Blog

Aleksandar Tesić pisac istoriografije

Posted on by Željko Kojić

Gospodin Tešć rođen je u Čačku 1961. godine, jedan period života proveo je u inostranstvu. Završio je pravni fakultet i trenutno sa svojom porodicom živi i radi kao prevodilac na RTS-u u Beogradu. Inače osnivač je svoje tj. porodične izdavačke kuće „Strahor“, uspostavljene ne samo radi izdavanja sopstvenih knjiga, nego i stranih ali i izdanja mladih neafirmisanih autora. Tešić postao je popularan sada već davne 2008. godine izlaskom prvog naslova verovatno desetologije „Kosingas“, jer kako i sam navodi, sagu „Kosingas“ pisaće u deset delova da bi zaokružio oko 100 godina razdoblja Srspke istoriografije. Naime, njegovo prvo delo koje je ugledalo svetlost dana je „Kosingas – Red zmaja“, na koga se nastavlja „Kosinga – Bezdanj“ iz 2009. godine  i „Kosingas – Smrtovanje“ iz 2010. Ove tri knjige, tj. sve do sada izdate knjige o Kosingasu, prate kao glavnog lika monaha Gavrila, koji se susreće sa svim nama znanim i neznanim bićima, ljudima i predmetima. Knjige ne samo da pokazuju našu mitološku stranu, nego i istorijsku, jer je radnja smeštena u periodu pred Kosovski boj. Naravno, ljudi, neljudi i pokoji ljubimac koji se provlače kroz knjige su njegov verni saputnik Coka, Kraljević Marko, knez Lazar i mnogi drugi koji će vas vratiti u vreme časti, čojstva i poštenja. Gde ćete videti kako vera u drugarstvo i u datu reč, nekada davno je značila više i od pisanog današnjeg dokumenta, koji ne samo što je potpisan i overen, već je i legitiman u institucijama, a ipak njegova vrednost je zanemraljivo mala u poređenju sa nekadašnjim sistemom vrednovanja.

Zatim kada se završi sa ovim delovima, kako i sam pisac navodi, nastavlja se sa čitanjem delova: „Zmaj i ždral“ koji je izašao 2012. godine, zatim „Koplje svetog Georgija“ iz 2013. i „Vitez zatočnik“ iz 2014. Ova trilogija prati život Miloša Obilića, nama znanog i neznanog junaka, znanog po čuvenju, a neznanog po informacijama. Tako da nam Tešić kroz njegovu naraciju približava sam lik Miloša Obilića, kojeg smo svi veličali kao mali i hteli da budemo kao on, kada smo se igrali igara u kojima smo bili vitezovi (ili sam se samo toga ja igrao)! Naime, u ovoj trilogiji Tešić smešta radnju priče u nama poznato zlatno doba srpske istorije, a to je obnavljanje carevine od strane  cara Stefana Uroša IV Dušana Nemanjića (car Dušan Silni), gde je invloviran i sam Miloš Obilić, jer ga car gleda blagonaklono kao svog sina. U ovim delovima kao i u prošlim može se sve očekivati, a tako bukvalno i svedočiti nekim delovima istorije, kroz misao. Inače Miloš Obilić je prelepo predstavljen, a takođe njegov naum u pronalaženju jedne svete relikvije. Takođe, opisi života na dvorovima, ophođenja prema ljudima, itd. su veoma lepo opisani, i pisac ubacuje čitaoca u svet koji je nekada postojao. Inače moj prvi kontakt sa ovim piscem i knjigama bio je obrnutim redosledom, jer do tog trenutka nisam ništa ni znao o njemu, tako da sam pročitao prvo serijal o Milošu Obiliću, pa nakon toga o Marku Kraljeviću, gde sam zaključio da mi je možda to i bolji redosled nego gore pomenuti. To je moje subjektivno mišljenje.

Nakon ovih šest knjiga, izašli su delovi: „Kosingas – Kroz oganj i vodu“ (2016) i „Kosingas – Onaj što nauči mrak da sija“ (2017). Ove dve knjige povezane su sa pokosovskim periodom, tj. dešavanjima nakon Boja na Kosovu. Priča prati kako našeg monaha Gavrila, tako i Stefana Lazarevića, Vuka Brankovića i druge. Tešić pokušava ovom prilikom da nam dočara taj duh vremena i raskola kako među vlastelom, tako i među običnim narodom, koji nije više znao ni gde će ni šta će. Izašao je i novi deo „Kosingas – Buđenje Svarogovo“. Naravno ko želi da ovo vreme čekanja i početnog ludila nekako provede u miru i svetu Kosingasa, srpske istorije i mitologije, može pročitati njegove dve knjige, jednu koja je izašla sa grupom autora i to: „Kosingas – Neispričane priče“ (2018) i „Gorolom“ (2018). Prva knjiga prati monaha Gavrila kroz njegovu pripremu za odsudnu bitku, a druga govori o vitezu Gorolomu i svemu onome što jednu takvu osobu prati. Isprepletanost ljubavi, junaštva, zavera protkano davno zaboravljenog vremena.

Ova dela, pitka i lepa za čitanje, pokazuju čitaocu ne samo imaginaran svet koji se prenosio usmenim putem, već i verovanja koja se u nekim delovima Srbije i dan danas štuju. Veoma dobar prikaz istorijskih delova, vraćanja duha vremena i oživaljavanja davno umrlih nama znanih i neznanih junaka. Dovodi svakog čitaoca tj. poštovaoca ovog žanra, tj. ove podvrste epske fantastike do želje da želi još jedan i još jedan nastavak, bez odlučnosti da sagu i završi.

Takođe, moram navesti da ovaj žanr epske fantastike, ne može svakom da se svidi, jer ima dosta ljudi koji ne vole istorijsku fantastiku ili npr. postoje ljudi koji poštuju različite pravce istorije, tako da pronalaze mane ovom piscu, dovodeći u pitanje da li je koristio nordijske primese mitologije, koje istorijske izvore je uzimao u obzir i tako dalje. Ovo ona vrsta fikcije koja potpomognuta istorijskim činjenicama dočarava jedan nov svet u koji možemo da uplovimo i uživamo u njegovim blagodatima.

Neke od stvari koje se zameraju ovom autoru su i te da se radnje koje opisuje u većoj meri ponavaljaju, kroz to da junaci idu od sela do sela, traže relikvije, koje će pomoći u borbi. Naravno, toga ima u knjigama, ali ako sagledamo realno i objektivno, toga ima u svakoj knjizi koja je zasnovana na motivima fantastike, naravno, u nekoj više u nekoj manje. Njegovo predstavljanje toponima i opisivanja različitih naseobina, konstruktivno je uradjeno, mada nekome može da bude veoma dosadno. Ali sve u svemu budi se duh vremena.

Ako niste bili u kontaktu sa ovim knjigama i piscem, trebalo bi mu dati šansu i pokušati, pa kome se svidi naravno ostaće u čoporu, a kome ne, moći će barem da ima neku vrstu iskustva u odabiru podžanra epske fantastike.

Septembarska čitaonica 2021

Posted on by Stefan Brezar

Doooobar dan, naši dragi Autostoperi i Autostoperke. Prošao je još jedan mesec i leto se bliži svom kraju. Nadam se da ste ga dobro iskoristili da se odmorite i da ste čitali…. fantastiku na plaži.

Pre nego što krenemo na vožnju kroz čudesan svet sprske fantastike hteo bih da vas pitam jedno lično pitanje, koje mi se već dugo mota po glavi.

Može?

Dobro.

Zanima me – kada i zašto ste počeli da se zanimate za fantastiku?

Ja lično sam imao tu sreću da moje okruženje bude podsticajno za to. Kao što sam napisao u čitaonici u maju, pokojni deda je uticao mnogo na mene, a sa njim i neki drugi članovi porodice koji su mi pričali bajke i predanja, mnogo pre nego što sam počeo da čitam. Zatim su došle knjige – počeo da čitam vrlo rano, a onda su usledili i filmovi, stripovi, muzika…

Da, umalo da zaboravim. Osim toga sam imao i tu privilegiju da letnje raspuste provodim u Dragačevu i na planini Romaniji, u Bosni. Sve te šume, brda, ostaci srednjovekovne prošlosti… oživeli su reči koje sam slušao i čitao i učinili ih mogućim. Mopasan je napisao nešto slično u svojoj „Horli“ – da parafraziram – kako čovek u sred Pariza ne može da razmišlja o natprirodnom ali na nekom posebnom mestu, daleko od urbanih centara mašta prororadi.

Zanima me, da li ste ljubav prema fantastičnom dobili kroz knjige, kroz priče, stripove, filmove ili je fantastika našla vas? Ako želite, Vaše odgovore možete slati na redakcija.avkf@gmail.com a najkreativnije odgovore ću staviti u sledeću Čitaonicu. I (glas iz TV prodaje) to nije sve! Najkreativniji saputnik će dobiti na poklon jedno od naših izdanja!

Dobro, a sada da se vratimo fantastici za ovaj mesec.

Za ovu priliku sam vam inače, kao i uvek pripremio izbor iz naše domaće fantastike – ima tu malo romana, malo zbirki priča i ovaj put, dosta naše narodne folkloristike.

Vežite se i krećemo!

,,Bajka nad bajkama“(Objedinjeno izdanje) – Nenad Gajić

 

Beogradska ,,Laguna“ ljubiteljima rada Nenada Gajića donosi pravu poslasticu. Tačno osam godina nakon što je premijerno objavljena ,,Senka u tami“, uvodni deo triologije ,,Bajka nad bajkama“ i nešto manje od devet meseci nakon što je objavljena ,,Treća noć“, završna knjiga tog serijala, Laguna je izdala posebno izdanje na 760 strana, koje objedinjuje celokupnu trilogiju u jednoj knjizi.

Za razliku od ranijih izdanja, novo je štampano ćirilicom, sadrži mapu u boji (autor mape je Ivan Nastić), ima tvrdi povez, ali donosi i male, mada, značajne razlike i u samom tekstu, čineći ovu trilogiju – prema rečima samog Gajića – najbližom ličnoj viziji autora.

Ako niste imali prilike da se upoznate sa Gajićevim radom, vreme je da se uputite u njegov čarobni svet, a ako ste fan – ovo izdanje je za svakog ko sebe smatra kolekcionarom.

 

 

,,Kovid 19+“ – Marko Vidojković

 

Takođe u izdanju ,,Lagune“ dolazi i zbirka priča Marka Vidojkovića. Mešajući satiru, fantazmogoriju i pank, Vidojković oslikava trenutno stanje u realnosti u kojoj živimo.

U njegovoj zbirci čitava Srbija pretvorena je u azil, odakle se nema kud pobeći osim u ludilo. Krug je zatvoren. Vreme se zaustavilo. Gore na nebu i dalje traje sednica kojom sam Bog predsedava, a srpski sveci podnose izveštaj o svom posrnulom narodu.

Ima li spasa za Srbiju i njene stanovnike, saznajte u ovoj zbirci.

 

 

 

 

,,Olalije“ –  Mladen Milosavljević

 

Pisac romana ,,Kal Juga“ i zbirke priča ,,Jezava“, Mladen Milosavljević, predstavlja nam ,,Olalije“, neobično delo, za koje se kaže da je poema za decu.

Milosavljević u svet dečije književnosti uvodi elemente iz narodne tradicije i folklorne fantastike, ispripovedane u stihu i maniru dela Branka Ćopića, u kome deda pomaže unuku da razreši životne nedoumice, pričajući mu priče iz mladosti.

Inače, u mitološkom rečniku Olalije su predstavljene kao noćno biće koje se pretvara u psa, mačku, jare, kozu ili neku drugu životinju ali može da poprimi i oblik svatova koji usred noći sreću odocnele putnike i pozivaju ih u svoje društvo.

Drugim rečima, Olalije, baš kao i Omaja, predstavljaju sinonim za priviđenja i narodne priče iz konteksta memorata i demonoloških predanja, a poema Mladena Milosavljevića predstavlja jedan od retkih primera (pionirski čak) koji pomenute motive koristi u kontekstu književnosti za decu.

 

 

Rečnik srpskih mitoloških bića (priče i legende) – Tamara Lujak

 

I dalje se bavimo narodnim predanjima i folklornom fantastikom. Autorka Tamara Lujak nam donosi knjigu koja se na jedan zabavan način bavi sprskim narodnim predanjima. Ovaj rečnik dat je u vidu priča, predanja i legendi koje govore o nastanku određenih pojava, čudovišta i mnogih drugih bića. Na osnovu poznatih mitova i narodnih verovanja, Tamara Lujak je stvorila galeriju praiskonskih stvorenja koja žive u našoj blizini.

Posebnost ovoj knjizi daju i ilustracije Marice Kicušić. Ova knjiega namenjena je kako deci tako i ljubiteljima mitova i poštovaocima bajkovite proze.

 

 

 

 

,,Priče lopova poštenjačine“ – Sanja Savić Milosavljević

 

Iz izdavačke kuće „Bedem“ nam stiže zbirka priča Sanje Savić Milosavljević.

Autorka je oslonjena na narodne priče, predanje i folklor i dok čitate, imate utisak ne da čitate već da slušate nekog narodnog pripovedača koji vam pripoveda uz vatru.

A šta sve lopov poštenjačina ima da vam kaže, saznaćete ako pročitate celu zbirku.

 

 

Svemirskom brodu je nestalo goriva. Srećom, našoj vožnji je ovde kraj. Uživajte u jeseni i razmislite malo, do oktobra, o onome što sam vas pitao pa se vidimo, na istom mestu!

Dan kada je Sunce palo na Zemlju – Mladen Marković

Posted on by Redakcija

Dan je bio nepodnošljivo topao. Nad ogromnim zelenim okeanom krošnji što su se pružale u nedogled prema plavičastim planinama odjednom zavlada mrtvačka tišina. Samo se nekoliko velikih ptica otisnulo sa grana u plavetnilo neba i stalo da obleće iznad velike čistine, kojekud načičkane busenima sasušene trave, na kojoj se uzburkani oblak prašine lagano slegao.

U polju se začu režanje, tiho i preteće, a potom i šuškanje mekih šapa po sasušenim vlatima. Čovek koji se tu našao nemo je posmatrao užasni prizor; ogromna mačkasta zver vukla je kroz prašinu u svojim sabljastim zubima gomilu krvave mase koja je samo izdaleka nalikovala ljudskom biću. Iz njegovih očiju nije se moglo pročitati da li je to što oseća bio strah ili bes. Nepravilne crte na  grubom licu bile su iskrivljene u neljudski grč. Jedva da je dan prošao od kako su lovci iz njegovog plemena koje obitava u krševitim brdima na južnom obodu  šume poveli tek stasale mladiće u svojevrsnu inicijaciju. Setio se njihovog gromoglasnog pokliča kada su im u ruke data koplja – znak da su odrasli u muškarce – i njihove nepokolebljive volje da se kao takvi dokažu svom narodu. Podelivši se u manje grupe, raštrkali su se kroz pravi pravcati lavirint stabala rešeni da oprobaju blagoslov plemenskog vrača. Međutim, u tmini pod krošnjama, njegova dva saplemenika i on, poneti osećajem nadmoćnosti koju pruža brojčanost, udaljili su se od drugih a da to nisu ni primetili. Nisu čak ni obraćali pažnju na zlokobnu tišinu koja je nastupila. No, jedan od njih ubrzo je zapazio dve tačke koje su smaragdno sijale u senkama. Sledećeg trenutka iz žbunja je izletela zver i poput besne furije se obrušila na njih. Glasni urlik smenio je užasavajući smrtni ropac jednog od njegove braće. Preostali drugar je hitnuo koplje na masivna pleća koja su se prelivala u senkama, a potom su se obojica dali u beg. Ali, trud im beše jalov; čim su se bosim stopalima dotakli čistine za njima se sjurio ogromni tigar i bacio na drugog nesrećnika. Čovek, svestan da ne može umaći, dočeka tu gromadu od mišića i kandži u momentu kada se obrušila na njega. Poslednjom snagom očajnika uzmahivao je kremenim nožem na zver, ali svaki mu je napor bio izlišan. Moćne čeljusti zarile su se u vrat, pa u telo rasecajući meso i drobeći kosti. Ostao je još samo on, Gor’Na, lovac iz horde Altahi.

Zla kob je nad njime ovog dana, mislio je. U osvit zore bio je kopljonoša svog plemena koji je sa mladima slavio život. Sada, vredeo je koliko i zec uhvaćen u zamku, čekajući gnusnu smrt za koju je znao da neće izbeći. Čvrsto je stegao svoje koplje žilavim rukama kada primeti da ga dva smaragdna oka fiksiraju tu gde stoji. Mrmljajući sebi u bradu, zakljinjao se manima svojih predaka da neće umreti a da ne pokuša da povede u smrt i svog ubicu, iako je duboko u sebi znao da kameni vrh koplja ne vredi ništa naspram razularene snage zveri. A ona, evo, već se lagano približava, vrebajući svoj plen. Naperio je koplje prema tigru koji kao da ga je čikao svojim režanjem, obećavajući smrt. Potom urlik označi početak napada, na šta hrabri lovac na mamute jedva primetno zadrhta. Za tren oka uzmahnuo je svojim kopljem. Ali, u momentu kada se tigar spremao na skok, njegove moćne čeljusti se zaklopiše; on načuli uši i zastade. Potom poče da tupo zvera okolo i da lagano uzmiče pred zbunjenim čovekom koji se tih trenutaka pitao kako još nije mrtav. Sledećeg trena u očima ogromne mačke ugasnu ubilački plamen a na njegovo mesto dođe neka nejasna bojazan. Zver frknu prema svojoj žrtvi, uzmahnu glavom i ubrzo nestade među stablima, ostavivši zabezeknutog čoveka da nemo stoji kao skamenjen. Njegovo gotovo nago telo ponovo prodrmusa drhtaj i naposletku on spusti koplje i uzdahnu. Šta god da je nateralo zver da tako bezglavo utekne i ostavi svoju lovinu nije mu tog časa bilo važno. Važno je bilo samo da je živ… On… Gor’Na… od horde Altahija…

No, nekoliko slabašnih otkucaja srca potom, pažnju mu naglo privuče neko čudno brujanje… Glasno i udaljeno… Kao da dolazi odozgo. On se trže i pogleda ka svodu; plavetnilo vedrog neba lagano je poprimalo neku grimizu nijansu koja se mešala sa bojom plamena a samo Sunce učini mu se sjajnije. Gor’na poče da žmirka mada nije skretao pogled. Naposletku, nebom se pronese grmljavina a Sunce kao da se raspali; delovaše kao da se od danonosne zvezde odvoji jedna plamena suza a njen bljesak proguta svaku drugu svetlost. Gor’Na zakloni oči svojim kosmatim rukama ali, kada ih je opet otkrio, video je nešto poput vatrenog koplja kako stremi na dole. No, mesto da beži, strah pomešan sa tupom radoznalošću prikova mu stope u mestu. Plamena lopta buktala je kroz vazduh nekoliko trenutaka i potom se uz gromoglasnu eksploziju zakucala u šumu – svega ligu ili dve od zabezeknutog lovca. Plamen bljesnu belom svetlošću a Gor’Na pokuša da pokrije uši usled praska. Dreknu i pade na zemlju kada ga neka sila nalik snažnom naletu moćnih vetrova odbacila iz mesta. Video je kako se veliki stub dima i vatre uzdiže poput gigantske kobre koja širi svoj lepezasti vrat. Stade da se koprca po prašini u bezuspešnom pokušaju da ustane, a kada se konačno uspravi, poče da beži kao bez duše. Sve oko njega pretvorilo se u metež; padala je vatrena kiša od kamenja, stenje i drveće padali su na zemlju i razbijali se. Jato preplašenih ptica oduvao je nalet ravan tajfunu, a samo nebo se naglo pomračilo. Oblaci dima uvijali su svoje pepeljaste pramenove poput strašnih zloduha koji se kote u košmarima ludila kada plamen utihne u noći a vračevi bacaju kosti uz koje prizivaju seni mrtvih.

U momentu kada ga je zamalo smlavila stena koja je pala tik uz njega, on stiže do jednog kamenitog krša obraslog u mahovinu i baci se među gromade. Stena pogodi mesto sa kojeg se samo treptaj oka ranije odbacio snažnim nogama i umalo ga ne prikuca za otkriveni zaklon. Sklupčavši se poput deteta, osećao je kako mu se duša odvaja od tela dok je udarni talas nosio kamenje i grane koje su ga zatrpavale. Nikada pre njegova čula nisu iskusila ovakav užas. Tigar mu se činio kao ništavna napast spram ovakvog razaranja koje je čupalo šumu iz zemlje. Zar su se nebesa slomila pod stopama Oca Sunca koji pade da i sam pogine i svojom lučom spali vasceli svet? No, u svojoj primitivnosti nije mogao, i da je hteo, da zamara svoj prosti intelekt takvim pitanjima. Smrtonosna oluja je prošla jednako brzo kako je i došla a on, još uvek nesvestan i prostora i vremena, poćuta koji moment dok sve ponovo ne zamuče. Zatim stade da razmiče grane i šljak koji ga je pokrio maločas pa izmile iz svog skloništa. Stene među kojima je našao zaklon bile su iskrzane. Ogolela stabla skršenih grana stajala su kao grobni belezi a svuda je padao pepeo, poput snega na povetarcu. Lovac načini nekoliko koraka hramajući; jedna kamenčuga izazvala je na njegovoj butini krvavu oteklinu. Krv iz razbijenog čela slivala se niz njegov vrat i široke grudi. Umalo se ne srušivši, on zastade nem pred prizorom. Činilo mu se da je sam život istrgnut iz zemlje nad kojom se sada nadvijalo mrškasto nebo gde se sunce više nije dalo nazreti. Zakoračio je unazad u svoj toj buri pomešanih osećanja želeći da ode odatle. Potražiće svoju sabraću za koju se nadao da su još uvek u životu. Da. I vratiće se sigurnosti svoje kolibe. Svuda samo ne ovde – tamo je želeo da bude. No, njegove noge kao da otkazaše poslušnost razumu, te polako pođe nazad u istom pravcu iz kojeg je maločas pobegao. Korak za korakom, svaki beše bolan i težak. No, uskoro lovac zaboravi na bol koji mu je pričinjavala povređena noga i poče da osmatra oprezno. Bio je ranjen i nenaoružan, i uz to sam. A usamljenik je ovde predstavljao lak plen. Ali, zverinja više nema. Bar u to je bio siguran.

Gor’Na je bio srednjeg rasta poput ostatka njegovog naroda. Njegova ramena bila su široka a ruke mišićave i snažne. Vitki struk kao da mu se nastavljao u uskim kukovima koje je pokrivao komadić uštavljene kože, a noge su mu bile tanke ali užilavljene. Lice koje su karakterisale široke vilice i izraženi čeoni lukovi, činilo je da više nalikuje kakvom divljem stvoru nego li čoveku, a svaki njegov pokret uprkos zadobijenim povredama odavao bi hitrinu i spremnost koja prevazilazi ono što će potonji sinovi civilizacije nazivati živošću. Trgao je jednu skršenu granu koja će mu poslužiti kao batina i krenuo. Niko nikad, pa ni on sam, neće znati reći šta ga je tih trenutaka mamilo napred. Hramao je, klizeći po košmarnom krajoliku pogledom otupelim od vrtoglavice, sve dok teren ne poče da prelazi u blagi pad kao da se spušta u kakvu dolinu. Njome se širio gust oblak dima čija ga je ljutina ujedala za oči. No, odjednom se oseti nekako čudno, lako poput pera, kao da je nošen nečijom nevidljivom rukom. Iskrsavao je i nestajao u tim lelujavim pramičcima poput fantoma. Uskoro se dim razvejava, a Gor’Na zastade kao po komandi. Odatle je mogao videti udubljenje nalik jami koje tu ranije ne beše. On se lagano primače obodu.

Beše to krater, dubok preko dvadesetak koraka, savršeno kružnog oblika i kosog pada. No, ono što se naziralo u njemu učini da lovac zine tupo. Na mesto umiruće zvezde koju je očekivao da vidi izdisala je čudna magličasta tvar i stremila na gore nalik vretenu, a iz te se neprirodne izmaglice mogla videti nejasna figura. Lovcu se iz daleka učini nalik kumirima koje su Altahiji podizali svojim bogovima. Uprkos upozorenjima koja su mu se rojila u umu, počeo je da se spušta dole. Želja da vidi šta je to što je uništilo njegov mali svet bila je jača. Usporio je hod kada se našao u neposrednoj blizini misteriozne figure. Ali, ono što je usledilo zatim učinilo je da se ranjavi lovac ukopa u mestu. Iz prva je delovalo da ljudska prilika pognute glave kleči na jednom kolenu, oslonjena na svoje pesnice. Ali, najednom, u njoj se nazreše znaci života, a pred uzneverenim lovcem se uspravi pravi pravcati kolos. Izgledao je kao čovek, ali takav čovek nikada nije gazio prahom zemlje. Gor’Na jedva da mu je dosezao nešto iznad pasa. Njegovo potpuno nago telo bele puti bilo je sazdano od snopova vretenastih, punih mišića, gotovo bolesno simetričnih. Lice mu je bilo maska vanzemaljske lepote – a beše strašno. Na njemu su dva oka blistala poput uglačanog ahata, a kosa mu beše duga crna griva. Lovcu jezik udari u nepce. Njegov pogled pun neverice na tren se ukrsti sa neizdrživim pogledom diva u kome se ogledaše nedokučive tajne i vanvremenska mudrost. Ali, u tom pogledu nije se dala nazreti ni trunka ljudskosti. A ni milosti.

Div zakorači napred našta lovac načini korak unazad. Činilo mu se da će mu srce iskočiti iz grudi. No, div se nije zaustavljao a Gor’Na, koji se blizu smrti tog dana našao već nekoliko puta, instinktivno zamahnu svojom batinom pa uputi udarac ka divovom pločastom trbuhu. No, batina puče kao da je trula grančica o golemu šaku koja polete poput zmije i zgrabi nemoćnog lovca za vrat podigavši ga sa zemlje kao da je perce. Iako se divljački borio protiv tog gvozdenog stiska, Gor’Na naposletku pogleda u oči koje su sada tinjale poput crne vatre. Njegovo batrganje uskoro se umiri a izraz mu posta staklast. U jednom momentu učini mu se da tone u mračnu izmaglicu van vremena i prostora. No, u njoj počeše da se rađaju oblici, isprva ništa više stvarni od pričine koja ih je kotila. Odnekud zasija rastopljena magma prkoseći mraku, a svaki put kada bi odjeknuo udarac čudnog malja, plamen bi zaiskrio belo rasipajući se poput zvezdica u prvobitnom haosu. Magma je postajala čvrsta, uobličavala se u nešto što naposletku zacvile kada bi bačeno u led. A taj spoj leda i vatre tada beše ponet snažnim rukama; novo blistavo oružje koje je presecalo meso i kost i žile. Ta čudna vizija postade gotovo opipljiva, i Gor’Na posvedoči nesanjanom usponu svoje rase.

Poput mrava ljudi su jurcali tamo amo gradeći čudne kolibe od kamena koje su se u neverovatnim oblicima uzdizale ka nebu blješteći poput zažarenog ugljevlja na suncu. Gledao je ljude, odevene u čudnu sivu odeždu koja je odbijala sunčeve zrake. Video je uzdizanje palog boga i sudare hordi koje jašu na tankonogim zverima dok se na njihovim kopljima vijore čudni znaci. Gledao ih je kako umiru i krvare u blatu, dok se nad njima nadvija olovno nebo poput znamenja sila koje će se tek zvati ratom. Osećao je svu patnju i bol i sumanutu želju za ubijanjem kakva ne beše svojstvena ljudskoj rasi. A onda usledi pad čovekov i oblak otrovnog crnog dima koji prekri nebo, preteći da poguši sve živo na zemlji. Za njime uslediše kolosalne plime koje su nosile smrt svetu. No, video je i novi uspon čovekov koji će u čudnim čamcima leteti nebom, dok zemljom koju će prekrivati sivkasta tvar ljudi gone beživotne naprave čija brzina daleko prevazilazi i najbrže zveri. Video je i čoveka u čudnoj odeći pod kukastim simbolom koga nebrojeno mnoštvo pozdravlja visoko podignutom rukom, i plamene suze koje će padati s neba rušeći kamena naselja crvenih krovova u zaglušujućoj grmljavini. Bogovi će biti zaboravljeni a zemlja pusta spram jada koji će odrešiti ljudske ruke. Poslednje što se ukaza beše poraženo dete mrtve zemlje, kako leti prazninom među zvezdama u nečemu što naliči santi leda. A potom sve poče da nestaje i da se rastapa.

Tada gigant podiže svoj pogled ka mrškastom nebu.

„Baciste me dole i time izgubiste bitku“ odjeknuo je njegov gromki glas u prazninu svoda „Survali ste Mene u prašinu, i time ste gurnuli svet u haos… Jer Vaš je sklad krh koliko i Vaša tvorevina, a Ja ću podići sebi tron na njenom vrhu! Vaš svet će goreti! A na njegovim razvalinama Ja ću izgraditi bolji!“

Rekavši to, on pođe prema ivici kratera. Zlosrećni Gor’Na je ostao da leži u pepelu i prašini, očiju užasnutih i uperenih u nebo. U njima se više nije nazirao ni tračak razuma. Njegovi udovi bi se čas trgli, čas opustili, a isprekidani dah lagano je slabio dok naposletku sasvim ne utihnu, a celo se njegovo telo potpuno umiri.

Tajanstveni div izbi na površinu i osmotri. Pred njime je ležala razorena pustoš. U obličju čoveka je pošao, ali nije ljudska prilika zašla među skršena stabla, već nešto dugo i vijugavo odgmiza kroz prah i uskoro se stopi sa sumrakom. Zlokobna tišina avetinjski se izrugivala kroz tamu, noseći sa sobom šapat koji prethodi lavini. A duga noć nadvijala se nad snenom zemljom.

 

Autor: Mladen Marković

Slika veštačkog raja u stripu „Noć“ Filipa Drijea

Posted on by Adrijana Ranković

Strip Filipa Drijea „Noć“ objavljen je 1976. godine. Posvećen je njegovoj preminuloj supruzi Nikol i smrti. To je autorov krik izražen snažnim bojama i linijama koje su čas oštre, čas se rastaču tvoreći najraskošnije kompozicije. Priča sama po sebi ne donosi puno toga novog, gradska plemena se bore kako bi se dokopala droge, ali je način na koji je ona izvedena izvanredan. Drije nam donosi raskošne crteže složenih kompozicija sa mnoštvom detalja. Svaki od nas zahteva mnogo vremena i posvećenosti i nemoguće je samo preletati sa stranice na stranicu, a da mnogo toga ne propustimo.

Kako i sam autor naglašava, suština ovog stripa je suočavanje sa smrću „koju su sakrili od nas na ZAPADU, zato što nas plaši, zato što nas nagoni na misli, zato što nije profitabilna, osim za neke“. Drije u „Noći“ preispituje njenu granicu sa životom i predstavlja je kao poroznu. Smrt se duboko uvukla u život ispunjen opsenama i iluzijom i svaka stranica odiše svešću o njenoj sveprisutnosti. Predstva smrti kao mogućeg izbavljenja, do kojeg su prečica veštački rajevi, u ovom slučaju droga, ispunjeni iluzijom neophodnom da bi se podnela svakidašnjica dozvaće u naše misli Bodlera i pre nego što ga autor bude direktno citirao. Treba obratiti pažnju na to da odnos prema smrti nije jednoznačan i, kako se strip bliži kraju, kod junaka se javlja strah pred nepoznatim, što dodatno produbljuje njihovu psihologiju. Autor će nam pružiti galeriju promiskuitetnih likova u čijem središtu je ambivalentno. Drije strip i otpočinje predstavljanjem tih „tužnih i lepih živih mrtvaca“, ali pre nego što ugledamo njihova oštra i upečatljiva lica sa karakterističnim tetovažama koje ukazuju na duboku patnju i poručuju „ende“, „tuee“, „baisee“, suočićemo se sa jednom naglašeno simboličnom i upečatljivom slikom. To je prikaz pomalo klonule ruke koja ne može da dosegne Sunce. Poljima u obliku trake, dijagonalnom kompozicijom, blagom promenom perspektive, ali i kontrastom na planu boja autor je postigao utisak udaljavanja od svetlosti. Ruka ljubičaste boje najavila je svet podzemlja u kojem žive Lavovi. To je za njih prostor sigurnosti gde sunčevi zraci ne dopiru. S druge strane, zora donosi smrt i razaranje, a njihova tela raspadaju se pod zracima sunca. Kao što vidimo, ni odnos prema svetlosti nije jednostavan. U jednom momentu i Anita Lepi Zglob poput radoznalog mačeta pruža prst prema zraku sunca. Dakle, svetlost donosi opasnost, ali u sebi nosi nešto neodoljivo privlačno. Kao da podseća da potoji neki drugačiji život koji je ostao nedostižan.

Ambivalentnost se nameće kao jedna od glavnih osobina dela jer, kao što vidimo, ona je u osnovi i likova i svetova koji ih okružuju, a podvučena je i na vizuelnom planu upravo kroz kontrast toplih i hladnih tonova, svetlosti i tame. Strip počinje mrakom, crnim stranicama koje se rasplamsavaju u požar boja. Uokviren je slikama Nikol i Drijea. Oni su prikazani kako stoje poput božanstava sa oreolom, koji zapravo predstavlja zver koja ih proždire. Slikom Nikol, uveden je specifični jarki kolorit koji je karakterističan za „Noć“. Upravo uz pomoć boja, Drije nas uvodi u svet halucinacija pod uticajem droge i tako stvara paklenu atmosferu kako bi prikazao smrt pre smrti, bilo da predstavlja svet podzemlja ili borbu koja se odigrava pod nebom koje gori podsećajući na pretnju koju donosi zora. U tu adsku atmosferu, autor će i kasnije uklapati fotografije Nikol, koja svojom mirnoćom i lepotom čini snažan kontrast okruženju. Ona je prikazana kao ideal, božansko u tom surovom svetu. Kako bi se podvukla distanca od realnosti, slike na kojima se pojavljuje Nikol prikazane su kroz mrenu zelene ili roze boje i kao kroz kaleidoskop. Da bi se došlo do tog delića radosti i lepote, potrebna je opsena, varka i drugi svetovi, potreban je fiks, što je razlog borbe plemena.

Čitavu drugu polovinu stripa zauzeo je „dance macabre” gradskih plemena kojim otpočinje borba za Plavi depo, srce grada i izvor droge. Povodom toga, izdvojiću tri ključne scene. Prva je poziv Anite Lepog Zgloba da se bore i Čeličnih Ruku da pevaju sa njim „dum dum velike smrti”. Za ovu tablu karakteristična je centralna kompozicija. U vrhu je lik Anite Lepog Zgloba, žene ratnice u krupnom planu, zatim vidimo lica lavova u čijem središtu su Čelične Ruke, a drugu polovinu predstavlja slika Čeličnih Ruku iz donjeg rakursa kako sedi na motoru držeći palicu u ruci i započinje pesmu „Brown Shugar” Rolingstonsa dok mu je iznad glave ogromno preteće Sunce. Ovakav odabir pesme, pored opsesije junaka dogom, u vezi je i sa likom Anite Lepog Zgloba, junakinje koja je simbol putenog, senzualnog, opipljivog, snažnog, nasuprot Nikol, koja predstavlja ideal i iluziju.

Sledeća slika koju želim da izdvojim je predstava raja. Interesantno je to što je potrebno ući na vrata pakla da bi se taj „raj” dosegao. Treba obratiti pažnju na scenu ulaska u čeljusti Plavog depoa, nekon čega nas Drije „prebacuje” u hram u čijem je središtu kao božanstvo Nikol. Slika je većim delom simetrična, prikazana kroz kontrast roze i zelene, s tim što su boje nešto bleđe u odnosu na ostatak stripa, a linije su manje oštre. Atmosfera u „raju” nije ništa manje paklena. On je ispunjen prljavštinom, bolešću i raspadanjem, sa leve i desne strane od Nikol, umesto lukova hrama, nalaze se dva zelena lika prikazana iz profila kako povraćaju, dok iz ritualnih posuda kulja vatra. Ipak, na podu je ispisano „eden”. U polju iznad slike hrama, u gornjem delu ove table su čestice svetlosti, dok donji deo čine lica Lavova opijenih ritualnom pesmom. Njih povezuje muzika koja im izbija iz ušiju opredmećena kao vatra. Dakle, na ovoj tabli vidimo prikaz trodimenzionalnog sveta, koji čine stvarni raj predstavljen svetlošću, veštački raj, iluzija stvorena pod dejstvom opijata, i pakao, koji je njihova stvarnost.

Poklonički ples u hramu predstavlja kulminaciju stripa i nakon toga slede slike postepenog razaranja. Ovakva predstava raja govori o svesti o prividu, iluziji, nestalnosti. U vezi sa tim kao važan motiv nameće se motiv zaborava koji se provlači kroz strip i, kada Hajnc pozoiva ostale u borbu, on ih poziva da zaborave noć i život. Ipak, zaborav ne dolazi tako lako, i uvek neko od likova podseća da ono što ih okružuje nije stvarno, već iluzija.

„Noć” se završava dolaskom zore i rasprskavanjem muzike. Variranjem scene sa početka stripa, Drije je uokvirio priču, suočivši svoje junake i konačno sa svetlošću i smrću. Ruka junaka i ovog puta je podignuta prema Suncu, ali sada može da ga dosegne. Linije više nisu oštre, već sasvim meke i oblici se sve više deformišu kako bi nam bilo prikazano raspadanje. Nema više kontrasta u bojama, već ostaje samo narandžasta koja prelazi u bledožutu kako se oblici razlivaju. Poslednje reči koje Hajnc izgovara su: „Život?”, ostavljajući mogućnost da smrt donese nešto više od mrtvog života.

„Noć” je strip koji od nas traži da mu se vraćamo iznova i iznova. Ima stripova koji nas svojom pričom i dinamikom „vuku napred”, pa nas radoznalost podstiče da što pre stignemo do kraja. Nasuprot tome, složenošću svojih crteža, morem detalja, promenama kompozicije, neverovatnim koloritom, Drije nas navodi da se na svakoj stranici zadržavamo i istražujemo zadivljeni njegovim talentom. Istovremeno, dok nas vodi kroz svetove iluzije, sučavamo se sa bolom i stvarnošću. Ako već niste, naoštrite svoje oči za „Noć”.

Periferal – Vilijem Gibson

Posted on by Lazar Vuković

Ako se za neki podžanr naučne fantastike može reći da je bio proročki, to je definitivno cyberpunk. Malo ko je verovao da će svet postati pozornica na kojoj preovladavaju multinacionalne korporacije koje kontrolišu svetske vlade u cilju ubiranja profita. Osnovna premisa žanra high tech, low life je postala prava krilatica pošto su čipovi i druga tehnološka pomagala tražena roba na crnom tržištu, dok je običan svet sve siromašniji. Takođe je razvijena mogućnost zamene nedostajućih ekstremiteta i ugradnja implanata. O kibernetici koja dolazi do izražaja i veštačkoj inteligenciji i hakerskim grupama ne treba trošiti reči, dovoljno je pročitati neki tehnološki članak o novim dostignućima i sve će nam biti jasno.

Glavni krivac za uspon cyberpunk žanra je Vilijem Gibson (William Gibson) koji je svojim romanom prvencem Neuromanser izdatim 1984. godine servirao nešto novo ljubiteljima naučne fantastike. Opravdano nosi titulu jedinog romana koji je osvojio tri različite nagrade za najblolji roman Hugo, Nebjulu i Filip K. Dik. Ne treba zaboraviti ni ostale pisce poput Brusa Sterlinga, Nila Stivensona, Pat Kadigen, Rudi Rajkera i Džona Širlija koji su svojim romanima i pričama doprineli popularizaciji žanra. Ali, glavni fokus će sada ostati na Gibsonu i njegovim delima.

Ubrzo nakon izdavanja svog prvenca svet je proširio na još dva dela Grofa Nulu i Mona Lizin natpogon koji sa Neuromanserom čini prvu trilogiju, trilogiju Mreže. Taj recept je sledio i u svojim ostalim delima kada je usledila još jedna trilogija, trilogija Most koju čine Virtuelna Svetlost, Idoru i Sve priče sutrašnjice. Zatim je usledila trilogija Plavog mrava u kojoj se malo odmakao od cyberpank žanra. Na naš jezik je samo prevedena prva knjiga, Prepoznavanje obrazaca o kojoj su mišljenja podeljena. Posle višegodišnje pauze se vratio podžarnu koji ga je proslavio svojom novom Džekpot trilogijom koju trenutno čine Periferal i Agencija. U našem fokusu je Periferal (The Peripheral) originalno objavljen 2014. godine.

Radnju Periferala pratimo iz dva različita vremenska toka. U prvom, koji se odvija u nama bližoj budućnosti, upoznajemo Flin i njenog brata Bartona, bivšeg pripadnika Oružanih Snaga kojima je jedini prihod Bartonova naknada za povrede zadobijene u jednom od bespotrebnih ratova u kojima Amerika učestvuje. Barton dobija posao testiranja nove video igre u kojem mu je zadatak da obezbeđuje krug solitera od stvari koje podsećaju na bube. Jedne noći zamoljava svoju sestru da ga zameni i ona prisustvuje nečemu što podseća na ubistvo.

Drugi vremenski tok je udaljen sedamdesetak godina posle Džekpota, apokaliptičkog događaja, koji je zbrisao 80% populacije. U njoj pratimo Vilfa Netertona, novinara, koji biva upleten u misteriozni nestanak jedne žene. Shvata da je jedini svedok dron koji je na neki način povezan sa prošlošću.
Koja je veza između prošlosti i sadašnjosti? Šta spaja misteriozno ubistvo i nestanak u rasponu od sedamdeset godina? Šta je Džekpot i koji su njegovi uzroci? To su neka pitanja na koja ćemo dobiti odgovor tokom čitanja ovog romana.

Periferal predstavlja Gibsonov blagi povratak u cyberpunk žanr pomešan sa noarom zastupljenim u Prepoznavanju obrazaca. Jedno ubistvo izaziva efekat leptira koji utiče na sve likove u knjizi bilo u istom dobu ili da su godinama udaljeni od događaja. Sad da li je Gibsonov eksperiment uspeo zavisi od čitalaca i njihovih očekivanja.

Odmah se na početku može primetiti povratak Gibsonovog pesimističkog vida budućnosti. Tehnologija se razvija, korporacije ubiru profit, dok je populacija sve siromašnija i moraju da se zadovolje mrvicama. Međutim, među njima se nađu marginalci koji hodaju po ivici brijača kako bi obezbedili koliko toliko svetliju budućnost. Poput Kejsa u Neuromanseru, tako i Flin i njen brat životare zahvaljujući njegovoj invalidnini i kada im se najzad nasmeši šansa za boljim životom upadaju u zaveru koja seže daleko u budućnost.

Ni život sedamdesetak godina nakon njihovog doba nije ništa bolji. Iako se svet oporavlja od Džekpota i dalje su prisutne klasne podele i rivalstva potpomognuta uznapredovalom tehnologijom. Neću dalje govoriti o svetu u dalekoj budućnosti kako ne bih umanjio uživanje tokom čitanja.

Poruka dela je jasna. Vodite računa o svojim postupcima kako se ne bi odrazili na budućnost i nepovratno je promenili. To se pre svega ogleda na istoriju Džekpota koju priča jedan od junaka na sredini knjige. Kroz dinamično kratka poglavlja se upoznajemo sa svetom na koji nas Gibson upozorava. Složenim tehnološkim stilom nas uvodi u radnju i upoznaje sa likovima tako da treba pažljivo pročitati prvih pedesetak stranica kako bi se uhvatila nit i pratio tok radnje koji se odvija na preskok iz doba u doba.

Ono što raduje je što se po seriji snima serija u Amazonovoj produkciji pa nam ostaje da čekamo i vidimo kako će to ispasti.

Kao što sam rekao, ovo je prvi deo iz planirane trilogije. Prošle godine je objavljen drugi deo Agencija dok se završnica iščekuje. Zahvalnost što je nova Gibsonova trilogija pred domaćim čitaocima dugujemo izdavačkoj kući Miba books koja se hrabro otisnula u ovaj poduhvat.

Lično smatram da mu treba dati šansu. Znam da je Neuromanser bio nešto revolucionarno, ali to nije razlog da ne pročitamo novija Gibsonova dela i podsetimo se najboljih trenutaka podžanra koji volimo.

FATE/ZERO

Posted on by Pavle Horvat

Zamislite sljedeću scenarij: sedam moćnih čarobnjaka bore se kako bi osvojili Sveti Gral, artefakt koji pobjedniku može ispuniti bilo koju želju. No čarobnjaci se ne bore sami, već u pomoć mogu prizvati po jednog herojskog duha iz povijesti. Tako se naši protagonisti bore rame uz rame uz kralja Artura, Aleksandra Velikog, Gilgameša i ostale junačke ličnosti. Ako vam ovo dosad zvuči kao odličan recept za zabavnu akcijsku tabačinu: u pravu ste – Fate/Zero zaista i jest zabavna akcijska tabačinska serija. No Fate/Zero je ujedno i toliko više od toga: traktat o vladarima i moći, rasprava o utilitarizmu, standardna priča o junacima koji nadvladavaju prepreke te prije svega – drama. I to izvrsna drama o desetak glavnih likova, njihovim osobinama, motivacijama i međuodnosima.

Ovo poslednje potrebno je dodatno naglasiti. Često se radnje dijele na one gonjene pričom (Ratovi zvijezda) te na one gonjene likovima (Pjesma Leda i Vatre), uz bezbrojne nijanse između. Fate/Zero je pak, eklakantan primjer potonje kategorije, skoro do njene ekstremne krajnosti. Razradi likova i njihovih međuodnosa posvećeno je mnogo vremena i pozornosti. Dijalozi su česti i sadržajni, dajući likovima pregršt prilika da nam demonstriraju svoje karaktere. Priča je, pak, često gurnuta u drugi plan, povijajući se prema likovima i njihovim potrebama. Kreće kad je likovima to zgodno i staje kad likovi trebaju introspekciju; često ih i planski dovodeći u situaciju koja će baš u danom trenutku najviše potaknuti njihov razvoj.

Vjerojatno najvažniji među njima je Emiya Kiritsugu, jedan od natjecatelja u borbi za Gral. Površinski gledano, Kiritsugu je tipični arhetipski heroj: pošten i plemenit, on jedini od svih kandidata želi nesebično iskoristiti moć Grala za opće dobro. No ujedno – tu završava i svaka sličnost, jer je Kiritsugu po svom karatkeru krajnji utilitarist. Dok je njegov cilj iskren i uzvišen, njegove metode su prljave da prljavije ne mogu biti. Kroz radnju serije on spletkari, krši dogovore, mulja, izdaje i laže; a svoje protivnike najradije ubija iznenadno i iz zasjede. U većini drugih priča, Kiritsugu bi bio stereotipni zlikovac – no ovdje mu utopistički ideal kojem teži daje auru prodornog pravednika, čiji pragmatizam jedini ima šansu dovesti i do kakve pozitivne promjene.

Gledajući ostatak likova, prilično se lako solidarizirati s Kiritsugovim pristupom, jer svijet Fate/Zeroa ne daje puno razloga za optimizam. Stare magijske obitelji, glavni pretedenti za osvajanje Grala, pokvareni su ili sebični oportunisti. Ostali natjecatelji ili su preslabi, ili nestabilni, ili zli – a čak i oni dobronamjerni među njima previše su zaokupljeni sobom i svojim problemima da mi mogli ostvariti bilo kakvu trajnu promjenu u svijetu oko sebe. U takvom okruženju, osvježavajuće je vidjeti jednog lika koji nepatvoreno vjeruje u neki ideal veći od sebe, koji želi ljepši svijet i ima volje i sposobnosti barem ga pokušati ostvariti.

Osim Kiritsuga, paletu natjecatelja nadopunjuju i Waver – benevolentni tinejdžer osrednjih magijskih sposobnosti koji žudi za validacijom; Matou – otpadnik od svoje obitelji koji se priključio borbi kako bi od nje spasio svoju nećakinju; Ryunosuke – sadist koji osvajanje Grala vidi samo kao ekstenziju svoje želje za ubijanjem i nanošenjem boli; Kirei – nihilistički sociopat i Kiritsugov glavni rival; te Archibald i Tokiomi, čarobnjaci koji žele Gral kako bi ostvarili veću moć i prestiž među magijskim obiteljima. Skupa sa svojih sedam herojskih duhova i još nekoliko ljudi; oni čine osnovicu na kojoj se bazira kvaliteta Fate/Zero-a kao serije gonjene likovima.

Taj naglasak na likove sporadično je toliko jak da se isplati uzeti pomalo neortodoksan pristup kritici ovog djela i analizirati ga skoro isključivo kroz likove i njihove međuodnose. Stoga ću od nekoliko desetaka takvih odnosa izdvojiti one najbitnije i napisati pokoju riječ (ili pokoji omanji esej) o svakom.

Kiritsugu vs Kirei 

Kiritsugu vs Kirei

Metaforička i doslovna borba između njih dvojice predstavlja možda i centralni ideološki sukob unutar samog Fate/Zero-a: kotrast između značenja i nihilizma, idealizma i cinizma, altruizma i sebičnosti. Jer dok je Kiritsugu u svojoj srži plemeniti no pragmatični idealist, Kirei je njegova sušta suprotnost: funkcionalni sociopat bez ikakvih želja, ciljeva i ideja koje želi ostvariti. Dok Kiritsuga naprijed tjera njegova želja prema ljepšem i pravednijem svijetu, Kirei je zastrašujuće prazna osoba, lišena ičega što bi njezinom životu davalo ikakav smisao. Nije ni čudo da su njih dvojica rano identificirali upravo onog drugog kao glavnu prijetnju sebi i svojim ciljevima. Jednako kao što nije čudo da koliku si nelagodu, ako ne i strah, obostrano izazivaju. Kiritsugu shvaća motive svih ostalih natjecatelja za Gral, no kako da shvati jedinog kandidata koji sudjeluje bez ikakvih vlastitih želja koje želi ostvariti? Kirei pak, s druge strane, nije uopće u stanju pojmiti nekoga tko teži toliko velikom i nesebičnom cilju kao Kiritsugu.

Površinski gledano, Kirei i Kiritsugu zaista i djele neke sličnosti, što ih i čini toliko interesantnim foil-ovima. Obojica su vrlo vješti i spretni borci koji se ne pokoravaju nikakvom kodu časti osim svog vlastitog. Obojica su krajnje pragmatični, ne birajući sredstva da ostvare svoj cilj. I na kraju krajeva, obojica su krajnje usamljena u svojoj borbi – no usamljeni su iz posve različitih razloga. U Kiritsugovom slučaju, veličina i težina njegove vizije onemogućuju ga da uspostavi ikakvu normalnu vezu s drugim ljudima (iz iznimku njegove supruge Irisviel, kojoj se jedinoj opravdava i povjerava. Čak i usred toliko ciničnog svijeta, Fate/Zero ipak nalazi način da ubaci crticu o iskrenoj ljubavi i romantici), Kireija u tome istom sprečava vlastita sociopatija. On se s drugim likovima ne može emocionalno povezati niti suosjećati s njima – tek ih eventualno razumjeti na racionalnom nivou.

Početak radnje Kirei dočekuje u svom standardnom ruhu – kao čovjek lišen ikakvih vlastitih ambicija, koji raste i uči pod mentorstvog svog učitelja Tokiomija. On to ne čini iz ljubavi, privrženosti, časti ili dužnosti – već čisto iz navike i manjka drugih opcija. Sluša ih – jer da ih ne sluša, ne bi imao ništa drugo raditi u životu. Iako je Tokiomi i sam bio moralno ambivalentni lik, u Kireijevom slučaju on je bio njegova jedina spona s normalnim svijetom. Njegova lojalnost prema Tokiomiju – ma koliko nestabilna i kvarljiva bila – bila je jedina njegova karakteristika koja ga je činila prihvaćenim i produktivnim članom društva.

No naravno, ta ga lojalnost nije ispunjavala – Kirei je iznutra i dalje bio potpuno prazan, lišen svakog značenja i smisla. A prazna duša je opasna duša – jer učinit će sve samo da više ne bi bila praznom. Učitelj mu nije mogao ponuditi nikakvu dublju životnu svrhu, no netko drugi jest: Tokiomijev herojski duh Gilgameš. Kvaritelj. Provokator koji stoji sa strane i uživa u postepenom iskvarivanju Kireijevog karaktera – s ciljem da nihilističkog poslušnika pretvori u nepatvorenog sadista i zlikovca. Kirei, pak, u svemu tome nije tek nesretna žrtva – već punopravni sukreator vlastitog puta. Sve Gilgamaševe savjete on objeručke prihvaća i spremno počinje uživati u nanošenju boli i patnje. I to je ultimativna Kireijeva sudbina: jer nalaženje smisla kroz destrukciju, koliko god nisko bilo, i dalje je nemjerljivo ugodnije od nalaženja smisla ni u čemu. Po prvi puta ispunivši svoju praznu dušu, Kirei se na vrlo mračan način otarasio vanjskih autoriteta i pobjedonosno zauzeo svoje mjesto pod suncem, kulminiravši njegovim iznenednim (no ne i neočekivanim) ubojstvom Tokiomija. Jest – suočavanje s očinskim figurama čest je motiv u fikciji (Luke u Ratovima zvijezda, Bruce Wayne u Batman: Početak, itd.), no za razliku od uobičejenih primjera, ovdje ga ne prati osjećaj trijumfa zbog junakovog osamostaljenja i hrabrosti – već duboka tragedija zbog lika koji je svjesno ubio svoju posljednju šansu za koliko toliko normalnim životom.

Stoga je konfontacija Kiritsuga s jedne te Kireija s druge strane narativno bila neizbježna, baš kao i Kiritsugova konačna pobjeda. Sve drugo poslalo bi posve drukčiju – i nemjerljivo mračniju – poruku nama gledateljima. Ovako možemo reći da je Kiritsugu možda i imao naivne snove i vjerovao u neostvarive ciljeve, no barem je bio u pravu što je vjerovao. Što je, metoforički, pobijedio malodušnost i nihilizam te odlučio djelovati u smislu ostvarenja nekog višeg cilja. Što je želio ljepši i bolji svijet za sve, a ne samo ostvarenje svojih sebičnih nagona. Pobjeda Kiritsuga nad Kireijem je ukratko i pobjeda značenja nad nihilizmom.

No da Kirei nije jedini lik stavljen u kontrast našem glavnom protagonistu, pobrinuo se Kiritsugov vlastiti herojski duh Artoria Pendragon (u Fate svijetu, kralj Artur je bio žena). Ako je Kirei tu da skrene pažnju na Kiritsugove plemenite ideale, Artoria pak naglašava njegove beskuruplozne i često okrutne metode kojima želi ostvariti navedene ideale.

Vjerojatno već slutite kamo ovo vodi: Atroria je, za razliku od Kiritsuga – arhetip klasičnog heroja: plemenitog, poštenog i časnog u svakoj prilici. I ako se možda i slaže s Kiritsugovim utopijskim ciljem, ona je užasnuta oportunističkim metodama koje se on ne libi upotrebiti gdje god stigne. Kao rezultat toga, njih dvoje imaju možda i najgoru suradnju od svih natjecatelja te njihovih herojskih duhova. Umjesto da grade svoje partnerstvo kako bi zajedno osvojili Gral, Artoria i Kiritsugu umjesto toga polako ali sigurno grade međusobni animozitet. Za razliku od sviju ostalih natjecatelja, njih dvoje nemaju nijednu scenu gdje iskreno i predano surađuju ili se zajedno bore – na zato imaju pregršt gdje se svađaju ili ignoriraju. Ponekad serije upadaju u zamku da sve good guys-e pokazuju kao složnu ekipu koja se rado podržava i surađuje – no ovdje to definitivno nije slučaj. Kiritsugu i Artoria, određenim zajedničkim osobinama usprkos, jednostavno nisu na istoj valnoj duljini.

Zanimljivo je primjetiti kako, u njihovim međusobnim prepucavanjima i kritikama, nijedno od njih dvoje nije ni posve u pravu ni posve u krivu. On s pravom tvrdi da je Artorijin svjetonazor naivan i nerealan, da njezino usrdno nastojanje da nikad ne čini ništa nečasno – kolikogod bi dogoročne posljedice toga bile dobre – dovodi nju i svijet oko nje u propast. Utilitarist poput Kiritsuga nema sluha za po njemu rigidan i nefleksibilan kantovski mentalitet do kojeg Artoria tako ponosno drži. Plemeniti vitezovi nisu ti koji će promijeniti svijet nabolje, poentirao bi. Njihovi kruti moralni aksiomi neće im dati snagu, samo ih spriječiti da djeluju u ključnom trenutku. Kako bi majstor manipulacije Petyr Baelish iz Igre prestola rekao: ‘You wear your honor like a suit of armor, Stark. You think it keeps you safe, but all it does is weigh you down and make it hard for you to move’. Kiritsugu bi se složio.

No istovremeno, ni Artorijina kritika Kiritsuga nije za baciti. Dok bi se o njezinoj krutosti i nespremnosti na kompromis dalo podosta reći, nitko ne može tvrditi da Artoria nije osoba visokog integriteta i autentičnosti: njezine riječi, djela i uvjerenja u visokom su međusobnom stupnju sklada. No Kiritsugu, ustvrdila bi, nije takav. Njegove karakter previše vuče na razočaranog idealista (sličnog Artoriji samoj) koji je, ne mogavši se suočiti s besmislenom okrutnošću kojoj je bio izložen, pobjegao pod skute ciničnog utilitarizma; što u odnosu na čvrstu i postojanu Artoriju djeluje kao slabost karaktera. Drugi je problem njegova izoliranost: dok Artoriji njen svjetonazor omogućuje brzo i lako povezivanje s drugim ljudima sličnog pogleda na svijet (recimo Irisviel ili Diarmuid), Kiritsugu ostaje sam i neshvaćen. Uz iznimku svoje žene s kojom je devet godina, on nema apsoultno nikoga tko ga razumije i s kime može dijeliti povjerenje. I Kiritsugu i njegov mentalitet jednostavno su preautarkični da bi se itko drugi mogao povezati s njima. Paradoksalno je da čovjek koji iskreno želi promijeniti svijet na dobrobit sviju, na svoju misiju kreće skoro pa posve sam.

Artoria vs Iskander

Konačno dolazimo do kraljevskog duela – dok je Artoria mitska kraljica Britanije, Iskander (aka Aleksandar Veliki) svjetski je poznati vojskovođa i osvajač. Osim činjenice da su oboje kraljevi, ovaj dvojac razlikuje se skoro po svemu drugome, uključujući i pristupu prema vladanju; čemu Fate/Zero posvećuje podosta vremena i zanimljivih dijaloga.

Mitološki gledano, kralj je predstavljao centralnu figuru zajednice, manifestaciju njenih ideala, sve njezine najviše misli i ideje o sebi samoj utjelovljene kroz jednu čelnu osobu. U toj ulozi, on je bio veza između ljudskog koje je zajednica ostvarivala i božanskog kojemu je težila. Kao kraljica, Artoria je manifestirala skoro isključivo „božansku“ stranu vladanja nauštrb „ljudske“. Svojom je pojavom postavila nemoguće visok ideal za svoje sljedbenike. Bila je mudra, pravedna, hrabra i postojana. Odrekla se svojih osobnih želja i ambicija kako bi se što bolje stavila u službu društva na čijem čelu je bila. Trsila se da zatomi sve mane koje je eventualno i imala. Ponašala se manje kao jedinka s osobnošću, željama i potrebama, a više kao manifestacija platonovske ideje savršenog vladara.

Takav pristup kraljevanju je pak izazivao duboku odbojnost u Iskanderu. Ako je Artoria bila manifestacija božanskih ideala, tada je on bio utjelovljenje one ljudske strane vladara. Dok je ona predstavljala nedostižnu apstrakciju koju su njezini podanici mogli tek promatrati s distance, Iskander je bio blizak svojim ljudima koliko je vladar to mogao biti. Nije bilo ničeg božanskog u njegovom kraljevanju, on je svakim svojim postupkom pokazivao da je jedan od običnih ljudi, samo malo impresivniji. Kako je sam rekao: „kralj se smije jače od sviju, dere glasnije te jede i pije više. To ga čini dobrim kraljem“. Artorijinu negaciju vlastite osobnosti Iskander s prezirom odbacuje, uspostavljajući de facto prijateljstvo kao glavnu poveznicu između vladara i podanika. Oni ga ne slijede zato što je savršeno mudar ili savršeno pravedan – nego jer se mogu s njime povezati na svakodnevnoj, emocionalnoj bazi. Distancirana Artoria to ne može.

Ovoj temi, kolikogod joj razrada bila interesentna, fali poenta. Redatelj je brižljivo postavio temu, no nije dao nikakav opipljiv zaključak. Ne možemo dokučiti što serija želi da mislimo o ova dva oprečna pristupa, osim da svaki dolazi sa svojim manama i vrlinama. Ili možda ni ne trebamo dokučiti – možda joj je zadaća bila samo da postavi problematiku, ne da nudi i odgovore.

Waver vs Iskander

Od desetak važnijih likova, možda je upravo Waver taj koji je najpristupačniji prosječnom gledatelju. On nije nikakav moćan čarobnjak ili prekaljeni plaćenik, nema nikakvih supermoći ili trikova u rukavu – radi se o posve običnom tinejdžeru koji je s više sreće nego pameti nekako završio u vrtlogu rata za Gral i mora se snalaziti kako zna i umije.

Waver nije posebno vješt kao čarobnjak – što mu predstavlja konstantan izvor frustracije u svijetu ispunjenom sposobnijim i talentiranijim magovima. On ne ulazi u rat iz želje za osobnim bogatstvom, moći ili utjecajem; niti poput Kiritsuga nema neku grandioznu utopijsku želju koju jedino Gral može ostvariti. Sve što Waver želi je obična validacija. Priznanje sebe i svog mjesta pod suncem. Potvrdu da, iako je po sposobnostima tek osrednji mag, ipak u stanju ostvariti nekakav uspjeh – a osvajanje Grala svakako bi bio i više nego nekakav uspjeh.

Stoga je prekrasno i inspirirajuće promatrati odnos poštovanja i prijateljstva koji polako usporavlja sa svojim herojskim duhom. Waverovom nesigurnom i plašljivom karakteru je Iskanderova karizmatična impozantna larger-than-life osobnost došla kao melem na ranu. Transformirala ga je nabolje. Pritom Waver nije postao jači, sposobniji ili talentiraniji – tek nešto sigurniji u sebe i vještiji u suočavanju s vlastitim strahovima. Iskander je taj koji je Waveru dao prvi smisao i validaciju koju je ovaj tako žarko htio. Jer ako ga je slavni heroj poput Aleksandra Velikog prihvatio kao prijatelja i osobu vrijednu pažnje – onda mu sitna podbadanja neusporedivo manje impresivnih profesora i kolega odsad neće puno značiti.

I kao zaključak

Sve ove likove i odnose, te još i puno više njih sadrži Fate/Zero u svojih 25 epizoda. Pratimo Artoriu, Irisviel, Wavera, Kireija, Tokiomija i druge na njihovim putevima – gdjekad sretnim, no uglavnom tragičnim. No centralna okosnica serije i dalje ostaje Emiya Kiritsugu – lik u kojeg smo investirali najviše vremena i emocija. S njime smo od samih početaka serije i želimo vidjeti uspijeva li ostvariti svoju želju za mirnim i pravdenim svijetom, zbog koje je i krenuo u rat za Gral.

I, uspijeva li Kiritsugu u svojoj misiji? Na neki način da – jer na kraju serije on zaista i eliminira sve svoje rivale i zaslužuje pravo da svoju utopijsku želju prezentira Gralu. No tu želju Gral nažalost ne može ostvariti. Interno obrazloženje jest da je Gral potajice korumpiran već desetljećima – i kao takav je nevoljan realizirati Kiritsugovu želju čak i kad bi mogao. No ono vanjsko obrazloženje ovdje je mnogo zanimljivije: a to je da utopije (nažalost) ne postoje. Kiritsugu nije doživljavao novi i ljepši svijet kao rezultat malih postepenih promjena koje se magu ostvariti tek uz puno truda i vremena, već kao imaginarni apstraktni konstrukt za čije ostvarenje je potreban magični arfekat poput Svetog Grala. Na taj se način on zapravo odrekao odgovornosti za progres: umjesto da je stalno i uporno radio na njemu, Kiritsugova ideja bila je da jednostavno osvoji rat i prebaci odgovornost na Gral umjesto na sebe. „Ja sam pobijedio u ratu, a sad ti uljepšaj svijet“ – kao da je rekao Gralu. Nažalost, svijet tako ne funkcionira. Odgovornost za sreću i napredak leži na svima nama. Svačija je zadaća mukotrpno i postepeno raditi na njemu umjesto oslanjati se na čuda i magične artefakte.

Na kraju krajeva, to je shvatio i sam Kiritsugu. Nakon svih moralno dvojbenih postupaka koji ipak nisu rezultirali općom utopijom za koju se borio – Kiritsugu je konačno odlučio okrenuti se prema sebi i mijenjati svijet iznutra, malim i sigurnim koracima. Usred općeg kaosa i destrukcije koju je kraj rata prouzročio, on odlučuje posvojiti jedno siroče koje je upravo izgubilo obitelj, i time zapravo čini možda i jedinu neprikosnoveno ispravnu moralnu akciju kroza cijelu seriju. Konačno je naučio mudrost sažetu u bezvremenskim Voltaireovim riječima: „Obrađujte svoj vrt“.

Preporuke za smrt – Pet horor stripova koje morate pročitati pre nego što umrete

Posted on by Dejan Sklizović

Budući da je danas jedan od praznika stripa, mogu mirne duše da se prepustim slatkim mukama u odabiru nekih naslova za koje tvrdim da bi bila strašna šteta da umrete, a ne pročitate ih. Neću praviti top listu jer smatram da su svi predlozi na sličnom nivou, tako da redosled ne uzimajte kao moj krajnji stav. Zašto je bitno da baš ove stripove pročitate? Zato što ćete svakako umreti jednog dana, a ne doživeti iskustvo istinskog užitka u stravi koji ova mala remek-dela pružaju bi značilo pravu štetu.

Providens/Neonomikon

Žanr: Kosmička strava
Autori: Alan Mur, Džejsen Berouz
Izdavač: Avatar
Godina izdanja: 2003-2017
Ocena: 10/10 scenario, 7/10 crtež, 9/10 utisak

Brilijantni um najvećeg strip scenariste kojeg je svet do sada video je stvorio remek-delo koje se sasvim može porediti sa ostalim njegovim genijalnim ostvarenjima. Spisak je poduži: Iz pakla, V kao Vendeta, Ubistveni vic, Liga izuzetnih džentlimena, Nadzirači. Štaviše, ova serija mu po dosegu mašte i kreativnosti svakako nadmašuje sve pomenute bar za pola koplja.

Kako bi izgledao Lavkraftov univerzum posmatran od strane ljudi i entiteta koji su toga svesniji i od samog Lavkrafta? Da li je u centru Ktulu mitosa prvosveštenik Drevnih i gospod ludila, ili je to samo jedan mali segment ogromnog i neprijateljskog univerzuma?

Mur je postavio prava pitanja i dao odgovore u vidu proširenja Lavkravtovog univerzuma uz par ključeva za dublje razumevanje. Pod pretpostavkom da su sve priče Ktulu mitosa tačne i da su Drevni već odavno u nekom vidu prisutni na zemlji, u tri vremenske linije nam predstavlja izvore, nastanak, razvoj i mogući završetak centralnog Lavkraftovog mita.

Pre svega, radi se o prvoklasnoj hororčini u podžanru Kosmičke strave, sa puno jezivih scena i nagoveštaja stvari kojih se ljudski rod potajno plaši vekovima i koje prikriva raznim teorijama zavere. Pitanje granice ludila i ograničenja i krivljenja percepcije je prisutno na svakoj stranici, bilo da pratimo poludelog detektiva-ubicu koji priča na Aklo jeziku, ili gej novinara koji u Novoj Engleskoj sasvim neprimetno tone kroz veo realnosti na koju je navikao, samo da bi se susreo sa teško pojmljivim užasima koji dolaze direktno iz Lavkraftovih priča. Ne nedostaje ni krvoliptanja, monstruma koji seksualno opšte sa ljudima, incesta i svih tih momenata koji nas obično teraju u paralizu sna, ili ukočenost na javi. Svakako moja prva preporuka, ne propustite ovu izuzetnu kosmičku stravu!

Crossed

Žanr: Postapokalitični-horor-slešer-triler
Autori: Gart Enis, Džejsen Berouz, Dejvid Lapam, rotirajući timovi raznih scenarista i crtača.
Izdavač: Avatar
Godina izdanja: 2010-2017
Ocena: (ukupna, za serijal, imati u vidu razne autore): 9/10 scenario, 7/10 crtež, 10/10 utisak

Ponovo Avatar i ponovo Džejsen Berouz, ali i Alan Mur, koji se na kraju priključio serijalu. Slučajnost? Ne, nikako. Kvalitet i to prvoklasni! Sjajni Gart Enis je iskoristio talenat Džejsena Berouza koji je tada već radio na stripu na prvom mestu ove ne-liste i napravio, najblaže rečeno: čudo!
Serijal je nešto najkrvavije, najbizarnije, najgadnije, najmorbidnije i najvisceralnije što ćete ikada pročitati. Ovako visoko postavljen standard u slešeru i atmosferi katastrofe i distopije se neće moći dugo dotaći. Crossed je baš toliko dobar serijal! Toliko da tera na ponovno iščitavanje svakih par meseci, makar autora ovih redova.

Nakon što se desila katastrofa kada je nepoznati virus dospeo među ljude, zaraženi su krenuli da se pretvaraju u ubistvene manijake i ultra-sadiste, prepoznatljive po „krstu“ punom krvavih plikova na T-zoni lica. Kako se zaraza širi neverovatno brzo, a poznatog leka nema, ljudi su prinuđeni da se brane jedni od drugih. I dok tako traju napadi zaraženih, u kojima se dešavaju brutalna silovanja i mučenja bukvalno čitave flore i faune u kojima trudnice, deca i životinje nimalo nisu pošteđeni (naprotiv!), svet se urušava sam u sebe.

Gradovi gore, a javne službe i komunikacija više ne postoje. Sada je sve odjednom samo i jedino goli opstanak. Upravo ovo naglo bacanje u najgori mogući scenario po čovečanstvo, bez ikakvog odgovora na osnovna pitanja jeste momenat strave. To je dopunjeno i činjenicom da odgovori za pronalaženje leka i uspostavljanje kontrole nad resursima više nisu bitni. Život je jedina vrednost, a telo, hrana i voda su valute kojima se trguje. Direktan i beskrajno zabavan, ovaj serijal će neke dobrano ogaditi, a one finijeg duha razveseliti i dati jedan autentični doživljaj strave. Ne propustite makar neke od kraćih epizoda, obogatiće vas i razlabaviti stege oko centra za kreativnost.

Iz Pakla

Žanr: Triler/horor/slešer/misterija
Autori: Alan Mur i Edi Kembel
Izdavač: Taboo, Top Shelf Productions kao integral 1999
Godina izdanja: 1989-1998
Ocena: 10/10 scenario, 9/10 crtež, 10/10 utisak

Neko će pomisliti da favorizujem Alana Mura, al’ šta da se radi kad piše tako dobre scenarije. Iz pakla predstavlja jedno opsežno istraživanje naučnog karaktera o osobi koja je svima poznata i jedan je od razloga što se noću u strahu okrećemo kada nešto šušne u mračnoj uličici. Ta osoba je svetu poznata pod imenom Džek Trbosek, a ovaj obimni tom je pokušaj pronalaženja odgovora na pitanje ko je on bio.

Pored sjajnih prikaza viktorijanskog Londona, običaja, govora i nekih zaboravljenih kulturoloških obrazaca koji su se tada podrazumevali, imamo prvoklasnu postavku priče koja sama po sebi nabija stravu na maksimum. Pošto je Mur dobro izučio pomenute stvari, Kembel se bacio na posao tražeći autentične lokacije po starim knjigama i mapama, a na mnoge je išao da vidi kako su izgledale u vreme stvaranja stripa pokušavajući da oseti duh epohe i grada koji su dali famoznog koljača. Uspeh nije mogao da izostane, pored takve pripreme.

Likovi su uglavnom istorijski i temeljno istraženi, uz nekoliko pretpostavljenih iz istorijskih izvora. Svakome je data uloga u odnosu na zaplet koji je Muru bio na umu, a on se sastojao u pronalaženju pravog Džeka Trboseka. Sam Murov esej na kraju integrala govori o tome kako je do toga došao, iz čega se vidi jedno dubinsko istraživanje, pravi detektivski posao od strane autora. Sam Mur je prilično siguran da je ubica bio upravo osoba kojoj je dao tu ulogu u stripu, što je potkrepljeno mnogim dokazima.

Ono što ovaj serijal čini zaista posebnim jesu momenti u kojima je Mur ubacivao fikciju i poveznicu sa vremenom i svetom u kojem je živeo dok je stvarao. Naime, on pronalaženje ubice stavlja u prvi plan, ali ne postavlja kao najbitniju stvar. Za njega je važnije to što je čovek zvani Džek Trbosek, iz svog viktorijanskog rođenja porodio dvadeseti vek u krvi i to tako da mu je dao glavni pečat čak i u genetičkom smislu. Ovakva dubina vizije se retko viđa kod žanrovskih autora, a pored sjajnih i tenzijom nabijenih scena je i više nego dovoljan razlog da pročitate ovo remek-delo pre nego udarite zadnji akord na harfi.

Mort Sinder

Žanr: SF horor
Autori: Hektor Herman Osterheld, Alberto Breća
Izdavač: Misterix
Godina: 1962-64
Ocena: 10/10 scenario, 10/10 crtež, 10/10 utisak

Posebno mesto zaslužuju lik i delo revolucionara kakav je bio Osterheld. Pre svega, on je jedan od pionira argentinskog stripa i zauzima sasvim posebno mesto u devetoj umetnosti, na samom vrhu. Zatim, to je čovek koji se borio protiv svih militantnih diktatura u Argentini, nastalih kao posledica imperijalizma, kapitalizma i kolonijalizma velikih sila. Autor je stripa o Če Gevarinom životu, a njegov život je prekinut najverovatnije nasilnom smrću. Aktivno se borio protiv vojnih hunti na strani levičara i revolucionara, te je zbog toga večito bio proganjan. 1977 je proglašen nestalim. Da stvar bude gora, njegove ćerke se sa zetovima takođe vode kao nestale, dok mu je supruga jedina koja je uspela da preživi progone. Sarađivao je sa najvećima među crtačima poput Huga Prata i Alberta Breće.

Sam Mort Sinder je jedna krajnje mračna i sjebana priča o krivljenju vremenskih linija i putovanju kroz vreme. Kroz likove antikvara Ezre, sasvim neupadljivog starca u čije ruke dolaze jako neobični predmeti, i Morta, umrlog pa oživljenog serijskog ubice koji poseduje uznemiravajuće psihičke moći i kojeg progone ljudi koji to baš i nisu, Osterheld nam daje uvid u jako važne stvari. Pre svega, kroz lik nam dolazi koncept o nekome ko bi trebao biti svedok istorije i svetskih dešavanja. Pod time se misli na njegovu neutralnost i nepristrasnost. Već se na prvim tablama vidi da će falsifikovanje istorije, koju ne pišu samo pobednici, već češće ljudi koji je ne razumeju jer nisu svedoci događaja, biti tretirano kao jedan od osnovnih problema čovečanstva. Sam svedok događaja, kakav je Mort, će uvek biti opasna vrsta, izgnanik i odmetnik protiv kojeg će raditi tajne službe sačinjene od opasnih i lobotomiziranih ludaka.

Tako alegorijski postavljeno, uz I Z U Z E T A N crtež jednog od najvećih u svetu stripa – Breće, čitanje je pravo uživanje, a atmosfera nespokoja koja vrišti iz kadrova je tu nas podseti da sve vreme živimo u iskrivljenom svetu u kojem je istina ne samo nepoželjna, već i kažnjiva najstrožom kaznom. Nema šanse da ćete imati isti pogled na neke stvari ukoliko s pažnjom pročitate jedan od najboljih stripova svih vremena.

Uzumaki

Žanr: Telesni horor/folklorni horor/natrpirodno
Autor: Đunđi Ito
Izdavač: Big Comic Spirits
Godina: 1998-99
Ocena: 10/10 scenario, 9/10 crtež, 10/10 utisak

Nema horor liste stripova bez neke dobre Mange, a dobre Mange nema bez Đunđija Ita! Ako ste mislili da ste sve već čuli i videli u stravi i da se šabloni samo ponavljaju, da niko nije izmislio toplu vodu i slična logoreična ortopedska pomagala – uzmite Uzumaki u ruke!

Itov osećaj za natprirodnu stravu i pretnju koja sasvim polako plete mreže oko malog mesta odvojenog od velikih urbanih kolosa je sasvim genijalan. Postavka je takva da imamo gradić koji bukvalno plače za zaposedanjem od strane nekog entiteta. Mali, nepostojeći, neobično urbanistički skockan, tunel je jedini prilaz do njega… šta čete više, sve mračne sile su pozvane da donesu jad i bedu stanovnicima!

U takvoj, skoro pa bajkovitoj atmosferi, imamo pojavu Spirale (što je bukvalni prevod od Uzumaki) koja se pojavljuje, prvo na nebu, a kasnije i na nekim zemaljskim oblicima i predmetima. Stanovnici počinju da se ponašaju jako čudo i generalno – neobjašnjive stvari se dešavaju po gradu, a čini se da je spirala jedini zajednički imenitelj svim pojavama. Kako vreme odmiče i glavna junakinja, Kirie, zajedno sa svojim dečkom, Šuićiem otkriva drevno prokletstvo, već biva kasno za neke ljude. Nisu samo fizički predmeti i ljudski umovi obuzeti drevnim zlom, kao da to nije dovoljno. Njihova tela počinju da se menjaju i poprimaju krajnje bizarne oblike sa izmenjenim telesnim funkcijama, koje uslovljavaju i njihove umove da se ponašaju u skladu sa telesnim oblicima. Kako ludilo uzima maha i sam grad kreće da se fizički menja i povezuje u organsku celinu, a to otkriva mogućnost saznanja o tome šta se zapravo dešava…

Da, ovo je definitivno bombastično, a još je zajebanije kad se uhvati u ruke i guta do samog kraja. Definitivno nemojte umreti a da ne pročitate ovaj manga klasik.

Avangarda ne(crtanja) u fantastici

Posted on by Kristijan Šarac

 

 

ŽANR: naučna fantastika/apokaliptična fantastika
ORIGINALNI NAZIV: Période glaciaire
IZDAVAČ ZA REGION: Komiko
AUTOR: Nikola de Kresi
PREVODILAC: Goran Kostorović
ZEMLJA: Francuska
GODINA IZDAVANJA: 2005.
OCENA:

 

 

 

Žega je nesnosna, klima uređaji se uzalud podešavaju na nezdravo niske temperature. Neophodno nam je nešto da nas makar psihički i prividno rashladi. Naslov pogodnog imena je objavio Komiko u svojoj ediciji Prvi izbor, tačnije reprint dela Ledeno doba. Prvi strip iz sada već čuvenog serijala albuma u kom su velikani savremene devete umetnosti inspiraciju pronašli u verovatno najčuvenijem muzeju sveta, urađen u konspiraciji sa Luvrom. Nakon de Kresija na narednim tomovima su radili Điro Taniguči, Bernar Isler, David Pridom, Matje, Enki Bilal i mnogi drugi pokazujući lepote muzeja. Ako ćemo pravo nije im bilo teško da pronađu ideje i nadahnuće u…

Luvr palati (sagrađenoj na ostacima tvrđave iz 12. veka čiji su ostaci još vidljivi u podrumu), nekadašnjem sedištu francuskih vladara, kasnije pretvorenim u jedan od najvećih, najpoznatijih i najposećenijih muzeja na svetu. U njemu je izloženo 35.000 predmeta iz perioda od praistorije do 19. veka. Naravno, u to ubrajamo samo stalno vidljivu postavku. Ukupan broj predmeta koji pripadaju muzeju je oko pola miliona. Luj XIV je odabrao Versaj kao svoju rezidenciju, a Luvr je postao mesto gde se izlaže kraljevska kolekcija umetničkih predmeta. Za vreme revolucije, skupština je 1791. odredila da Luvr služi kao muzej u kome će se izlagati remek-dela od izuzetne vrednosti a kroz strip ćemo videti mnoge umetnine koje obitavaju u muzeju i promišljanja kako su i zašto nastale.

Nikola de Kresi je nominovan za Ajzner nagradu. Pažnju je privukao albumima Foligatto i Léon la Came stvarajući samorodan izraz u stripskoj umetnosti. Jedan je od autora čije naslove podjednako nestrpljivo iščekuju i čitaoci i kritičari. Ne zadovoljava se time da prati tradicionalni pripovedački tok i ne okleva da u svakom delu koje stvori iznova sebi i nama postavlja pitanja na koja često nema odgovora, svaki put menjajući stil i modus rada. Svaka vinjeta mu je prava grafička rapsodija. Uostalom kako je izjavio: „Svaki album je posebno iskustvo. Ne mogu da zamislim sebe kako godinama upotrebljavam jedan te isti recept kao što je često slučaj u stripu. Albumi koje radim često su u potpunoj suprotnosti sa onima koje sam prethodno radio, ali to mi ostavlja prostora za napredak. Crtanje je oduvek bilo i ostalo nešto najprirodnije, najočiglednije i najuzbudljivije. Bilo je i ostalo moj fetiš – kompozicija, perspektiva, energija, oslobađanje, senzualnost, nasilje, disanje, obrazovanje, pripovedanje, podvig nad podvizima…“

U napetoj skasci prepunoj humora i ležernog cinizma, žiža zbivanja se stavlja na odavno počivše umetnike i Luvr okovan u led. Kao i na „šapolika“ bića, kombinaciju psa, svinje i foke. Ispreda oko njih jednu od najcelishodnijih i najnepotčinjenijih fantastičnih pripovesti koje smo u prilici da čitamo na našem tržištu u formi stripa. Ipak, priču ne čine posebnom njeni fantastični elementi već ljudi koji su i u nesvakidašnjoj budućnosti karakterno i dalje ona ista nesavršena stvorenja. Bez toga ne bi ni bilo avanture, jer šapoliki su ipak naprednija i savršenija vrsta od ljudske rase.

Upravo je de Kresijev cinizam spram čoveka, odnosno njegove nesavršenosti i gomile predrasuda, ono što ovaj strip čini izuzetnim. Uz avangardno (ne)crtanje u fantastici, odnosno, postavljanje mnogih pitanja bez datih odgovora. To je ranije i bio sastojak koji je davao šmek fantastici. Danas se u svim medijima insistira na tome da nam se sve servira na pladnju, pa i čitanje i promišljanje. Autor ovog stripa vam to verovatno neće priuštiti. A što se tiče crtačkog segmenta – on je poprilično umetnički nastrojen, kroz mnoštvo boja povremeno nazrete i detalje i realizam. Definitivno je delo više namenjeno velikim sladokuscima fantastike i strastvenim ljubiteljima devete umetnosti, jer bi drugima možda promakle značajne sitnice, koje čine avangardu (ne)crtanja u fantastici.

Jedan potpuno andergraund naslov, a opet, poseduje to nešto što će vas zadržati uz njega čak iako niste zagriženi fan fantastike i stripa. U ovim danima kada vam je neophodno rashlađenje, možda pribegnete ovom delu jer – budućnost je hladna, nemate pojma koliko, a ovaj strip je jedno sofisticirano osveženje žanra.

Pikarski život junaka fantastike

Posted on by Kristina Kecman

Kratka istorija pikarskog romana i junaka

Pikarski roman je svojevremeno (reč je o XVI veku) bila udarna inovacija koju je na svetsku književnu scenu donela imperijalistička iberijska književnost, i to onda kada je odlučila da ošine kritikom po hipertrofiranom patosu viteških romana, pastorala i sentimentalnih ispovesti, u kojima junaci odišu moralnom superiornošću i ekstremnim, uglavnom nemogućim, idiličnim osobinama. Prvi pikarski roman bio je Lazarčić sa Tormesa (Vida de Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades), delo anonimnog autora, koje je objavljeno oko 1544. godine, i nedugo potom bilo stavljeno na indeks zabranjenih knjiga (onaj čuveni Index Librorum Prohibitorum, koji je katolička crkva brižno sastavljala i davala svojim revnosnim Inkvizitorima kao uputstvo za spaljivanje ,,grešne literature”).

Ipak, budući da je poznata stara istina da čim se neka knjiga nađe na spisku zabranjenih, njena čitanost naglo poraste, Lazarčić sa Tormesa ne samo da je opstao kao ,,obavezna lektira” čitave Španije, a potom i šire Evrope, već gotovo da nije bilo osobe koja je umela da čita, a da nije znala za doživljaje ovog specifičnog junaka. Lazarčić je u ono vreme predstavljao inovativno, sklono realizmu, štivo, i što je još značajnije vrlo brzo je doživeo ekspanziju popularnosti, da se na jedan način u očima istoričara književnosti često smatra pretkom Don Kihota, odnosno prototipskom verzijom za čuvenog Viteza tužnog lika. Pa kakav je to zapravo pikarski junak? Najlakše bi ga bilo sistematizovati kao negativnog junaka, budući da njegova karakterizacija odgovara tipu varalice, lupeža, ali ako bismo tako nešto učinili, ogrešili bi se o specifičnu konstrukciju i složenost pikara, a i odveć bi se ušlo u teorijsku generalizaciju. Pikaro sa jedne strane svakako jeste tip junaka koji se nalazi na margini društva, on je okarakterisan kao neko ko obitava na socijalnom dnu, i nisu mu strani poroci. A ipak, on je pre svega jedan antijunak, o čemu i Stojanović kaže:

„Imajući u vidu društveno-istorijsku i kulturnu panoramu renesansne Španije, kao i literarni ukus onovremene, već brojne i obrazovane čitalačke publike, možemo se s pravom zapitati koga je tada mogla da zanima životna ispovest pojedinca poteklog sa društvenog dna, sumnjivog ponašanja i moralnih nazora, ukratko – književna ispovest jednog antijunaka? Jer u to vreme je, ne treba zaboraviti, čitalaštvo zabavu nalazilo isključivo u idealističkoj literaturi – viteškoj, sentimentalnoj, pastoralnoj i drugoj – koja ga je prenosila u svet ispunjen pustolovinama, nepobedivim junacima i prelepim damama. S ovim nevelikim romanom, međutim, […] događa se obrt.“ (Stojanović 1995: 70-71).

Budući da se Lazarčićev lik smatra osnovnim portretom pikarskog junaka, nije teško uvideti da se u romanu plemićka čast, kao i viteški koncept ponašanja podvrću ne samo kritici već i satiri, iako se ne poriče potreba za čašću i vrlinom, koje ironično obitavaju u glavnom junaku, iako su i tu duboko izvitoperene i okrnjene. Pikaro je dakle neko ko se odlikuje oštrom inteligencijom, ali ko se karakterno oblikuje kroz nimalo idealizovan socijalni mehanizam, okrutni niži društveni sloj, te mu nisu strani „besposličarenje, skitalaštvo, službovanje raznim gospodarima, razne prevare, lopovluk i razbojništva“. (Stojanović, 2011: 25–38). A ipak, prvi priznati pikaro na svetu tj. Lazarčić, oseća svojim bilom gde je moralna ivica i ne zaboravlja humanost i dostojanstvo, čak je sposoban za samilost, darežljivost, ljubav i empatiju, za razliku od drugih „većih i uzvišenijih“ junaka u romanu, kao što su likovi Lazarčićevih gospodara: lik štitonoše varalice, prodavca lažnih molitvi i bula za izlečenje, tvrdice crkvenjaka, pohotnog sveštenika, itd. (Lazarčić, 1995).

Drugim rečima, pikaro balansira kao vrlo delikatno i etički strateški izgrađeni lik, on je junak koji hoda po žici, dvoumeći se između dobra i zla, ne dodirujući sasvim ni jednu stranu, ali demaskirajući, kroz satiru, humor, parodiju ali i tragediju, sve skriveno zlo čoveka, društva i sveta, detronizujući naročito stubove iberijske imperijalističke dogme:

„Životni realizam romana o Lazarčiću ogleda se i u piščevom kritičkom određivanju prema dvema onovremenim „temama dana“, istovremeno stubovima iberskog društva u doba Renesanse: časti i veri. Anonimnog utora će docnije slediti mnogi španski pisci u tome što se prvi odvažio da javno kritikuje izvitoperenu koncepciju časti kod starih Španaca. Ona se, naime, zasnivala isključivo na spoljnim manifestacijama nečije ličnosti: položaju na društvenoj lestvici, imetku i poreklu. To je označavao termin honra. Časti, međutim, kao duhovnoj, moralnoj vrlini pojedinca – honor – nije pridavan nikakav značaj. Detaljni i suptilno ironični portret Lazarevog trećeg gospodara, štitonoše beznišnika bez imalo moralnog digniteta, ali sa titulom idlaga i raskošnim odelom koji mu ne dozvoljavaju da radi da bi preživeo, veran je odraz osobenosti ondašnjih španskih prilika“. (Stojanović, 1995. 71–72)

Imajući u vidu ulogu i prirodu pikarskog romana, nije teško uočiti kako se ovi junaci (te vrlo specifične ,,mudre lude“) javljaju pre svega u realističnim delima, delima koja demaskiraju društvene mehanizme (naročito akcentovano u engleskom socijalnom romanu, kao što je npr. Moli Flanders Danijela Defoa), ili onim delima koje detronizuju i demistifikuju fantastiku, odnosno odlučno raskršćavaju sa umetničkom tradicijom koja je imala naviku da glorifikuje nepogrešive vitezove, misteriozne magove, bezgrešne sveštenike, prelepe princeze-deve, pohlepne zmajeve koji vrebaju kao poslednja prepreka dokazivanju hrabrosti ratnika.

I ta činjenica je svakako istinita, bar kad se sagleda geneza pikarskih junaka, ali možda bi prigodnije bilo reći da je bila istinita sve dok nije došlo do ekspanzije moderne fantastike. Jer sa modernim fantastičnim romanom, a uzećemo da je reč o romanima od XIX i XX veka pa do danas, situacija se preokreće još jednom, i pikaro umesto velikog detronizatora postaje jedinstveni medijator realističnog i fantastičnog, medijator koji svojom ambivalentnošću ilustruje bogatstvo i neiscrpnost književne evolucije i kreativnosti.

 

Karakterizacija pikara kao strategija harmonizacije realističnog i fantastičnog

Naspram ekspanzije i popularizacije fantastike tokom poslednjeg veka, mnoštva novooformljenih hibridnih žanrova između ,,klasične“ književnosti i čudesne i/ili očuđujuće fikcije, kao i mešovitih formi naučne ili epske fantastike, nasuprot sve prisutnijoj pojavi različitih, sadržinski ozbiljnih studija o prirodi fantastike, ali i mnoštva postmodernih teorija o rastopljenim granicama između jave i fikcije, do danas se nekako održalo (bar u očima šire javnosti) ustaljeno mišljenje da fantastika prvenstveno tematizuje nešto što je izmišljeno i nemoguće, a da realistična književnost još uvek mimetički piše o tzv. istinskim, mogućim događajima i pojavama. Sa druge strane danas pretežno imamo i teoretičare koji priznaju da i mimetički kod pisanja nikad nije dosledan zbilji, budući da je fikcija i umetničko filtriranje iskustva prvenstveni izvor iz kojeg potiče tekst. Takođe, sve je više onih proučavalaca koji fantastiku posmatraju kroz figurativni, odnosno metaforički, metonimijski i/ili alegorijski spektar i u njoj vide pored metafore i estetski potencijal (poput npr. Semjuela Dilejnija, Adama Robertsa, Rozmeri Džekson i Darka Suvina (Savin, 2020)).

Ipak, i pored tih činjenica interesantna je pojava da je dihotomija realno/fantastično ostala vrlo uvrežena u svesti ne samo šire publike, već često i pojedinih teoretičara-autoriteta, poput Todorova ili Kajoe. Posebno je Rože Kajoa izveo pokušaj tumačenja fantastike kroz njen odnos prema stvarnosti, govoreći da je prepoznajemo kroz ono što ona nije, odnosno verujući da ako se nekakvim racionalnim uplivom objasne događaju u nekom fantastičnom tekstu, onda momentalno dolazi do destrukcije fantastike unutar datog teksta. Naravno, postoje hibridne tvorevine, žanrovski sinkretička dela, ili pak čitave stilske formacije koje u sebi sajedinjuju suprotnosti fantastičnog i realnog, kao što je npr. pojava magičnog realizma (ne u potpunosti i magijskog, mada se ta dva termina često izjednačavaju), gde imamo pisce poput Gabrijela Markesa, Salmana Rušdija, Harukija Murakamija, pa čak i Franca Kafke. Ipak, mora se istaći da je nemoguće odrediti fantastiku bez veze sa mimetičkom književnošću, budući da ljudska percepcija dolazi velikim delom i iz iskustva.

Međutim, kad je reč o pojavi pikarskog junaka u okviru fantastične književnosti, ova već složena dihotomija dobija zanimljive konture, budući da bi pikaro po tradiciji trebalo da dekonstruiše fantastični potencijal i akcentuje realistični, kritični ton književnog dela. A upravo do toga ne dolazi u okviru modernog romana koji evociraju pikarske junake. Zapravo u fantastičnim romanima u kojima se javlja pikarski tip junaka, bilo u funkciji glavnih bilo sporednih likova, ta kritička slika društva i čovečanstva što je uglavnom donosi pikaro, ta slika koja imponuje demaskiranju poroka ili problema u domenu ljudske zbilje, pre svega isključivo unosi momenat prepoznavanja, odnosno pojačava osećaj poznatog čak i kod jednog sveta koji odgovara ideji ,,novuma” koju zastupa Suvin. A pošto unosi osećaj poznatog ljudskog, iskustvenog i mimetičkog, odnosno neidealizovanog i realnog, u jedan vrlo jedinstven domen nepoznatog, izmaštanog, novog sveta/ideje/stanja svesti/motiva/mašine, čitalac često lakše komunicira sa tekstom i prilagođava čitalačku imaginaciju. Drugim rečima, zahvaljujući pikaru fantastično zapravo dobija na snazi, umesto da je gubi, budući da se stvara utisak uverljivosti i koherentnosti konstruisanog sveta, dok se mimetičko utapa u fantastičnu kombinatoriku, i da se uz to smanjuje moguća plastičnost funkcija likova. To je zapravo obična slikarska tehnika senčenja prenesena u spektar književnog stvaralaštva, gde vidimo da senka umesto da zagluši, upravo naglašava konture i daje im dimenzije i dubinu, kao što osobenosti pikarskog junaka (njihov distinktivan govor, mane i slabosti, čine ih prijemčljivijim, ljudskijim i uverljivijim likovima). Proučavajući genezu fantastike i kontekst u kojem se ona definisala kroz vreme, Predrag Palavestra uočava da je savremeno doba, doba kada je racio dosegao primat, i kada je praznina estetskog duha nažalost dosegla zabrinjavajuće razmere, upravo ono vreme koje teži svojevrsnom lečenju kroz maštu, tj. fantastiku:

,,Nije nimalo slučajno što se u novijoj književnosti, uporedo s usponom i razvojem moćne tehnologije, u gotovo svim kulturama javlja težnja za obnovom fantastike, njenih klasičnih i novijih umetničkih žanrova. Potreba za alternativom prirodna je potreba ljudskog duha, koji se ne zadovoljava stečenim i zatečenim, nego teži promeni i napretku. Savremeni čitalac fantastične književnosti nalazi se u drukčijem položaju od svog srednjovekovnog pretka, koji je, kao i autor fantastičnih priča, podjednako verovao u čuda i s prirodnom lakoćom prihvatao mistična znamenja i natprirodne pojave, računajući s njima kao sa sastavnom delom svoga duhovnog sveta. Današnji pisac fantastike, koji izražava potrebu za alternativom i drugim svetom, radije podgreva nedoumicu: on traži da se njegovoj priči veruje kao estetskoj istini, bez obzira na to što on sam najbolje zna da je ta priča izmišljena i nestvarna, da se održava samo logikom neobjašnjivog, i to kao obrnuta slika istine i kao prodor neverovatnog u običan svakodnevni život“. (Palavestra, 2007)

Pikaro u modernoj fantastici donosi upravo suprotnu reakciju u književni tekst, ali sa istim katarzičnim rezultatom o kojem govori Palavestra. Pikaro u domen imaginarne građe unosi pojačan efekat svakodnevnog običnog sveta, kao što su prepoznatljivi psihološki likovi, kulturološki obrasci ili društvene pojave. I unoseći ga, harmonizuje realistični i fantastični ton u jednu rezonersku ariju, odnoseći umetničku kompoziciju u alegorijske visine, umesto da je svede na puku parodiju. Pikaro dakle uvek ruši stereotipnu idilu, često usput produbljujući sloj značenja teksta ili usložnjavajući tehnike pripovedanja.

Na primer, ako pogledamo tipu pikara bi vrlo pogodno odgovarao lik Raistlina Mažera (Raistlin Majere), čuvenog čarobnjaka iz D&D serijala knjiga Zmajevo koplje (Dragonlance Chronicles). Raistlin potiče iz vrlo siromašne porodice, lukav je, služi različite majstore čarobnjaštva kao šegrt (koji su sve jedan gadniji od drugog, baš kao što Lazarčić uči od svojih gospodara i usvaja delimice njihov obrazac ponašanja i percepcije socijalne stvarnosti), spoznaje da je svet nepravedan i da je većina ljudi (pa i bogova) koristoljubiva, te prilagođava svoje ponašanje u odnosu na okolinu. I kao što postoji shvatanje da je Lazarčić podesio svoje ponašanje kao mehanizam odbrane na surovost spoljašnje sredine (Castillo, 1950: 305), tako postoji i vrlo utemeljena pretpostavka da je i Raistlin takav kakav jeste zahvaljujući ostalim likovima i njihovom odnosu prema njemu samom. Raistlin jeste varalica i iluzionista, on je i crni mag, ubica i manipulator. Ali opet, iako deluje koristoljubivo, častohlepljivo, krajnje pragmatičarski, lukavo, pa čak i surovo prema najbližima, ipak nije bez srca, niti samilosti, i često pomaže čak i na svoju štetu onima koji nisu u stanju da se sami izbore (deci, bolesnima, izgubljenim utvarama, kendarima, kepec-patuljcima (gully dwarves), itd). Raistlin je po pikarskom modelu koncipiran tako da se svako može poistovetiti sa bar nekom njegovom karakteristikom, uz to strateški je napravljen da istovremeno izaziva i sažaljenje, i divljenje i gađenje, što ga je i načinilo vrlo interesantnim, ali i dodatno složenim likom.

Pikarske elemente pokazuje i lik Kvouta iz Rufusovog romana Ime vetra (Name of the Wind), budući da je i Kvout lopov, lažov, varalica, kockar, ali i odan prijatelj, požrtvovan zaljubljeni mladić, genijalni ezoteričar koji sam prenosi svoj živopis, što ga čini nepouzdanim pripovedačem (nije dakle slučajno što je većina modernih fantastičnih romana koji se mogu nazvati pikarskim, data kao jedna vrsta pseudo-autobiografije, dakle prikazana iz retrospektivne vizure prvog lica glavnog junaka čime se destabilizuje linearni tok i ostvaruje labava epizodičnost kompozicionih celina, baš kao i u tradicionalnom pikarskom romanu).

Kvoutu je vrlo sličan i Met Kauton iz Džordanovog serijala Točak vremena, zatim i lik Loka Lamore (The Lies of Locke Lamora) autora Skota Linča bi se takođe lako mogao podvesti pod pikarske konture, kao i (unekoliko) lik izdajnika i manipulativnog doktora Jueha (Dr. Wellington Yueh) iz Hronika Dine, pisca Frenka Herbreta.

Zaključak

Lik pikara naizgled ima vrlo jednostavnu konstrukciju, ali bližom analizom lako se uočava da je najčešće u pitanju vrlo ambivalentno i složeno konstruisan tip junaka, koji oslikava tragikomično ,,spuštanje“ potencijalno idealnog junaka u jedno plotsko, obično, materijalno biće koje pokušava da nađe svoje mesto i identitet u svetu u kome se ne snalazi. Pikarski junak iako marginalizovan, antijunak, često kritički, etički, filosofski, metafizički secira socijalnu stvarnost, i čineći to demaskira skrivene poroke ljudskog roda. Iako donekle zaboravljen u književnoj genezi, ovaj tip književnog lika kojeg je izbrusilo stvaralaštvo zlatnog veka imperijalističke Španije, doživeo je veliki povratak i revitalizaciju u modernoj, a naročito savremenoj fantastici, budući da junaci koji su plastično nepovredivi ili odveć savršeni ne samo da deluju kao loše osmišljeni likovi, već ne odgovaraju sve razvijenijem i zahtevnijem senzibilitetu čitalačke publike.

Literatura:

1. Život Lazarčića sa Tormesa – njegove zgode i nezgode (La vida de Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades), prevela Jasna Stojanović, Terra incognita, Beograd, 1995.
2. Jasna Stojanović: Servantesova formula pikareske, Nasleđe, Beograd, 2011, str. 25-38.
3. Jasna Stojanović, Pogovor, u: Život Lazarčića sa Tormesa – njegove zgode i nezgode (La vida de Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades), prevela Jasna Stojanović, Terra incognita, Beograd, 1995.
4. Ljiljana Pavlović-Samurović, Dalibor Soldatić: Španska književnost 1 (Srednji vek i renesansa), Nolit, Beograd, 1985.
5. H. Castillo: El Comportamiento de Lázaro de Tormes, in Hispania, Vol. 33, No. 4 (Nov., 1950), pp. 304-310.
6. Jovan B. Savin: Metaforičke funkcije elemenata naučne fantastike u proznom delu E. A. Poa, Filološki fakultet, Beograd, 2020.
7. Predrag Palavestra. Kritičke odlike srpske fantastike. Projekat Rastko. [2007]. Dostupno na: www.rastko.rs [21. 8. 2021].

Čitaonica avgust 2021 – strana izdanja

Posted on by Jovana Mitrović

Leto se bliži kraju, nadam se da ste uspeli da uživate u knjigama i letovanjima, a uskoro će i škola da počne. Tako da sam vam i za ovaj kraj leta i početak jeseni donela nekoliko zanimljvih knjiga u kojima možete da se izgubite tokom večeri.

Beleške iz zapaljenog doba – Kler Nort

 

Ven je nekada bio sveti čovek, čuvar drevnih arhiva. Njegova dužnost je bila da tumači arhaične tekstove, razvrstavajući korisna znanja iz jeretskih ideja zapaljenog doba – doba bolesti i klimatskih katastrofa. Jer u tom svetu, takve informacije se moraju pomno čuvati tako da se bolesti koje su dovele do te ere, nikad više ne ponove.

Međutim, kada mu priđe revolucionarno bratstvo i počne da ga pritiska da prevede ukradene spise koji ugrožavaju sve što mu je nekada bilo drago, život će mu se preokrenuti. Ven mora da odluči koliko je spreman da spasi svet i koliko je spreman da izgubi.

 

 

 

 

 

Pesma za divlje-građene – Beki Čembrs

Od veoma poznate spisateljice Beki Čembrs dolazi novi roman koji nam daje nadu za budućnost.

Prošli su vekovi od kada su roboti na zemlji stekli samosvest i položili svoje alate. Vekovima od kad su masovno zalutali u divljinu, da ih ljudi više nikada ne vide. Vekovima od kada su otišli u mitove i legende.

Jednog dana, Monahu čaja se život menja kada dolazi robot, koji obećava da će ispuniti obećanje proveravanja. Robot ne može da se vrati sve dok ne dobije odgovor na pitanje Šta ljudima treba? Ali odgovor zavisi od koga pitaš i kako. I moraće mnogo često da ga pita.

 

 

 

 

 

Šest crvenih ždralova – Elizabet Lim

 

Šiori, jedina princeza Kiate, ima tajnu. Zabranjena magija teče njenim venama i uglavnom je dobro krije. Kada na svojoj ceremoniji veridbe izgubi kontrolu, ono što joj se u tom trenutku učinilo kao srećan momenat jer je odložilo neželjenu ceremoniju, privlači pažnju njene maćehe, Raikame.

Raikama poseduje mračnu magiju i odlučuje da izbaci mladu princezu. Njenu braću je pretvorila u ždralove, a Šiori upozorila da ne sme da priča ni sa kim, jer za svaku reč koju izgovori, jedan njen brat će umreti.

Sada sama i bez ikoga, bez mogućnosti da govori, Šiori polazi da traži svoju braću i na tom putu otkriva zaveru za preuzimanje prestola.  To jedino ona može da zaustavi ali, takođe, mora da poveruje momku za koga je izbegavala da se uda.

Ovo prepričavanje vrlo poznate bajke će vam sigurno biti nova omiljena priča.

 

 

Ona koja je postala sunce – Šeli Parker-Čan

U izgladnelom selu, u prašnjavoj žutoj ravnici, dvoje dece imaju dve sudbine – dečak, veličanstvo i devojka, ništavilo.

Nakon napada bandita, momak i devojka su jedni ostali živi, a ipak je momak taj koji je pao u očajanje i umro. Devojka je, pak, kako bi preživela uzela  identit svog brata i ušla u Manastir kao mladi muški iskušenik. Tamo je, sa svojom voljom za preživljavanje, Žu naučila da je izuzetno sposobna da uradi sve, samo da je  sudbina ne bi sustigla. Ipak pojaviće se nova mogućnost…

Kombinacija Mulan i Ahilove Pesme, vrlo smelo prikazivanje uspona cara osnivača dinastije Ming, ova knjiga će vas ostaviti bez daha.

Ovo je još jedan set knjiga za pred kraj leta i da početak škole ili posla, namenjen da ih učini podnošljivijim. Pa se čitamo sledećeg meseca.