Blog

Young Adult: živi šit ili novi život za knjige

Posted on by Milena Benini

Young adult literatura, u našim krajevima poznata još i kao omladinska književnost ili književnost za mlade(ž), već više desetljeća postoji kao samostalna kategorija, iako se teoretičari (a ni praktičari) još nisu uspjeli složiti je li u pitanju žanr, forma, ili nešto treće. I na nedavno (stvarno nedavno: festival se odvijao od 13. do 29. 8.) održanom međunarodnom festivalu knjiga u Edinburghu jedna od vrućih tema bilo je upravo pitanje kako definirati „YA“, te kako se prema njemu odnositi. Nažalost, kao što je to često slučaj, i ovom je raspravom pokušao zavladati onaj snobovski tip pisaca koji svaku književnost za mlade unaprijed odbacuje i prezire, pa je tako Anthony McGowan izjavio da „odrasli ljudi ne bi trebali čitati te YA stvari“ nego bi trebali „krenuti dalje i čitati Tolstoja i Dostojevskog i Dickensa, a prestati čitati Sumrak i Igre gladi.“

U sličnom je tonu bila postavljena i žalopojka koju je Joe Nutt objavio u časopisu za učitelje TES, konstatirajući da je sva YA literatura posvećena samo „tematici ogovaranja, beskrajnom recikliranju beznačajnih tjeskoba i ispovijesti selebritija koje ispunjavaju stranice časopisa strateški postavljenih kod blagajni u supermarketima“. Po Nuttovom mišljenju, YA romani su „opasna fantazija“ koja mlade čitatelje sprečava da postanu u potpunosti pismeni odrasli ljudi.

Ovakve optužbe za bezvrijednost, ispraznost i eskapizam nisu nepoznate ni čitateljima znanstvene fantastike, fantasyja i horora – svi spekulativni žanrovi dugo su vremena bili smatrani upravo takvim „opasnim fantazijama“ koje će izvitoperiti mozgove mladih čitatelja. Kad se tome doda još i činjenica da je veliki dio YA tematski smješten upravo u područje spekulativne fikcije, jasno je zašto se bavimo ovom pričom. A priča o omladinskoj književnosti, naravno, počinje davno prije Sumraka.

Pa ipak, ne onoliko davno kao što bi se možda pomislilo. Dugo vremena, naime, književnost se nije posebno dijelila na onu za odrasle i onu za djecu. Radovi koje danas svrstavamo u dječju literaturu, kao što su na primjer bajke braće Grimm, bili su podjednako namijenjeni i djeci i odraslima: to baš i nije čudno zna li se koliko su užasa imale izvorne verzije tih bajki, prije nego što ih je Disney pročistio.

Prvo djelo izričito namijenjeno djetetu – francuskom prijestolonasljedniku – nastalo je 1699. godine. Bile su to Telemahove pustolovine, koje je napisao prijestolonasljednikov tutor Fénelon. Ni Telemah nije bio baš potpuno dječji: kad je objavljen, roman je posve ispravno ocijenjen i kao vrlo oštra satira vladavine Luja XIV, te je prva naklada uništena, a roman je sačuvan tek zahvaljujući tajnom izdanju koje je objavio nizozemski nakladnik Adrian Moetjens.

U pravom smislu te riječi, međutim, omladinska književnost nastaje tek u 19. stoljeću, s francuskim nakladnikom Julesom Hetzelom. Hetzelova je velika želja bila da spoji znanstvene spoznaje i književnost te tako stvori literaturu koja će biti obrazovna za sve, a pogotovo mlade čitatelje, te istovremeno nuditi dovoljno zanimljive priče da bude popularna. Iako je upošljavao vrhunske ilustratore svoga doba, međutim, Hetzel nikako nije uspijevao pronaći pravog pisca s kojim bi mogao ostvariti svoju namjeru, sve dok nije upoznao  neuspješnog dramatičara i trgovca na burzi po imenu Jules Verne. Što se dogodilo kad su se njih dvojica susrela, zna svaki ljubitelj SF-a, a ovim se velikim trenutkom još jednom dokazuje i da su SF i omladinska književnost povezani zapravo oduvijek.

Ipak, ono što danas obično nazivamo YA – književnost u kojoj su protagonisti obavezno tinejdžeri, a sadržaj je na ovaj ili onaj način povezan s problemima odrastanja – pojavljuje se u punom smislu te riječi tek polovicom 20. stoljeća. Iako se dječja književnost pisala i prije, razdoblje između djetinjstva i pune odrasle dobi mladi su čitatelji morali popunjavati kako su znali i umjeli. Jedan od razloga za to bila je i činjenica da je tek u 20. stoljeću mladost definirana kao kategorija odvojena i od djetinjstva i od odrasle dobi.

Začetnicima suvremene omladinske književnosti smatraju se, ovisno s koje strane bare joj prilazite, Britanac Alan Garner i Amerikanka S.E. Hinton. Garnerovi romani imali su ključan utjecaj na mnoga imena koja danas prepoznajemo kao velikane: Philipa Pullmana, Neila Gaimana, Terryja Pratchetta, da spomenemo samo neke. Prvi svoj roman , The Weirdstone of Brisingamen (Sudbokamen Brisingamena) Garner je objavio još 1960. godine. U njemu, dvoje glavnih junaka, Susan i Colin, otkrivaju zlokobne zavjere nadnaravnih bića usred pitomog sela kraj Manchestera. Spajajući folklor i suvremeni život, Garner je tako na neki način bio najava suvremenog urbanog fantasyja, o brojnim YA romanima u kojima obični tinejdžeri otkrivaju da zapravo u obitelji čuvaju čarobni artefakt ni ne govorimo.

Za razliku od Garnera, Susan Eloise Hinton svoj je roman The Outsiders (Autsajderi) smjestila u posve realan svijet, opisujući život suparničkih bandi u jednoj školi u Oklahomi. Zanimljivo je da ga je Hinton napisala kao sedamnaestgodišnjakinja, nadahnuta stvarnim događajima iz svoje škole, no koliko je knjiga snažna govori i to da je još uvijek u tisku. Inače, roman je objavila 1967. godine, kao „S.E.“ Hinton jer se nakladnik bojao da će kritičari, vidjevši žensko ime, odbaciti knjigu kao neozbiljnu i pretjeranu, pogotovo s obzirom na velike količine nasilja koje su opisane u njoj.

Ovaj je podatak zanimljiv između ostaloga i zato što je potpuno isti savjet – da se potpiše inicijalima kako bi je kritičari shvatili ozbiljno – točno 30 godina kasnije dobila J.K. Rowling. Dapače, budući da Britanci nemaju običaj nadijevanja dva imena, Joanne Rowling čak je morala i izmisliti drugi inicijal da se skrivanje ženskog imena ne primijeti toliko. (Ako nekoga zanima, odabrala je K prema imenu svoje bake Kathleen.)

A upravo je J.K. Rowling i bila presudan faktor u eksploziji popularnosti koju je YA književnost doživjela krajem 20. i početkom 21. stoljeća. Iako su, naime, još od polovice 20. stoljeća nastajali brojni naslovi za mlade čitatelje, ništa od toga nije se, jednostavno rečeno, prodavalo ni približno tako dobro kao što se YA prodaje danas, kad naslovi koji „nisu za odrasle“ pokrivaju gotovo trećinu tržišta knjiga. Istovremeno, ova kategorija ne privlači samo čitatelje ciljane dobi, nego i odrasle. A upravo je serijal o Harryju Potteru bio prvi koji je takvom lakoćom premostio jaz između „dječje“ i „odrasle“ književnosti. Tako se danas može pronaći i posebno izdanje serijala za odrasle, potpuno drukčijeg dizajna, na kojem ime Harryja Pottera više podsjeća na Jamesa Bonda nego na dječjeg junaka. ya

Je li to samo posljedica činjenice da je generacija koja je odrasla s g. Potterom dosegla zrelost i neugodno im je na policama izlagati dječje knjige, ili je stvar u tome što književnost za mlade pruža prostor za bavljenje ozbiljnim temama u obliku koji je istovremeno i zabavan, nećemo sad raspravljati. Podsjetit ćemo samo na slavnu izreku Oscara Wildea: „Ako se u nekoj knjizi ne može uživati čitajući je više puta, nema je smisla ni čitati.“

Priče tvog života – Ted Čang

Posted on by Lazar Vuković

Ime Teda Čanga (Ted Chiang) je poznato među ljubiteljima naučne fantastike. Reč je o dobitniku četiri nagrade Nebula, tri nagrade Hugo, nagrade Dzon V. Kembel i tri nagrade Locus. Važi za najnagrađivanijeg pisca uprkos tome što još nije napisao svoj prvi roman.

Ted Cang

Priče tvog života (Stories of your life and others) predstavljaju njegovu prvu zbirku nagrađivanih priča. Iako izdata davne 2002. godine. domači čitaoci su tek sad dobili priliku da se upoznaju sa ovim izvanrednim piscem zahvaljujući izdavačkoj kući Booka i Goranu Skrobonji koji je preveo ovu zbirku.

Svaka od ponuđenih osam priča dokazuje pripovedački kvalitet koji ovaj pisac poseduje. Ipak, neke od priča je potrebno pročitati i dvaputa kako bi se razumeo naučni deo koji Čang, kao diplomirani kibernetičar i informatičar, veoma kvalitetno spaja sa prozom.

Prva priča, Vavilonska kula (Tower of Babylon) obrađuje drugačiju verziju mita o poznatoj biblijskoj kuli. U njoj pratimo grupu rudara koji su pošli sa zadatkom da probiju nebeski svod. Potom sledi dugomesečno putovanje do vrha kule u kojem čitaoc neće dobiti napad akrofobije već će se diviti opisu predela koji se vidi sa vrha kule, sve do otkrića koje čeka rudare na vrhu kule.

U priči Shvati (Understand) pratimo čoveka koji se nakon teže povrede glave podvrgava eksperimentalnom lečenju nakon čega se pretvara u superčoveka. Pritisnut tajnim agencijama i naučnicima koji na njemu žele da obavljaju testiranja odlučuje se na skrivanje. Uspešan je u igri mačke i miša sa svojim progoniocima, ali mu se život menja kada saznaje da postoje još ljudi poput njega.

Šta bi se desilo kada bismo sumnjali u tačnost matematičkih jednačina? Šta bi bilo kada bi postojala teorema koja pobija tačnost svih dosad poznatih matematičkih teorija? Taj odgovor nam donosi priča Deljenje nulom (Division by Zero) kroz život profesorke matematike koja je otkrila neslavnu teoremu nakon čega se suočava sa svojom depresijom i lošim brakom.price tvog zivota 1

Priča tvog života (Story of Your Life), priča po kojoj je ova zbirka i dobila ime, predstavlja magnum opus ovog talentovanog pisca. Na originalan način obrađuje prvi kontakt sa vanzemaljskom civilizacijom, dok nas istovremeno upoznaje sa lingvistkinjom koja svojoj nerođenoj kćerci priča njen celokupni život. Ova priča predstavlja pravu poslasticu za ljubitelje lingvistike i fizike.

Sedamdeset dva slova (Seventy – Two Letters) nas vodi u steampunk Viktorijansko doba u kom su Golemi i kabalistička učenja svakodnevna pojava. U njoj se upoznajemo sa stručnjakom za imena koji na molbu bogatog lorda počinje da radi na pronalaženju rešenja za sprečavanje izumiranja ljudske rase. Ubrzo saznaje da bogataš ima skrivene namere.

Razvoj ljudske nauke (The Evolution of Human Science) u vidu novinskog članka prikazuje poređenje dostignuća normalnih ljudi i njihovih razvijenijih potomaka, metaljudi. Ova priča je karakteristična po jednom od najoriginalnijih zaključaka koji donosi zanimljiv završetak novinskog članka.

Pakao je odsustvo Boga (Hell is the Absence of God) nas vodi u svet u kom je postojanje Raja i Pakla dokazano i gde je prikazivanje anđela i umirućih duša postala uobičajena pojava praćena brojnim čudima i tragedijama. U njoj pratimo čoveka koji je izgubio veru u Boga nakon što mu je supruga poginula tokom jednog anđeoskog prikazivanja, kao i njegovu transformaciju iz ateiste u vernika.

Voleti ono što vidiš: Dokumentarac (Liking What You See: A Documentary) je prikaz popularizacije neuroloških modifikacija koje uklanjaju opažanje fizičkog izgleda. Kroz intervjue sa studentima i korisnicima tih modifikacija ćemo se zapitati da li smo postali robovi reklama i reklamnih proizvoda, kao i da li imamo snage da se odupremo trendovima.

Price tvog zivota 2

Što se tiče samih priča, one predstavljaju pravi biser u naučnoj fantastici. Ipak, za lakše razumevanje treba imati znanja u naučnim krugovima, naročito u matematici i u fizici. I čitaoci koji nisu ljubitelji nauke mogu da uživaju u njima, ali će morati pažljivo da se posvete. Zanimljivo je da se po naslovnoj priči, Priči tvog života snimio film Dolazak (Arrival) koji će svoju premijeru imati 11. novembra.

Sam dizajn korica je odlično urađen. Narandžaste korice sa ilustrovanim piktogramom u gornjem desnom uglu odmah privlače pažnju čitalaca. Znamo da Booka kreira jednostavne korice kojima privlači pažnju kupaca preteći tako da postane jedna od najboljih izdavača u budućnosti.

Domace izdanje booka

Pohvalio bih i piščev stil koji nas lakim jezikom uvlači u svoj svet i upoznaje sa naukom koju ne razumemo. Jedino bih možda mogao da mu zamerim na nedostatku fizičkog opisa likova pa iste ne možemo da vidimo pred očima dok čitamo.

Ted Čang sa pravom predstavlja jednog od najnagrađivanijih pisaca naučne fantastike koga porede sa Klarkom i Asimovim. Ostaje nam blaga nada da će nas ipak jednog dana obradovati sa svojim prvim romanom. Dotad se upoznajte sa njim kroz Priče tvog života jer kad ih jednom pročitate ponovo ćete im se vraćati i obezbediti im mesto u svojoj kućnoj biblioteci.

Ničije nebo (No Man’s Sky) Ili Igra za neke druge ljude

Posted on by Ranko Trifković

Loženje. Sve je u loženju.

Ložačke najave, ložački trejleri, ložački intervjui. Današnja ekonomija industrije zabave, a posebno računarskih igara, veoma se oslanja na loženje publike. Ne pomaže ni to što svi znaju da je proizvodnja igara u krizi. Da se igre objavljuju nedovršene i pune rupa. Da je često nemoguće ispuniti sva obećanja koja se razglašavaju naloženim igračima. Da se pristup loženja gotovo uvek obije o glavu razvojnom timu. Matematika je, ipak, surovo na strani reklamokratije, koja namagarči kupce. Koga briga što je proizvod đubre, kad milioni posegnu za njim.Ničije nebo1

Začarani krug loženja i razočaranja, uvek je gotovo nastran, parazitski. Krupne zverke sveta igara lože mase lako naloživih igrača. Ne zna se ko zadovoljnije trlja ruke! Beskrupulozne kompanije zarađuju prodajući nekvalitetnu i nedovršenu robu. A mnoštvo internetskih trolova smisao života nalaze u vajkanju kad preskupo plate isti taj marketinški oblak loženja i laži.

No, nezavisna scena bila je uglavnom pošteđena ložanije. Posredi su, ipak, mali timovi, odvažni pojedinci, spremni da pomeraju granice. Nevažni likovi, koji ako propadnu, niko ionako neće znati za njih, a ako uspeju, domet njihovog uspeha ulazi u legendu, premda novac i slava nisu zagarantovani. Mnogo je igara naprosto bljesnulo na nebu nezavisne scene i ugasilo se kao zvezda padalica. “Ničije nebo” prešlo je munjevit put od suludo hrabrog poduhvata do svetske pomame i jedne od najiščekivanijih igara u poslednje vreme, kao jedna od prvih iz tabora “nezavisnih”, koji su posegnuli za žestokom kampanjom loženja.

Igra nadahnuta klasicima naučne fantastike, delima Asimova, Klarka, Hajnlajna, Herberta obećala je igračima pravu “tvrdu sci-fi” igru, bez jasnog objašnjenja šta to znači. Autori igre, Šon Marej i Grant Dankan, odlučili su da beskraj svemira sažmu, na sličan način, na koji je to pre njih učinio Braben sa “Elitom” (Elite). “Ničije nebo” ipak nije bio sasvim iskren sa igračima i nagovestio je mnogo toga osim srži – a to je beskrajno istraživanje.Ničije nebo2

U igru, značajno manjoj od pola gigabajta, stalo je osamnaest kvintiliona planeta. Ajd još jednom – osamnaest kvintiliona. Da bi istražili ceo prostor igre treba uložiti nekoliko ljudskih života, što je praktično čini beskrajnom za nas smrtnike. Gotovo sve u igri stvoreno je iz matematičke formule. Geologija svake planete, prisustvo minerala, sve biljke i životinje, njihovo ponašanje, izgled i način kretanja, sve je stvoreno iz jednog broja, koji je prošao kroz izuzetno zamršene formule.

Govorimo o svemiru u kome svaka živuljka ide ka izvorima hrane i vode, lovi ili izbegava lovce. Govorimo o svemiru u kome drveće raste u najneverovatnijim, a veoma uverljivim oblicima, nastalim po gramatici razvoja biljaka koju je još 1968. godine opisao Aristid Lindenmajer. Govorimo o svemiru u kome se teretnjaci kreću u pratnji lovaca, od jedne do druge stanice, svemiru u kome je moguće nabasati na bojište zaraćenih vanzemaljaca, okupiti flotu i istraživati sve te svetove, jedan po jedan.

I sad, kao i svaka druga ložačka kampanja, urodila je plodom. Prvog dana kada se igra pojavila, preko dve stotine hiljada ljudi pohrlilo je da kupi novo čudo, koje će preporoditi kompjuterske igre. Sračunajte sami, dvesta ‘iljada puta šezdeset evra, za manje od sedam dana, nije loše? Kao i svakoj ložačkoj kampanji, usledio je povratni udarac razočarane publike i “Ničije nebo” je izgubilo preko 70% igrača u narednih nedelju dana.

Internet bruji o tome kako su autori lagali, izneverili očekivanja igrača, da je igra “široka, a plitka” i da ne drži pažnju duže od nekoliko sati, da je za dolazak do galaktičkog središta (što i jeste ovlašni cilj) dovoljno utrošiti tek desetak sati. Flota koju su obećali, tek je šačica brodova. Premda igrači dele isti svemir, nije moguće da se susretnu. Razvojni tim računao je na to da je verovatnoća da se dva igrača nađu na istom mestu manja od nalaženja igle u plastu sena. Pa ipak, kada se to dogodilo igrači nisu mogli da vide jedan drugog. Uzalud je napominjati da su autori igre bili dovoljno oprezni da ne iznose obećanja koja neće ispuniti, jer su bili dovoljno neoprezni da ne poreknu novinarsko preterivanje i zaključke koje su igrači donosili na osnovu prikazanih materijala. Da li uopšte nešto znači činjenica da “Ničije nebo” ima kvintilione planeta, ako su uglavnom sve iste? Da li nešto znači činjenica da se živi svet razlikuje, ako se ponaša na isti način? Da li je draž otkrivanja osujećena ukoliko se iznova i iznova nailazi na istih nekoliko prostorija? Da li je igra promašila temu ukoliko se ispostavi (kao što i jeste) da istraživanje svemira uopšte i nije neophodno?

“Ničije nebo” pokazuje stanje uma današnjeg čoveka. Oslikava nedostatak Ničije nebo3našeg zanimanja za ono što je suštinski uzbudljivo. To je igra koja se pojavila prerano, ja bih rekao prekasno. “Ničije nebo” je za ljude kojima je dovoljno malo. Da hodaju neistraženim predelima virtuelnog svemira. Da se zapitaju šta znači njihov život spram beskrajnog prostranstva svemira. “Ničije nebo” pokazuje koliko smo nezasiti. Šta znači “nedovoljno” sadržaja u igri, koja nudi beskrajnost sadržaja? Igra nam pokazuje čudovište u ogledalu, čudovište u koje smo se pretvorili. Zar smo se toliko udaljili od lepote života da nas više ne uzbuđuje njihanje rozikastih vanzemaljskih biljaka, lelujanje tirkizne trave i zov čudovišnog živog sveta, koji se praćaka pri obalama nežno plavog okeana? Igrači se žale da je borba protiv vanzemaljskih ili piratskih brodova besmislena? A koja borba jeste smislena, pitam se? Da li smo toliko žedni virtualne krvi? “Ničije nebo” nas podseća, makar i nehotice, koliko je besmislen svaki sukob, svaki svemirski brod koji raznesemo preko tog istog ničijeg neba. Previše ubijanja, previše kopanja, narušavanje ekosistema priziva čuvare, robotska bića, koja se ustremljuju na igrača koji se ponaša kao današnji čovek – bahato i bezobzirno prema prirodi. I niko nije shvatio vic, već se vajkaju kako su ti stražari previše glupi i lako se uništavaju. Zar to nije krunski dokaz neobuzdanosti čovekove?

Možete mi zameriti da previše vidim u igri, koja treba da pruži zabavu. Zar je neophodno toliko udubljivanje i filosofiranje? Posebno ako se u vidu ima, da namere tvoraca “Ničijeg neba” možda nisu bile usmerene na poticanje mudrovanja, a verovatno da nisu, jer se inače ne bi trudili oko sadržaja. Ostavili bi planete jalovima. Ne bi pružali igraču ni trunke smislenosti. Ostavili bi čoveka bez nadzora stražara (Sentinels) niti bi pokušavali da ublaže samotnost svemira vanzemaljcima, koji se neprestano pojavljuju, odlaze i dolaze, pretvarajući se da zaista nešto smisleno rade. Pa i tako, oskudnost i obilje “Ničijeg neba” neminovno ukazuje na to kakvo je stanje, ako ne čovečanstva, ono bar industrije igara i njegove publike.

Trka za računarskim pripovedačem još traje. “Ničije nebo” učinilo je hrabar iskorak u tom smeru. Možda svemir “Ničijeg neba” nema svog pripovedača, a  možda ga nemaju ni naša nebesa. Ali imaju svoje tvorce, početni broj, osnovnu formulu, nešto iz čega sve nastaje.

Voleo bih da vidim da tvorci “Ničijeg neba” nikom ne odgovore na optužbe. Voleo bih da vidim da ne dodaju novi sadržaj. Voleo bih da nam ostave ovu igračku kojom bismo, pre svega, desetak godina bili oduševljeni, a sada je uglavnom pljujemo. Voleo bih da igru ostave upravo ovakvu kakva je sada.

Jer bi tako, vremenom, postala sito kroz koje  kao pesak sipe sitne duše. Rešeto u kome se zadržavaju oni, koji još imaju sačuvan duh deteta, duh žedan istraživanja, duh koji se raduje životu i koji ovladava tehnologijom nadilazeći je.

 

Sabrani roboti – Isak Asimov

Posted on by Mira Satarić

Sabrani roboti1Automatizovani i robotizovani svet je toliko postao sastavni deo naše svakodnevice, da je gotovo nemoguće zamisliti, da je svega jednu, dve generacije ranije, robot kao tvorevina predstavljao skoro nezamisliv tehnološki napredak.

Skoro nezamisliv.

Da se nikada više ne napiše ni jedna priča niti roman o robotima, SF književnost ne bi ostala mnogo uskraćena. Isak Asimov, „otac moderne priče o robotima“ se pobrinuo za to još pre više od pola veka. U vreme kada je objavljena njegova prva priča o robotima (1939), ni sam autor nije verovao u to da će roboti postati stvarnost još za njegovog života. I to upravo onakvi kakvima ih je on manje-više i zamišljao i prikazivao u svojim delima. Danas, kada čitate njegove priče o robotima, teško vam je da zamislite još jednu stvar. Svim tim pričama, osmišljenim i dobrim delom napisanim u eri pre „robotizacije“, ni dan danas se ne može nešto suštinski zameriti. Tematski, priče su sasvim aktuelne, sveobuhvatne i univerzalne, čak i uz njihovu tehnološku zastarelost ili odstupanja.

Vizija robota koju Asimov nudi u svojim pričama je u velikoj meri pragmatična. Roboti su proizvod industrijalizacije, sa jasnom svrhom i namenom, koje su osmislili čitavi timovi uskostručnih inženjera. Već time Asimov pravi iskorak u odnosu na dotadašnje priče o robotima koje su se uglavnom svrstavale u dve suprotne kategorije – dominantnu u kojoj su roboti pretnja po čovečanstvo i manje zastupljenu u kojoj su roboti žrtve čovečanstva.

Priče u “Sabranim robotima”, njih 31, koje je sam autor priredio i izdelio u sedam posebnih celina, pisane su tokom čitave njegove karijere, u vremenskom rasponu od 1939. do 1977. Roboti su svih oblika i namena, od najobičnijih mašina do onih sa potpuno ljudskim karakteristikama i postupcima.

Asimov veoma pažljivo i sveobuhvatno gradi svoj svet:

Stručnjaci

Asimov je, kao što sam već rekla, svoje robote, tačnije njihovo poreklo video u industrijskom proizvodu sa svrhom. To je proizvod o čijem kvalitetu brine tim stručnjaka. Koji se bave ‘robotikom’. Termin, danas sveprisutan i u nauci i u širokoj upotrebi, zapravo je skovan za potrebe priče i po prvi put je i upotrebljen u priči „Kolo-naokolo“ iz 1942.godine.

Posledično, Asimov uvodi i korporaciju koja se bavi proizvodnjom robota, „Američki roboti“. A ova korporacija upošljava i jednu izuzetnu ličnost – robopsihologa Suzan Kalvin. Iako bi njen lik mogao danas da se podvede pod stereotipan (žena koja je zbog karijere zapostavila porodicu i često biva osorna i hladna), Suzan Kalvin je, zapravo, jedan od retkih snažnih i dominantnih ženskih likova u SF književnosti, među prvima u žanru. Ona je inventivna, inteligentna, sposobna žena čiji način rada je u velikoj meri napravio od „Američkih robota“ kompaniju kakva jeste. Da se razumemo, Suzan Kalvin je, na mahove, izuzetno iritantan lik. Ali je lik koji je pažljivo razrađen, osmišljen i čiji postupci nisu nemotivisani niti nerealni. Činjenica da ponekad imate želju da je zadavite, govori da je autor, u stvari, postigao svoj cilj – stvorio je dovoljno životan lik na čije postupke čitaoci snažno reaguju. Da je Suzan Kalvin i autorova heroina (što je, doduše, i on sam priznao uz žal što joj nije posvetio i više priča, iako one u ovoj zbrci zauzimaju najveći deo) vidi se i u posebno duhovitoj i izuzetno vešto ispričanoj priči „Ženska intuicija“. Korporacija vraća Suzan na kratko iz penzije kako bi nakon pomalo bizarne pogibije njenog naslednika, pokušala da dođe do rešenja o nastanjivim planetama do koga je došao eksperimentalni robot koji je radio na principu „ženske intuicije“ i jednako bizarno nastradao sa svojim robopsihologom.

Druga dva stručnjaka iz Asimovljevog ‘robouniverzuma’ su Gregori Pauel i Majkl Donovan međuplanetarni istraživači koji su se bavili testiranjem robota “na terenu”. Upravo ova dva istraživača po prvi put iznose, u već pomenutoj priči „Kolo naokolo“, ono šta će kasnije postati široko poznato kao „Tri zakona robotike“.

Mera predostrožnosti – Tri zakona robotike

Još jedan od temelja na kome Asimov gradi svoje priče su upravo ta Tri zakona robotike. Svi roboti u Asimovljevom univerzumu, bilo da su klasične mašine ili androidi, poseduju pozitronski mozak u kome su utkana tri zakona robotike, kao posebna vrsta predostrožnosti. Kasnije u toku svog stvaralaštva, Asimov je dodao i četvrti, tzv. Nulti zakon robotike.

Zapravo, glavni konflikti u većini priča potiču od međusobnog sukoba ta tri zakona. Isto tako, Asimov uzima široki koncept shvatanja prvog zakona, pa to da robot ne sme da naudi ljudskom biću, često ne podrazumeva samo fizičku već i duhovnu štetu. Ovako široko postavljen koncept ostavlja prostora za manipulaciju usled ljudskog ega, poput one u priči „Slika u ogledalu“. I dok jednima ovako široko postavljen koncept smeta, smatram da je on najbolji dokaz sveobuhvatnosti tema koje je Asimov obrađivao u svojim pričama.

Zamera se da im je Asimov previše davao na važnosti, da su oni samo pripovedački alat. Svakako, tri zakona robotike upravo i jesu osmišljeni kao jedan od osnovnih alata pomoću kojih Asimov gradi svoje priče. Činjenica je i da su se, u međuvremenu, kao koncept raširili i van njegovog univerzuma, pa čak i van granica SF žanra. Verujem da bi Asimova veoma obradovala činjenica da i stvarni robot po imenu Peper zna sva tri zakona robotike.

Mašine i androidi

Uzimajući u obzir period kada su pisane, priče koje su ušle u “Sabrane robote” nude na mahove zastrašujuće precizan pogled u budućnost, uvid u ljudsku i društvenu psihologiju. I dok se uvodne priče bave nehumanoidnim robotima, zbirka se završava možda do sada najbolje napisanom pričom o robotima – “Dvestagodišnji čovek”. Dvestagodišnji čovek je priča o suštinskom odnosu između robota i ljudi, etici i onom najznačajnijem pitanju – šta je to šta nas čini ljudima.

   Stvarni roboti

Prvi industrijski robot “Unimate” napravljen je u Konetikatu pod vođstvom preduzetnika Džozefa F. Engelbergera i Džordža Devola izumitelja. Unimate je 1961.godine, kada je zvanično odobren patent, već uveliko radio na montažnoj traci Dženeral Motorsa u Nju Džersiju. Engelberger je, zajedno sa Devolom, osnovao prvu fabriku industrijskih robota Unimation. Naveo je da je njegovo interesovanje za robote počelo kada se “kao student fizike na univerzitetu Kolumbija, sreo sa robotskim pričama svog kolege sa istog fakulteta, Isaka Asimova.”

Isak Asimov je napisao predgovor za Engelbergerovu knjigu “Robotika u praksi: menadžment i primena industrijskih robota” iz 1980.godine.

Najčešće zamerke koje su upućene na račun priča iz ove zbirke ticale su se njihove tematske raznolikosti, stilske i spisateljske neujednačenosti. Ipak, treba razmisliti u kojoj meri ove zamerke zaista stoje, kada uzmemo u obzir da su ove priče pisane u rasponu od skoro 40 godina i da je većina nastala u periodu pre nego što su roboti postali sastavni deo naših života. Sa druge strane, kada bismo raspravljali o suštinskom kvalitetu ove zbirke, on nije u toliko u spisateljskoj izvrsnosti, jer kada se uporede sa ostalim autorovim delima “Sabrani roboti” su možda i ispod proseka, koliko u raznovrsnosti pokrivenih tema i situacija koje su razmatrane.

Jer, i kada više nijedna priča o robotima ne bi bila napisana, SF književnost ne bi bila mnogo oštećena.

Marsonic 9

Posted on by Kristijan Šarac

Marsonic 9Marsonic broj devet će se baviti nečim što je obeležilo rane godine žanra, pulp i treš pričama. Ranih dvadesetih u Americi su bili popularni časopisi te vrste jeftini i sa klišeiziranim pričama, većinom bez neke literalne vrednosti, te žanr vuče posledice toga i dan danas, ali ti časopisi su isto tako mnogo zaslužni za popularizaciju žanra. Žanr je tek sa pojavom ’Novog talasa’ prešao na knjige i tako skoro uništio časopise te vrste, ali pulp i treš se drže i danas ponajviše kroz filmove, koji i dalje vole čudovišta, heroje koji spasavaju golišave lepotice, mnogo akcije, krvi i sasvim prazne radnje za pustiti mozak na pašu. Biće zanimljivo videti koliko su autori Marsonica otišli daleko u tom smeru i naumu nam ih predstave.

“Oks Hunger, muškarčina i po” je priča Danijela Bogdanovića o kome zaista ne znam ništa sem da je već zreo autor, zato pustimo priču da govori u njegovo ime. Govori o superheroju na stereotipan način i senzacionalistički, na isti način su opisani i neprijatelji. Akcija sa vremeplovom, violinom, devojkom u nevolji i naravno osvetom. Ali nije sve tako očito, iako heroj na kraju pobedi i dobije devojku kao u svakoj treš priči to se ovde ipak događa na jedan vrlo originalan način.

“Amiši u svemiru osveta degenerativnih” brodski tandem ponovo jaše posle drumskog razbojništva, Ivan Lutz i Gordan Sundać dolaze sa spejs operom koja u mnogome podseća na Skrimerse ili Svemirske vojnike, odnosno dobra je mešavina ta dva. No priča nije bez originalnosti, lik amiša koji dimi cigarete poput Li Marvina, je nešto što će vam nabaciti osmeh na lice. Pored toga čini se da autori planiraju nastavak u nekom narednom Marsonicu ili čak neki roman.

“Kargo” je delo Tea Kosa koji ima zbirku priča iza sebe i redovan je gost Marsonic revije. Još jedna svemirska avantura, ovoga puta sa jurnjavom, vrednim teretom i iznimno omamljujućom ženom.

“Sluzav dan” stiže iz pera Petra Ćorića, pobednik je nekoliko vrlo važnih konkursa za kratke priče. Govori o životu u budućnosti, zavisnosti od interneta i brzini kojom se stiže do informacija na internetu. U celu priču se umešalo i jedno malo sluzavo stvorenje, ne baš bezopasno.

“Petorka protiv sudbine” je priča Jurice Ranja, koji je kako vidim redovan član Marsonic zbirke kao i u drugim sličnim zbirkama. Kliše okupljenog tima koji spasava svet napisan na tako poseban način. Ne samo da je svet poseban, nego su i likovi vrlo pažljivo i sa ukusom izabrani, iz raznih epoha. Pomenuću ovde samo Sokrata.

“Baksuz Bo i ubistvo u spoljnom gradu” je izmaštana umom Mire Satarić autorke koja ne objavljuje dugo, ali koja se već pojavila u mnogo značajnih zbirki. Detektivska priča u pomalo neobičnom okruženju i uz mnogo, isto toliko neobičnih likova, samo bi glavni lik bio običan da nema tog kućnog ljubimca, koji je izuzetno vredan crv.

“Odmetnik” je pisanija Stevana Šarčevića već afirmisanog autora ne samo kroz kratku formu već i romane. Govori o vrlom novom svetu u kom su neki jednakiji od drugih i to sve kroz oči imaginarca koji u stremljenju da postane više biče, postaje odmetnik, a postavši odmetnik postaje više biče.

“Hongsjao SLASH! Sjaohong” je debitantsko pojavljivanje autorke Tamare Babić. Zamislite svet u kom nema smrti, ali je vlasti priželjkuju mnogima. Kao po običaju tu su i heroji, u ovom slučaju heroine, koje nimalo ne dele mišljenje vlasti.

“Crvena noć Nenada krvavog” je iznedrila imaginacija Tonija Jurčića, koji već ima priče u dosta zbirki uz to i nekoliko kratkih filmova – horor u svom najvećem treš sjaju. Ugovor sa demonom, krvavi pir, povratak iz mrtvih i mala zaboravnost su neke od tema, koje se pominju u ovoj priči.

“High Q” Tomislava Tomaševića,  koji kao i većina ovde prisutnih autora ima priče u svim bitnijim zbirkama regiona. Velika zavera, bombe, tajni agenti su samo deo priče o tome kako iznad pametnog postoji uvek neko pametniji.

“Preživi” je novela Ratka Martinovića još jednog brodskog autora i člana tima Marsonica. Govori o tome kako ćemo jednom živeti u utopiji virtuelne stvarnosti, ali i da duh i revolucionarne ideje niko i nikada ne može ugušiti.

“Amazing, Astonshing, Astounding Od pulpa do treša i nazad” je sjajan esej Zdeslava Benzona o samim počecima žanra i tome kako se razvijao. Isto tako i o razlozima zašto se žanrovska dela smatraju manje literalno vrednim, ali su i dalje sastavni deo žanra, pogotovo u filmskim ostvarenjima. Tekst također možete pročitati na našem portalu, u celosti.

“Roborušilac” je strip Maje Perak, scenario se odlično uklapa u broj, ludi i egocentrični naučnik dvadeset godina tajno radi na projektu u komunističkoj Jugoslaviji. Crtež ima dva problema – pokušaj da mnogo toga smesti na četiri strane, što ga čini pomalo konfuznim, drugi problem su oblačići na pogrešnim mestima i skoro da onemogućavaju čitanje i tumačenje.

Autori su u ovaj broj uneli gomilu stereotipova žanra, čak se trudeći da ih pomalo preuveličaju. No istovremeno dodajući svakoj priči svoj šmek i originalnost, ono nešto zbog čega i volimo fantastiku. Ono što je primetno je da je broj mnogo duhovit i bez nekih dubljih tema što je razumljivo uzimajući u obzir temu ovog broja.
Do narednog Marsonica.

Tranzitna stanica – Kliford Simak

Posted on by Mira Satarić

Tranzitna stanica SimakAko izuzmemo činjenicu da se čitanje SF klasika smatra manje-više obaveznim korakom u obrazovanju svakog SF zaljubljenika, sve češće su polemike u vezi sa njihovim stvarnim kvalitetom. I dok jedni fanatično brane stanovište nedodirljivosti prvih velikana SF-a, drugi su gotovo blasfemični u svojim izjavama, pa se tako potežu raznorazna pitanja naivnosti, zastarelosti, naučne zasnovanosti i sl.

Ali hajde da napravimo iskorak i da se pozabavimo time zašto je, bez obzira na sve, potrebno čitati klasike, na jednom konkretnom primeru – „Tranzitnoj stanici“ (Way Station), Kliforda Simaka.

Gledano iz ove perspektive, iz perspektive u kojoj je tehnologija sastavni, nasrtljivi deo svakodnevnog života, gotovo je nemoguće zamisliti jednostavnost koju Simak postavlja kao centar svog zapleta. Veteran građanskog rata, koji stotinu godina nesmetano šeta unaokolo bez da ostari i dana, u ruralnom Viskonsinu vodi međugalaktičku tranzitnu stanicu, dok se njegovi susedi, iako pomalo zaziru, konzervativni po prirodi, jednostavno ne raspituju previše. Zaplet kreće u trenutku kada Vladin tajni agent počinje da njuška, dok istovremeno problemi i nesuglasice u Galaktičkoj centrali prete da zatvore stanicu na Zemlji.

Ali, daleko od toga da je sve tako prosto i jednostavno. Odavno nisam pročitala delo, žanrovsko ili ne, koje je na svega 200 stranica poteglo toliko pitanja, dilema, i prikazalo sve umeće autora da se služi čitavim spektrom pripovedačkih alata.

Osim motivima seoskih predela Viskonsina i jasnog kontrasta učmalog, uhodanog života i novih tehnologija, inače čestim u njegovim delima, Simak se bavi i večitim pitanjem ljudske potrebe za nasiljem i potrebe za mirom i nesigurnom klackalicom između to dvoje. Kao učesnik II svetskog rata, autor ne može da pobegne od preživljenih užasa koji su u mnogome obeležili njegovo celokupno stvaralaštvo strahom da će čovekova neutoljiva glad za razaranjem dovesti do konačnog, uzajamnog uništenja celokupnog ljudskog roda. Posmatrano u tom svetlu, slobodno se može se reći da i „Tranzitna stanica“ predstavlja savršenu SF alegoriju tadašnjeg perioda neizvesnosti (treba imati u vidu da je roman objavljen 1963. godine, u periodu vrhunca hladnog rata, neposredno nakon Kubanske krize). Cela suština njegovog viđenja besmislenosti hladnog rata ogleda se u jednoj, usputnoj rečenici koju je pripisao glavnom liku: „Čovek je u svetu mira imao pravo da očekuje da će odista vladati mir, i da će biti pošteđen svakog nasilja i užasa.“

Lik Enoha je dopadljiv, dobro izgrađen i sa njim je neverovatno lako poistovetiti se. Nijedan njegov postupak, nijedna njegova dilema nisu nerealni, nasumični niti odudaraju. Izložen stogodišnjoj, delom samonametnutoj izolaciji, tokom koje više kontakta ima neobičnim putnicima koji prolaze kroz stanicu u njegovoj kući, nego sa spoljnim svetom, Enoh se suočava sa razdirućim unutrašnjim konfliktom. Kome, ustvari, duguje lojalnost? Ljudskoj vrsti sa kojom gotovo i nema kontakta, a kojoj ga nešto neumitno vuče ili Galaktičkoj federaciji čiji je deo gotovo čitav vek? I da li je, uostalom, on kao „čovek 19. veka kompetentan da odlučuje o sudbini ljudi 20. veka“ i čitave Zemlje. Proučavajući napredak i analizirajući razvoje događaja, Enoh zaključuje da sve ukazuje na neizbežni rat. Alternativa koju mu nudi njegov prijatelj, vanzemaljac, takođe, ne zvuči ohrabrujuće i predstavlja samo delimično rešenje. Namerno ili ne, tek koristeći njegovu borbu sa večitom usamljenošću, autor provlači i pitanje odgovornosti i posledica naših postupaka prilikom upotrebe naprednih tehnologija, plastično je prikazujući kroz Enohov odnos sa senovitim ljudima.

Sam roman možda poteže više moralnih i filozofskih pitanja nego što daje odgovora, od kojih su neka tek dotaknuta, a u objašnjavanje pojedinih moralnih aspekata poput etičnosti samog sistema svemirskih putovanja i potrebe za tranzitnim stanicama, autor ne zalazi previše.

Ipak, ono šta se provlači jeste potreba za optimizmom, koji nekako sve više nedostaje savremenim SF autorima. Doduše, ne treba smetnuti sa uma da je u pitanju era kada je, uprkos hladnim i zategnutim međudržavnim odnosima, još vladao optimizam u vezi sa istraživanjem svemira i utopistička ideja velike, pacifističke, galaktičke federacije bila sveprisutna.

Možda će upravo taj optimizam i jednostavnost od koje Simak polazi neko i istaći kao najveću zamerku ovom delu. Na primer, nedostatak radoznalosti suseda jednostavno opravdava njihovim konzervatizmom. Isto tako, za pisca koji savršeno prikuplja niti priče i nema tzv. nepoveyanih krajeva, autor puno nade polaže i naizgled suviše ovlašćenja pripisuje jednom od sporednih protagonista, agentu CIA-e. Iz današnje perspektive, to deluje kao da je autor samo zbrzao deo priče koji nije smatrao relevantnim jer želeo da izbegne dodatne komplikacije. Da li je? Možda. Ali ovde se mora uzeti u obzir vreme u kome je ovo delo nastalo. Svojim opisima mesta i ljudi, njihovih navika i ponašanja, Simak savršeno opisuje američku provinciju svog vremena. Isto tako, može se slobodno reći da i sa svojim opisom ne odstupa od tadašnjeg viđenja uloge i značaja jednog tajnog agenta, koji je isportretisan kao nešto više od savremeno ustaljenog, birokratizovanog viđenja. Nažalost, SF autori su u veoma nezavidnom položaju u odnosu na autore drugih žanrova, kada je u pitanju odnos vreme, prostor i delo.

Ono po čemu je ovaj roman specifičan i zbog čega ga toplo preporučujem, posebno autorima koji žele da se oprobaju u SF pripovedanju, jeste upravo način na koji Simak koristi sve raspoložive pripovedačke alate: kako vodi priču i kako gradi atmosferu, kako je pojačava iz opisa u opis, kako zna gde da prekine i kako da napravi i početnu udicu i otvoreni kraj. Isto tako, u trenutku kada menja tačku gledišta iz koje pripoveda, Simak to čini potpuno prirodno, bacajući čitaoca u samo središte događanja, pažljivo mu popunjavajući praznine, u hodu. Ponavljanje detalja i opisa, koje je često mač sa dve oštrice, je tako spontano i nenametljivo, tako dobro tempirano, da se retko sreće.

Niz naizgled nepovezanih poglavlja koja se smenjuju i lutaju, udaljujući se povremeno od centralnog toka priče, na kraju biva povezan u celinu i dobija svoj puni smisao. Nema praznog hoda, a čak i odaljavanje od teme je iskorišćeno da opiše problem ili pojača dilemu. Ovo delo nije super brzo i nabijeno akcijom, pa savremenom čitaocu može delovati neprivlačno i sporo,  ali jeste dinamično (čak i u onim sporijim delovima) i tera da se čita dalje. Jezik kojim Simak piše je lak, čitljiv, često i bez usiljenih neologizama koji bi opisivali neki novi pojam ili mašinu. Simak, doduše, nikada nije ni pripadao tvrdom SF-u iako mu se upravo ta ’nekreativnost’ u nazivima i tehnici ponekad zamera. Meni se, međutim, čini da je jezik sasvim prilagođen ritmu priče i okruženju u kom se radnja odvija.

Kao i većina njegovih savremenika, Kliford Simak je počeo da objavljuje u palp magazinima da bi vremenom načinio iskorak ka umetničkoj književnosti i time bio jedan od inicijatora promena u celokupnom žanru naučne fantastike. Napisan još 1963.godine, Hugom nagrađeni roman „Tranzitna stanica“ upravo predstavlja sve ono zbog čega iskreni ljubitelji žanra, a posebno mladi autori treba da se okrenu čitanju „klasika“.

 

(kod nas objavljena u izdanju Zorana Živkovića, Polaris, 1984)

Svemir 1

Posted on by Kristijan Šarac

svemir1Svemir, kosmos, vasiona ili univerzum su reči za beskonačno prostranstvo u kom plutaju planete, zvezde, sateliti, komete, meteori i crne rupe. Neki će tvrditi da je ova veličanstvenost stvorena od samog Boga, drugi da je tek proizvod slučajnosti ili velikog praska, kako god bilo sumnjam da ćemo ikada znati zasigurno, iako su se mnogi veliki umovi potrudili da nam približe makar deo ovog beskonačnog prostranstva (Kopernik, Galileo, Bruno, Hoking). Zbog svih njih mi ni tema nije tako strana i daleka, međutim svemir kao takav nikad neće biti dovoljno jasan i istražen, ali časopis Svemir će se potruditi da nam približi neke od tajni astronomije, astronautike i ufologije.

„Svemir naš jedini veličanstveni“ je članak Ahmeda Hrapovića o odnosu svemir – nauka – čovek i o onim inoventnim ljudima, zbog kojih danas toliko znamo o prirodi istog, a toliko toga treba još i da otkrijemo.

„Teleskopi – oči ka svemiru“ je esej Krešimira Mišaka o razvoju teleskopa kroz istoriju i tehnika da se oni unaprede. Također i nagoveštaj onoga šta nas sve čeka u budućnosti na tom polju.

„Naše Sunce – ono nam je i otac i majka“ je tekst Sandre Perić, koji nam govori o našoj najsjajnijoj zvezdi tj. Suncu i tome koliko nam je zaista neophodno za opstanak.

„Neka važna kosmološka pitanja kroz istoriju i pojava naučne kosmologije“ autora Božidara Kemića, je tekst koji prati kosmologiju i njen napredak, od antike do današnjeg dana. Autor nam na jedan vrlo zanimljiv način približava materiju i edukuje nas.

„Bliski susreti pilota i NLO-a“ je izveštaj Džulijana Marinkovića sa konferencije u Arizoni. Gde su gosti piloti opisivali svoje susrete sa  neidentifikovanim letećim objektima i tako opet podigli prašinu davno slegnutu nad Rozvelom. Gost konferencije je bio i autor dokumentarnog filma Znam šta sam video, Džejms Foks.

Potom sledi nepotpisani članak „Šta je… Astronomija?“ u kom se jasno objašnjava svaki segment astronomije i njene osnovne podele na više grana, tako da je i laiku jasno o čemu se reč.

„Arapska astronomija“ je tekst Hrvoja Gračana o istoriji takozvane islamske ili arapske astronomije i o njenim najznačajnijim predstavnicima, te tome kako i koliko su doprineli velikim saznanjima o svemiru i njegovim telima.

„Neandertalski čovek“ još jedan nepotpisan tekst, koji objašnjava ime neandretalac i koješta drugo, otkriva i tvrdi da ono što znamo zapravo možda nije istina.

Časopis je izašao 2014. godine i ideja da privuče mlade nauci je hvale vredna. Uz sve gore pomenute tekstove tu su još kratki tekstovi u žutim oblačićima o prenosu sletanja na mesec i Juriju Gagarinu (nepotpisani), kratak strip, „Svemirko“ autora Vladimira Delača i sve to u jednom jako modernom i kvalitetnom formatu. No ima tu dosta i za popravku, naime na drugi broj se čeka već dve godine, sem toga jedan edukativni časopis ne bi smeo sebi da dozvoli da bude štampan bez korekture i to je jako primetno usled brojnih slovnih i tehničkih grešaka  u svim tekstovima, isto tako treba shvatiti da su nedopustivi tekstovi bez potpisa, u ovom slučaju to ima i dvostruku težinu, jer je časopis naučni. Ukoliko isprave ove sitnice dvobroj koji je već štampan i broj četiri koji se po našim informacijama sprema za septembar, bi mogli biti nešto sasvim dobro, ne samo za nas koji smo laici, nego i za one koji se bave ozbiljnije ovim našim Svemirom.

Marsonic 8

Posted on by Kristijan Šarac

Marsonic 8Konačno imamo priliku raditi prikaz jednog parnog broja Marsonica. A kao što smo vas već upoznali čitaoce, parni brojevi Marsonica su oni sa slobodnom temom. Sa obzirom na to očekujem da su se autori latili omiljenih im tema, tako da nam pokažu sav svoj talenat koji bez sumnje poseduju i rabe.

“Zver rata” je priča Krešimira Mišaka novinara, muzičara i pisca. Kome smo propustili priču ’Duh ratnika’ u Marsonicu 6 barem za sada.  Rat je zla i prljava rabota, hororan je sam po sebi. A pisac nam ovde dodaje taj element tj. zver koja može biti i metaforična i natprirodna ovisi od vas i kako shvatite priču.

“Čovek koji je sumnjao” pripovest je koja nam dolazi od Tea Kosa koji piše i na engleskom i ima brojne kolege na koje se ugleda kao stvaralac. Ona govori o tome koliko je moguće biti veliki skeptik. toliko veliki da porekneš neporecivo.

“Novi čovek” stiže iz pera Marije Pilić koja ima dvadesetak objavljenih priča između ostalog u UBIQ-u i Istrakonu, nije naročito ograničena žanrovskim odrednicama. Radnja i tok iznimno provokativnog karaktera, počinje kao sastanak na slepo, ali nastavak donosi akciju u ženskom toaletu i pitanje da li je, čoveku koji ju je čekao na sastanku, dala poklon ili uzela nešto vrednije od novca.

“Suđenje robu Jukastu” ruku delo Mire Satarić koja je primer onoga zašto Marsonic postoji i sve slične revije. Naime po objavljivanju prve priče baš u prošlom broju Marsonica ona je objavila nekolicinu priča i sada je možemo smatrati već afirmisanim stvaraocem. Pre svega zanimljiv svet u koji je autorka utkala zaista  mnogo detalja za ovako kratku formu. A onda i moralna dileme koja je bit priče, čine ovo nečim u čemu ćete uživati čitajući.

“Priče stare zemlje” pripovest je Jurice Ranja koji ima priče u mnogim zbirkama, a i dokazao nam se baš u prethodnom Marsonicu kao neko na koga treba obratiti pažnju. Kazuje nam o dečaku i robotu, kolonizaciji svetova, te o važnosti prenošenja priča sa kolena na koleno, ne samo na ličnom nivou nego i civilizacijskom.

“Moje godine za tvoje” delo je Borisa Mišića našeg dobrog drugara i povremenog saradnika, koji ima priče u praktično svim bitnim revijama, fanzinima i zbirkama. Priprema i roman koji očekujemo sa nestrpljenjem. Mitološki fantazi sa herojem, Osmanlijama, vilama i tokom koji pokazuje da je za njih protok vremena ništa do li prolaznost i posmatranje ljudskih radnji koje idu u krug ponavljajući se.

“Praf” nam stiže od Krešimira Čoraka istoričara kome je horor priča “Glas” više puta nagrađivana i uvrštavana u zbirku “Strašne priče”. Istorijski milje koji prati grupu zarobljenika i njihove goniče. A tu je i jedna dvorska luda koja ispunjava želje, ali lude su sklone i podvalama, otkrijte kakvu je smislila ova.

“Namćor” pisca Saše Šebelića tvorca čak sedam objavljenih knjiga i velikog filmofila. U kojoj gledamo život malog čoveka po svemu nalik drugima, osim što se njemu ispunjavaju želje. Pa pročitajte šta to Zed želi.

“Pričaj mi kako je nastao svet” je priča Aleksandra Kostjuka autora tri romana, zbirke priča i jednog stripa. Detektivska noar priča sa primesama sajberpanka. Mračan lik, mračna priča sa ubistvom , istragom i otkrićem koje je neželjeno.

“O čudovištima i herojima” je pripovetka Nenada Pavlovića autora romana “Hokus Lokvud”. Klasičan fantazi, malo mirno mesto koje se tokom oluje pretvara u pakao. Srećom tu je mračni i neobični stranac da reši stvari, jer sasvim slučajno, on je lovac na čudovišta.

“Aeternam” je istkana priča od strana Vedrana Volarića autora sa nekolicinom objavljenih priča i jednom novelom. Priča nas uverava da sve ima svoj kraj i svoj početak. Čak i večne stvari kao što su roboti ne mogu doveka.

“Prekršitelji” je stvaralaštvo Vedrane Čolić autorki je ovo prva objavljena priča i strastvena je obožavateljka knjiga. Distopija iz pomalo ženskog ugla. Ne, ne spaljuju knjige ovoga puta, ali postoji drugo ograničenje slobode, oduzeto im je pravo da  rađaju decu.

“Teodor” je delo Jelene Crnjaković autorke koju smo već upoznali putem Marsonica i nadamo se da je to tek početak. Zavirimo u um jednog ubice, saznajmo koliko je opojna moć ubistva. Proživimo sa Teom dane do povratka u pravo obličje.

“Žrtva” je novela Vladimire Becić od koje smo dobili jedan roman, ali nadamo se još mnogima. Zaista čudna priča o žrtvi za koju nisi siguran da je žrtva i mučitelju koji možda to i nije. Neophodno pročitati u više navrata iznimno kompleksno štivo,

„Filip K. Dik – Psihodelija inspiracije“ je esej Ratka Martinovića govori o velikanu žanra, njegovim uverenjima, delima, životu i geniju bez koga ni žanr ne bi bio što jeste.

Marsonic broj osam je vrlo interesantan jer je spoj svih mogućih podžanrova tako nam drage fantastike. Ima tu debitantskih priča i već nam poznatih pisaca, ono što ih sve spaja u ovu reviju SF-a je to što su voljni videti svet koji se pomalja u obrisima naših snova i mora. A mnoštvo pogleda nam daje sasvim novu percepciju vida. Tako da se naša redakcija nada da će Marsonic i dalje napredovati i rasti i da sledeći put neće izostati ni strip koga ovoga puta nema. Do narednog broja.

Hronologija MCU-a – Početak

Posted on by Vladimir Jakšić

Od kada je nastao 2008. pa do sad, osam godina kasnije, Marvelov filmski univerzum (tj. MCU) je prerastao u jednu masivnu zver koju za sada čine trinaest dugometražnih i pet kratkih filmova, četri serije i četrdesetak stripova. Stvoren je jedan poprilično velik i šaren univerzum sa bogatom istorijom, koja se svakom novom pričom sve više produbljuje.

Ta istorija počinje još pre nastanka samog svemira, pa preko Velikog praska, velikih kosmičkih događaja i ratova, pa sve do danas. Svi ti događaji su raštrkani po silnim materijalima MCU-a, gde su neretko samo na kratko ili indirektno pomenuti, zbog čeka je ponekad (pogotovo za novije fanove) pomalo teško pratiti i pohvatati šta se sve izdešavalo pre filmova. Stoga, sročio sam hronologiju najbitnijih događaja, koja počinje još pre nastanka kosmosa i popisuje sva dešavanja rane istorije ovog univerzuma.

Dakle, ovo je in-universe hronologija, te nije jedan od onih tekstova sa redosledom gledanja Marvelovih filmova, kakve možete pronaći na kojekakvim “geek portalima”. Nadam se da će vam ovaj članak pomoći u praćenju istorije ovog univerzuma ili makar da vam služi kao podsetnik. Pa, da krenemo:

  • Kako kaže Odin u filmu “Tor: Mračni svet”, pre nastanka svemira postojala je tama i u tom vremenu (pre vremena) su živeli Mračni vilenjaci – inače, smatra se da je ova prastara rasa nastala u drugom univerzumu, pa je kasnije došla u ovaj naš.
  • Pre nastanka univerzuma postojalo je šest singulariteta. Grupa od četri kosmička entiteta – Entropija, Beskonačnost, Večnost i Smrt – su pretopili te singularitete u šest Kamenova beskonačnosti: Svemirski, Vremenski i kamenovi Uma, Moći, Stvarnosti i Duše.
  • Znano je da su džinovska humanoidna bića znana kao Celestijali koristili Kamen moći kao oružije u svojim pohodima. Ipak, Celestijali nisu mogli da kontrolišu moć ovog kamena, te su ga zatvorili u posebnu metalnu loptu, koju su sakrili u hramu na planeti Morag.
  • Kako su godine prolazile, klima na Moragu se drastično promenila, te je skoro čitavu planetu prekrio okean. Ipak, na svakih tri stotine godina je nastupala kratkotrajna oseka i tada je hram privremeno bio dostupan.
  • U eonima koji su nastupili, razvile su se mnoge civilizacije od kojih su mnoge počele da se šire i van svojih rodnih planeta. Među njima se posebno istakla ratnička rasa Krija sa planete Hala, koja je stvorila svoju veliku imperiju.
  • Uz pomoć svoje izuzetno napredne tehnologije, militaristička Kri imperija je učestvovala u ogromnom broju galaktičkih sukoba, što je za rezultat imalo to da je velik deo populacije ove rase poginuo. Tražeći način kako da nadoknade te gubitke, Kri imperija je postala podeljena na nekoliko frakcija, od kojih je svaka nudila različito rešenje za ovaj problem.
  • Jedna od tih frakcija je poslala naučnike na velik broj udaljenih planeta gde su oni vršili genetičke eksperimente na domorodcima i pokušavali da naprave vojnike koji bi bili u službi Kri imperije.
  • Jedan deo tih naučnika je došao na planetu Zemlju gde su vršili eksperimente na lokalnoj populaciji, te su manipulacijom ljudskog genoma napravili moćnu podrasu koju su nazvali Nadljudi. Nadljudski geni bi ostali domantni u osobi sve dok se ona ne izloži terigen pari, koja je bila okidač za aktivaciju nadljudskih osobina.
  • Otprilike u 2.988. godini p.n.e. desila se Konvergenca – kosmički fenomen koji se dešava na svakih 5.000 godina, kada se svih devet svetova Igdrasila nalaze u jednoj ravni i kada su granice između njih krhke, zbog čega se pojavljuju nevidljive crvotočine kroz koje se lako može putovati iz jednog u drugi svet. Ovaj događaj je pokušao da iskoristi Malekit, vođa preostalih Mračnih vilenjaka, koji je planirao da iskoristi Etar (Kamen stvarnosti) kako bi uništio univerzum i vratio ga u tamu iz koje je on nastao. Međutim, Mračne vilenjake je sprečio asgardski kralj Bor, sa svojom armijom. Malekit i šačica preživelih su otišli u hibernaciju do sledeće Konvergence.
  • Jedan od prvih i najmoćnijih Nadljudi koje su napravili Kri naučnici se zvao Alveus, koji se kasnije pobunio protiv svojih tvoraca te ih je proterao uz pomoć ostalih Nadljudi koje je predvodio.
  • Međutim, oko 400. godine p.n.e. ostali Nadljudi su prepoznali zlobu u Alveusu, i u strahu od njega su ga uz pomoć običnih ljudi prognali na planetu Mavet. Ipak, na Zemlji je ostala grupa ljudi koja je štovala Alveusa i koja je pokušavala da ga vrati. Ovaj kult je vremenom evoluirao i na kraju se transformisao u organizaciju HYDRA.
  • godine n.e. Jotuni (ledeni džinovi) iz Jotunhajma, predvođeni kraljem Laufijem, kreću u pohod da pokore Zemlju. Njima se kod grada Tonsberga (u današnjoj Norveškoj) suprotstavila armija Asgarda koju je predvodio kralj Odin. Laufi i Jotuni bivaju potučeni i beže nazad u Jotunhajm, gde Odin nastavlja da ih goni i pobeđuje ponovo. Nakon borbi, Odin pronalazi jotunsku bebu koju uzima za sina i daje mu ime Loki.
  • Između dve izuzetno moćne i razvijene galaktičke “države” – Kri imperije i Nova imperije – već vekovima tinja hladni rat, a otprilike oko 1.000. godine n.e. između njih počinje otvoren rat. Ovaj sukob će da traje skoro čitav milenijum.
  • Krajem 12. veka, u nepoznatom pohodu, na Zemlju stiže Berserk armija iz Asgarda. Ratnici ove armije su imali natprirodnu snagu zahvaljujući Berserk štapu. Nakon pohoda, armija odlazi, ali na Zemlji ostaje jedan od njiovih ratnika koji je zavoleo ovu planetu. On slama Berserk štap na tri dela koja je sakrio u Norveškoj, Irskoj i Španiji.
  • Početkom 14. veka čarobnica Lorelaj, koristeći svoju moć da kontroliše umove muškaraca, pokušava da zavlada Asgardom i ostalim svetovima Igdrasila. Nju je sprečila gospa Sif i zaključala je u asgardske tamnice.

To bi bilo to što se tiče rane istorije Marvel Cinematic Universe-a. Nadam se da će vam ova hronologija biti od pomoći.

Strah i njegov sluga – Mirjana Novaković

Posted on by Darko Stanković

Roman “Strah i njegov sluga” dobio novo izdanje.

“Strah i njegov sluga”, roman je naše spisateljice Mirjane Novaković. Ovom romanu je za dlaku izmakla NIN-ova nagrada, dok je 1999. godine, za ovaj roman spisateljica dobila nagradu “Isidora Sekulić”. Knjiga je dobila i pozorišnu predstavu, 2003 godine. Prevedena je na engleski jezik i napravila zadovoljavajući uspeh na engleskom govornom područiju.

Priča ovog romana bazirana je na istinitom događaju s početka XVIII veka. U Beograd, koji je tada bio deo austrijske teritorije, iz Beča stiže komisija sa zadatkom da utvrdi da li u Srbiji ima vampira.

slika_5244_Strah-i-njegov-slugaKnjga predstavlja osveženje, i posebno se ističe preplitanje horor i fantazi ideja, ali knjiga nije ni horor niti fantastika u uobičajenom, žanrovskom smislu. Ovo je “književna fantastika” postmodernističkog tipa. Preplitanje stvarnih i “mitskih” likova, istorije i fikcije jako je zabavno i privlači vas da čitate dalje. U knjizi se pojavljuje i Sava Savanović, a ubačene su i već čuvene priče o “stvarnom” vampirizmu Petra Blagojevića, sa početka XVIII veka. Mnogi su smatrali da će knjiga biti “žensko pismo”, ali moram reći da ovo nimalo ne podseća na pisanje žena sa naših prostora. Ovo je jedno kompleksno delo, napisano u fantastičnom stilu, i da na koricama ne stoji njeno ime, mnogi bi pretpostavili da je ovo delo napisao muškarac.

Na početku XVIII veka grof Fon Hauzburg dolazi u Beograd, i krišom se raspituje o vampirima koji su se pojavili u okolini Beograda. Sa njim su i austrijska princeza, nimalo naivna i njen muž, regent koji ima svoje tajne. Priča ima dva naratora, princezu i Đavola lično, naravno u ljudskom obliku, kom? Neću vam reći. Tajna koju morate otkriti sami. Zašto se Đavo bavi ovom istragom? Pa, ni njemu ne odgovra da mrtvi ustaju i jako je zabrinut, jer bi to značilo da dolazi Strašni Sud, ka kome se Đavolu ne žuri.

slika_5239_mirjananovakovicUmesto horor scena, srž zapleta tiče se političkih spletki u trouglu Turaka – Srba – Austijanaca, i mada manje naglašeno trouglu; Bog – ljudi – Đavo. U knjizi su Srbi patetične, polupijane sirovine, koje su same krive za većinu stvari koje su ih snašle, ali i da su ljudi velike hrabrosti, ponosa, izražene časti i smelosti, prkosa i inata kao i neustrašivosti, najbolje kroz lik Novaka, đavolovog sluge, jednog od najzabavnijih likova u romanima sa naših prostora.

Đavo je fenomenalno odrađen. Zadivljujuć je balans protivrečenosti koje ga prate. On je star, mudar, plašljiv, ali i prizeman, spletkaros najfinijeg tipa, vrlo ljudski ali istovremeno i nadljudski. Njegove rečenice su možda i najupečatljivije i ima dosta pronicljivih opservacija, vrednih obaziranja na njih i o kojima vredi razmišljati.

Knjiga se izdvaja iz većine domaćih dela iz žanra fantastike, i nije delo koje ćete pročitati samo jednom ili dva puta. Ovo je knjiga kojoj ćete se vraćati. Knjiga je slojevito napisana, duhovita, zabavna i inspirativna. Pravo je zadovoljstvo čitati je, i preporučujem je svima.