Blog

Izletnik – Fabio Mun, Gabrijel Ba

Posted on by Lazar Vuković

Nije više tajna da su stripovi prestali da budu namenjeni samo najmlađoj publici. Vremenom su neki počeli da obiluju scenama eksplicitnog nasilja i ozbiljnijim temama što je uvelo revoluciju u devetu umetnost. Strip o kome je reč u ovom tekstu ne obiluje gorepomenutim scenama, ali šta ga onda izdvaja iz mora ostalih i zbog čega je ozbiljno štivo?

Izletnik (Daytripper) nam pripoveda priču o Brasu de Olivi Domingosu, poznatom piscu nekrologa koji mašta da ima spisateljsku karijeru, poput svoga oca. Kroz poglavlja pratimo različite etape iz njegovog života iz svih starosnih dobi, od prvog zaljubljivanja do sticanja porodice. Ono što povezuje ova poglavlja su mudrosti iz života koje nas prate tokom čitavog stripa i jedna nit koju ne bih želeo da otkrijem jer bi ona mogla da pokvari uživanje tokom čitanja.

Kao što sam već napomenuo Izletnik je strip o životu. Kada razmišljamo o istom zapitamo li se kada su se desile prave prekretnice u našim životima i da li smo mogli da ih prepoznamo. Putovanje koje nas vodi kroz Brasov život nam pokazuje primer događaja koji su bitno uticali na živote, kako Brasovog tako i od njegove porodice i prijatelja. Takođe, upoznajemo i kulture pojedinih delova Latinske Amerike i njene običaje.

Autorski dvojac koji je zaslužan što pred sobom imamo ovo remek delo čine braća blizanci Fabio Mun (Fabio Moon) i Gabrijel Ba (Gabriel Ba) čiji je zajednički rad na scenariju i crtežu dao značajne rezultate. Odlična priča i kvalitetan crtež su glavna okosnica i nigde nije bilo slabih delova.

Sa scenariom nisu pogrešili. Namerno ovih deset poglavlja koliko ih sadrži strip nisu poređani po hronološkom redu kako bi se čitaoci skoncentrisali na štivo pred sobom i pratili detalje. Tako naprimer u prvom poglavlju Bras ima tridesetičetiri godine i sprema se za proslavu svog rođendana, u drugom poglavlju ima dvadesetjednu godinu i pratimo njegov put u Salvador koji je bio pomenut u prvoj glavi u društvu svog najboljeg prijatelja, peto poglavlje nam donosi priču kada je imao jedanaest godina…  Svaki detalj je bitan i potreban da se upamti kako bi se razumeli događaji pred nama.

Što se tiče crtačkog umeća oba brata su briljirala. Magijskim realizmom su uspeli da ožive likove pred vama. Stećićete utisak da su živi i da gledate film u slikama.  Duša i uticaj njihove rodne zemlje je prepoznatljiv na svakoj stranici bilo kroz jezik ili neki od običaja kao recimo povezanost u porodici. Ime glavnog junaka je glavna asocijacija na Brazil na engleskom jeziku.

Ovaj strip nam je na domaće tržište doneo Darkwood kome je ovo jedno od najboljih izdanja u prošloj godini. U prilog tome koliko je cenjen u svetu idu i nagrade koje je dobio. Ajznerova nagrada (Eisner Award) za najbolju ograničenu seriju ,  Harvijeva nagrada (Harvey Award) za najbolje poglavlje i Orlova nagrada (Eagle Award) za najbolju grafičku novelu idu u prilog stripu koji je za kratko vreme otkad je izdat osvojio i domaću publiku, a njegove autore lansirao na vrh popularnosti van svoje rodne zemlje.

Nemojte da vas zbuni filozofski aspekt Izletnika. To je strip o životu koji neprestano ide samo se smenjuju glavni akteri. Ako ste kojim slučajem ljubitelj superherojskog štiva ili strip vidite samo kao sredstvo za ubijanje vremena na dosadnom poslu onda razmislite prilikom kupovine Izletnika. Što se mene tiče ko da pare za njega neće se pokajati jer će biti bogatiji za znanje o životnom putovanju koje se jednog dana ipak mora primaći kraju nakon čega će preispitati svoj život i drugačije gledati na neke stvari kako na porodicu i odnose u njoj tako i na događaje koji su isti taj život preoblikovali. Meni ostaje samo da vam poželim srećan put kroz putovanje koje donose ove stranice i da ćete se sa njega vratiti prosvetljeniji da tako kažem.

Doživljajni i teorijski pristup proučavanju narodne bajke

Posted on by Biljana Golić

Proučavaoci narodne književnosti, prilikom podele usmene proze na vrste, često se sreću sa problemom prelivanja žanrova. Čini se, međutim, da je bajka kao književna vrsta dovoljno izdiferencirana i da je i proučavaoci i laici lako prepoznaju kao posebnu vrstu. U prilog tome govore različite definicije narodne bajke.

Prema definiciji Vuka Stefanovića Karadžića „Naše narodne priče ili pripovjetke gotovo se mogu razdijeliti na muške i ženske, kao i pjesme. Ženske su pripovjetke one u kojima se pripovijedaju kojekakva čudesa što ne može biti…“[1]

I Vido Latković, koji Vukovu podelu smatra nepotpunom, fantastične elemente navodi kao jedan od osnovnih činilaca bajke. Pored toga, on ističe da među važne odlike bajke spadaju stereotipni počeci, ponavljanje, paralelizmi delova, trojstvo itd.[2]

Braća Grim bajku smatraju fantastičnom pričom iz sveta čarolije, a Maks Liti, nadovezujući se na njihove analize, svet bajke predstavlja kao jednodimenzionalan. On ističe da je taj svet čudesan samo za čitaoca ili slušaoca (dakle posmatran spolja) dok za junake same bajke realno i fantastično tvore jednu jedinstvenu osnovu u kojoj nema ničeg začuđujućeg.[3]

S obzirom na to da tema ovog rada nije definisanje bajke kao žanra, ovde su proučavanja različitih autora svedena samo na nekoliko osnovnih činilaca. Ono što na osnovu različitih proučavanja možemo izdvojiti kao osnovne odlike bajke jesu preplitanje fantastičnih i realnih motiva, stereotipni početak, neodređenost vremena i mesta zbivanja, kao i imena junaka, pohod glavnog junaka u kome on ispravlja nepravdu ili uspostavlja narušenu harmoniju savladavajući prepreke i boreći se sa zlom, ponavljanje, utrostručavanje (najčešće dato u gradaciji) i, najzad, nagradu, odnosno srećan kraj, najčešće oličen u ostvarenju lične sreće junaka. Iako neki od ovih elemenata postoje i u drugim usmenim vrstama (na primer elementi fantastike prisutni su u predanjima, mitovima i legendama, ponavljanje i utrostručavanje postoje i u narodnoj prozi i u narodnoj poeziji), jedino su u bajci svi ovi elementi objedinjeni u čvrstu strukturu koja, moglo bi se reći, tvori ovaj žanr i na osnovu koje bajku kao posebnu vrstu lako prepoznaju čak i učenici najmlađeg uzrasta.

Ukoliko tvrdnju da su odlike ovog žanra danas potpuno utvrđene prihvatimo kao činjenicu, to još uvek ne znači da je ona sama u potpunosti objašnjena.  Bajku ne možemo u potpunosti obuhvatiti jednostavnim nabrajanjem elemenata njene strukture. Veoma je važno sagledati i njeno poreklo i njenu namenu. To da li bajka ima korene u predanju, legendi ili nekoj drugoj vrsti ili je, možda, nastajala uporedo sa njima, tema je koja bi morala biti obrađena u posebnom radu. Mi ćemo se, za potrebe ovog rada, osvrnuti na to koja bi mogla biti njena namena.

Vido Latković, u analizi odlika bajke, ističe da je jedna od osnovnih funkcija bajke da zabavi: „Osnovna namena narodne bajke, u stadijumima njenog razvitka koje možemo kontrolisati, mogla bi se u krajnjoj liniji svesti na nastojanje da se zadovolje potrebe slušalaca za estetskim doživljajem, a dosta često i na težnju da se u doživljaju iluzija zaboravi na grubu svakidašnjicu.“[4] Često isticanu didaktičnost bajke Vido Latković smatra funkcijom koja je bajci kasnije nametnuta. Ipak, ni ovaj autor ne negira da se kroz bajku „nužno probijaju moralna načela i opšta životna shvatanja kolektiva“, ali smatra da to predstavlja jednu od zakonitosti književnog stvaranja. On ističe da je optimizam jedna od osnovnih karakteristika bajke, jer se u njoj hiperbolisanim snagama čoveku neprijateljskih sila suprotstavljaju, takođe hiperbolisane, sposobnosti čoveka da pobedi zlo.[5]

Sa ovim mišljenjem možemo se samo donekle složiti. Naime, Latkovićevu tvrdnju da bajka služi kao neka vrsta bega od stvarnosti opovrgava činjenica da je najveći broj motiva u bajkama uzet iz stvarnog života. Fantastično često predstavlja samo sredstvo da budu prikazana neka od stalnih iskušenja i moralnih dilema sa kojima se čovek u životu sreće, a čitava struktura bajke može biti protumačena kao sublimacija ukupnog iskustva jedne sredine. Prema rečima Zone Mrkalj mnogo je „pokazatelja koji ukazuju na to da fantastični elementi u bajci imaju vrlo logičnu i realnu podlogu, te se bajka može shvatiti i kao narodna pripovetka koja narodnim jezikom govori o onome što je bilo i onome što će se tek dogoditi.“[6]

Shvaćena na ovaj način, bajka može odigrati veoma značajnu ulogu u razvoju deteta. Deca se veoma rano, već u drugoj godini života, upoznaju sa svetom bajki. Od tog doba pa sve do kraja školovanja deca slušaju i čitaju bajke i u okviru obaveznog školskog programa, ali im se rado okreću i po sopstvenom izboru. Činjenica da novi naraštaji učenika, koji su odrasli u novoj civilizaciji slike, sve manje čitaju, ne opovrgava ovu činjenicu. Naime, nastavna praksa pokazuje da, u poređenju sa nekim drugim književnim tekstovima, čitanje i slušanje bajki učenicima osnovne škole predstavlja veće zadovoljstvo ili bar manju muku. Slobodno možemo reći da bajka ne gubi svoju draž ni kada su u pitanju odrasli čitaoci. Postavlja se pitanje odakle potiče ova privlačna snaga bajke. S obzirom na to da je bajka jedna od prvih književnih vrsta sa kojima se čovek upoznaje, moglo bi se pretpostaviti da se ovaj čarobni svet urezuje duboko u čovekovu podsvest. Međutim, ova pretpostavka daje samo delimičan odgovor na naše pitanje. Bajke zanose čak i najozbiljnije proučavaoce književnosti, one za koje struktura i značenje bajki odavno nisu tajna. Stoga moramo pretpostaviti da ona nosi arhetipska značenja koja predstavljaju putokaz za pronalaženje nekih suštinskih životnih istina.

U prilog ovoj tvrdnji govore i istraživanja Bruna Betelhajma. Istražujući psihološka značenja bajke ovaj proučavalac ističe njen potencijalni uticaj na razvoj deteta i njegove psihe.[7] On smatra da bajka detetu prenosi poruke koje ga suočavaju sa osnovnim ljudskim situacijama i egzistencijalnim problemima. Ona od deteta traži ulaganje napora radi razrešenja moralnih pitanja koja život pred njega postavlja, ali mu nudi i pozitivne, ohrabrujuće odgovore. Pomoću bajke dete unosi red u haotičnost sveta koji ga okružuje i spoznaje svoj identitet. Međutim, poput Vida Latkovića, i Bruno Betelhajm smatra da bajka nudi neku vrstu bega od stvarnosti, jer ističe da je najveća usluga koju bajka pruža detetu nada u konačnu pobedu principa dobra, što je, prema njegovom mišljenju, svojevrsna zaštita od tegoba svakodnevnog života.

DOŽIVLjAJNI I TEORIJSKI PRISTUP PROUČAVANjU NARODNE BAJKE

Bez obzira na to da li ćemo se složiti sa tim da bajka nudi svojevrsni beg u iluziju ili sa tim da ona predstavlja stilizovanu sliku života, ostaje neosporna činjenica da „bajke imaju ogroman vaspitni značaj i utiču na formiranje ličnosti učenika.“[8] Naime, bajka, a posebno njena fantastika, bliska je dečijem poimanju sveta. Deca najmlađeg uzrasta fantastične elemente u bajci doživljavaju kao normalan, sastavni deo događaja. „Potpuno uživljavanje dece u situacije u kojima su izbrisane granice između imaginarnog i realnog, taj zanos kao svojstvo dečije prirode, dozvoljava da u poetskoj predstavi dete – čitalac i samo postaje akter i ima punije učešće u zbivanju. To omogućava njegovu istinsku, životnu stvaralačku igru u kojoj se ne razdvajaju mašta i stvarnost.“[9]

Gorenavedeno dovodi nas do pitanja vezanih za teorijski i doživljajni pristup proučavanju bajke. Pre svega, postavlja se pitanje da li, prilikom nastavnog proučavanje bajke, akcenat treba staviti na doživljaj ili treba insistirati na tome da učenici uoče strukturu bajke i da je tumače u skladu sa osobinama žanra. Može se učiniti da je odgovor na ovo pitanje jednostavan i očigledan – doživljajni i teorijski pristup ne treba razdvajati, već ih treba iskombinovati u jedan jedinstveni pristup u kome ni jedan ni drugi element neće biti zapostavljen. Međutim, nastavna praksa pokazuje da taj zadatak nije nimalo jednostavan. Na primer, prema teoriji junaci bajke su jednodimenzionalne ličnosti koje deluju po unapred utvrđenom šablonu i kojima nije potrebna posebna motivacija. Ovi likovi nemaju izražene karakterne osobine, a međuljudski odnosi grade se prema potrebi samog žanra (najstariji i srednji sin ne uspevaju da izvrše zadatak ne zato što su negativni junaci ili zato što se ne trude dovoljno, već zato što je to način da se istakne trojstvo; junak u bajci Baš Čelik sipa vodu u bure, jer je za razvijanje drugog toka bajke potrebno da čudovište bude oslobođeno). Međutim, tokom analize bajke vrlo je verovatno da će učenici i bez posebnih podsticaja ponašanje junaka bajke tumačiti kao motivisano i da će veoma brzo, već nakon površnog čitanja, imati stav o karakternim osobinama junaka. Ukoliko bismo insistirali na tome da učenici u potpunosti spoznaju i usvoje teorijske postavke o bajkama, a na štetu ličnog doživljaja, umnogome bismo osiromašili i estetsku i vaspitnu vrednost bajki. Sa druge strane, apsolutno oslanjanje na doživljaj učenika može odvesti u pogrešnom smeru i dovesti do izvođenja proizvoljnih i netačnih zaključaka, a može predstavljati smetnju i prilikom kasnijeg proučavanja nekog potpuno drugačijeg književnog dela (na primer, ukoliko učenici na primeru bajke nauče da „dopisuju“ osobine junaka, to će činiti i prilikom analize romana u kome su postupci junaka motivisani, a karakteri jasno ocrtani).

Da bismo pronašli pravu meru i odredili najbolji pristup za nastavno proučavanje narodne bajke, potrebno je da sagledamo odnos između doživljajnog i teorijskog pristupa narodnoj bajci. Oslanjajući se na već navedene stavove Maksa Litija o tome da svet bajke začuđuje samo publiku, a ne i junake same bajke, mogli bismo govoriti o dve vrste doživljaja – spoljašnjem i unutrašnjem. Spoljašnji doživljaj bio bi doživljaj publike, u našem slučaju učenika, a unutrašnji doživljaj bio bi doživljaj junaka bajke. Ove dve vrste doživljaja na prvi pogled potpuno se razlikuju. Junaci bajke ne žive u fantastičnom svetu, već svet fantastike postoji paralelno sa svetom junaka. Međutim, kada dođe do preplitanja ova dva sveta, odnosno do prodora neobičnog u obično, junak bajke nije začuđen, on na fantastično reaguje kao na sasvim normalnu pojavu,[10] onako kako možda zamišljamo mitski pogled na svet koji su imali naši preci. Na primer, kada u bajci Pepeljuga starac, koji nailazi iznenada i koji očito predstavlja vezu sa paralelnim fantastičnim svetom, saopštava da će onoj devojci koja ispusti vreteno u jamu majka postati krava, Mara se ne pita ni ko je taj starac, ni da li je to moguće. Sa druge strane, publika je pred svetom bajke pre svega začuđena. Čitalac ili slušalac najpre reaguje na fantastične elemente u bajci, na činjenicu da je u bajci sve moguće. Međutim, iako je čuđenje karakteristično za spoljašnji doživljaj sveta bajke, ovaj žanr ne bi mogao pružati stalno zadovoljstvo različitim uzrastima kada ne bi postojala spremnost publike da u taj svet apsolutno veruje. Tako dolazimo do zaključka da, iako su na prvi pogled potpuno suprotni, unutrašnji i spoljašnji doživljaj ipak imaju nešto zajedničko. U njihovoj osnovi nalazi se verovanje u fantastično. Ovo verovanje junacima bajke je imanentno, dok za čitaoca predstavlja svesnu odluku, ali se ipak podrazumeva.  Ukoliko bismo pokušali da odgonetnemo razlog zbog koga je publika spremna da veruje, mogli bismo pomisliti da je u pitanju potreba čoveka da, uranjajući u iluziju, bar na trenutak pobegne od stvarnosti, ali pravi odgovor treba tražiti dublje, u najranijem detinjstvu. Deca najmlađeg uzrasta na fantastiku u bajci reaguju slično junacima bajke. Oni se gotovo uopšte ne čude, već na ono što je starijoj deci ili odraslima neobično reaguju kao da je u pitanju nešto potpuno normalno i očekivano. Postavlja se pitanje da li deca najmlađeg uzrasta tako reaguju zato što im je sve novo, pa stoga jednako obično ili neobično ili imaju jaču vezu sa arhetipskim. Bilo da je tačna prva bilo druga pretpostavka, činjenica da se deca ne čude svetu bajke upućuje na zaključak da spremnost odraslog čoveka da veruje u fantastično potiče iz najranijeg detinjstva.

Spremnost učenika da veruje u svet bajke može biti od velike koristi prilikom proučavanja bajke, naročito u onom delu analize u kome učenici treba da izdvoje ideje dela. Naime, svesna odluka da veruju u fantastiku pomaže im da se potpuno sažive sa glavnim junakom u njegovoj borbi protiv antropomorfiziranog zla, ali i da, nakon čitanja, naprave distancu u odnosu na taj svet i da govore o svojim utiscima. U literaturi se često postavlja pitanje o tome koliko je uputno dozvoliti učenicima da analiziraju bajku sa psihološkog stanovišta. Međutim, u mlađim razredima osnovne škole ovo pitanje je potpuno izlišno, jer učenici veoma dobro osećaju kontrastnu, crno-belu podelu na pozitivne i negativne junake, odnosno na dobro i zlo. Čak i učenici trećeg, četvrtog, pa i petog razreda, koji bajku već počinju da analiziraju sa stanovišta strukture, skloni su tome da zanemare teorijska pitanja i da se prilikom analize rukovode sopstvenim doživljajem teksta. Interesantno je pratiti to kako učenici mlađih razreda, ne uočavajući svesno strukturu bajke, prilikom analize poštuju zakonitosti žanra. Za potrebe ovog rada sproveli smo istraživanje u mlađim razredima, a analizirali smo bajku Aždaja i carev sin.[11]  Pitanja smo pokušali da uskladimo sa uzrastom. S obzirom na činjenicu da je istraživanje vodio profesor srpskog jezika, a ne profesor razredne nastave priprema za čas napravljena je samo okvirno. Osnovni cilj istraživanja bio je da na što neposredniji način otkrijemo to kako najmlađi učenici doživljavaju bajku, pa smo pitanja na samom času prilagođavali onom toku koji su sami učenici nametali.

Kako vam se dopala bajka? Šta vam je bilo posebno zanimljivo? Kako ste se osećali dok ste slušali tekst?

Učenici su mahom odgovorili da im se bajka dopala, a neki, naročito učenici prvog razreda, da su se pomalo i plašili. Većina je kao najzanimljivije izdvojila to što carević polazi u potragu za braćom, kao i aždajinu snagu (zapravo to što je aždaja snažna i moćna). Na pitanje šta su osećali dok su slušali tekst, učenici su uglavnom isticali da su bili uzbuđeni ili uplašeni.

 Šta vas je uplašilo? Objasnite zašto. Kako zamišljate aždaju? Zašto ste se brinuli za carevićev život?

Učenici su istakli da su se plašili aždaje i toga šta će ona uraditi careviću. Aždaju opisuju na osnovu onoga što su imali prilike da vide u crtanim filmovima, pa nam ovaj opis nije bio naročito informativan. Za carevićev život plašili su se zato što je „aždaja mnogo strašna i opasna, a carević nije toliko veliki“.

Šta se dešava sa carevićem kada pođe u potragu za braćom? Na šta sve na svom putu nailazi? Koga carević sreće? Kako saznaje sudbinu svoje braće? Zašto mu određene ličnosti pomažu? Kako saznaje gde se aždaja nalazi? Kako uspeva da je pobedi? Kako se bajka završava?

Učenici pomalo nespretno, ali tačno prepričavaju tok priče. Uočavaju da carević pomaže ljudima i da mu oni uzvraćaju. Na pitanje kako carević saznaje šta mu se desilo sa braćom, učenici odgovaraju „rekla mu ona baba“, a na pitanje zašto ona to čini odgovaraju „jer je bio dobar“. Uočavaju i to da carević pobeđuje aždaju tek kada ga devojka poljubi, kao i to da carević oslobađa mnogo ljudi. Posebno ističu činjenicu da carević na kraju dobija devojku i ne kriju radost zbog srećnog kraja.

Šta mislite o careviću? Kako ga zamišljate? Kako vam se dopada? Zašto?

Učenici misle da je carević dobar (pod terminom dobar podrazumevaju da se lepo ponaša) i hrabar. Zamišljaju ga kao lepog mladića. Interesantno je da su mnogi učenici carevića zamislili gotovo kao dečaka koji ne poseduje preteranu fizičku snagu. Ovaj podatak ukazuje nam kako na činjenicu da su svesni toga da je on najmlađi brat, tako i na još važniju činjenicu da se sa njim poistovećuju, pa ga zato zamišljaju sličnijim sebi. Carević im  se veoma dopada zato što je hrabar, zato što je pobedio aždaju i zato što je oslobodio sve one koje je aždaja zarobila. Posebno im je simpatično to što se carević zaljubljuje.

Na osnovu ovih odgovora jasno je da najmlađi učenici bez ikakvih teškoća uočavaju osnovne karakteristike bajke iako toga nisu sasvim svesni. Daju neposredne odgovore koji otkrivaju način na koji doživljavaju bajku. Carević o sudbini svoje braće saznaje od „one babe“, aždaja je „grozna“ itd. Ovi neposredni izrazi otkrivaju nam da oni svet bajke doživljavaju kao nešto prisno, poznato, nešto o čemu mogu da govore bez ustručavanja. Osećaju dramsku napetost bajke, zabrinuti su za carevićevu sudbinu, oduševljava ih carevićeva borba i pobeda i imaju gotovo navijački odnos prema ostvarivanju carevićeve lične sreće. Pri tome se ne upuštaju previše u psihološku analizu iako ova bajka, više nego neke druge, pruža tu vrstu podsticaja. Oni navode to da carević u potragu za braćom polazi zato što se brine, ali se na tom podatku ne zadržavaju, jer ih mnogo više interesuje dalji razvoj događaja.

Na osnovu ovog primera možemo zaključiti da doživljajni pristup proučavanju narodne bajke može dati zadovoljavajuće rezultate u mlađim razredima. Kasnije ćemo pokazati prednosti i mane ovog pristupa u starijim razredima, a na ovom mestu zadržaćemo se na onome što nam je ovo istraživanje otkrilo. Naime, činjenica da učenici najmlađeg uzrasta, koji nemaju iskustva u analizi književnih dela i koji ne poseduju nikakva književnoteorijska znanja, ipak osećaju i izdvajaju osnovne elemente bajke kao žanra, govori nam o tome da je teorijski pristup moguće uklopiti u doživljaj učenika, jer on zapravo i potiče iz doživljaja bajke kao vrste. Ovo nam dalje može potvrditi pretpostavku da namena bajke nije bila samo pružanje zabave, već da ona nudi sublimiranu sliku osnovnih životnih istina.

Slično istraživanje nije sasvim moguće sprovesti u starijim razredima, jer su čak i učenici petog razreda, iako skloni da se prilikom analize bajke više oslone na sopstveni doživljaj nego na književnu teoriju, ipak naučili nešto o osobenostima žanra, pa njihovi odgovori u sebi sadrže i elemente teorijskog pristupa. Tako će učenici petog i starijih razreda na pitanja o tome kako im se dopala bajka i šta su prilikom čitanja osećali odgovoriti da im je bajka zanimljiva, a osnovna emocija koju izdvajaju jeste radoznalost. Pri tome je radoznalost vezana za to na koji će način carević pronaći i pobediti aždaju, a ne za krajnji ishod. Oni se ne pribojavaju za carevićevu sudbinu, jer su već naučili da je srećan kraj, koji sada nazivaju pobedom dobra, jedna od glavnih karakteristika bajke. Na pitanje koga carević sreće učenici petog razreda odgovaraju da sreće ljude kojima pomaže i koji mu kasnije to uzvraćaju. Učenicima starijih razreda ovo pitanje ponekad nije ni potrebno postaviti, jer sami, prilikom kratkog prepričavanja, izdvajaju pomagače kao uobičajeni element u bajkama.

Teorijski pristup proučavanju bajke učenicima starijih razreda ne predstavlja poseban problem. Oni veoma lako uočavaju i usvajaju osobenosti strukture narodne bajke. Književnoteorijska znanja o bajci primenjuju lakše nego što je to slučaj sa književnoteorijskim znanjima vezanim za neke druge književne vrste. Iako nam ova činjenica potvrđuje pretpostavku da je struktura bajke neraskidivo povezana sa njenim značenjem, ona u sebi krije i zamku. Što su znanja o strukturi bajke veća i što su češće na konkretnom primeru potvrđena to opada zainteresovanost i sposobnost učenika da se emotivno užive u svet bajke. Nastavna praksa pokazuje da preterano insistiranje na teorijskom pristupu, iz koga je razgovor o doživljaju iključen, oduzima bajci njene osnovne funkcije. Deca čitaju i slušaju bajke da bi se zabavila, ali i da bi stekla neka osnovna znanja o životnim istinama, a čista teorijska analiza bajku, u njihovim očima, svodi na niz ponavljanja koja im postaju nezanimljiva i neinspirativna.

Učenici sedmog i osmog razreda tako umeju da odgovore na sva pitanja vezana za bajku, a jedina pitanja koje ostaju bez odgovora jesu pitanja kako su doživeli bajku i šta su tokom čitanja osećali. Analiza inače inspirativne i učenicima zanimljive bajke Zlatna jabuka i devet paunica pretvara se u mehanički odrađen čas na kome nisu ispunjeni ni vaspitni, ni estetski ciljevi. Čak i pitanja koja učenike upućuju na doživljajno tumačenje ostaju bez efekta. Istraživanje je sprovedeno u jednom odeljenju sedmog razreda, koje je od petog razreda bilo upućivano samo na teorijski pristup bajci, kao i u jednom odeljenju petog razreda, i to na samom početku školske godine.

 Kako ste doživeli bajku? Šta ste tokom čitanja osećali? Kako bajka počinje? Zašto baš najmlađem sinu u krevet pada paunica koja se pretvara u lepu devojku? Zašto baba staje na put ostvarenju ljubavi između carevića i paunice? Kako otac reaguje na to što najmlađi sin polazi u potragu po svetu?

U sedmom razredu prva dva pitanja ostala su bez pravog odgovora, osim par stidljivih opaski da je bajka bila zanimljiva, ali i par glasnijih opaski o tome je da predugačka. Ovaj drugi odgovor uputio nas je na zaključak da, zbog isključivog usmeravanja na teoriju, bajka za učenike gubi nešto od svoje draži. Za razliku od odgovora učenika sedmog razreda, učenici petog razreda odgovarali su na pitanja sa mnogo entuzijazma. Njima je bilo posebno zanimljivo to što se bajka nije završila na mestu na kome su očekivali kraj, već se radnja nastavila i postala još uzbudljivija. Odmah su istakli da im je pojava paunica bila posebno zanimljiva, a na pojavu zmaja reagovali su sličnije učenicima mlađih razreda, nego učenicima sedmog razreda. Iako se nisu uplašili zmaja, pojavljivanje ovog fantastičnog bića učinilo je da im radnja postane još uzbudljivija.

Na pitanja vezana za najmlađeg sina učenici sedmog razreda odgovaraju na osnovu naučenog – u bajkama postoji trojstvo i uvek je najmlađi brat taj koji postaje junak bajke. Učenici petog razreda odgovarali su na osnovu utiska, ali su pri tome u lik najmlađeg carevića učitali mnogo karakternih osobina koje likovi bajki po definiciji nemaju. Oni su istakli da je najmlađi sin pokazao domišljatost jer je odmah legao da spava umesto da dozvoli da ga umor savlada u najvažnijem trenutku, što predstavlja odgovor kakav smo mogli očekivati. Međutim, učenici su dodali i to da je carević bio odlučniji od svoje braće, a da je paunica pala na njegov krevet jer je bio lepši. Ovi odgovori svedoče o činjenici da čitaoci koji nisu opterećeni teorijskim znanjima o žanru bajku čitaju neposrednije i da u njoj pronalaze i ona značenja koja su samo nagoveštena, ali i o tome da isključivo oslanjanje na doživljaj može odvesti u preteranu psihologizaciju, dopisivanje značenja i pogrešne zaključke. U prilog ovoj tvrdnji govore i odgovori na naredna pitanja.

Učenici sedmog razreda babu prepoznaju kao jednu od obaveznih prepreka na junakovom putu i ne upuštaju se previše u objašnjavanje njenih motiva, dok se učenici petog razreda na ovom mestu zadržavaju na tome kako zamišljaju babu, analiziraju motive carevićevog sluge i pripisuju mu karakterne crte. Za njih su baba i sluga pokvareni. Slugu motiviše čista zavist. On ne želi da carević pronađe jabuku. Neki učenici su čak išli toliko daleko da su babine i slugine postupke tumačili kao posledice dogovora sa carevićevom braćom čime su zapravo dopisali značenja kojih u ovoj bajci nema. Pored toga, učenici petog razreda začuđeni zbog toga što otac ne pokušava da odgovori sina od odlaska u svet. Smatraju da je otac sebičan i koristoljubiv i da se nada da će mu sin pronaći izgubljene zlatne jabuke. Sa druge strane, učenici sedmog razreda ne zadržavaju se na ovom podatku. Jedini komentar koji daju jeste da se otac složio sa sinovljevom odlukom.

Već na osnovu odgovora na samo nekoliko pitanja možemo izvesti zaključke o prednostima i manama primenjivanja samo jednog pristupa u proučavanju narodne bajke. Učenici petog razreda zadržavaju emotivni odnos prema bajci, uživljavaju se u radnju, identifikuju se sa junakom, iščitavaju skrivena značenja, prepoznaju navogeštaje, ali su često u opasnosti da se zanesu u maštanju i da dopišu značenja i donesu pogrešne zaključke. Učenici sedmog razreda ne donose pogrešne zaključke. Oni uočavaju sve elemente strukture bajke, ističu njihov smisao, izdvajaju ideje, ali to čine bez uključivanja emocija i mašte. Postavlja se pitanje koliki su značaj za njih imali moralni principi bajke, kao i to da li je njena estetska vrednost izgubljena u analizi koja je postala samo deo još jedne lekcije.

Ovo istraživanje može nam poslužiti kao dobra polazna osnova za osmišljavanje pristupa koji će na pravi način obuhvatiti teorijska znanja i doživljaj. S obzirom na to da učenici koji sa stanovišta ličnog doživljaja analiziraju bajku zadržavaju emocionalni odnos i time ostaju otvoreni kako za estetske tako i za moralne vrednosti bajke, možemo zaključiti da doživljaj treba da bude okvir našeg pristupa. Pitanja treba tako osmisliti da učenici sami uočavaju i izdvajaju zakonitosti žanra, ali akcenat treba zadržati na doživljaju. Stoga od učenika treba tražiti da se za čas pripreme tako što će bajku pročitati kod kuće, jer se na taj način čuva neposredna, intimna komunikacija sa umetničkim tekstom. Itraživačke zadatke treba osmisliti tako da upute učenike na iznošenje ličnog doživljaja, ali i da razmisle o pitanjima vezanim za strukturu bajke.

    Pažljivo pročitajte bajku (Aždaja i carev sin, Zlatna jabuka i devet paunica…). Izdvojte fantastične elemente u bajci. Razmislite kakvu ulogu u bajci imaju fantastični događaji (ili bića). Šta je u bajci realno? Uočite vremenske i prostorne odrednice u bajci. Obratite pažnju na šta sve junak nailazi na svom putu. Uočite kako se bajka završava, kao i to šta takvom završetku prethodi.

Ovako osmišljeni istraživački zadaci predstavljaju više uputstva za čitanje i tumačenje, nego pitanja na koja učenici mehanički odgovaraju. Pošto su oslobođeni obaveze da daju klasične odgovore, učenici zadatku pristupaju opuštenije i lakše iznose lične stavove. Na taj način čuvamo njihov neposredni doživljaj, ali ih ipak upućujemo u željenom smeru i smanjujemo mogućnost za donošenje pogrešnih zaključaka.

 Na času postavljavamo pitanja koja će učenike podstaći da iznose sopstvena zapažanja i utiske, a da pri tome ipak ostanu u okvirima žanra i da ujedno uočavaju osobine žanra.

Kako počinje bajka? Gde se i kada dešava radnja? Šta glavnog junaka pokreće na akciju? Šta predstavljaju fantastična bića/događaji? Šta je to što junaku pomaže da istraje u borbi? Na šta sve nailazi na svom putu? Kakve su prepreke pred njega postavljene? Koliko ima prepreka? Na koji ih način savladava? Ko mu pomaže i zašto? Šta možemo zaključiti o osobinama glavnog junaka? Kako se bajka završava? Šta na osnovu toga zaključujemo?

Predloženi istraživački zadaci i pitanja uopšteni su i mogu se odnositi na bilo koju bajku, jer predstavljaju samo okvir pripreme, odnosno primer za to kakva bi pitanja trebalo da postavimo ukoliko želimo da učenici savladaju osobine ovog žanra, a da pri tome uoče i izdvoje estetske i moralne vrednosti dela.

Ovako osmišljena pitanja omogućavaju učenicima da odgovore u skladu sa sopstvenim utiscima i da ujedno izdvoje osnovne elemente strukture bajke. Na primer, učenici će na prvo pitanje odgovoriti tako što će ili ponoviti prvu rečenicu bajke ili će odmah reći da ne znaju gde se i kada radnja odvija, ali će odmah potom uočiti da sve bajke počinju na sličan način i često će biti u stanju da i potpuno sami daju definiciju „mesto i vreme odvijanja radnje u bajci nisu određeni“. Pokretanje glavnog junaka na akciju tumače kao dokaz njegovih emocija ili njegove plemenitosti. Fantastične elemente prepoznaju lakše nego realne, a dodatnim pitanjima vrlo ih je lako podstaći da se, upotrebljavajući maštu, potpuno unesu u čudesni svet, ali i da, odmah potom, vrlo precizno odrede značenje fantastičnih motiva. Na primer, na pitanje kako zamišljate paunice (ukoliko analiziramo bajku Zlatna jabuka i devet paunica) dobićemo vrlo iscrpni opis prelepih šarenih ptica koje se pretvaraju u prelepe devojke duge plave kose i koje iz sebe isijavaju svetlost. Ubrzo posle ovog opisa sledi zaključak da su ova fantastična bića znak za nešto što je savršeno. Kada zamišljaju aždaju, opisuju ogromno zeleno stvorenje prekriveno tvrdom grubom kožom, sa zastrašujuće ružnom glavom, ogromne fizičke snage i izuzetno opasno. Iz ovako zamišljene slike sledi logičan zaključak da aždaja predstavlja zlo, a ponekad ćemo, naročito u sedmom i osmom razredu, čuti i to da je ona slika đavola.

Već na osnovu ovih odgovora možemo zaključiti da pažljivo vođeni razgovor na času pruža mogućnost za to da se, vodeći računa o zakonitostima žanra, ipak pre svega oslonimo na neposredni doživljaj učenika.

[1] Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pripovijetke, Beč, 1853, prema: Vido Latković, Narodna književnost, Beograd, 1975, str. 73.

[2] Videti više u: Vido Latković, Narodna književnost, Beograd, 1975.

[3] Videti više u: Rečnik književnih termina, Beograd, 1984, str. 62.

[4] Vido Latković, Narodna književnost, Beograd, 1975, str. 84.

[5] Vido Latković, Narodna književnost, Beograd, 1975, str. 84.

[6] Zona Mrkalj, Nastavno proučavanje narodnih pripovedaka i predanja, Beograd, 2008, str. 206–207.

[7] Videti više u: Bruno Betelhajm, Značenje bajki, Beograd 1979.

[8] Zona Mrkalj, Nastavno proučavanje narodnih pripovedaka i predanja, Beograd, 2008, str. 207.

[9] Slobodan Ž. Marković, Zapisi o književnosti za decu, Beograd, 1978.

[10] Videti više u: Nada Milošević-Đorđević, Od bajke do izreke, Beograd, 2006.

[11] Istraživanje je sprovedeno u prvom i drugom razredu OŠ „Ilija Birčanin“ u Zemun Polju, u odeljenjima 1/1 i 2/3.

Tom Klensijeva Divizija 2 ili kako preživeti posle apokalipse u Vašingtonu

Posted on by Slađan Teodosin

Pre izvesnog vremena, shvatim da moj komp jednostavno nije dovoljno dobar ni za internet, te se rešim da uložim (ili bacim, zavisi od tačke gledišta) pare i da se ponovim. Jedna od stavki je naravno bila i grafička, pa je izbor pao na Sapphire NITRO+ Radeon RX 590 8 GB, specijalno izdanje, naravno, jer – plavi ventilatori.

Elem, jedna od stvari koja je super ispala je i ta što sam dobio tri igre uz grafičku. Resident Evil 2, Devil May Cry 5 i The Division 2 su naslovi koji su bili dati. Prva dva su dobra, ali je treći taj koji me je oduševio.

Postavka

Ekipa koja stoji iza naslova The Division je Ubisoft, poznato ime koje traje godinama, ali koje je takođe ume da zabrlja onda kad je najbitnije. Setimo se bagova koji su osakatili novije Assassin’s Creed naslove, ali su nam takođe dali i neke od najboljih istorijskih naslova. Šanse su, dakle, bile polovične da će ova igra da valja.

Kako nisam igrao prvi deo, upustio sam se malo u priču i ispratio nekoliko kanala na Jutjubu koji se bave ovom tematikom. Iako malo odstupa od špijunske primese koja obično krasi sve što je potpisano imenom Toma Klensija, ne razočarava.

Na Crni Petak, 2015. godine, Gordon Amherst „zaražava“ novčanice dolara mutiranim virusom sopstvene radino, da bi pandemijom smanjio broj stanovnika planete. Naravno, bolest eksplodira, i u roku od nekoliko dana, kompletno društvo počinje da se urušava.

Odgovor na nastalu situaciju je bila aktivacija agenata Divizije, koji su pokušali u dva talasa da zaustave dalji pad i da uspostave red i organizaciju, koliko je to bilo moguće. Prvi talas je ili izginuo, ili se odmetnuo zato što su bili ostavljeni u kontaminiranim zonama. Drugi talas smo mi, igrači drugog dela.

Umesto Njujorka, kao u prvom delu, lokacija je Vašington. Fenomenalan je! Dizajneri su majstorski odradili svoj posao, pa grad izgleda živo bez obzira na smak sveta koji ga je snašao. Jeleni, rakuni, psi i lisice koji lutaju gradom, vetar koji nosi novine i gomile đubreta na sve strane pojačavaju utisak napuštenosti. Radnja se odvija oko pola godine nakon pada, pa su i vidljivi tragovi istog.

Ono malo pristojnog sveta što je ostalo živo se skupilo u par enklava oko Bele kuće, koja je i centar operacija, Pozorišta i Kampusa. U igri postoji još jedno naselje, Zamak, koje je trenutno neaktivno, mada sam poprilično siguran da će ga aktivirati u nekom narednom periodu.

Priča je malo stereotipna, i pati od sindroma „Hrabri agente, spasi nas jer smo nemoćni“, ali dobro, nije toliko strašno da bi smetalo ili kvarilo utisak. Ono što je definitivno akcentovano u celoj postavci su gubici. Svako je izgubio nekoga ili nešto bitno, što dobrinosi utisku katastrofe.

Organizacija

Kada bih trebao da odredim kog žanra je Division 2, ne bi mi bilo lako, moram priznati. Igra je amalgam RPG-ja, looter shootera, multi/singl-plejera. Sve to u isto vreme, a ništa pojedinačno striktno.

Postoje elementi svih ovih žanrova, i tako su divno isprepleteni i potkovani zanimljivom pričom, da se ne zna gde jedan element počinje, a drugi se završava. Naravno, neke stvari su iste kao za većinu igara, tako da ćete opremu nalaziti na terenu, a nove spravice i delove za oružje praviti u bazi.

Kad smo kod oružja, izbor je zaista neverovatan, što se samih vrsta tiče, a oružje pri kraju igre će imati dodatna svojstva, što je mene kao velikog fana Borderlands serijala izuzetno prijatno iznenadilo.

Oprema i oružje mogu biti kalibrisani, što znači da se određeni atributi mogu prenositi sa jednog na drugi, što je poprilično korisno. Na primer, ja sam atribut „Patience“ prenosio do sad četiri puta, jer mi dosta znači regeneracija štita dok čučim u zaklonu.

Naravno, postoje i setovi opreme određenih proizvođača, i ako se upare sa još iz svog seta, mogu dati neke poprilično zanimljive rezultate.

Neprijatelji

Svaka igra koja se bavi preživljavanjem, mora imati i negativce, zar ne? Divizija ima čitav dijapazon pomalo ili potpuno ludih pojava koje su suprotnost (donekle) onome što predstavljaju agenti.

„Hijene“ su prvi neprijatelji sa kojima se igrač susreće. Ono su što im ime i kaže – čopor ludaka i manijaka sa gas maskama koji kradu i nose sve što nije armaturom vezano, a ostalo uništavaju. Uglavnom se lako izlazi na kraj sa njima, samo nišaniti u glavu.

„Pravi sinovi“ su bivša paravojna formacija koja je pokušala da održi red u gradu, ali je negde usput shvatila da je mnogo jednostavnije držati teritorije silom. Koriste svoju nadmoć u opremi i taktici, u cilju laganog osvajanja Vašingtona.

„Otpadnici“ se često mogu videti sa improvizovanim bacačima plamena, ili kao bombaši-samoubice, što je i logično, jer su oni ostaci stanovništva koje je nasilno nagurano u improvizovane karantine. Sad traže osvetu nad onima koji su ih tamo smestili.

„Crna kljova“ je elitna jedinica dostupna posle tridesetog (maksimalnog za sada) nivoa. Ništa se o njima gotovo ne zna, osim da su u jednom potezu razbili prethodne tri frakcije i preuzeli ceo Vašington.

„Lovci“ su horor.

Ono što obogaćuje celu igru su dve stvari. Prva je da ne postoje teritorije koje su ograničene neprijateljima koje ćete tamo sretati. Naravno, nekih ima više u određenim delovima grada, ali to nije striktno određeno, tako da „Enemy patrol detected“ je moglo značiti da ću naići na bilo koju od četiri grupe. Takođe, ove frakcije ratuju i među sobom, tako da mi se nije jednom desilo da uletim u okršaj između „Pravih sinova“ i „Otpadnika“, na primer.

Druga stvar su klase i taktike. Ne ponašaju se sve jedinice isto, što dodatno tera na taktiziranje. „Hijene“ često uopšte ne mare za zaklon, i jurišaće na vas, dok „Pravi sinovi“ imaju strategiju bočnih ili napada sa leđa. „Crna kljova“ koristi nadmoć u tehnici i dronovima, tako da – pucaj u žuta svetla čim ih vidiš. Jedinice su podeljene po ulogama, pa tako imamo bombaše, jurišnike, doktore, i slično. Većina ima slabe tačke koje olakšavaju likvidaciju, ali ih treba pogoditi (crvena torba na nozi bombaša je očigledna meta, ali je treba nanišaniti dok trči).

Sve četiri frakcije važne za priču, i imaju svoje mesto. Nijedna nije postavljena kao – eto, imamo negativce. Neki čak i nisu negativci, samo antagonisti, koji se nalaze u toj situaciji bez svoje krivice. Zatvoriti ljude u karantin kao stoku, ostaviti da umru, i posle se čuditi zašto spaljuju agente bacačima plamena? Pomalo licemerno, ako mene pitate.

Multiplejer varijanta ili ne?

Iako je The Division serijal okrenut ka publici koja više voli da pozove društvo i obrne koju turu osvajanja, ja nisam stekao baš takav utisak. Ubisoft je izuzetno dobro implementirao multiplejer varijantu. Naime, druge agente srećete samo ako ste prijavili za misiju u multiplejeru, u bezbednim kućama, i u Mračnim zonama.

Bivši karantini u gradu (ima ih tri) su sada potpuno zaraženi virusom. U tim zonama je najbolja oprema, ali i najopasniji neprijatelji. Svako bi pomislio „Ma, prijaviću se za multiplejer, pa ćemo nas četvorica rešiti problem.“ Je li tako? Ne, nije. U Mračnim zonama ćete nailaziti i na druge agente koji će vas neretko i napadati.

Momenat kad izletiš iza ugla i spaziš drugog agenta, i on tebe, obojica dižete pušku, ali, hoćeš li opaliti? Hoće li on? Ta paranoja, taj adrenalin je neopisiv. Svaka škripa u staroj polurazrušenoj kući, svaki korak i cijuk može da znači da ti četvoročlana ekipa dolazi iza leđa.

Sve to se podiže na n-ti stepen tokom ekstrakcije. Neka oprema i oružje su kontaminirani, i jedini način da se iznesu iz Zone je helikopterom. Dođeš nekako do zone za izvlačenje, opališ taj signalni pištolj, i tajmer kaže recimo, 1 minut i 27 sekundi do dolaska helikoptera. Neću da vas lažem, to vreme izgleda kao godine, jer će vas frakcije napadati, a i svim agentima u Zoni stiže obaveštenje da je signalizirano za ekstrakciju.

Za sada imam jako podeljeno mišljenje o multiplejeru, jer je uspeo u tome da mi istovremeno bude i najveći strah, ali i najveća zabava. Takođe, zajedničke misije su pametno ograničene na četiri učesnika što dodatno pojačava ono što igra sve vreme galami i ističe; agenata je malo, i svaki je vredan.

Konačna odluka

Iako neki ljudi izražavaju pomalo nezadovoljstvo naslovom, ne bih se složio s njima. Negde duboko u sebi shvatam da neke misije moraju da se ponavljaju, ali iako me to svejedno pomalo nervira, ostaju daleko uočljivije prednosti i ogromni plusevi.

Vašington je ogroman, i ne istražiti ga što je više moguće bi bila prava katastrofa. Svet je otvoren, i data je apsolutna sloboda igraču da sam odlučuje gde i kada će ići. Dalje, grafički igra izgleda odlično, i slike u tekstu su moje, napravljene „foto modom“ koji je ugrađen u igru, jer su ljudi iz Ubisofta svesni kakvo lepo čedo su napravili.

Dakle, ukoliko imate 50-ak evra viška, a ne znate gde da ih potrošite, možete na Tom Clancy’s The Division 2, imate moje najtoplije preporuke. Mene možete naći u igri pod nadimkom teodosije7, pa da oprašimo koju.

Neuobičajeni učenik srednje magijske

Posted on by Aleksandar Erdeljan

Naslov originala: Mahouka Koukou no Retrousei

Engleski naslov: The Irregular at Magic High School

Jedne večeri sam listao animee u potrazi šta bih dobro mogao da pogledam. Mnogo sam probirljiv što se tiče toga. Mislim da smo svi to postali, nemoguće je drugačije, jer bombarduju nas sa toliko sadržaja, često ne tako dobrog, tako da nam ostaje listanje i nada da ćemo pogoditi nešto valjano. Tad sam naleteo na ovaj mali dragulj. Ova anima je rađena po internet romanu (web novel) koji je napisao Tsutomu Sato, a pripada kategoriji lakih romana (light novel), koja je da, kažemo po srpski, tinejdžerski žanr.

Priča je smeštena u alternativnu verziju sveta, tj. istorije, gde magija postoji i unapređena je modernom tehnologijom. Međutim, mogućnost korišćenja magije je predodređena genetikom, tako da je broj čarobnjaka ograničen. Priča prati Tatsuju i Mijuki Shibu, brata i sestru koji se upisuju u Prvu magijsku srednju školu ( First Magic High School). Posle položenog ispita, Mijuki, koja može da koristi magiju, smeštena je u Prvi kurs, a Tatsuja, koji ne može, u Drugi kurs.

 

Iako njegov praktični test i status pokazuje da je Trava (Weed), iliti magijski nesposoban, on poseduje izvanredno tehnološko znanje, fantastične borbene sposobnosti, a da ne govorimo o jedinstvenoj magiji koju poseduje. Time ga čineći neuobičajenim učenikom u školi. Valja još napomenuti da se njih dvoje trude da sakriju svoje veze sa Jotsuba Klanom, jednim od deset plemićkih magijskih klanova, tajnom. Tj. da je Mijuki naslednik klana. Ovaj dragulj od serije je izuzetno zabavan, sa pregršt borbe, vrcavih dijaloga, pogotovo o seksualnom odnosu brata i bezmalo svakog ženskog člana studentskog predsedništva,  ali ona postavlja i teža pitanja. Pogotovo kad je reč o diskriminaciji. Ona je temeljno obrađena u prvih par epizoda, mada se pominje i u ostalim epizodama. Ono što me je oduševilo jeste princip da se magija poveća modernom tehnologijom, tipa telefonima, ajpedima, pištoljima, puškama itd. Jedan stvarno fantastičan koncept i po meni besprekorno izveden. Pogotovo što vrlo brzo skontaš da je Tatsuja zapravo genije koji proizvodi opremu za japanske čarobnjake, naravno zajedno sa vojskom.

 

Vredi napomenuti i da je sama upotreba magije, a i sama magija, naravno, prilično dobro objašnjena. I to do najsitnijih detalja. Odnos između Tatsuje i Mijuki je isto fantastično odrađen. On kao njen telohranitelj hoće da ubije ko god pokušava da joj našteti ili makar ogrebe. Isto važi i za nju. Ono što je komično je njihov lični odnos, koji je blago incestoidan, ali baš blago, bar za sada u ovih 26 ep. Ona stalno pokušava da ga rokne kad god čuje da je pričao sa nekom drugom devojkom. A on sa druge strane voli da sve zavitlava kakav je njihov odnos. Sve u svemu dosta komično. Scene borbi su vrlo dobro odrađene. Mada, iskren da budem nije me bilo ni briga kakve su kad je priča savršena.

 

Treba napomenuti da on zapravo može da koristi magiju, ali to samo jednu čin koja je toliko jaka, gotovo bogolika, da mu blokira sve druge čini. Naravno, i u ovoj seriji ima gomila zanimljivih likova, Erika Chiba, devojka koja je vanbračno dete lidera jednog klana, smatrana je najboljim mačevaocem dotičnog. Tu su i Saijo Leo, Shibata Mizuki, Yoshida Mikihiko, Saegusa Mayumi, Watanabe Meri, Jumonji Katsuto i još more drugih. Ono što još valja napomenuti jeste da je serija obnovljena na drugu sezonu, ali niko još ne zna kada će izaći. Jer je njenu animaciju usporio film koji je izašao 2017. A ova serija je emitovana od aprila do septembra 2014. Tako da nam sade samo ostaje da čekamo.

Ako volite Hari Potera mislim da će vam se i ova serija svideti. Tako da, dragi moji autostoperi, toplo vam preporučujem ovaj anime. Do sledećeg puta, budite mi zdravi i BEZ PANIKE, molim.

Studij slučaja: kako loše pisanje može uništi priču? – Igra prestolja, epizoda „Duga noć“

Posted on by Marko Pavelić

Malo što je toliko najavljivano, iščekivano i isteoretizirano kao što je to bila „Duga noć“ treća epizoda, posljednje osme sezone Igre prestolja. Epizoda je to s jednim od najvećih budžeta u TV povijesti, prikazuje najdulju bitku ikada snimljenu na malim ekranima, a predstavlja kulminaciju desetljeća dugo građene i najavljivane priče o Drugima te njihovom konačnom obračunu s likovima, napokon okupljenima u Oštrozimlju gdje je cijela priča i počela. Uzevši u obzir najave, iščekivanja i broj likova kao i pojedinačnih priča koje je trebalo zaokružiti, jasno je da je epizoda morala popuniti golem prostor. U tome je umalo i uspjela.

 

Prvo treba reći ono dobro. Režija M. Sapochnika bila je maestralna, gotovo svaka scena ispunjena je značenjem, napetom akcijom i upotpunjena briljantnom glumom, baziranom na gestama, izrazima lica i pogledima više nego dijalogu, kojega u ovoj epizodi ima iznimno malo. Trebalo bi odati priznanje glumcima, a posebno istaknuti Alfija Allena, Liama Cunninghama, Maisie Williams i naravno Petera Dinklagea i Sophie Turner. Posebna rečenica pripada glazbenoj temi koja nosi samu scenu vrhunca epizode. Ako glazba nije zaslužila Emija, ukinite ga. Jedini kontroverzan dio same epizode u principu jest odabir osvjetljenja. Naime, bitka je snimana po noći te je dobar dio epizode vrlo mračan, na rubu s nevidljivim. Upitno je koliko je to mudar potez s obzirom da se ipak radi o vizualnom mediju, a primjer Bitke za Helmovu klisuru u Jacksonovu Gospodaru prstenova već je pokazao kako postoji i drugačiji, bolji, odgovor na ovaj izazov. Ipak, ovakav vizual daje određenu autentičnu atmosferičnost, a u pojedinim scenama i veličanstvenu vizualnu ljepotu (zmajevi na mjesečini npr.). Sve u svemu u epizodu je uložen golem i opravdan trud, a gledatelji su do posljednjeg trenutka sjedili na rubu sjedala uživajući u spektaklu. Ipak, uza sve to ovaj ambiciozni projekt uspio je promašiti metu i brojnim obožavateljima ostavio gorak okus u ustima. Kako to?

Riječ je naravno o priči. Fantastika je žanr koji počiva na tropama i arhetipovima, a njihovo interpretiranje, mješanje, izokretanje i slaganje je ono što čini dobru priču. Igra prestolja je svoju popularnost, gledatelje i mjesto u pop-kulturi stekao upravo na toj igri, od izvrtanja tropa, izigravanja očekivanja do igre arhetipovima. Smrt Neda Starka, Crveno vijenčanje, dvoboj Oberyna Martella najbolji su primjeri tih tradicija. Od pete sezone serijala pisanje jest slabije, od samih dijaloga i razvoja priče likova do izvedbe ukupne priče. Očito je kako se autori nisu najbolje snašli bez izvornog teksta, te umjesto promišljenog pripovjedanja i realizma koji je dominirao prvom polovicom serijala stavili naglasak na vizualnu izvedbu (Bitka kopiladi) i udovoljavanju potrebe fanova za „cool“ scenama. Unatoč tome serijal je dosada držao glavu nad vodom uglavnom zahvaljujući staroj slavi i obećanju nadolazećeg raspleta, dok je kvaliteta izvedbe ostala ista i u slučaju vizuala postavila novetelevizijske standarde. No, ono što su nam glavni i odgovorni D. Benioff i D.B. Weiss priuštili u trećoj epizodi zaobilazi sva pravila dobrog pisanja i pogađa upravo sva lošeg ili jednostavnije, potpuni trijumf vizualnog i šokantnog nad bilo kakvom zaokruženom, odmjerenom i smislenom pričom.

 

Sama je epizoda podjeljena u tri faze, približno vremenski podjednake i uokvirene likom Melisandre, što savršeno pristaje priči lika koji je upravo stvoren za rat s Drugima. Sama bitka i doživljaji likova, kao i smrti nekih od njih isto tako se dobro slažu, konzistentni su sa serijalom iako možda spadaju u standardni Hollywoodski repertorar prije nego ono na što smo navikli od Igre prestolja. Uzevši u obzir nagađanja i očekivanja fanova čak možemo govoriti i o svojevrsnoj subverziji očekivanja. Problem predstavlja sam kraj epizode i trenutak u kojemu je pobjeda doslovno nadohvat ruke Night Kingu. Na vrhuncu pažljivo i majstorski izgrađene napetosti, Arya se pojavljuje, gotovo deus ex machina, ubija Night Kinga i čitavu njegovu vojsku. Duga noć je gotova, Drugi su poraženi, taj dio priče je završen, vrijeme je za povratak u igru prijestolja. Ovdje ne predstavlja problem to što je Arya ubila Night Kinga, nego što je to izvedeno oslanjajući se isključivo na šok i popularnost Aryinog lika, prelazeći preko svih pravila pripovjedanja i kao rezultat ostavlja priču u ruševinama.

 

Jedno od pravila pripovjedanja je tzv. Chekov gun, a pojednostavljeno rečeno, odnosi se na to da ako se nešto uvede u radnju bio to motiv, stvar, ideja, simbol ili problem onda on u toj priči mora biti rješen. Za primjer možemo ovdje uzeti oružje od Valyirskog čelika u posjedu tek nekolicine likova. Svako oružje ima svoje ime i razrađenog nositelja u središtu bitke. S njim se ne događa apsolutno ništa. Ipak ovaj propušteni „Chekov gun“ nije ni približno važan kao dva koja uništavaju čitavu osam sezona dugačku i sedamdesetak epizoda tešku priču.

Jedan je proročanstvo o Azor Ahaiju, Princu koji će doći, postavljano kroz sedam sezona, niz likova, dijaloga, događaja, vizija i proročanstava. Samo po sebi radi se o „The Chosen one“ tropi. S proročanstvom se ne događa apsolutno ništa. Ono se čak niti ne spominje. Prešutjeti postavljeni dio priče ili se na njega posprdno osvrnuti u sporednom dijalogu iduće epizode nije izvrtanje trope nego loše pisanje.

Drugi „pištolj“ odnosi se na samu dualnu strukturu serijala. Dio je politička igra prijestolja, a drugi klasična fantastika. Ova epizoda upravo je kulminacija te klasične priče, kao i njenih likova, poimence Jona, Melisandre, Brana i samih Drugih. Taj dio priče je završio. Bran nije učinio apsolutno ništa, čitav njegov put, sve što smo vidjeli i pratili više manje se da izbaciti, a da gotovo nikako ne utječe na priču. Valjda njegov lik postoji da bi bio ½ dokaza kako je Jon zapravo Aegon Targaryen. O samim Bijelim šetačima nismo saznali ništa, o Night Kingu također. Njegove tihe interakcije s Jonom i Branom, odnos s Djecom šume, Trookom vranom i na koncu čudni gorući simbol od leševa ove sezone, apsolutno ništa. Lik Jona Snowa izgrađen je na obrani od Drugih, njegova radnja, motivacije i težnje središnji su dio ovog klasičnijeg djela priče. Jon Snow kulminaciju i rasplet svog djela priče završio je na margini, ne učinivši ništa. Organski razvoj njegovog lika zamjenjen je s tri scene dijaloga i dva „flashbacka“ pričom o igri prijestolja. To nije igra s arhetipom ili njegovo izvrtanje nego jednostavno loše pisanje.

 

I na koncu dolazimo do Melisandre, čijem liku je nanesena možda i najveća nepravda. Od nje potječe proročanstvo o Princu, njen lik obilježen je pokušajem da tog Princa pronađe i pomogne mu u borbi s Drugima. Ovaj dio njene priče zaključen je njenim susretom s Aryom u dalekoj 3 sezoni serijala. Ako je Melisandre tada znala da je Arya „odabrani“ i da će ona ubiti Night Kinga i s njim prijetnju Duge Noći, što je radila sa Stannisom iduće tri sezone? Čemu marš na Oštrozimlje i spaljivanje Sheeren? Koja je poanta njene službe Jonu Snowu? Unatoč pravodobnom i vizualno prekrasnom paljenju mačeva i opkopa čitava njena priča postaje besmislena, zbunjujuća i nemalo šizofrena.

Budući da sezona još nije gotova moguće je da smo vidjeli tek dio, te da su nas pisci vrlo vješto nasamarili, a odgovori slijede u idućim epizodama. Ipak iz svega što smo vidjeli od Benioffa i Weissa u posljednjih nekoliko sezona te najava iduće epizode čini se da je ovaj dio priče stvarno gotov. Benioff i Weiss uspjeli su umjesto rezolucije ili katarze, završetka,  odlučili okončati polovicu serijala na najgori mogući način, stavljanjem šoka, povlađivanja fanovima te vizualnog dojma nasuprot same priče i svega što je ona mogla, i obećavala, ispričati. Ta nepravda prema fanovima, glumcima i cijeloj filmskoj ekipi koja je stvorila nešto nevjerojatno samo dodaje gorčinu zbog onoga što je moglo biti, a zbog nepromišljenosti, brzopletosti i lošeg ukusa autora nikada neće.

Kad Akiko svrati u goste.

Posted on by Redakcija

Stefan Tićmi je pisac za decu, koji je svojom knjigom „Ja sam Akiko“ motivisao i oduševio mlade umove širom Srbije. Ovom prilikom, dao je intervju za dečiji kutak AVKF-a i na vrlo šaljiv način govorio o književnosti za decu i pisanju.

Ko je Stefan Tićmi u stvarnom životu?

Kapetan koji ne kuka nego peva i umesto kuke ima mašicu za roštilj. Oko njega je dim i drugari, to obično bude vikendom. Pričaju nebuloze i smeju se, kad kazaljka otkuca ponoć malo se uozbilje i onda laprdaju o životu, ozbiljni. Koliko? Eto, toliko. (pokazuje rukama) (trenutak dva: ruke postaju lijane i upletu se) (kraj scene)

 

Kako vidite sebe kao autora?

Zaglavljen sam između dva O: između pomisli o sebi i pomisli o svetu i tu gde sam plaćam kiriju i dažbine, u tom međuprostoru. Mnogo razmišljam o svemu i to me ne čini misliocem već Rasejankom. Vidim sebe kao Rasejanka koji jedva čeka da se skupi i postane čovek. Sledećeg trenutka prestanem da mislim i počnem da osećam, tad postanem jedno veliko Prazno. Tada se u mene useli nebo, sa koferima i svim tim, sa oblacima, sa avionima. Pa budem ptica. Moje pisanje je trag saonica kada padne prvi sneg; nešto čega prvo nema pa onda ima pa onda nema pa onda ima pa onda  nema pa onda ima (stati sa čitanjem kad odgovor dosadi)

Koji autori su najviše uticali na Vaše pisanje?

Nišava, Drainac, Lisica, Harms, Meša, grad, Rubinštajn, Gorki, čovek, Pavić, Sabato, bliski prijatelji, Zubac, Novica Tadić, Sioran, sestra, Gorder, neznanje, preispitivanje, Andrić, ptice, uniforma,  Bariko, Bob Živković, Dostojevski, kamuflaža, Hamvaš, dijadema, Mensur Ćatić, Egziperi, kupine, prijatelji, Vranjković, čarape, jutro, majka, Erlend Lu, Dario Džamonja, Šiljan, vatra, svemir, Ton Telehen, jaz, mlin, divljina…

Primetila sam da ste jedan od prvih koji su poeziju preveli na znakovni jezik, prilagođen gluvim i nagluvim osobama. Šta Vas je pokrenulo na ovaj human potez?

Želja za stvaranjem i spajanjem. (podsetnik: pisanje je samo u početku usamljenički proces)

Odakle crpite inspiraciju za pisanje?

Sinoć su se u gradskom prevozu dve devojke ispred mene pomerale u istom ritmu kao brisači autobusa. Neko vreme sam odgonetao prizor i povezanost kiše, meškoljenja i muzike, a onda sam izašao iz autobusa. Veče je bilo obuklo frak. Sve je bilo svačano. Tadam-tadam. (savet: zamisliti dirigenta  i ulične svetiljke, možda zatreba)

Osim knjiga, koje još sfere fantastike volite?

Spostveni život.

Imate li neku anegdotu prilikom pisanja romana „Ja sam Akiko“ koju biste voleli da podelite sa našim najmlađim čitaocima?

Jedan par je kupio ribicu i nazvao je Akiko i ona je plivala u akvarijumu nemajući pojma da se zove Akiko. (ribe ne znaju da postoje kumovi, šurnjaje i dirižabli)

Pripremate li nešto novo za naše čitaoce?

Će bude.

Da možete da odaberete jednu osobu iz sveta fantastike i literature, iz kog god vremenskog razdoblja s kime biste popili čaj ili kafu?

Popio bih produženi sa mlekom sa Nikolom Teslom i pitao ga da li je on možda izmislio morsku struju. Sliku sa njim na storiju videlo bi 556 ljudi, toliko treba koraka da bi čovek došao do mora i gledao u plavo. (proveriti informacije, za svaki slučaj)

Vaš savet za one, koji žele da se bave pisanjem za decu?

Savet jedan: (nevidljiva slova i rečenice)

Savet dva: (nevidljiva slova i rečenice)

Saveti tri: (izmisliti priču o neviljdivim slovima, savetima i pisanju) (a i ne mora)

Plitki svemir – Sybil Míro

Posted on by Redakcija

Poslali smo još jednu sondu u svemir. Ova je veća i ići će dalje i slaće nam veoma važne podatke i slike. Možda će baš ta da nam nađe novu nastanjivu planetu ili stupi u kontakt sa naprednom vanzemaljskom civilizacijom. Držimo palčeve. Najviše smo uložili u ovu i nazvali smo je Biserka. Sama u tolikom dubokom svemiru, punom čuda, tamne materije i zvezdane prašine, sigurno će naći nešto. Hoćemo taj duboki svemir. Šta? Plitki? To nije bitno.

Plitki svemir služi samo za satelite. To je obična polica za internet, plićak, a veliki igrači se igraju u olimpijskom bazenu. Molim? Treba nam? Treba, ali ima ko se time bavi. Iskuca pet minuta, čačne koordinate i mrdne džojstikom, boli glava što je teško. Biserka je kvalitet, njom upravljaju odlikaši. Plus, mnogi od njih su đubre i pre no što postanu škart.

Ne, ne mislim da treba da ulažemo podjednako u održavanje okoplanetarnog prostora i istraživanje dubokog svemira i pitanje ti je krajnje glupo. Da izdvajamo milijarde za svemirske đubretare? Ma daj, ionako će većina toga da padne u more ili u neku pustoš, i to potpuno besplatno. Ono što padne na čoveka, pa, jebiga. Ne možemo da lovimo svako zrnce svemirskog škarta. Je l’ znaš šta može da se desi? Da se sve to lepo skupi oko ekvatora i da Zemlja dobije prsten. To ti nije palo na pamet?

Dobro, prljavo je, ali nikom ne smeta. Problemi se rešavaju kad se dese, znaš. Ima bitnijih stvari. Mi moramo da se prezentujemo tamo gore, zato hoćemo i Biserku 2 i 3 za koju godinu, da odu u drugim pravcima. Pa kad naiđu na nekog tamo, javiće nam pre no što stignu. Onda ćemo i plitki svemir da sredimo, ako treba.

Šta? Da, ja čistim kuću samo kad mi dolaze gosti, ali to nema nikakve veze s ovim.

Autor: Sybil Míro

Naša želja, Diznijeva zapovest – Film „Aladin“ u bioskopima 22. maja

Posted on by Jovana Pribić

Kakva “Pepeljuga”, kakva “Lepotica i zver” i ostali bakrači. Dizni je ovog puta nadmašio sebe, i pomislite slobodno da sam veoma pristrasna, jer ću vam odmah reći – jesam.

Vile Smite, i tebi moram javno da se izvinim. Iskreno, mislila sam, možda dominiraš “Ljudima u Crnom”, ali bila sam skeptična kako ćeš izvesti čoveka u plavom.

Kad bum – tvoja uloga Duha ravna je ulogama Robija Vilijamsa, koji je 1992. godine briljantno interpretirao veseljaka iz lampe.

(Da bi režiseri crtanog filma iz ‘91., ubedili Vilijamsa da učestvuje, napravili su imitaciju nekoliko njegovih komičnih nastupa sa Duhom u glavnoj ulozi. Kažu da su uspeli da ga osvoje kada su Duhu nacrtali još dve glave, dok je on interpretirao Robija u napadu šizofrenije.)

Akcija, efekti, muzika, glumačka postava, dijalozi, scenografija – nadmašili su sva moja očekivanja. I iako ovaj tekst zapravo zvuči kao veliki hvalospev Dizniju, moram unapred da se izvinim. Ali ukrali su mi srce. Ponovo. Toliko da sam poželela zaštitničkog tigra i jednog od Jasmiminih najboljih prijatelja, Radžu za rođendan, toliko da sam se opet malo (malo više!) zaljubila u Agrebu, toliko da bih volela da se maker jednom u životu bacim sa balkona i da me dočeka leteći ćilim.

(Nisam luda da to zaista i želim, samo puste želje!)

I toliko da bih definitivno na svaku žurku vodila sa sobom Duha, jer ima neke opasne pokrete. A Džafar, pa da nije toliko zao, zaista bi mi bio simpatičan. On je jedan od onih tužnih zlikovaca, koji su jednostavno zli i jednostavno im se plan uvek izjalovi iz ruke.

A hemija Aladina i Jasmin (Mena Masud i Naomi Skot) je evidentna. Ona je jaka ličnost, spremna da se bori za sopstvene ideale i svoj narod, kome želi sve najbolje. Ima potpunu veru u ljude, ali i u sebe, što se jasno vidi kada je Džafar postao sultan, a ona, uprkos magiji i uprkos vojnicima koji je drže, shvati da i dalje ima sa čim da se bori i odoleva neprijatelju.

Aladin, kao kompleksna ličnost sa teškom prošlošću, suočava se sa istinom, kao i sa najboljim prijateljem i sa najgorim neprijateljem. I iako je teško balansirati između želje da si neko drugi, bolji… Sa realnošću koja nije tako sjajna, luksuzna i egzotična, on ipak bira da nijedna od te dve fasade ne odlučuje ko je, niti koliko vredi.

Film je jednaka replika crtanom filmu, gde se Aladin svojski trudi da osvoji Jasmin, koju ne impresionira ni blago, ni luksuz. Zaljubljuje se u Aladina, a ne u princa Alija. Njegovo udvaranje je smotano i blesavo, sa sve Duhom, koji iza njega crveni, u neverici koliko je zapravo budalast i zbunjen. Ipak, do kraja filma uspešno počinje da se snalazi sa dvorom i pravilima tog sveta.

“Aladin” je takođe ‘92., bio prekretnica u Diznijevim filmovima. Ne samo što je u glavnoj ulozi princeze devojka koja nije belkinja, te će posle nje uslediti Mulan, Pokahontas i Tiana. Nego je ovo i jedan od crtanih u kojima pratimo kako se princeza zaljubljuje, a ne obrnuto.

Režiser filma je Gaj Riči, poznat i po “Šerloku Holmsu”, “Rokenroli” i “Čovek iz U.N.C.L.E.”, odnosno po akcionim filmovima. Upravo to su komentarisali u emisiji Džimi Kimel, sa Naomi Skot, koja je posle toga dodala kako ima jako dobar odnos i sa Gaj Ričijem i sa Vilom Smitom, i da su obojica izuzetno dobri u svom poslu.

Film traje 2 sata i 8 minuta, a prepun je boja, muzike i vesele atmosfere. Naomi je to u već pomenutom intervjuu pripisala Vilu Smitu, koji je bio dežurni zabavljač i na filmu, ali i kad se kamere ugase.

Mnogi od nas su odrasli sa ovim crtanim, tako da straha od spolera nema, jer nam je svima poznata priča. Ipak, kada bih se potrudila da vam dočaram svaki detalj filma, ovaj tekst bi bio znatno duži.

Zato ću vam reći – idite u bioskop i uživajte u filmu.

Čuvajte se – čudovišta stižu na male ekrane

Posted on by Jovana Pribić

Zadržite dah, jer se Majkl Vazovski i Džejms P. Salivan, strašna čudovišta iz ormara, vraćaju se 2020. godine, kao nova televizijska serija u produkciji Dizni i Piksara, što je potvrđeno u aprilu na oficijalnom Diznijevom sajtu.

Kako su najavili, serija koja će se zvati “Čudovišta na poslu” (Monsters at work) I pratiće pored već poznatih Majkla Vazavskija i Džejmsa Salivana, još jednog novog lika, mehaničara njihove čudovišne kompanije, Tejlora Taskmona. Za Tejlora su producenti naveli da će biti talentovan mehaničar koji sanja da radi na novoj poziciji, koja je umesto plašenja dece, zadužena za njihovo zasmejavanje.

Radnja će biti smeštena samo šest meseci nakon prvog filma “Čudovišta iz ormara” (Monsters Inc.), koji je izašao 2001. godine. A kako je u prvom filmu bio korumpiran direktor preduzeća, zbog kog su čudovišta bila u neznanju da veću moć za napajanje i obezbeđivanje čitavog grada pruža dečiji smeh, šta su Majkl i Salivan slučajno otkrili upoznavši devojčicu Bu, bili su svesni da direktora moraju da svrgnu.

 

Kako je samo nekoliko dana posle prinudnog odlaska direktora, konačno sve profunkcionisalo i to na pravi način, oprostili smo se sa Bu i njenim avanturama sa jednookim zelenim čudovištem i plavim medom.

Senzacija izazvana prvim delom je sasvim opravdana, naročito kada uzmemo u obzir prijateljstvo dva čudovišta i slatke devojčice. Nije bilo osobe kojoj nisu trebale maramice kada su nastupile finalne scene grljenja. I pored velikih emocija, bilo je i mnogo akcije u filmu, posebno kada je trebao da se prebije Rendal, jedan od glavnih zlikovaca, koga smo (ili bar ja), više mrzeli nego licemernog direktora.

“Čudovišta iz ormara” su čak bila nominovana za četiri Oskara, a osvojili su i Gremi nagradu.

Drugi deo filma “Univerzitet za monstrume” (Monster University) iako nešto manje popularan nego prvi, svejedno je radosno dočekan, posebno od strane tadašnjih tinejdžera koji su odrasli uz ova ljupka čudovišta. Za one koji su fanovi, ali i za nove generacije potencijalnih, Dizni ponovo ruši barijeru straha između monstruma i dece, te se može reći da sve generacije iščekuju prvu sezonu ove serije.

 

Posebno kada se napomene da će svi glumci koji su nam približili ovaj svet prvi put, poput Džona Gudmana i Bilija Kristala, ponovo davati glas Majklu i Salivanu, zajedno sa ostatkom originalne ekipe. Izvršni producent je Bobs Ganavej, čovek koji ima dugogodišnje iskustvo u Dizniju, zahvaljujući “Klubu Mikija Mausa” i “Avionima”.

Ovaj projekat je planiran još prošle godine, kada su najavili mogućnost da zajedno sa novim Diznijevim servisom za strimovanje, ostvare san publici, što su, kako je navedeno u tekstu, potvrdili tek ove godine u aprilu. A do početka serije, proverite ispod vašeg kreveta i obavezno uključite svetlo ako čujete neko šuškanje – možda je zalutao neko iz Monstropolisa.

Šuplji čovek – Den Simons

Posted on by Lazar Vuković

Ok, mišljenja o Denu Simonsu su podeljena na domaćoj čitalačkoj sceni. Za jedne je on vrhunski majstor sf-a, dok je za druge „loš pisac i plagijator“ kako bi rekao član jedne fejsbuk grupe. Razlozi su patriotske prirode o kojima sada ne bih želeo da trošim reči. Malo upućeniji znaju o čemu se radi.

Prva asocijacija na Dena Simonsa (Dan Simmons) je naravno Hiperion serijal (Hyperion Cantos). Zatim slede Pesma boginje Kali (Song of Kali), Strvinarska uteha (Carrion Comfort) i Leto noći (Summer of Night), dela koja je napisao u zlatnim godinama svog stvaralaštva. No, tu je ostao zapostavljen jedan roman koji po meni i te kako zaslužuje pažnju. Reč je o delu Šuplji čovek (The Hollow Man) i sada prelazimo na glavni deo našeg teksta.

Priča prati Džeremija Bremena, profesora matematike koji poseduje telepatiju koju je delio sa Gejl, svojom suprugom takođe telepatom. Glavna okosnica romana se dešava na početku. Gejl umire od raka, Bremen skrhan od bola spaljuje svoj dom i polazi na put kako bi kako tako našao svoj mir. Ono što ne zna je da će se uplesti u mrežu nevolja izazvanih prisustvom u pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Sledi odiseja neprekidnog lutanja od mesta do mesta do same završnice o kojoj neću mnogo otkriti.

Paralelno sa radnjom u stvarnosti pratimo i delove iz Bremenove i Gejline prošlosti kako su razvijali svoju vezu, brak, pokušaj začeća dece. Iz ovih poglavlja saznajemo više o jačini njihove ljubavi i nošenjem sa najtežim trenucima u životu do onog neizbežnog.

Odmah ću reći da je ovaj roman potpuno drugačiji od poznatijih Simonsovih dela. Za razliku od galaktičkih bitaka i borbe sa drevnim zlom tematika ovog romana je gubitak, u ovom slučaju voljene osobe, i način na koji se čovek nosi sa njim. Znam da zbog toga neće leći tvrdokornim fanovima koji su navikli na poznatija dela ovog pisca, ali ću u ostatku teksta navesti zašto je ovaj roman dobar.

Sam protagonista Džeremi Bremen. Ako izuzmemo da ima telepatiju on je, poput nas, čovek od krvi i mesa koji biva izbačen iz koloseka nakon smrti svoje supruge. Nije superheroj koji svoju moć upotrebljava kako bi neutralisao negativce. Nesvesno će krenuti na put samospoznaje ukrštajući svoj put sa gangsterima, klošarima sa kojima će provesti neko vreme, jednom čudnom ženom koja ima ranč u zabiti i plejadom ostalih likova. Ono što je Simons verno uradio je Bremerovo uzdizanje iz pepela poput feniksa kada bude bio primoran da se bori za goli život.

Ovde je Simons uključio i teoriju o postojanju paralelnih univerzuma u kojima postoje drugi Gejl i Bremen. Ovde je pokazao svoje poznavanje matematike i formula što je glavni minus njegovih dela, da čitaocu dokaže koliko on poznaje stvari o kojima piše. Primera ima mnogo i ne bih da ih navodim.

Simons je ovde napisao jednu dirljivu ljubavnu priču i dramu ako izuzmemo parapsihološke momente. Ovaj roman sadrži jedan od najboljih završetaka ikad koji sam pročitao u nekom njegovom delu. Kada pročitate knjigu nakon poslednjeg poglavlja dugo ćete ostati zamišljeni i razmišljati šta biste radili da se nađete na Bremenovom mestu.

Zahvalnost za priliku da uživamo u ovoj knjizi smo dobili nekadašnjoj ediciji Polaris na čelu sa Zoranom Živkovićem i perfektnim prevodom Gorana Skrobonje. Bilo je pomena o reizdanju ovog dela u Laguninoj režiji, ali je višom silom plan propao, pa smo osuđeni da na sajtovima za prodaju tražimo ovaj roman po cenama za koje procenimo da su nam prihvatljive

Kako sam rekao, Šuplji čovek je jedan odličan nepravedno zapostavljen roman. Znam da nije na nivou poznatijih Simonsovih dela, ali je opet knjiga koju treba pročitati i uz koju nećete izgubiti utrošeno vreme na čitanje iste. Ako još niste izdvojie dve crvene koliko se ovaj roman prodaje na sajtovima i priredite sebi još jednu dobru knjigu u vašoj kolekciji.