Kratka istorija pikarskog romana i junaka

Pikarski roman je svojevremeno (reč je o XVI veku) bila udarna inovacija koju je na svetsku književnu scenu donela imperijalistička iberijska književnost, i to onda kada je odlučila da ošine kritikom po hipertrofiranom patosu viteških romana, pastorala i sentimentalnih ispovesti, u kojima junaci odišu moralnom superiornošću i ekstremnim, uglavnom nemogućim, idiličnim osobinama. Prvi pikarski roman bio je Lazarčić sa Tormesa (Vida de Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades), delo anonimnog autora, koje je objavljeno oko 1544. godine, i nedugo potom bilo stavljeno na indeks zabranjenih knjiga (onaj čuveni Index Librorum Prohibitorum, koji je katolička crkva brižno sastavljala i davala svojim revnosnim Inkvizitorima kao uputstvo za spaljivanje ,,grešne literature”).

Ipak, budući da je poznata stara istina da čim se neka knjiga nađe na spisku zabranjenih, njena čitanost naglo poraste, Lazarčić sa Tormesa ne samo da je opstao kao ,,obavezna lektira” čitave Španije, a potom i šire Evrope, već gotovo da nije bilo osobe koja je umela da čita, a da nije znala za doživljaje ovog specifičnog junaka. Lazarčić je u ono vreme predstavljao inovativno, sklono realizmu, štivo, i što je još značajnije vrlo brzo je doživeo ekspanziju popularnosti, da se na jedan način u očima istoričara književnosti često smatra pretkom Don Kihota, odnosno prototipskom verzijom za čuvenog Viteza tužnog lika. Pa kakav je to zapravo pikarski junak? Najlakše bi ga bilo sistematizovati kao negativnog junaka, budući da njegova karakterizacija odgovara tipu varalice, lupeža, ali ako bismo tako nešto učinili, ogrešili bi se o specifičnu konstrukciju i složenost pikara, a i odveć bi se ušlo u teorijsku generalizaciju. Pikaro sa jedne strane svakako jeste tip junaka koji se nalazi na margini društva, on je okarakterisan kao neko ko obitava na socijalnom dnu, i nisu mu strani poroci. A ipak, on je pre svega jedan antijunak, o čemu i Stojanović kaže:

„Imajući u vidu društveno-istorijsku i kulturnu panoramu renesansne Španije, kao i literarni ukus onovremene, već brojne i obrazovane čitalačke publike, možemo se s pravom zapitati koga je tada mogla da zanima životna ispovest pojedinca poteklog sa društvenog dna, sumnjivog ponašanja i moralnih nazora, ukratko – književna ispovest jednog antijunaka? Jer u to vreme je, ne treba zaboraviti, čitalaštvo zabavu nalazilo isključivo u idealističkoj literaturi – viteškoj, sentimentalnoj, pastoralnoj i drugoj – koja ga je prenosila u svet ispunjen pustolovinama, nepobedivim junacima i prelepim damama. S ovim nevelikim romanom, međutim, […] događa se obrt.“ (Stojanović 1995: 70-71).

Budući da se Lazarčićev lik smatra osnovnim portretom pikarskog junaka, nije teško uvideti da se u romanu plemićka čast, kao i viteški koncept ponašanja podvrću ne samo kritici već i satiri, iako se ne poriče potreba za čašću i vrlinom, koje ironično obitavaju u glavnom junaku, iako su i tu duboko izvitoperene i okrnjene. Pikaro je dakle neko ko se odlikuje oštrom inteligencijom, ali ko se karakterno oblikuje kroz nimalo idealizovan socijalni mehanizam, okrutni niži društveni sloj, te mu nisu strani „besposličarenje, skitalaštvo, službovanje raznim gospodarima, razne prevare, lopovluk i razbojništva“. (Stojanović, 2011: 25–38). A ipak, prvi priznati pikaro na svetu tj. Lazarčić, oseća svojim bilom gde je moralna ivica i ne zaboravlja humanost i dostojanstvo, čak je sposoban za samilost, darežljivost, ljubav i empatiju, za razliku od drugih „većih i uzvišenijih“ junaka u romanu, kao što su likovi Lazarčićevih gospodara: lik štitonoše varalice, prodavca lažnih molitvi i bula za izlečenje, tvrdice crkvenjaka, pohotnog sveštenika, itd. (Lazarčić, 1995).

Drugim rečima, pikaro balansira kao vrlo delikatno i etički strateški izgrađeni lik, on je junak koji hoda po žici, dvoumeći se između dobra i zla, ne dodirujući sasvim ni jednu stranu, ali demaskirajući, kroz satiru, humor, parodiju ali i tragediju, sve skriveno zlo čoveka, društva i sveta, detronizujući naročito stubove iberijske imperijalističke dogme:

„Životni realizam romana o Lazarčiću ogleda se i u piščevom kritičkom određivanju prema dvema onovremenim „temama dana“, istovremeno stubovima iberskog društva u doba Renesanse: časti i veri. Anonimnog utora će docnije slediti mnogi španski pisci u tome što se prvi odvažio da javno kritikuje izvitoperenu koncepciju časti kod starih Španaca. Ona se, naime, zasnivala isključivo na spoljnim manifestacijama nečije ličnosti: položaju na društvenoj lestvici, imetku i poreklu. To je označavao termin honra. Časti, međutim, kao duhovnoj, moralnoj vrlini pojedinca – honor – nije pridavan nikakav značaj. Detaljni i suptilno ironični portret Lazarevog trećeg gospodara, štitonoše beznišnika bez imalo moralnog digniteta, ali sa titulom idlaga i raskošnim odelom koji mu ne dozvoljavaju da radi da bi preživeo, veran je odraz osobenosti ondašnjih španskih prilika“. (Stojanović, 1995. 71–72)

Imajući u vidu ulogu i prirodu pikarskog romana, nije teško uočiti kako se ovi junaci (te vrlo specifične ,,mudre lude“) javljaju pre svega u realističnim delima, delima koja demaskiraju društvene mehanizme (naročito akcentovano u engleskom socijalnom romanu, kao što je npr. Moli Flanders Danijela Defoa), ili onim delima koje detronizuju i demistifikuju fantastiku, odnosno odlučno raskršćavaju sa umetničkom tradicijom koja je imala naviku da glorifikuje nepogrešive vitezove, misteriozne magove, bezgrešne sveštenike, prelepe princeze-deve, pohlepne zmajeve koji vrebaju kao poslednja prepreka dokazivanju hrabrosti ratnika.

I ta činjenica je svakako istinita, bar kad se sagleda geneza pikarskih junaka, ali možda bi prigodnije bilo reći da je bila istinita sve dok nije došlo do ekspanzije moderne fantastike. Jer sa modernim fantastičnim romanom, a uzećemo da je reč o romanima od XIX i XX veka pa do danas, situacija se preokreće još jednom, i pikaro umesto velikog detronizatora postaje jedinstveni medijator realističnog i fantastičnog, medijator koji svojom ambivalentnošću ilustruje bogatstvo i neiscrpnost književne evolucije i kreativnosti.

Karakterizacija pikara kao strategija harmonizacije realističnog i fantastičnog

Naspram ekspanzije i popularizacije fantastike tokom poslednjeg veka, mnoštva novooformljenih hibridnih žanrova između ,,klasične“ književnosti i čudesne i/ili očuđujuće fikcije, kao i mešovitih formi naučne ili epske fantastike, nasuprot sve prisutnijoj pojavi različitih, sadržinski ozbiljnih studija o prirodi fantastike, ali i mnoštva postmodernih teorija o rastopljenim granicama između jave i fikcije, do danas se nekako održalo (bar u očima šire javnosti) ustaljeno mišljenje da fantastika prvenstveno tematizuje nešto što je izmišljeno i nemoguće, a da realistična književnost još uvek mimetički piše o tzv. istinskim, mogućim događajima i pojavama. Sa druge strane danas pretežno imamo i teoretičare koji priznaju da i mimetički kod pisanja nikad nije dosledan zbilji, budući da je fikcija i umetničko filtriranje iskustva prvenstveni izvor iz kojeg potiče tekst. Takođe, sve je više onih proučavalaca koji fantastiku posmatraju kroz figurativni, odnosno metaforički, metonimijski i/ili alegorijski spektar i u njoj vide pored metafore i estetski potencijal (poput npr. Semjuela Dilejnija, Adama Robertsa, Rozmeri Džekson i Darka Suvina (Savin, 2020)).

Ipak, i pored tih činjenica interesantna je pojava da je dihotomija realno/fantastično ostala vrlo uvrežena u svesti ne samo šire publike, već često i pojedinih teoretičara-autoriteta, poput Todorova ili Kajoe. Posebno je Rože Kajoa izveo pokušaj tumačenja fantastike kroz njen odnos prema stvarnosti, govoreći da je prepoznajemo kroz ono što ona nije, odnosno verujući da ako se nekakvim racionalnim uplivom objasne događaju u nekom fantastičnom tekstu, onda momentalno dolazi do destrukcije fantastike unutar datog teksta. Naravno, postoje hibridne tvorevine, žanrovski sinkretička dela, ili pak čitave stilske formacije koje u sebi sajedinjuju suprotnosti fantastičnog i realnog, kao što je npr. pojava magičnog realizma (ne u potpunosti i magijskog, mada se ta dva termina često izjednačavaju), gde imamo pisce poput Gabrijela Markesa, Salmana Rušdija, Harukija Murakamija, pa čak i Franca Kafke. Ipak, mora se istaći da je nemoguće odrediti fantastiku bez veze sa mimetičkom književnošću, budući da ljudska percepcija dolazi velikim delom i iz iskustva.

Međutim, kad je reč o pojavi pikarskog junaka u okviru fantastične književnosti, ova već složena dihotomija dobija zanimljive konture, budući da bi pikaro po tradiciji trebalo da dekonstruiše fantastični potencijal i akcentuje realistični, kritični ton književnog dela. A upravo do toga ne dolazi u okviru modernog romana koji evociraju pikarske junake. Zapravo u fantastičnim romanima u kojima se javlja pikarski tip junaka, bilo u funkciji glavnih bilo sporednih likova, ta kritička slika društva i čovečanstva što je uglavnom donosi pikaro, ta slika koja imponuje demaskiranju poroka ili problema u domenu ljudske zbilje, pre svega isključivo unosi momenat prepoznavanja, odnosno pojačava osećaj poznatog čak i kod jednog sveta koji odgovara ideji ,,novuma” koju zastupa Suvin. A pošto unosi osećaj poznatog ljudskog, iskustvenog i mimetičkog, odnosno neidealizovanog i realnog, u jedan vrlo jedinstven domen nepoznatog, izmaštanog, novog sveta/ideje/stanja svesti/motiva/mašine, čitalac često lakše komunicira sa tekstom i prilagođava čitalačku imaginaciju. Drugim rečima, zahvaljujući pikaru fantastično zapravo dobija na snazi, umesto da je gubi, budući da se stvara utisak uverljivosti i koherentnosti konstruisanog sveta, dok se mimetičko utapa u fantastičnu kombinatoriku, i da se uz to smanjuje moguća plastičnost funkcija likova. To je zapravo obična slikarska tehnika senčenja prenesena u spektar književnog stvaralaštva, gde vidimo da senka umesto da zagluši, upravo naglašava konture i daje im dimenzije i dubinu, kao što osobenosti pikarskog junaka (njihov distinktivan govor, mane i slabosti, čine ih prijemčljivijim, ljudskijim i uverljivijim likovima). Proučavajući genezu fantastike i kontekst u kojem se ona definisala kroz vreme, Predrag Palavestra uočava da je savremeno doba, doba kada je racio dosegao primat, i kada je praznina estetskog duha nažalost dosegla zabrinjavajuće razmere, upravo ono vreme koje teži svojevrsnom lečenju kroz maštu, tj. fantastiku:

,,Nije nimalo slučajno što se u novijoj književnosti, uporedo s usponom i razvojem moćne tehnologije, u gotovo svim kulturama javlja težnja za obnovom fantastike, njenih klasičnih i novijih umetničkih žanrova. Potreba za alternativom prirodna je potreba ljudskog duha, koji se ne zadovoljava stečenim i zatečenim, nego teži promeni i napretku. Savremeni čitalac fantastične književnosti nalazi se u drukčijem položaju od svog srednjovekovnog pretka, koji je, kao i autor fantastičnih priča, podjednako verovao u čuda i s prirodnom lakoćom prihvatao mistična znamenja i natprirodne pojave, računajući s njima kao sa sastavnom delom svoga duhovnog sveta. Današnji pisac fantastike, koji izražava potrebu za alternativom i drugim svetom, radije podgreva nedoumicu: on traži da se njegovoj priči veruje kao estetskoj istini, bez obzira na to što on sam najbolje zna da je ta priča izmišljena i nestvarna, da se održava samo logikom neobjašnjivog, i to kao obrnuta slika istine i kao prodor neverovatnog u običan svakodnevni život“. (Palavestra, 2007)

Pikaro u modernoj fantastici donosi upravo suprotnu reakciju u književni tekst, ali sa istim katarzičnim rezultatom o kojem govori Palavestra. Pikaro u domen imaginarne građe unosi pojačan efekat svakodnevnog običnog sveta, kao što su prepoznatljivi psihološki likovi, kulturološki obrasci ili društvene pojave. I unoseći ga, harmonizuje realistični i fantastični ton u jednu rezonersku ariju, odnoseći umetničku kompoziciju u alegorijske visine, umesto da je svede na puku parodiju. Pikaro dakle uvek ruši stereotipnu idilu, često usput produbljujući sloj značenja teksta ili usložnjavajući tehnike pripovedanja.

Na primer, ako pogledamo tipu pikara bi vrlo pogodno odgovarao lik Raistlina Mažera (Raistlin Majere), čuvenog čarobnjaka iz D&D serijala knjiga Zmajevo koplje (Dragonlance Chronicles). Raistlin potiče iz vrlo siromašne porodice, lukav je, služi različite majstore čarobnjaštva kao šegrt (koji su sve jedan gadniji od drugog, baš kao što Lazarčić uči od svojih gospodara i usvaja delimice njihov obrazac ponašanja i percepcije socijalne stvarnosti), spoznaje da je svet nepravedan i da je većina ljudi (pa i bogova) koristoljubiva, te prilagođava svoje ponašanje u odnosu na okolinu. I kao što postoji shvatanje da je Lazarčić podesio svoje ponašanje kao mehanizam odbrane na surovost spoljašnje sredine (Castillo, 1950: 305), tako postoji i vrlo utemeljena pretpostavka da je i Raistlin takav kakav jeste zahvaljujući ostalim likovima i njihovom odnosu prema njemu samom. Raistlin jeste varalica i iluzionista, on je i crni mag, ubica i manipulator. Ali opet, iako deluje koristoljubivo, častohlepljivo, krajnje pragmatičarski, lukavo, pa čak i surovo prema najbližima, ipak nije bez srca, niti samilosti, i često pomaže čak i na svoju štetu onima koji nisu u stanju da se sami izbore (deci, bolesnima, izgubljenim utvarama, kendarima, kepec-patuljcima (gully dwarves), itd). Raistlin je po pikarskom modelu koncipiran tako da se svako može poistovetiti sa bar nekom njegovom karakteristikom, uz to strateški je napravljen da istovremeno izaziva i sažaljenje, i divljenje i gađenje, što ga je i načinilo vrlo interesantnim, ali i dodatno složenim likom.

Pikarske elemente pokazuje i lik Kvouta iz Rufusovog romana Ime vetra (Name of the Wind), budući da je i Kvout lopov, lažov, varalica, kockar, ali i odan prijatelj, požrtvovan zaljubljeni mladić, genijalni ezoteričar koji sam prenosi svoj živopis, što ga čini nepouzdanim pripovedačem (nije dakle slučajno što je većina modernih fantastičnih romana koji se mogu nazvati pikarskim, data kao jedna vrsta pseudo-autobiografije, dakle prikazana iz retrospektivne vizure prvog lica glavnog junaka čime se destabilizuje linearni tok i ostvaruje labava epizodičnost kompozicionih celina, baš kao i u tradicionalnom pikarskom romanu).

Kvoutu je vrlo sličan i Met Kauton iz Džordanovog serijala Točak vremena, zatim i lik Loka Lamore (The Lies of Locke Lamora) autora Skota Linča bi se takođe lako mogao podvesti pod pikarske konture, kao i (unekoliko) lik izdajnika i manipulativnog doktora Jueha (Dr. Wellington Yueh) iz Hronika Dine, pisca Frenka Herbreta.

Zaključak

Lik pikara naizgled ima vrlo jednostavnu konstrukciju, ali bližom analizom lako se uočava da je najčešće u pitanju vrlo ambivalentno i složeno konstruisan tip junaka, koji oslikava tragikomično ,,spuštanje“ potencijalno idealnog junaka u jedno plotsko, obično, materijalno biće koje pokušava da nađe svoje mesto i identitet u svetu u kome se ne snalazi. Pikarski junak iako marginalizovan, antijunak, često kritički, etički, filosofski, metafizički secira socijalnu stvarnost, i čineći to demaskira skrivene poroke ljudskog roda. Iako donekle zaboravljen u književnoj genezi, ovaj tip književnog lika kojeg je izbrusilo stvaralaštvo zlatnog veka imperijalističke Španije, doživeo je veliki povratak i revitalizaciju u modernoj, a naročito savremenoj fantastici, budući da junaci koji su plastično nepovredivi ili odveć savršeni ne samo da deluju kao loše osmišljeni likovi, već ne odgovaraju sve razvijenijem i zahtevnijem senzibilitetu čitalačke publike.

Literatura:

1. Život Lazarčića sa Tormesa – njegove zgode i nezgode (La vida de Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades), prevela Jasna Stojanović, Terra incognita, Beograd, 1995.
2. Jasna Stojanović: Servantesova formula pikareske, Nasleđe, Beograd, 2011, str. 25-38.
3. Jasna Stojanović, Pogovor, u: Život Lazarčića sa Tormesa – njegove zgode i nezgode (La vida de Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades), prevela Jasna Stojanović, Terra incognita, Beograd, 1995.
4. Ljiljana Pavlović-Samurović, Dalibor Soldatić: Španska književnost 1 (Srednji vek i renesansa), Nolit, Beograd, 1985.
5. H. Castillo: El Comportamiento de Lázaro de Tormes, in Hispania, Vol. 33, No. 4 (Nov., 1950), pp. 304-310.
6. Jovan B. Savin: Metaforičke funkcije elemenata naučne fantastike u proznom delu E. A. Poa, Filološki fakultet, Beograd, 2020.
7. Predrag Palavestra. Kritičke odlike srpske fantastike. Projekat Rastko. [2007]. Dostupno na: www.rastko.rs [21. 8. 2021].

„Otvaram knjigu prošlosti! Čovečanstvo je u njoj zapečatilo težnje i pute, po kojima je hodilo. Slava njegova utrnula je kao poslednji plamičak dogorelog luča“. O „Teodule“ čuješ li još eho reči prošlosti, koje nas kao neka pošast progone. Helmski čoveče, ti mali slobodni ume, skrajnut sa zemaljske pozornice, što u istoriji prepoznat nisi, znaj da će samo iskreno istraživanje, reći ono što je istinito i pravično. Naša jezička barijera, slab podsticaj mladih umova i njihovog odgoja u jednoj zdravoj sredini, dovelo nas je do društva koja već vekovima unazad veliča, samo ono što je stranog karaktera, minimizirajući rad i trud ne samo domaćih autora, već i različitih mislilaca, naučnika, među kojima, naravno, možemo navesti mnoge ali izdvojićemo neke: Nikola Tesla, Lazar Komarčić, Mileva Ajnštajn. Stav koji posedujemo, da smo skrajnuti sa svake scene, gde se naši napori minorizuju i ismevaju, a sami smo doveli do toga, da kič i šund vladaju našim palankama, a ono što krasi naš narod u potpunosti smetnemo. Dok se sa setom prisećamo, kako su nekada ljudi živeli i poštovali, ako ništa drugo, onda ono što je najbitnije – svoje. Jedan od skrajnutih, zaboravljenih, slabo izučavanih i neznanih osoba, upravo je čovek po imenu Dragutin J. Ilić.

Dragutin Ilić rođen je 14. februara 1858. godine u Beogradu, bio je poznat kao novinar, publicista, političar, dramaturg, pravnik, filozof. Još kao mladi gimnazijalac postao je član i publicista u časopisu „Javor“, a tokom studija i u časopisu „Otadžbina“. Pored poezije koju je pisao i koju je ostavio iza sebe, pisao neke veoma poznate i neke manje poznate drame, koje su ugledale svetlost dana na pozornicama, gde su bile igrane pred punim salama. Njegovo knjževno stvaralaštvo možemo podeliti na dve faze razvoja:

1. Romantični realizam (Romantizam) 1882 – 1887. godine, kada je napisao svoja prva dramaturška ostvarenja, koja su bila zdušno prihvaćena među publikom( „Vukašin“ 1882, „Jakvinta“ 1883, itd.).

2. Realizam sa primesima okultizma i misticizma, to pokazuje njegovo prvo naučnofantastično dramsko delo do tada napisano „Posle milijon godina“ 1889. i, takođe, njegov kasniji roman „Sekund večnosti, istočnjački roman“ 1921, itd.

Ako pričamo o dramskim piscima i onima koji su obeležili srpsku književnost, moramo istaći da se Dragutin Ilić kao najmlađi nalazi rame uz rame sa Jovanom Sterijom Popovićem i Lazarom Lazom Kostićem. To su imena koja su obeležila ne samo dramsku scenu, već i srpsku književnost. U slučaju Dragutina Ilića, otvorena su vrata nove ideje i nove fikcije, naučnofantastične. Svet koji se do pre samo nekoliko godina borio za svoju nezavisnot, suočio se ne samo sa industrijskom, već i tehničko-tehnološkom revolucijom, a palanka koja je do tada bilo poprište guslara i megdandžija, zamenjena je dramskim bardovima i ljudima koji su gledali budućnost. Društvo tvrdog, tradicionalnog i patrijalhalnog karaktera, sa duboko urezanim religijskim shvatanjima, koja su uz to bili protkana starim kulturološkim navikama, nije bilo spremno za nove misli mladih umova, jer je svest ljudi koji su u to vreme obitavali našim ulicama bio samo „opanak koji se preko noći popapučio“.

Kada čovek danas uzme da pročita dramu „Posle milijon godina“, ne znajući da je ona pisana pre 120 godina, neće uočiti velike razlike pisanja. Naravno, to delo je više filozofsko delo nego naučnofantastično, ali za onaj period poseduje sve primese koje su potrebne da bi takvo futurističko štivo moglo biti priznato kao naučnofantastično. Interesantna drama koja je napisana u tri čina plus prolog, gde kao direktne učesnike imamo dva poslednja stanovnika zemlje, nove stanovnike ili Duho-svet i stanovnike Merkura. Naravno, ova drama nam daje uvid u razmišljanje čoveka koji se našao na zemlji nakon apokalipse u susretu sa uzvišenim bićima. Kako i sam navodi Dragutin Ilić u svojim autobiografskim spisima, sa spiritizmom susreo se prvi put 1895. godine, mada je po svemu sudeći kroz njegovo pisanje vidljivo da ima primesa teozofije i okultnih stvari i u ranijim delima, a naravno i u pomenutoj drami. Ovde se može istaći da se vidi jasna slika koju je imao i ono što ga je zabrinjavalo, a to je odnos religije i nauke, materije i duha, tj. materijalizma i spiritualizma. Takođe ono što je najviše uzdrmalo devetnaesti vek je teorija evolucije koja je došla u direktnu konfrotaciju sa religijskim shvatanjima. Briga o čovečanstu i putem kojim se zaputilo je ono što je zaokupljalo mislioce i pisce XVIV i XX veka.

Roman „Sekund večnosti, istočnjački roman“ je roman u kom se vidi stvarni upliv teozofskog i spiritualnog učenja. Tada je već postojao veliki upliv istočnjačkog učenja koji je zahvatio celu planetu, kako razvojem Prvog svetskog rata, tako i potražnjom za nečim boljim, nečim smirenijim, nečim što ima uzvišeniju zamisao, a nije hrišćanstvo. Tatijana Blavacka i njen pogled koji je zastupala i koji je i dan danas rasprostranjen po svetu u obliku Nju Ejdž (New Age) religije, jer premašuje pokret, je veoma zastupljena kod pisaca XVIV i XX veka, zato što su to bile velike nepoznanice za hrišćanstvo. Sam dodir sa njima unosio je ne samo dodir sa nečim spiritualnim, već i do tada nepojmljivim. U ovom romanu, koristio se starim folklornim motivima, gde je veoma duboko ulazio u propovedanju o vremenu, životu, svetu, a takođe pokazao je jedan zavidan nivo indijskog učenja koje je i implementirao u svoje delo. On je pokušao da kroz metaforična značenja i imena koje je koristio kroz roman prikaže npr. „Nivrti marga“ tj. jedan način gde se Jogi okreće od dejstva u ovozemaljskom svetu i vraća duhovnom svetu. Radnja romana prati mladog princa Panjati Sahiba koji zbog nesreće u pronalaženju svoje prave ljubavi, dolazi do različitih problematika koja ga more i koje na kraju kulminiraju. Ceo roman kao i njegova dramska dela propraćena su alegorijama, ovaj roman se može poistovetiti sa različitim oličenjima indijske religije i kulture, gde se na kraju stapaju vreme i postojanje materije, muško i žensko oličenje, svuda je jedna vrsta dualnosti. Ovo njegovo zanje je veoma vešto pretočio u još jedno vrsno delo, a ovim misticizmom i spiritualizmom napisao tako jedno kvalitetno štivo koje kulminira na samom kraju gde doslovno čitalac ostaje zatečen samim ishodom.

Kroz njegova dela spoznajemo da je bio upoznat i sa luciferskom gnozom, masonskim pokretom i samim činom inicijacija. Što bi se narodno reklo, posedovao je sve što je jedan tadašnji veliki pisac morao da poseduje. Rođen u zemlji koja se oporavljala od ratova, koja je uvek bila polarizovana i koja se uvek delila na neke tamo i neke ovamo, na našu veliku žalost izabrao je pogrešnu stranu, a mi kao što najbolje znamo i umemo, zaboravljamo uvek one koji su mogli nešto da postignu i kojima je trebalo samo malo podsticaja, jer naravno zašto bi jedan pisac, naučnik ili filozof bio involviran u politiku i vladavinu, takvi ljudi su potrebni narodu da bi se društvo razvijalo i kultivisalo, ali našim spretnim odstranjivanjem,kvalitetnog, Dragutin Ilić, čovek koji je napisao prvu naučnofantastičnu dramu, umire davne 1926. godine zaboravljen.

Ne dozovlimo dalja zaboravljanja!