasvim drugo izaći na megdan nečemu što može kuću iz temelja okrenuti na krov.“, strugnula je rečima oslonivši se na radni sto. Pogledom kroz prozor videla je da se suton bliži i da će praznična halabuka odložiti poziv na uzbunu.

Dograbila je sve što je mislila da će biti od koristi i zatvorila vrata za čiju se bravu obmotao vrež. Prošla je Zartana i on ju je pokunjeno ispratio do sela. Kao što je i rekao, selo je bilo uništeno. Crepovi rasuti po trgu, saplitali su uspaničene seljane. Sjatili su se da je mole za pomoć i napraviše joj mesta da prođe. Zbirnica, prostorija rezervisana za slavlja i seoske rasprave, stajala je delom porušena sa zidovima koji su pretili potpuno urušiti se. Nakaradno zdanje preko puta, nekada je bilo Carev konak. Tu je Gospodar odmarao kada s trupom prolazi da prikuplja mladiće za pohode i ubira dažbine. Na to mesto, ni kamen na kamenu nije stajao. Šta god da je tuda prošlo, kao da se namerilo pričiniti štetu.

„U polja.“, povede uštvogoniteljka okupljene seljane.

Svako je poneo šta je imao pri ruci. Grupa je izbila na kraj sela, tačno pred suton od koga se svod nebeski zagrejao. Od zamaha s istoka polje se presvuklo u bledo crveno, na podne se izli ljuta majska ruža, i kako se spuštalo, nebo postade usijano vatreno. Crveni Bljesak, očekivan mesecima, nastupio je tačno na vreme, ali avaj, nikom nije bilo do slavlja. Nastavili su putem uzbrdo do najvišeg proplanka gde je uštvogoniteljka zastala.

„Arhano, pameti ti, posudi mi tvoje oči.“, prešla je prstima po licu i trgnu ruku na vidokrug gde joj se odvoji beli avetinjski dim oblika njene mladosti i odleprša u krivulji po slatine.

Jurnuše oči međ polja, promakoše se pod krošnje šljivika, zamakoše za lug i u goru usporiše pred stvora.

„Ostanite ovde,“ oštro će okupljenima, a kada oni hrabri zakoračiše, preseče ih pogledom, i tad se moraše povući u selo.

Pri zalasku su se senke izdužile i pojačale – traganje za uštvom postalo je zahtevnije. Ovog stvora, mamila je korenjem, sladićem i prizivala potoke u jalovici, no, šta god bacila pred njega, nije mislio prići. Za uštvu nepoznatog soja, morala je koristiti svoje druge moći. Svetogradnja je bila rezervisana za plemstvo, dok su uštvogonitelji bili niži klan – predodređen da čuva carstva.

Amestitom je prizvala kišu, a kišom zasipala pustaru punu gudura i suve crvenice. Padala je dva dana dok nije popunila zemljane pore. Poljanu je posula gorskim biljem, travkama i semenom. Golubica pod čije se krilo udomila da je uči drevnim veštinama, navodila ju je kako svetograditi prašumu i ubrzo je ista pronikla hrleći ka vatrenome nebu. Nanovo se koristila pozajmljenim vidom, lutala je kamenjarom, peščanim prostranstvima ka jugu dok nije primetila da se zver polakomila za zeleniš u moru crvenice.

Načinila je korak u šumu, koja kao da ju je baštovan veštih ruku, odvojio od kamene pustare što se pružala kilometrima na jug. Odmah je osetila ledeni hlad masivnih krošnji. Nadvile su se nad zemljom da je svetlost toplotom jedva milovala tlo. Drvenaste puzavice, kao ruka debele, uvile su se o stabla u kojima se kuća Zatalonskih seljana mogla sagraditi. A kora, naprsla, gruba i trošna, bila je prepuna mrava i bubica. Od paprati, rastinja i žbunja se nije moglo lakim korakom po stazici koja je vodila duboko u mrak. Nabujala lepota u visini postala je skrivena od ljudskih očiju, jer ljudski rast nije mogao nadmašiti zeleniš među praocima robustne kore.

Prolazeći pored masiva čija je strana bila u mahovini, gustoj i čekinjastoj, usudila se dodirnuti svojih ruku delo. Tanani zeleni pipci mladica koje je vetar naneo u baršunasti tepih, pružile su se ka njenim prstima da se pozdrave. Godio joj je dodir, tako nežan, a tako zahvalan za život koji je udahnula u njih, tek dva sunčeva koluta stari.

Zakoračivši dublje, miris lijana nadražilo joj je čulo.

Kroz rešetku od balvana, promeškoljila se prilika. Tada ga je videla. Zlatne oči, u njima crne zenice zvezdastog oblika, piljile su u nju, dok se rep razlivenih boja nežno talasao skoro pa dodirujući prve grane. Krzno mu je bilo boje kovanog gvožđa, dok su se vrhovi dlake menjali čas u zlatno, čas u zeleno.

„Sviđa li ti se tvoj novi dom?“, upitala je, htede da mu se osmehne, no zver se primirila gledajući je pažljivo. „Možeš juriti galopom na jug i ma koliko odmakao – šumi nećeš naći kraj. Ako seljani krenu ka tebi, putovaće danima i neće ti biti bliži.“, poruči neznancu, te osmotri lepotu koju je stvorila za njega.

Mogla mu je napraviti litice na kojima će se verati, jezero u kom će plivati, ali se pokaza da ne voli vodu. To krzno i noge, pripadale su biću koje voli šumu. Ovde će loviti van domašaja onih koji bi ga proveli kroz trgove, dičili se uhvaćenim stvorom čije poreklo ne znaju.

Zver načini pokret, u skoku je bila iza stabala na drugoj strani. Pažljivo birajući gde da smesti šapu, stvor je prišao bliže. Mogla je videti izbrazdanu kožu, debelu i grubu, zategnutu preko kostiju prednjih nogu, tu gde je trebao biti mišić da se valjano hranio. Kandže, ogromne, a čeljust, dva reda gusto zbijenih zuba, čime li se hrani da su mu potrebni zubi, ko štit široki?

Krzno mu se nakostrešilo kako je zašao sleva i povio glavu. Onjušio je i nastavio hodati u krug. Nije je bilo strah, stvor je umilno frktao i beše joj drago da ga čuje. Otvorenim dlanom pružila se da ga dodirne, zver je nije puštala blizu.

„Plašiš li se? Zar mene?“, uz topli osmeh će ona, te otvori torbicu i izvadi biljni prah kojim je osolila zemlju da mu stvori dom. „Gorsko klasje, rosom umiveno dana kad je ubrano. Za tebe sam ga donela.“, sve uz osmeh će ona a tanke nozdrve se proširiše da omirišu.

Da, ovo biće je namenjeno da juri koliko ga noge nose, otud tako duga njuška – da seče vetar. Dubokim grlenim zvukom, obratilo joj se, ali ona nije bila kadra da ga razume. Divila se božanstvenom stasu, u momentima nagađala da je ovo neki talentovani okultista napravio u inat učitelju. Može li iko ostati ravnodušan pošto oseti snagu kako mu pulsira u mesu, oseti mu vruću krv, oseti mu dušu? „Veličanstveno“, prođe je misao dok mu očima beleži svaki izraz na njušci.

Zver se maknu, više nije bilo omamljućujeg praha u ruci, te mahnu repom i saseče stablo ko od šale. Pojurio je u skokovima, svaki put u drugu stranu, zatim je prešao u hod, moćnom smenom lopatica se kretao kroz gustiš, njuškao okolo. Posmatrala ga je u divljini, privikao se na svoj novi dom. Skupila je ruke uživajući u hladovini i prizoru zveri kako se kreće. Dodaće mu vodopad u prikrajku, naseliti šumu divljači i proplanak na kom može da se sunča. Jedan pokret amestitom, ostaviće mu nepromenljivu klimu i izdići pećinu da napravi jazbinu. To beše dovoljno da joj srce zaigra od sreće.

Bacivši pogled na drevno drveće i prastaru paprat, okrenula se poći. Tad mu je čula urlik. Zvuku kom dvorske fanfare nisu mogle prići, a ton, grlat, prodoran. Zastade da mu vidi oči, zlato u njima se presijavalo, a zenice pune staklenog premaza, kao da joj govore „Hvala“. Odižući rub haljine, prešla je iz prašume na kameni vis, prozborila blagoslov pozvavši šumu da se stara o svom stanaru. Za to vreme, biće je skokovima zamaklo za stabla i izgubilo se bez traga. Više ga nije mogla uočiti niti prizvati, neka ga, neka juri, ovde je slobodan.

Smiraj se preokrenuo, zvezda danodavateljka poče da se propinje natrag ka istoku. Dok ga je našla, uzdigla mu dom, propustila je festival. Do desetog koraka, ona se vratila u poznate krajeve, kamenjar je postao zemlja, šume više nije bilo. Pred njom, nalazilo se selo, smešteno pod dva brda. Seljani su se dali na popravke, klepet čekića i testere su tiho odjekivale.

Noćima nakon okivanja zveri šumom, dolazila joj je u san. Pitala se: Otkud ono u ovim krajevima? Arhana joj nije umela odgovoriti. Kada bi se nebo zarumenelo, stala bi na najviši proplanak, gledala u šumu, samo Arhani vidljivu. Okrenuvši se ka horizontu, shvatila je da je uštva morala doći sa juga. Ovaj svet koji se ljuljao pod zvezdom danodavateljkom, krije tajne u zamračene kutke, te je možda odatle ovakvo biće nasrnulo na carstva. Na njoj je ostalo da čeka hoće li se još neka uštva pojaviti.

Autor: Nenad Jevtić

Onaj put kad sam bio reinkarniran u sluz

Posted on by Aleksandar Erdeljan

Dok sedim na verandi seoske kuće, uźivajući u blagom povetarcu, i pokušavajaći da smislim neki iole smisleni uvod u ovo pisanije, pade mi na pamet da možda vi i ne volite uvode. Da ste više “odmah na stvar” tipovi ljudi. Ali… žalim slučaj, naš strašni urednički tim izričito zahteva uvode. Tako da žalim slučaj, više se bojim njih, nego vas. Oprostite na ovom strašni urednici-dono. Mnogo se izvinjavam urednici-dono.

Anime su sastavni deo mog internet bitisanja, uvek tražim novu, ili staru, koji bih mogao pogledati. U toj svojoj potrazi naleteo sam na ovaj naslov. Za one koji su zainteresovani engleski naslov je That Time I Got Reincarnated as a Slime. A originalni naslov je Tensei Shitara Slime Data Ken. Na ovaj naslov naleteo sam još krajem prošle godine, ali me je sam naslov odbijao. Mislio sam šta kog đavola može biti intersantno u avanturama Sluza. I to još u postavci epske fantastike. Ali eto sad posle skoro šest meseci odlučio sam da ovoj animi dam šansu. I dobro je što sam joj tek sad dao, onomad kad sam prvi put naleteo na nju još se prikazivala, te bih morao da čekam svake nedelje epizodu. Ovako je bolje, pošto je završena mogao sam da je pogledam u cugu. Pre nego što krenemo dalje moram da kažem da ova anima pripada Isekai žanru. To je pod žanr japanske fantastike koji se odnosi na lake romane (light novels), mange, anime i video igrice. Uopšteno radnja ovog žanra je kad su ljudi prebačeni, zarobljeni ili reinkarnirani u paralelnom svetu.

Kao i većina novijih anima i ova je ekranizacija serijala lakih romana. Sve ukupno ima dvadeset i pet epizoda, od kojih su zadnje dve specijali. Radnja prati Mikami Satorua koji za svojih trideset i sedam godina nije imao vezu, ali je vodio respektabilan život. Međutim jednog dana njegov život dolazi do naglog kraja. U pokušaju da spasi svog prijatelja od smrti, on strada. Kad sledeći put dolazi sebi shvata da se reinkarnirao u Sluz u epskom svetu. Sprijateljuje se sa legendarnim zmajem Valdorom i postaju “krvna braća”, u nedostatku bolje interpretacije. Odatle on kreće da istražuje taj novi svet u kom se obreo, pod imenom Rimura Tempest, i da traži svoje mesto u njemu, usput pomažući onima koji su slabiji od njega, a mnogi su. Takav odnos zapravo reflektuje njegovo ponašanje iz prethodnog života.

 

Tokom svojih avantura on upoznaje gobline, patuljke, ogre, gušter-ljude, orke i Demonske Lordove, oh i ljude. Naš glavni junak je neizrecivo jak, retki su oni koji su moćniji od njega. Ova anima ima mnogo vrednih pouka koji se na prvi pogled mogu zapaziti. Ono što me je posebno oduševilo jeste samo bogatsvo sveta sa kojim se upoznajemo sa Rimurom. I što je to bogastvo odrađeno dosta jednostavno bez neke komplikovanosti. Mnoge knjige, filmovi i serije se više oslanjaju na komplikovanost tog bogatstva i toliko ga zapetljaju da upropaste ono što bi inače bila jedna fantastična priča. Ovde to naravno nije slučaj. Vidi se da je pisac vodio računa o svakom detalju. I što je još važnije postepeno nas uvodi u svoj svet, ne baca nam sve na glavu odjednom. Pored raznih lekcija koje želi da nauči gledaoce, najvažnija jeste ona koja se provlači kroz celu seriju, da sreću u životu čine male stvari i da samo zbog njih vredi živeti. Po mom skromnom mišljenju ovaj svet može da se meri sa bogatstvom mnogih dela epske fantastike, neke čak i da nadigra.

U zaključku ova anima je laka i izrazito zabavna za pogledati. Stvarno me je oduševila i drago mi je da sam joj dao šansu, kad sam, naravno, izvadio glavu iz svog dupeta. Vredi napomenuti da je obnovljena na drugu sezonu koja treba da krene sa emitovanjem 2020 godine, kada tačno još nije precizirano. Tako da nam ostaje samo da čekamo. A i to će vam dati vremena da pogledate ovu sezonu, ako već niste. To bi bilo sve od mene za sada, dragi moji autostoperi, samo hladno i BEZ PANIKE, molim.

Kada priča šaptom padne – lekcije i nasljeđe Igre prijestolja

Posted on by Marko Pavelić

Bila je to ništa drugo nego revolucija. Kada se prije sedam godina „Igra prijestolja“ pojavila kao adaptacija već kultnog serijala „Pjesma leda i vatre“, eksplodirala je na malim ekranima televizora, desktopa i mobilnih telefona, napunila stranice novina i portala. Nove epizode dočekivale su se u barovima, snimale su se reakcije, djeca su nazivana po likovima iz priče, bezbrojne teorije, pretpostavke, analize i komentari mogli su se čuti u svakome kutku interneta, uredu, školskom hodniku ili kafiću. Živjeti u posljednjem desetljeću, a ne znati tko je Daenerys Targaryen ili Jon Snow, te što se u sezoni dogodilo, tko je umro,  značilo je ne živjeti na planetu Zemlji. Mjesto u panteonu legendi, zajedno s Marvelom, Gospodarem prstenova, Harry Potterom, Star Warsom, Star Trekom i ostalim serijalima činilo se zajamčenim nasljeđem ovog velikog epa našeg vremena.

A onda je došla osma, posljednja, sezona, koja je šokirala gledatelje kao i uvijek do sada, ali ovaj puta potpunim krahom nekih sedamdesetak epizoda teške priče. Veliki šok treće epizode rezultirao je ne univerzalnim šokom subverzije kao prethodnih godina nego raspravama i podijeljenom publikom. Neki su kritizirali, neki su smatrali da trebamo imati povjerenja u autore te da je priča takva kakva je. Ostatak sezone bio je vizualno impozantni kaos od priče oblikovan šokom šoka radi, forsiranom radnjom, likovima koji su djelovali kao loša kopija samih sebe, neutemeljenim preokretima i gotovo nikakvom katarzom i osjećajima. Kraj serijala more obožavatelja dočekalo je s grčem u želudcu, čekajući da sve već jednom završi, pitajući se kakva ih je ludost navela da čitavo desetljeće fanatično prate ovaj show. Serijal kojeg su u nebesa lansirale suze, navijanje i snimane reakcije publike, završio je u mrtvoj tišini univerzalnog razočaranja.

 

More kritika, recenzija, usporedbi i memova na gotovo svim platformama i mainstream medijima ostavilo je malo prostora za sumnju. Kulminaciju nezadovoljstva možda je najbolje ovjekovječila peticija razočaranja koju je potpisalo gotovo dva milijuna ljudi. Budući da je serija glumom, vizualom i režijom ostala sam vrh televizijske produkcije, krivnja za ovakav kraj je isključivo svaljena na autore Benioffa i Weissa koji su imali potpunu kreativnu kontrolu nad čitavim projektom, sva potrebna financijska sredstva i mogućnost da priču produže koliko im treba kako bi ju okončali na zadovoljavajući način. Obožavatelji su doveli u pitanje njihovu motivaciju (ugovor sa Disneyem), pa i samu kreativnu sposobnost, a u bezbrojnim raspravama na internetskim forumima, njihov poznati akronim D&D (David&Dave) pretvoren je u Dumb&Dumber (Glup i gluplji). Za divno čudo, strategija autora koja se temeljila na prozivanju fanova nezahvalnicima nedovoljno uživljenima u show i drugim optužbama, umjesto na primjer izražavanja žaljenja zbog nezadovoljstva i naglašavanja kompleksnosti cijelog projekta, nije ih učinila omiljenijima publici.

Generalni konsenzus među fanovima ustanovio je da je posljednja sezona serijala zbrzana, da su se D&D pogubili bez originalnog teksta, te da smo dobili rezultat kakav jesmo. Kako to prirodno biva, bura se s vremenom stišala, autori serijala povukli su se u svojevrsnu medijsku izolaciju, a prema nekim intervjuima čak je i HBO dao naznake kako nasljednici (jedan prequel i još tri spinoffa) i nemaju tako zeleno svijetlo kako se to prije samo nekoliko mjeseci činilo.  Sada kada lavina emocija, komentara i rasprava polako, ali sigurno jenjava došlo je vrijeme da mirno analiziramo cijelu stvar i pokušamo odgovoriti na to kako je “groundbreaking” serijal koji je promjenio žanr fantastike, te način na koji smo pratili i gledali serije podbacio i umjesto mjesta u panteonu legendi svoje nasljeđe sveo na internetski meme.

Nova fantastika

Kada se „Igra prijestolja“ pojavila u svojoj prvoj sezoni bila je to fantasy priča kakva dosad nije viđena. Žanr, kao i šira publika, dosad su iskusili epsku fantastiku preko „Gospodara prstenova“, te brojnih drugih, manje uspješnih ekranizacija. Očekivanja fantastičnog serijala, pa i same drame, više-manje bila su karakteristični – jasno podijeljeni antagonisti i protagonisti, princeze u nevolji, tirani, prinčevi i izgubljeni kraljevi, čarobni mačevi i zmajevi.

Prvo što je „Igra prijestolja“ bacila na glavce u vodu bio je sam svijet. Westeros nije bio Međuzemlje, nije bio niti bajkovita zemlja izašla iz arturijanskih legendi o Camelotu, nego svijet više-manje identičan našemu. Svijet ljudi i njihovih mana, dubokog feudalizma s izgrađenim razlikama staleža, roda i kulture i nepremostivim jazom između puka i neopisivo starih plemićkih kuća. Plemićkih kuća jasno definiranih političkih ciljeva, saveza i rivalstava, s čvrstim društvenim poretkom u kojemu naši likovi obitavaju.  Likovi u takvom svijetu nisu bili naši poznati besprijekorni junaci ili zlikovci. Prije svega bili su ljudi, s manama i vrlinama, utemeljeni na vlastitim prošlostima i iskustvima, gonjeni ambicijama, dvojbama i ciljevima koji su se ispreplitali i sukobljavali s onima drugih likova u njihovoj okolini.

 

Bio je to naravno svijet poznatih arhetipova, s kraljem ratnikom i dobrim pobočnikom, lukavim savjetnicima i djevojčicom ratnicom, ali svaki upleten u osobu oblikovanu svijetom u kojemu postoji. Možda najočitiji primjer ove subverzije su trope Lancelota i Guinevre. Bijeli vitez  Jaime Lannister nije posvećen koliko progonjen pojmom časti i značenjem viteštva, Cersei Lannister njegova je sestra, žena odrasla u bogatstvu i moći, prirodni izdanak svijeta koji ju je stvorio u visinama kraljevskih privilegija. Njihova ljubav nije primjer viteške “uslužne ljubavi”  nego strastveni fizički odnos u kojoj je ideal plemenite ljubavi zamijenio neprirodni incest. Ipak Cersei Lannister je majka koja djeluje kako bi zaštitila svoj položaj i svoju djecu, žena zatvorena u okovima muškog svijeta i suočena s činjenicom da nikada neće sjediti na prijestolju u svoje ime niti moći voditi vojske te da će njen položaj uvijek ugrožavati to što je žena. Njena priča je tragedija o onome što ostane kada privilegije nestanu, borbi za vlastiti mjesto i ime u neprijateljskom svijetu i onome što ostane poslije žrtvi na tome putu.

No, najveću popularnost serijalu stvorila je subverzija žanrovskih tropa, već na samom početku zapečativši osjećaj stvarnosti svijeta i visokih uloga u igri prijestolja. Radi se naravno o smrti Neda Starka, univerzalno voljenog, po svim pravilima žanra dobrog lika, junaka koji prolazi kroz bezbrojne peripetije kako bi na kraju prevladao. Doveden u zamku, izdan i zatočen u tamnice, očekivao se nevjerojatan bijeg, ‘deus ex machina’ preokret koji bi mu spasio život i presložio igru. Umjesto toga nakon što je njegov državni udar propao, optužen je za izdaju i pogubljen na krvnikovom panju, logična, povijesna posljedica političkog poraza u feudalnom društvu. S njegovom glavom presječena su i sva očekivanja obožavatelja, stara fantastika otkotrljala se niz kaldrmu povijesti i nestala u masi nevjerice i spektakla. Ovo je bio drugačiji svijet, drugačija priča i drugačija fantastika.

Dva lica jedne priče

Od samog početka „Igru prijestolja“ bilo je lako razdvojiti na dva sasvim odvojena dijela. Jedan je bio igra prijestolja, povijesna fantastika temeljena na borbi plemićkih kuća za vlast nad kraljevstvom. Drugi dio bio je fantastična magijska priča smještena na margine na njenom sjeveru i istoku. Sa sjevera polako se šuljala prijetnja Drugih i Duge noći, vječne zime koja bi prekrila svijet i vojski nemrtvih koje bi progutale svijet živih. Između nje i naše priče stajala je tek grupica braće vezane zakletvom i običajima na čelu s Jonom Snowom, kopiletom plemićke kuće, ratniku razapetom između dužnosti i vlastitog srca. Čuvati i zauvijek se odreći svijeta živih ili mu pripadati ma kako kratko trajalo. Daleko na istoku u krvi i vatri progonjena princeza donijela je na svijet tri zmaja. Daenerys Targaryen posljednji je izdanak kraljevske loze Westerosa, djevojka odrasla u progonstvu, odgojena na pričama o oduzetome nasljeđu i nasilju starijeg brata. Nevinost djevojke i želja za mirnim životom u kući s crvenim vratima, vrtovima i ljubavi u njoj se prelamaju s kraljicom i osvajačicom, osloboditeljicom i mesijom novoga svijeta te je polako, ali sigurno vode kući, k domu kojeg nikada nije upoznala i Westerosu koji joj po pravima pripada.

Led i vatra na marginama priče najavljivali su preokret koji će proždrijeti središte u kojemu se nalazilo Željezno prijestolje. Kotač obitelji zatvorenih u vječnoj igri prijestolja biti će uništen izvana, ukoliko krv i vatra te Duga noć ne budu zaustavljeni.

 

Priča je obećala i izgradila katarzu kakvu se iščekivalo malo kada u povijesti popularne kulture. Kakav će rasplet i kakva će krajnja poruka velikog epa biti? Krajnja završnica dugačkog putovanja likova čije smo putovanje pratili? I što će ostati od Željeznog prijestolja? Na sve je to osma sezona trebala odgovoriti.

A onda je priča zaboravila da su vrhunac i rasplet njeni posljednji dijelovi, a ne zasebne priče, da ona postoji u izgrađenom svijetu i da njeni likovi već imaju priču, sukob i potrebu za njegovim rješenjem.

Subverzija naša svagdašnja

Svaki serijal i svaka priča imaju svoje uspone, padove i kritike, ali ono što odvaja uspješnu od neuspješne priče kvaliteta je njenog raspleta, snaga njenog kraja, posljedica svega što je do sada ispričano. Subverzija očekivanja neočekivani je rasplet koji smo mogli, ali nismo vidjeli u samoj priči dok na koncu do njega nismo došli. Smrt Neda Starka bila je logična posljedica njegovih djela, organski produkt priče koji nismo očekivali budući da se takvo što ne događa u pričama. Crveno vjenčanje također, svi tragovi bili su tu u odlukama i izborima likova i okolnostima radnje. Bilo je jasno da se velika tragedija sprema, ali nismo mogli vidjeti kakva niti smo očekivali njenu potpunost. Kraj priče Robba Starka bio je bolan, tragičan i nesretan, ali bio je zaslužen i organski nastao iz njegovih odluka i pogrešaka.

 

Trenutak u kojemu je priča zaboravila sve to bilo je nekoliko sekundi u trećoj sezoni kada je Arya Stark, jedan od najomiljenijih likova u serijalu nošena Melisandrinim proročanstvom izletjela niotkuda i ubila Night Kinga. Čitavi magijski dio priče time je zaključen. Lik Arye Stark, izgrađen na tragediji rata za Željezno prijestolje, motiviran i gonjen osvetom nad ljudima koji su joj uzeli djetinjstvo i obitelj, nije pripadao magijskom dijelu priče niti je time doživio ikakav razvoj, katarzu ili rasplet. Melisandre, svećenica i čarobnica koja je život posvetila pronalasku i pomoći Azor Ahaiju u borbi protiv Drugih ispunila je svoj cilj još u dalekoj trećoj sezoni kada je Aryu upoznala i prepoznala kao odabranu koja će donijeti kraj Duge Noći. Što je narednih pet sezona radila sa Stannisom, zašto je zagovarala spaljivanje nevine djevojčice i zašto je pomagala Jonu Snowu? Bila je to subverzija očekivanja radi subverzije same.

Subverzija izvršena po cijenu tematskog smisla čitave priče i organskog raspleta likova Jona Snowa i Brana Starka. Svoje mjesto u priči završili su tako što je jedan sjedio u kolicima, a drugi vikao na zmaja. Ni led ni vatra nisu bili važni koliko igra prijestolja, došlo je vrijeme za još jedno poglavlje u nizu borbe za vlast dugom koliko i samo postojanje političkog poretka u Westerosu. Jon Snow s tri konverzacije i dva sjećanja iznova je uspostavljen kao centralni lik u igri prijestolja, a Bran Stark pa, zaslužuje pasus za sebe.

Tiranija priče

Svaka ikada ispričana priča ovisi o svijetu kojega stvori i likovima koji u njoj žive. Priče čiji likovi i svjetovi postoje samo da bi ona bila ispričana u najbolju ruku bivaju zaboravljenima, ali priče koje se rađaju iz samoga svijeta i svojih likova one su koje izazivaju emocije i inspiriraju i koje na kraju budu zapamćene. Ahilej nije tek veliki uvrijeđeni ratnik zato jer „Ilijada“ to od njega traži, priča ga ne usmjerava da bi ubio Hektora niti traži od njega da njegovo tijelo preda Prijamu. „Ilijada“ nastaje iz njegove srdžbe, doseže vrhunac s njegovom boli i osvetom, te doživljava svoj rasplet u pomirenju s gubitkom i tugom. Ilijada je veliki ep zato što je priča s likovima, nego priča o likovima.

„Igra prijestolja“ bila je takva priča. Zmajevi Daenerys Targaryen rođeni iz njenog gubitka i osvete, a ne zato što ih je priča trebala, robovi Zaljeva oslobođeni su zbog njenog osjećaja pravde i suosjećanja sa slabima, zbog njenog gađenja prema svijetu licemjernih muškaraca nesvjesnih krvi u kojima je njihovo bogatstvo stvoreno, ne zato što je priča od nje tražila vojsku ili zato što ju još nije trebala u Westerosu. Nasljeđe je bilo to koje ju je vodilo prema Westerosu i prijestolju njenih predaka. Njena osveta i bijes proizlazili su iz osjećaja za pravdu i zaštite onih koji su je slijedili. Priča Daenerys Targaryen izrasla je iz njenog lika, njenih postupaka, trijumfa i pogrešaka. Zaradila je odanost Tyriona, Joraha, Missendei, Grey Worma, Varysa, Jona Snowa, a onda i milijuna ljudi u stvarnome svijetu. Po njoj su djeca dobivala ime, a čitavi stadioni prekidali su igre kako bi pozdravili glumicu  Emiliju Clarke.

Centralna subverzija priče, iako nažalost ne posljednja, bila je kovanica koju bogovi bace kada se rodi Targaryen. Na jednoj strani nalazi se veličina, na drugoj ludilo. Nasuprot svim očekivanjima kod Daenerys Targaryen to je trebalo biti potonje. Retrospektivno gledajući priča posljednje sezone uzela joj je prihvaćanje i zahvalnost ljudi koje je spasila, dvoje najbližih pratitelja Joraha i Missendei te drugoga od dva preostala zmaja. Iz nekog razloga njeni najbliži savjetnici Varys i Tyrion odjednom su se prepali mogućnosti Lude kraljice te počeli razmatrati mogućnost Jona Snowa na prijestolju. Posljednje Missendeine riječi “Dracarys” trebale su biti najava Danynog prepuštanja mračnijim nagonima svoje prirode i spaljivanju čitavog Kraljevog Grudobrana. Pa ipak, u trenutku kada je konačno popustila i krenula pustošiti grad ognjem čitava scena izgledala je prisiljeno, kao da su ludilo iz nekog razloga oslobodila zvona koja su odjekivala gradom.

 

U posljednjim epizodama priča više nije izrastala iz lika nego je lik poslušno slijedio ono što je ona tražila. Daenerys je morala biti neprihvaćena pa je takvom i bila unatoč tome što je spasila Sjever i Westeros, i što nije učinila apsolutno ništa kako bi odbijanje izazvala. Priča je od njenih savjetnika tražila da joj okrenu leđa pa su oni to i učinili, iako u tome trenutku još uvijek nije učinila ništa osim izgubila troje najbližih ljudi na svijetu. I na koncu priča je od nje tražila da spali grad nevinih ljudi nakon predaje, pa je ona to i učinila, unatoč tome što je svoju osvetu uvijek čuvala za one odgovorne. A onda ju je natjerala da pred svojim obnovljenim vojskama objavi želju da pokori svijet, iako je prije samo željela doći kući.

Bila je to poludjela tiranija priče ispričane radi sebe same, pune obrata, spletki i odluka, zahvativši tek dojam samog događaja i likova, a potom brzajući dalje bez obaziranja na posljedice učinjenog. Rezultat je bio izostanak svake emocije, katarze ili zadovoljavajućeg raspleta. Niti Ned niti Robb Stark nisu se u važnosti mogli mjeriti s Daenerys Targaryen, pa ipak njihove tragične priče doživljene su duboko i osobno, promjenile fantastiku kao žanr i nas kao gledatelje. Tragedija Daenerys Targaryen jednostavno se dogodila i jedina emocija koju je uspjela izazvati bilo je gađenje zbog vizuala spaljenog grada.

Kada svijet nestane u priči

Čvrsto ustanovljeni svijet s početka serije i ovoga članka počeo se raspadati već u sedmoj sezoni, kada su vremenski i geografski okviri Westerosa srušeni. Sami događaji koji su doveli do odlaska Jonove ekspedicije na sjever i smrti prvoga od Danynih zmajeva bili su žestoko kritizirani.

Svijet Westerosa nije bio Međuzemlje i dok su Aragorn i družina mogli jurcati po Rohanu, spustiti se na jug Gondora i svejedno stići spasiti Minas Tirith, dok se Frodo probio od Osgilliatha do prolaza kod Minas Morgula i ušao u Mordor, Jon Snow i Daenerys Targaryen nisu se mogli teleportirati s jednoga na drugo mjesto, a da to ne zahtijeva za neke fanove preveliku suspenziju vjere.

Priča osme sezone gotovo je sustavno poništila gotovo sve što smo o Westerosu znali i što smo od njega očekivali ostavivši pustoš mašte u kojoj se može dogoditi bilo što. Zmajevi su bili nepobjedive zvijeri dok to na koncu nisu bili, pa onda opet jesu. Minuciozna politička igra kraljevina ustupila je mjesto pukom spominjanju koje nije imalo nikakvog utjecaja na svijet, odluke i samu radnju. Stoljećima stare feudalne kuće prihvatile su u svoje redove nemoralnog plaćenika bez porijekla. Predstavnici kraljevina ušutkivani pred ostalim kućama i vlastitim pratnjama bez ikakve pobune ili posljedica. I Brandon Stark postao je kralj Westerosa.

Lik Brana Starka oblikovan je na magijskoj strani priče u kojoj na kraju nije imao nikakvu ulogu. Posljednji živući sin kuće Stark u patrijarhalnom svijetu, odbio je svoje nasljeđe i nekoliko epizoda potom prihvatio vlast nad šest kraljevina u kojima nikada nije bio, nad ljudima s kojima se nikada nije susreo niti koji su ikada za njega čuli, dok se njegova domovina odcijepila od ostatka kraljevine okrunivši njegovu sestru Sansu.

Više nije postojalo moguće ili nemoguće za priču. Politika, društvo i odnosi njenih aktera više ju nisu zanimali. Posljedice, ulozi ili perspektiva još i manje. Westeros se promijenio zato što nam je priča tako rekla, na način na koji je željela, ostavivši samoj sebi odluku je li to dobro ili loše.

Jedino na što nije računala je da obožavatelje ne mora biti briga za takvu priču.

Nemarnost

I za kraj analize uzroka propasti jednoga gotovo pa velikog epa našeg vremena ostaje prepričati kratku crticu.

U autorskim komentarima na kraju šeste epizode kreativni geniji Benioff i Weiss objašnjavaju smrt drugog Danyinog zmaja od strane željezne flote koja je Dany već stajala Tyrellovih i Dornea, glavnih saveznika na samome Westerosu. Jedan D. govori kako je Danyin povratak na Zmajev kamen trebao biti trijumf koji prekida iznenadni napad Željezne flote Eurona Greyjoya. Drugi D. potom objašnjava kako se taj iznenadni napad dogodio zato što je Dany pa, zaboravila na postojanje Željezne flote.

Nakon sedamdeset epizoda i deset godina, od ovog žanrovskog trijumfa i kulturne senzacije, sada kada je njeno vrijeme završilo, ostati će upravo to zaborav…. i poneki meme.

Ut, knjiga 3

Posted on by Lazar Vuković

Posle dugog čekanja, pred nama je treća i poslednja knjiga iz Bonelijevog mini serijala „Ut”. Ne znam da li su vas recenzije prethodnih delova navele da ih čitate, ali ja sam jedva čekao izlazak poslednjeg dela i zaokruživanje celokupne priče. Kakvi su utisci i da li su ispunjena sva očekivanja o tome u sledećim redovima.

Priča se nastavlja tamo gde smo ostavili naše junake. Ut, Iranion i Iv su ušli u glavnu kuću koja je nastala spajanjem svih ostalih i otkrili istinu vezanu za njenu prirodu i još čudnije stanovnike, o Iranionovom poreklu, njegovoj pravoj nameni i Utovoj ulozi i zagonetnoj prošlosti. S druge strane, imamo raspravu Dečoa, Kaligarija i Gau o poretku sveta kojeg su pokušali da stvore i razlozima koji su doveli do neuspeha, o misterioznom Hogu i njegovom dnevniku koji sam pomenuo u ranijoj recenziji i o netrpeljivosti koja kulja između njih troje. Ne treba zaboraviti ni Leopolda, Utovog mačka koji u celoj priči ima svoje mesto pod suncem, ali kakvo to ćete saznati kada pročitate ovu perfektnu završnicu.

Dobićete odgovore na pitanja vezana za poreklo nakaza koja nastanjuju nekadašnju Zemlju, o Iranionu, Dečou, Kaligariju, Hogu i Gau koji predstavljaju originalne arhitekte i naravno, o Utovoj uključenosti u pomenute događaje, kao i o takozvanoj bajci koju je Ut pričao tokom serijala. Međutim, odgovori na neka pitanja se neće servirati čitaocu, i ostaće tu da se samostalno zaključi šta su autori hteli da poruče.

Sad što se tiče samog krešenda, zadovoljan sam. Ovaj deo obiluje bizarnijim situacijama u odnosu na prethodne. Tu vredi izdvojiti Utovo istraživanje kuće i scenu u glavnoj kući između Uta, Iraniona, Iv i stanovnika kuće koja se nalazi na sredini poslednje epizode. Sami ćete je prepoznati. Završetak je možda mogao da bude malo bolji, ali ni ovo nije loše rešenje.

Autorski dvojac je uradio odličan posao i uspešno nas proveo ovim disonantnim svetom. Barbatova je priču satkala iz košmarnih predela koje je Roi zamislio pre dvadesetak godina i pripovedačkim talentom nas je uspešno provela njima. Steći ćete utisak da sami proživljavate događaje likova čitajući ovu završnicu u kojoj je filozofija zastupljenija nego u drugoj knjizi. Krvoprolića, s druge strane, ni ovde ne manjka.

Roijev crtež ovde je nadmašio sam sebe. Sasvim ubedljivo i maštovito je preslikao košmarni svet koji je zamislio. Pošlo mu je za rukom da pri prenošenju enterijera kuće oslika bizarne prikaze na kojima bi pozavideo i Salvador Dali. O njegovom crtačkom umeću sam pričao u prethodne dve recenzije i ne bih da se ponavljam.

Sad par reči i o samom serijalu. Ovo je nešto najbolje od mini serijala koje je Boneli iznedrio. Razlog je taj što odudara od uobičajenog i što se ovde od čitaoca zahteva da napne moždane vijuge i pazi dok čita. Rekao sam ranije, i ponoviću – svaki razgovor, svaki detalj i svaki događaj su bitni i ako nešto promakne to može da pokvari celokupni utisak. Ako ovaj serijal postavlja neko pitanje to je da li čovečanstvo zaslužuje ostanak na Zemlji? Da li u slučaju istrebljenja vredi ispraviti nepravdu i dati mu drugu šansu?

Zahvalnost što se Ut našao pred našom publikom dugujemo izdavačkoj kući Phoenix Press i iskreno se nadam da će nas obradovati i izdati priču koja prethodi ovim događajima.

Za kraj mi preostaje jedino da vam preporučim ovo kvalitetno štivo. Ljubitelji stripa se neće pokajati ako utroše vreme na ovaj serijal. Sa druge strane, ako vam strip služi samo za razonodu i prefeirate uglavnom junake poput Teksa Vilera, Zagora, Komandanta Marka i Mister Noa onda ipak razmislite da li biste se otisnuli u ovu avanturu.

Rašomon (1950) – Istina je tamo negde

Posted on by Boris Tiosavljević

Samuraj je ubijen a njegova supruga silovana. Ozloglašeni razbojnik otvoreno priznaje krivicu. Svako dobija priliku da izloži svoje viđenje događaja na sudu ali ne mogu da se slože kako je samuraj umro. Ovaj vrlo realan problem nepouzdanog svedočenja, sa kojim se policija i sudstvo susreću svakodnevno u psihologiji je i dobio ime po ovom filmu – Rašomon efekat. Film upravo profitira od ovakvog načina prezentovanja događaja i to prvenstveno radi specifičnim kadriranjem likova, manipulišući publiku kamerom. Pošto imamo 4 priče, kamera na 4 različita načina pomaže da se ove priče prezentuju. Ovo je samim tim možda i prvi film koji istovremeno dovodi u pitanje istinitost kako onoga što nam drugi pričaju tako i onoga što vidimo kroz objektiv kamere.

Rashomon je zapravo modifikacija originalnog Rajomon, što otprilike znači glavna gradska kapija. Ova izmena je nastala još u istoimenoj nō drami (vrsta japanske lirske drame s kraja 12. veka, zasnovane na budističkoj religiji, japanskoj mitologiji, životnim iskustvima i istoriji, prim.aut.) iz 1420. godine, koja inače nema veze sa filmom (on je adaptacija priče „U lugu“ Rjunosukea Akutagave, prim.aut.). Umesto jō, što znači zamak, upotrebljena je reč sho, koja znači život, tako da Rashomon znači glavna kapija života. U vreme kad se priča iz filma dešava, kapija je polusrušena. Međutim, na početku filma, Kurosava nam pokazuje samo pojedine detalje kapije, u krupnom planu, zbog čega oni podsećaju na deliće slagalice. Tek na kraju filma vidimo kompletnu građevinu… osim što je uništena, dakle zapravo nije kompletna. Baš kao ni priča iz filma. To je verovatno i razlog zašto film počinje i završava se tu – Rashomon je paralela šumi iz filma, mesto gde su ljudi ostavljeni da umru (beba i samuraj, respektivno) i gde se veruje da duhovi obitavaju (poput duha ubijenog samuraja).

 

Tri lika, drvoseča, građanin i sveštenik su zarobljeni ovde, apokaliptičnom kišom koja im ne dozvoljava da odu sve dok se drvoseča ne iskupi za svoje nedelo spašavanjem (bebinog) života. I uopšte, može se tvrditi da je voda ovde simbol nečeg lošeg. Razbojnik je uhvaćen kraj reke, supruga je silovana nakon što ju je razbojnik našao kraj potoka i neuspešno pokušava da se utopi u reci ali je umesto toga osuđena da živi sa onim što se tog dana desilo. Radnju filma pogoni životinjska požuda razbojnika (Kurosava je tražio da Mifune svojim kretnjama oponaša lava) koji predstavlja američku vojsku koja je okupirala Japan nakon Drugog svetskog rata. Vetar nije ništa manje zlokoban – za nesposobnost da se iskontroliše i za sve ono što je počinio, razbojnik krivi vetar koji je sklonio veo sa ženinog lica. Da on nije rasklonio veo, razbojnik je ne bi poželeo te ni posledično silovao i (možda) ubio njenog supruga. Snažan vetar takođe duva u trenutku kada samuraj izvršava samoubistvo i dok njegova žena priziva njegov duh. Veo ovde predstavlja osukudnu žensku odeću u današnjem društvu koja se uzima kao argument kada se žrtva silovanja krivi da je izborom odeće „čačkala mečku“. Ovim se stvara atmosfera u kojoj žene i same počinju da veruju da su krive za ono što je tuđih ruku (ne)delo. Gledano iz istog ugla, može se reći i da supruga predstavlja sam Japan, osvojen i silovan od strane Amerikanaca (čiji su vojnici počinili brojne zločine protiv japanskog življa u tim posleratnim godinama, prim.aut.) gde njen suprug predstavlja nemoć tradicionalnih vrednosti iz doba samuraja da spasu ovu ostrvsku naciju od nekontrolisanog okupatora. To objašnjava zašto svi u filmu i priznaju da su odgovorni za ubistvo – Kurosava smatra da su svi Japanci krivi što se nisu ozbiljnije suprotstavili neprijatelju te da su samim nečinjenjem učestvovali u svojoj propasti.

U Rashomonu Kurosava često koristi opšti ili srednji plan da napravi otklon između gledalaca i osobe koja u tom trenutku daje iskaz. U početku su daleko od kamere i zatim joj se lagano približavaju umesto da ona zumira/ide ka njima. Ovo pokazuje koliko je svakom od njih bitno da njihova verzija događaja bude prihvaćena kao jedina istinita. Na primer, supruga svedočenje počinje plačući, u srednjem planu, da bi u narednom kadru bila u (vrlo) krupnom planu sa potpuno drugačijim izrazom lica. Ovo nije greška u montaži već način na koji nas režiser obmanjuje. U suštini, sličnu tehniku koriste neki filmovi o plačkama banaka/umetničkih galerija, gde lopovi „zamrznu“ snimak sigurnosne kamere, izvrše pljačku i kada se snimak „odmrzne“ vidimo promenu ali ne i ono između, ono najbitnije, kako je do toga došlo. Slično važi i za drvosečinu verziju – ne dobijamo odmah vizuelnu reprezentaciju događaja već ga slušamo i gledamo njegove reakcije koje nas navode da pomislimo da je ono što ćemo gledati istina, a ne laž.

Pravilo trećine (Slika je podeljena u devet jednakih delova, sa dve horizontalne i dve vertikalne, jednako razmaknute crte. Time nastaju četiri preseka u koja se obično smešta glavni objekat na slici, prim.aut.) takođe igra bitnu ulogu, što je i očekivano od režisera koji svaki kadar ionako organizuje po pravilima fotografije a ne filma. Kurosava ga krši kada suprotstavlja dve priče jednu drugoj. U tim situacijama, u centru kadra je obično samo zid, dakle ništa (bitno), dok su osobe koje se ne slažu gurnute dalje levo i desno. Ovo onemogućava neutralnost i prisiljava nas da izaberemo jednu od strana. Shodno tome, pravilo trećine se poštuje u scenama gde bilo mi, bilo neki od likova dolazi do nekog značajnog otkrića.

Ovo je takođe i prvi film gde je kamera uperena visoko na gore, direktno u sunce, (što do tada ni jedan režiser nije želeo da radi), prvi film gde su umesto reflektora korišćena ogledala da pojačaju osvetljenje scene a crno mastilo mešano sa vodom kako bi se kiša uopšte videla… Ne treba zaboraviti ni muziku kao ni sjajnu glumu Toširo Mifunea i Takašija Šimure, između ostalih. Broj tri takođe igra bitnu ulogu – film ima tri čina, radnja se dešava u periodu od tri dana, na tri lokacije, imamo tri lika u šumi i tri kod Rashomon kapije… I uopšte, svaki deo ovog filma zaslužuje svoju analizu, ali ovom prilikom ćemo se skoncentrisati na priču i način na koji je majstorski ispirčana, kako bismo otkrili šta se tu zaista (nije) desilo.

Tokom jednog toplog popodneva, bračni par ide putem koji ih vodi kroz šumu. Supuga Masako (Machiko Kyō) je na konju, a muž Takehiro (Masayuki Mori) ide pored i nosi mač. Usput nailaze na razbojnika (Toshiro Mifune), koji odlučuje da je siluje a ako mora, i da ubije muža. Međutim, uspeva da ga prevari i veže. Film nam sve ovo pokazuje iz razbojnikovog ugla, ali to ne znači da se sve baš tako i desilo. Štaviše, ostala svedočenja pokazuju da njegov iskaz nije istinit.

Ovde valja napomenuti da prirodni elementi (voda, vetar i sunčeva svetlost) nisu samo usputna pojava već da igraju jako bitne uloge u dešifrovanju istine. U vezi sa gorepomenutim pionirskim potezom usmeravanja kamere ka suncu, moramo se zapitati zašto je Kurosava to uopšte uradio. Sigurno ne zarad pukog prkošenja pravilima, jer to nije odlika velikih već pretencioznih režisera; takvi filmovi sigurno ne dobijaju Oskar za najbolji film na stranom jeziku. Ovakvi kadrovi upravo naglašavaju činjenicu da se sunčeva svetlost jedva probija kroz guste krošnje a znamo da mnogi jezici imaju izraze puput našeg rasvetliti ili baciti svetlo na neki događaj, na primer. Zločini se dešavaju u mračnoj šumi a razvoj tih događaja je, da upotrebim još jedan takav izraz, obavijen velom tame. Dakle, ako bismo pošli od premise da je prisustvo neba i sunca u kadru indikator da je ono što slušamo/gledamo istinito (i obrnuto), onda sve odluke po pitanju izbora kadrova odjednom dobijaju mnogo više smisla. Ova teorija možda nije tačna ali je zanimljivo da ako se sledi onda nema kontradikcija u svedočenjima.

 

Drugim rečima, ako u kadru kada svedok govori vidimo i nebo, on/ona govori istinu, a ako ga nema, ili laže ili veruje da govori istinu ali to što govori nije tačno. Pa kada razbojnik govori o tome na koji način je prevario samuraja, znamo da mu ne možemo verovati. Osim toga, razbojnik kaže da je igrao na kartu samurajeve pohlepe, ali sem njega to niko ne pominje. Jedino znamo da je uspeo da ga veže. Zatim odlazi do supruge koja se igra vodom na obali potoka, dovodi je nazad do muža a ona usput gubi šešir koji kasnije nalazi drvoseča (Takashi Shimura). Supruga neuspešno pokušava da se bodežom suprotstavi silovatelju ali joj on ispada na zemlju. Svi se slažu da se ovo desilo. Međutim, sa padom bodeža priče kreću da se razlikuju.

Nakon silovanja, razbojnik pokušava da je smiri i uteši i pita je da pobegne sa njim. Navodno, privukla ga je njena lepota i plahovita priroda. Ona pristaje, ali je ovo verovatno samo trik kako bi mogla da oslobodi svog supruga. Drvoseča je video da ona plače i da joj se razbojnik izvinjava ali u nedostatku više informacija, pogrešno tumači ono što vidi i nesvesno daje nesitint iskaz. Isto tako, razbojnik tvrdi da njih dvojica treba da se okušaju u duelu na život i smrt jer je i on pogrešno shvatio ono što mu je ona rekla. S druge strane, ona ovaj događaj uopšte i ne pominje. Ona misli da je lukava, ali i njen suprug pogrešno shvata ono što je rekla i misli da ga je izdala i da zaista želi da pobegne sa razbojnikom. Zato suprug i reaguje vrlo hladno kada ga ona konačno oslobodi. Verovatno dolazi do manjeg fizičkog okršaja između dva muškarca i tu je upravo najčudniji i najzanimljiviji momenat u filmu.

Rashomon nam u dve od četiri priče pokazuje veliki duel između samuraja i razbojnika. Međutim, ni jedna od tih verzija se nije dogodila. Ni samuraj ni njegova supruga ne pominju dvoboj. Drvoseča je video nekakav sukob i pretpostavio je da se samuraj borio. Na kraju, razbojnik gađa samuraja mačem, i sudiji ponosno saopštava (nebo prisutno u kadru) da je ubio samuraja, što nije tačno ali on iskreno veruje da se to desilo. Sa sudijom u vezi, Kurosava pravi interesantnu odluku da nam nikad ne pokaže lice (ni glas) sudije, koji je pozicioniran negde kod kamere, čime nam eksplicitno sugeriše da smo mi ti koji moraju da presude šta se desilo i ko je kriv.

Kao što je bitno sve ono što vidimo, u ovom slučaju je jako bitno i sve ono što ne vidimo. A ovde je to činjenica da nam ugao kamere i srednje krupni plan ne dozvoljavaju da vidimo ishod ovog poteza. Pored toga, u razbojnikovoj verziji mi ovo vidimo iz njegovog ugla, spreda. U drvosečinoj verziji, vidimo iz njegovog ugla, s leđa. Takođe, u toj verziji, ne vidimo da razbojnik izvlači mač iz tela, ali vidimo šok i iznenađenje na njegovom licu. Zašto bi neko sa sličnim pređašnjim iskustvom tako reagovao? Zato što je samo ranio samuraja, nije ga ubio.

U supruginoj verziji, ona oslobađa muža ali joj on uzvraća pogledom punim prezira. U istom danu, ona je izgubila i dostojanstvo i muža i povrh toga sada ona u tuđim očima izgleda kao krivac. Ovaj duboko ukorenjeni negativni stav prema ženama Kurosava takođe koristi da nas dodatno nasamari. Prvo, i sveštenik (Minoru Chiaki) eksplicitno kaže da ženama ne treba verovati. Ali ovo je samo dimna zavesa. Čim sam posegao za potenciometrom da smanjim zvuk jer mi se činilo da supruga tokom svedočenja plače predugo i preglasno, zapitao sam se koja je poenta tog preterivanja, odnosno zašto sam imao utisak da preteruje a ne da reaguje sasvim prirodno, uzevši u obzir težinu zločina. Onda sam shvatio da je i moja reakcija prirodna – Kurosava želi da sumnjamo u ženin iskaz i zato njenu priču prikazuje nakon razbojnikove. Da je njena verzija bila prva, bilo bi nam lako da je žalimo i verujemo njoj a osuđujemo razbojnika, što je najlakše. Isti pricnip koristi i Irreversible (2002.) Gaspara Noe, koji nas kontra-hronologijom događaja sprečava da reagujemo na sličan način prema žrtvi i nasilniku. Njeno svedočenje takođe ima najviše kadrova u vrlo krupnom planu, kako bi se naglasile emocije. Redosled svedočenja je takođe jako bitan i pravi razliku u našoj percepciji istih.

 

Sledeća na redu je samurajeva verzija koja unosi dodatnu pometnju. Treba napomenuti i da je sekvenca prizivanja njegovog duha koji koristi telo svoje supruge da svedoči u isti mah prelepa, bizarna, jeziva i jako efektna. Ovo je jedan od mnogobrojnih momenata gde Kurosava kombinuje naturalistički stil glume i melodramu, što se naročito vidi u slučajevima Mifunea i Machiko i takođe ima svrhu, pogađate, da nas dodatno zbuni i oteža rasuđivanje. U samurajevoj verziji, žena nije u stanju da istrpi muževljev prezir i onesvešćuje se. Nakon što se osvestila, zatiče ga mrtvog, sa njenim bodežom zarivenim u grudi. Iako ne zna šta se tačno dogodilo, ona pod dejstvom griže savesti na sebe preuzima krivicu i za ovo. U razbojnikovoj verziji žena uopšte nije fizički prisutna dok on ubija samuraja, bilo svesna ili onesvešćena, jer u kadru nema neba dok on to priča. Osim toga, da jeste bila prisutna (i svesna), potvrdila bi njegovu verziju događaja. U drvosečinoj verziji ona upravo jeste prisutna ali kao što znamo, razbojnik je bio u zabludi da je u tom trenutku uspeo da ubije samuraja. Mnogo je realnije da je pobegla niz stazu i tek onda se onesvestila. Razbojnik uzima konja, strele i mač a zaboravlja bodež. Mač prodaje za alkohol i biva uhvaćen na obali reke. Kada ga hapse, na osnovu svega što se priča i optužbi koje se iznose protiv njega, on dolazi do zaključka da je ubio samuraja. Samuraj tvrdi da mu je razbojnik presekao veze i prosto odšetao. Ali kako nema neba u kadru dok ovo priča, onda nije tačno da ga je razbojnik ostavio nepovređenog. Drvoseča posmatra ali ne prilazi jer se samuraj pridiže na noge. Ranjen je, i bukvalno i metaforički, jer veruje da ga je supruga ostavila zbog drugog muškarca. Ostaje mu samo jedno – uzima njen pali bodež i ubija se.

Što se drvoseče tiče, on s jedne strane mora da obznani šta se desilo, ali s druge, možda će i sam biti osumnjičen. Ako kaže da se suprug ubio, onda vlasti neće ni tražiti razbojnika a verovatno neće ni verovati supruzi da je silovana. Zato odlučuje da okrivi razbojnika i uzme bodež za sebe. U trenutku kada samuraj kaže (nebo vidljivo u pozadini): „Onda mi je neko tiho prišao. Taj neko je nežno izvukao bodež iz mog srca.“, samurajev duh (u telu njegove supuge) je najkrupnija figura u kadru, ali je namerno stavljen u levu trećinu a drvoseča u centar – samuraj nam samo skreće pažnju ali treba da gledamo drvosečinu reakciju (doduše i sa samuraja moramo da skrećemo pogled zbog titlova) a ona nije izostala. Griža savesti mu se ocrtava na licu – nema sumnje da je on ukrao bodež, a ionako je jedini koji ga, nimalo slučajno, ne pominje u svojoj verziji.

Međutim, neobično je što drvoseča stalno ponavlja kako nešto uopšte ne razume i kako je on taj kojeg treba da je sramota. Zašto? Puka krađa bodeža teško da je razlog. Moje viđenje je da je ubio samuraja da bi mu ukrao bodež. To bi takođe objasnilo iznenađen izraz lica razbojnika – on je samo blaže ranio samuraja, nije logično da je ovaj mrtav. Drvosečina priča nam jasno stavlja do znanja da sva tri učesnika lažu. Dakle, ako razbojnik nije ubio samuraja, ni njegova žena i ako se on nije ubio, a jeste ubijen, onda ostaje samo drvoseča. Problem sa ovom teorijom je što lik drvoseče (bar po meni) uopšte nije neko ko bi uradio tako nešto, pa još i pričao o tome dok sa druge strane tvrdi da nije svedočio jer, vrlo sumnjivo, „ne želi da se meša“. Drugo, prisustvo/odsustvo neba u ovom slučaju takođe govori protiv ove teorije. Moguće je da prosto oseća krivicu jer je video da će samuraj da izvrši samoubistvo, mogao je to da spreči, ali nije nego se okoristio situacijom. To je ono što njemu nije jasno – zašto se tako poneo u toj situaciji.

Čini se da je ovo i poruka samog filma – mi uvek imamo spreman odgovor šta bismo uradili u hipotetičkoj situaciji, ali kada nam se ona zapravo i desi, naša reakcija može biti potpuno neočekivana i zbunjujuća i nama samima. Možda i ne poznajemo sebe onoliko dobro koliko to volimo da mislimo. Film otkriva još jednu mračnu istinu o nama – imamo sklonost da pričamo ono što nama ide u prilog i teško da možemo da pričamo o sebi bez ukrašavanja i izvrtanja činjenica subjektivnom percepcijom događaja. Štaviše, ne može se verovati ni hladnom oku kamere.